Миодраг Ђурђевић

Одрастао сам у сеоској кући. У виђенијем сеоском домаћинству. Имали смо све: две куће – стару и нову, амбаре за жито и кукуруз, стаје, оборе, торове, живинарник, плевњу, бачвару и још по нешто. Па онда: воловска кола, чезе и фијакер, саонице за воловску вучу, па лаке саонице за коње, бачве, буриће, каце, чаброве. Све крцато. Да не ређам које смо све пољопривредне и друге алатке имали. Свему се знао ред и место.
Од имања воћњаке, њиве, ливаде, баште, виноград…
И нас је била пуна кућа.
Е, нисмо имали – сврдло. Ту направу ковачког заната, која се користи за бушење дрвета. Ситна справица, али неопходна сеоској кући, нарочито у јеку пољских радова.
Не знам зашто, али нисмо га имали. Сећали бисмо га се само кад нам затреба. Отац би тада жестоко опсовао, ваљда у знак којекаквог протеста, а мене упућивао у комшилук, у позајмицу.
А у комшилуку – оронули кућерак и једна једина помоћна зградица: и амбар, и кош, и нека врста оставе, и настрешница. Све минијатурно и углавном полупразно и празно. На зарђалим ексерима, закуцаним у носећи дирек ове грађевине ко зна кад – чак три сврдлова. И ништа више. Под том надстрешницом обично седи деда. Немоћан за неки озбиљнији посао. Савија дуван у избледело парче новина, креше огњилом о кремен, па кад варница потпали труд, прилепи га на цигару и вуче дим свом снагом својих плућа да му се цигара запали. И стално нешто зури. На једно око. Друго нема. Неки кажу избио му га кундак пушке у неком рату, други мисле да се осакатио сам да би избегао обавезу да иде у рат, неки, опет, верују да се такав родио.
Мене је увек збуњивао као појава, па сам његову авлију обилазио. Сада у то двориште закорачујем неодлучно и богобојажљиво. Стрепим. Све ми се чини да ће ме изјурити на сеоски сокак као залуталу стоку. Најрадије бих сам одмаглио. Али, отац чека сврдло!
А он, тај једнооки старац, седи на ручно истесаном троношцу, дими својом цигаретом и прави се да ме и не види, и не чује. Зна зашто долазим. Јер у ту сам кућу сам долазио само тим послом. Једноставно, није било других повода.
Већ сам се довукао на дохват његове руке. Кажем – добар дан. Па муцам зашто сам дошао. Па чекам. А он – нити се помера, нити говори.
Онда се та сићушна главица са дубоко избораним лицем и смрдљивом шубаром, помера. Као да хоће да ме види. Да види ко сам, иако, убеђен сам, то зна. Сигуран сам да зна и зашто сам ту.
А! – каже он. То би требало да буде и одговор на мој поздрав. Можда му је то и питање шта хоћу.
– Послао ме отац да нам позајмиш…
– Сврдло? – пита он.
И сад обојица ћутимо. Непомични. Ћутња нам је дуга као вечност. И мучна.
Онда се то измождено тело покреће са климавог троношца. Дрхтава рука нерадо, а можда се то мени само чини, скида сврдло. Пружа ми га као да се нећка да ли да ми га да. И каже:
-’Ајд, сврдло се не даје, ’оће да се иступи. Каже тако, а можда се мени само чини да је тако рекао.
Прескачем прашњав пут, преко потока газим по води, капија мог дворишта, чини ми се, сама се отвара.
– Рекао деда да му га вратим што пре. Нешто ће да буши, кажем оцу, а нисам сигуран да ми је тај једнооки старац баш то рекао.
Отац опет нешто псује, као за себе. Придржавам му дрво које ће бушити, па друго и тако редом.
И сад опет комшилук. Да вратим ту справу. То је нова мука. Сад ће матори комшија да загледа тај комад гвожђа као да је од злата. Да му нешто не фали. Па ће нешто да гунђа, више за себе. А ја ћу да стојим без речи.
За чудо, нема га под вајатом. Осврћем се, нема га ни у дворишту. Шта ћу сад? Да се вратим кући, па све наново. Ма не.
Не знам ни како, севну ми рука у којој сам држао сврдло. Севну ми некако осветнички. Заоштреним врхом креснух у онај дирек. Комад каљеног гвожђа са врха бургија нестаде у прашини. Можда сам и крикнуо од запрепашћења. Шта ћу сад? Махинално сам се пропео уз дирек и ту проклету, сада сакату направу, окачио тамо где увек стоји. А онда као метак збрисао са лица места.
Знојио сам се смишљајући лаж којом ћу се правдати кад штета буде уочена. До вечери – нико ништа. Ни сутра. Никада.
Нисам схватао зашто. Али сам годинама осећао извесну стрепњу и нелагоду.
После сам отишао у учитељску школу. Неколико пута сам сањао ту примитивну справу. И зарицао се: кад примим прву плату, купићу читав нарамак сврдлова. Да се искупим.
Те прве године учитељевао сам далеко од својих. На једном сеоском вашару купио сам најбоље сврдло. Ускоро ће распуст, па ћу кући, својима, а старог ћу комшију обрадовати и са себе одагнати ту мору из детињства.
***
Долазећи у село свог детињства, на комшијској кућици сам приметио црни барјачић. Моји су ми објаснили да је деда из комшилука сахрањен пре три дана.
Укућанима сам поделио ситне поклоне.
– А шта ће ти сврдло? – питали су нехајно.
– Онако, нек вам се нађе, промуцао сам.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)