Мр Славица Јанковић

Будући да је надметање за дететово време и пажњу све веће, позитивна слика дечијих библиотека у јавности постаје све важнија, истиче се у IFLA-иним Упуствима за дечије библиотеке.1 Читање и писменост су вештине неопходне за комуникацију и зато се у јавности то мора стално истицати.
За професионално деловање дечијих библиотека у Упутствима је предвиђено да дечији библиотекари поседују добре комуникацијске вештине, способност сарадње са појединцима и тимског рада, способност повезивања и сарадње и познавање теорије развоја читања и промоције читања. Они који спроводе услуге за децу морају бити укључени у планирање активности библиотеке као целине, јер само тако се може осигурати укљученост ових услуга у дугорочне планове библиотека.
У поменутом можемо препознати дисциплину менаџмента – односе са јавношћу. У овом случају то је напор библиотеке да одржи наклоност и разумевање између себе са једне стране и корисника са друге. У том процесу размене библиотека мора наћи заједнички језик са својим корисницима, креирати своје услуге „очима“ својих корисника, препознати њихове потребе, разменити идеје о вредностима својих услуга и учинити услугу ефективном.
Поуздане информације о пословању су нужне за процењивање и унапређивање служби и услуга. Зато је неопходно осигурати податке који су нужни за планирање, утврђивање поузданости и доношење одлука утемељених на објективним подацима. Библиотека мора обезбедити статистичко праћење грађе, особља, услуга, активности, потреба корисника и друго. Статистичко мерење делатности библиотека важно је због праћења оперативних резултата међу сличним организацијама, ради утврђивања трендова и успостављања темељних података за планирање, одлучивање и побољшање квалитета услуге у свакој врсти библиотеке уз могућност међусобних међународних поређења. Библиотечка статистика се обрађује у норми ISO 2789 и она је нормативно полазиште за примену норме за показатеље успешности у библиотекама ISO 11620 и успостављање мерења успешности библиотечке делатности у међународним оквирима.
Рад са средствима јавног информисања је дефинисан и у Стандардима за јавне народне библиотеке:
– библиотечки радници су дужни да спроводе делатности у области средстава масовног информисања у интересу популалризације библиотечких услуга,
– библиотечки радници су дужни да задовоље потребе за информацијом масовних медија.
Они морају деловати у континуитету у локалној штампи и другим штампаним издањима, и знати методику наступа и учешћа у интервјуима на радију и телевизији. Библиотечки радници морају да познају методе популаризације рада библиотеке и њених услуга кроз компјутерска и телекомуникациона средства, укључујући и популаризацију кроз veb сајтове.
Теоретичари менаџмента у библиотекарству2 упозоравају да је слика дечије библиотеке и јавне библиотеке уопште у јавности све важнија. На нужност ефективног коришћења штампаних и електронских средстава јавног информисања указују и IFLA/UNESCO Упуства за развој јавних библиотечких сервиса, која указују на нужност да библиотекари буду упознати са методологијом наступа на телевизији кроз интервју, али и са осталим видовима промоције сопствених активности.
IFLA-ина Секција за менаџмент и маркетинг у стратешком плану 2004–2005. године3 истиче следеће активности: помагање учвршћива ња улоге библиотека у друштву, развој библиотечке професије, про моцију стандарда, упутстава и нај бољих примера у пракси као приоритете у деловању. Секција је са партнером 3М објавила конкурс „Међународна награда IFLA 3М за најбољи маркентишки пројекат у 2004. години“. Један од критеријума за избор најбољих је способност информисања широких слојева о делатностима библиотеке, појачана подршка чланова локалне заједнице на територији општине у којој библиотека делује и односи са страним организацијама. Активности Секције биће усмерене на стварање базе података која ће дати потпуну слику о библиотечким промотивним алатима и понудити професи оналцима за библиотекарство и информационе услуге практичне алате за библиотечки менаџмент.
Чланица IFLA-ине Секције за менаџмент библиотекарских друштава Вини Витзански истиче неколико врста јавног деловања: на прво место ставља утицај на оне који доносе одлуке – министри, политичари и различити државни службеници; изградња партнерства и савеза са библиотекарским и другим удружењима, али и институцијама као што су архиви, школе, музеји, образовне установе за одрасле и други; развој издавачке делатности кроз публиковање магазина са најновијим информацијама, редовно ажурирање мрежне странице и друго; редовно обавештавање штампе о активностима у библиотеци.
Оспособљавање библиотекара за јавно деловање у циљу повезивања свих сегмената друштва и укључивања библиотекарске струке у друштвене и државне процесе неминовни су у раду библиотекара, наглашава хрватски теоретичар библиотекарства Едита Банчић.4 Она истиче да јавно деловање обухвата: основе јавног деловања, креирање простора и попришта за јавне расправе, изграђивање партнерства и коалиција, развијање односа са медијима, прикупљање средстава од донација.
Популаризација рада је део маркетиншке стратегије и она подразумева: ефектно искоришћавање штампаних и електронских средстава информације и комуникације, изложбе, редовне припреме и публикације материјала и брошура са информацијама о постојећим ресурсима, кампање за ширење писмености и навике читања, организовање кампања за услуге за кориснике са посебним потребама, књижевне вечери, библиотечки Web сајтови, везе ка актуелним Web сајтовима, библиотечки форуми, обележавање „Недеље библиотеке“ и значајних догађаја, присуство информација о библиотеци у телефонском именику, специјалне публикације у издању библиотеке, популаризација међу различитим групама у општини и све друге активности које су погодне за подручје општине у којима библиотеке делује.
Видови библиотечке „пропаганде“ фондова и услуга у дечијим одељењима у Србији су разнолики. Програми су се нужно мењали пратећи техничке иновације, али су увек задржавали карактер забавности, актуеалности и необавезности настојећи да буду у складу са стварним интересовањима деце и њихових потреба. Пасивни вид пропаганде као начин привлачења корисника био је изглед библиотеке, сређеност фонда, услужност библиотекара и прилагођеност радног времена. Активне видове пропаганде су чиниле: изложбе у просторијама библиотеке, тематске изложбе, изложбе приновљених публикација, изложбе старих и нових публикација, разговори са писцима, часови прича, предавања намењена популарисању науке и уметности, филмске пројекције, позоришне представе, музика, информативни билтени посвећени најновијим публикацијама и слично.
Очигледно је да су улога дечије библиотеке и масовних медија комплементарне. Библиотеке развијају емоционалне, естетске, образовне и информативне потребе, а масовни медији их чине атрактивним и на тај начин поменута интересовања продубљују или потенцијално изазивају. Данас се често истиче пресудна улога масовних медија на формирање културних потреба. Развој средстава масовних комуникација – радија, телевизије, сателитске и кабловске телевизије, обележио је нову друштвену ситуацију у којој је информација подједнако доступна сваком члану друштва.
НАПОМЕНЕ:
1 Guidelines for Children`s Libraries Services, The Hague, IFLA Hеadquarters, 2003.
2 Гордана Стокић, Жељко Вучковић: Менаџмент у библиотекама, Београд, 2003. и Милена Драгићевић Шешић: Од књиге до читаоца, Књига и читаоци у Београду, Марксиситички центар, Бео град, 1988.
3 Strategic Plan, Management and Marketing Section, http:/www.ifla.org/VII/s34/annual/sp34.htm, посећен 05.05.2005.
4 Едита Бачић: „Основе стратешког планирања развоја књижничарских удруга уз посебан осврт на односе са медијима’’, Вјесник библиотекара Хрватске, бр. 3-4, 2002, стр. 17–126.