Наташа Малешевић

Покушај анализе

На позив Сeкције за мaтичне библиотеке Библиотекарског друштва Србије, урађен je покушај анализе организационe структурe матичних библиотека који је презентован 7. 12. 2006. у Библиотеци Матице српске.
Одмах ћемо објаснити зашто је у поднаслову назначено да се ради о покушају. Циркуларни мејл, у коме су тражени подаци о организационој структури и кадровима, послат је на 21 адресу библиотека – чланица секције, изузев Народне библиотеке Србије, УБ „Светозар Марковић” и Библиотеке Матице српске.
Путем e-mail-aодговорило је 9 библиотека: Београд, Бор, Врање, Јагодина, Ниш, Нови Сад, Пожаревац, Прокупље и Сомбор, поштом Кикинда и Панчево, а телефонским путем Лесковац. Са званичних web страница узети су подаци за 5 библиотека: Зајечар, Сремска Митровица, Суботица, Чачак и Шабац. Неотвориве су биле web стране ваљевске и зрењанинске библиотеке, а отворива, али без информација, била је страна крушевачке библиотеке.
Поједине библиотеке послале су непотпуне или збирне податке, што је наведено током рада. Међутим, за потпунију анализу неопходно би било знати податке о броју запослених, њиховој стручној спреми као и податке о фонду и простору библиотеке.
Што се организације тиче, библиотечки стандарди за одређене типове библиотека доносе основне одредбе о унутрашњој организацији рада, свака библиотека својим нормативним актима исказује специфичности своје организационе структуре.
Организациона шема коју је изнео др Владимир Јокановић у скрипти за стручни испит, Организација библиотечке делатности, (НБС, Београд, 1985, стр. 6), развијена народна библиотека има:
– одељење за набавку и обраду библиотечког материјала
-одељење за рад са одраслим читаоцима
-одељење за децу
-зaвичајну збирку
-приручни фонд
-матично одељење
-одељење периодике
-књиговезницу
-одељење за административно – правне, финансијске и техничке послове.
Сличне шеме, уз извесне терминолошко – типолошке разлике, налазе се и у уџбенику Основе библиотечко – информационе делатности.1
У Стандардима за народне библиотеке² матична библиотека која се налази у насељу од преко 40 000 становника (што је био случај код свих анкетираних библиотека, види табелу 1)³ обавезно организује:
-набавку библиотечког материјала
-обраду библиотечког материјала
-рад са одраслим корисницима
-рад са децом
-нормативну делатност
-популарисање књиге и читање
-матичну делатност
-техничку заштиту библиотечког материјала
-репрографску делатност
-покретни фонд
као посебне службе, односно за: одрасле, дечје, периодику, завичајно, матично и друго.“
Одељење за набавку и обраду библиотечког материјала, Одељење за набавку монографских и серијских публикација имају све библиотеке, с тим што постоје разлике у формулацији нази ва, али свако од њих врши набавку и обраду библиотечког материјала. Негде се одељења за обраду јављају као одвојене службе, што је случај са Панчевом где се, сем Одељења за набавку, сусрећемо и са Одељењем каталога и обраде монографских публикација као и са Одељењем каталога за обраду серијских публикација. Библиотека града Београда, рецимо, има Одељење за попуњавање фондова, инвентарисање књига и друге библиотечке грађе и Одељење за обраду и библиографска истраживања.
У краљевачкој библиотеци не постоји одељење за набавку књига већ те послове обавља петочлана комисија.
Просторне прилике условљавају смештај ових одељења па се тако у оквиру Сомборског одељења за набавку налази и читаоница за научни рад.
Одељење за рад са одраслим читаоцима (корисницима), Позајмно одељење, Опште позајмно одељење, Одељење за књижевност и језик имају све библиотеке, али и овде просторне (смештајне) могућности намећу одређене специфичности, тако у Народној библиотеци у Бору, Одељење стручне књиге са читаоницом уједно је и позајмно одељење за одрасле.
Сомборска библиотека у оквиру одељења има и интернет кутак.
Одељење за рад са децом, Позајмно одељење за децу имају све библиотеке с тим да је оно негде просторно и физички одвојена целина, као што је случај са Библиотеком града Београда која има два дечја одељења „Змај” и „Невен” на две локације.
У склопу ових одељења све чешће сусрећемо и интернет кутак, као нпр. у краљевачкој библиотеци где просторне могућности условљавају да се он налази на дечјем одељењу.
Завичајна збирка, Одељење завичајних и посебних фондова, Завичајно одељење, Одељење завичајног фонда, старе и ретке књиге присутнaје у свим библиотекама. И овде се сусрећемо са специфичностима, у Сремској Митровици, завичајна збирка смештена је у склопу читаонице са стручном и приручном литературом. Слично је и у Суботици где се у склопу научног одељења налазе завичајна збирка и збирка старе и ретке књиге. Библиотека града Београда има Одељење старе и ретке књиге (Београдику).
Приручни фонд, Одељење приручне књиге, Научно одељење, Одељење за научни рад и интерну позајмницу има, по подацима, 10 библиотека (Ниш, Пожаревац, Јагодина, Врање, Краљево, Панчево, Зајечар, Шабац, Чачак, Лесковац) као засебно одељење. На сајту чачанске библиотеке присутан је податак да имају и Научно и Стручно одељење?
Сомбор, Кикинда, Панчево, Сремска Митовица, Суботица, у склопу овог одељења, имају и позајмно одељење односно одељење периодике, интерну позајмницу, завичајну збирку. Библиотека града Београда има Одељење уметности, док је то у Новом Саду Информационо реферални центар са читаоницом. У организационој шеми библиотеке у Прокупљу није наведен податак о приручном фонду.
Матично одељење, Одељење за развој и матичне послове, Матична слижба, Служба за развој и матичне послове, Одсек за унапређење библиотечке делатности, Одељење за развој и унапре ђење библиотечке делатности и популаризацију присутно је и поред терминолошке различитости у свим библиотекама с тим да Ниш има Одељење за матичне послове и Одељење развоја. У Новом Саду у склопу овог одељења налази се популаризација књиге и читања, затим библиотекар за издавачку делатност као и информатичари.
Одељење периодике приказано је у организационим шемама пет библиотека (Ниш, Пожаревац, Бор, Београд, Краљево), док се у организационим шемама других библиотека налази у склопу другог одељења или уопште није приказано.
Књиговезница, Одељење за заштиту и повез књига по подацима из организационих шема могло се видети да књиговезницу као засебно одељење има 7 библио тека и то Ниш, Пожаревац, Прокуп ље, Нови Сад, Лесковац, Шабац и Краљево.
Намеће се питање да ли је „књиговезац“ делатност у оквиру опште службе, јер је у већини библиотека приказан радник а не одељење и то у оквиру опште службе.
Одељење за административно – правно финансијске и техничке послове, Општа служба, Општи сектор, Управа вероватно постоји у свим библиотекама иако га све нису приказале. У појединим библиотекама као што је Библиотека града Београда постоји Одељење за рачуноводствене послове, Сектор за финансијско пословање.
Популарисање књиге и читање, Редакција књижевног и културног програма, Уредник културно – образовне и издавачке делатности, Служба јавне и издавачке делатности, Служба за културно – образовну делатност, Одсек за културне програме и пројекте, издаваштво и маркетинг, Одељење за израду библиографија и издавачку делатност као посебно одељење присутно је у 9 библиотека: Бор, Панчево, Ниш, Јагодина, Краљево, Нови Сад, БГБ, Прокупље, Кикинда. Може се претпоставити да и у другим библиотекама, без обзира на то што немају одвојена “пропагандна” одељења, постоје људи који обављају и послове културно – образовне делатности као и издаваштва јер је у савременим условима неиминован овакав вид делатности.
Огранци су, по приспелим подацима, присутни у 12 библиотека и то: Библиотека града Београда има 13 општинских библиотека, Зајечар 2, Јагодина 2?, Кикинда 9, Краљево 2, Ниш 5?, Нови Сад 23, Прокупље 3, Сомбор 14, Сремска Митровица 6, Суботица 14 и Чачак 4.
Број огранака није усаглашен са бројем становника, тако нпр. Кикинда, Сремска Митровица имају већи број огранака у односу на Чачак или Краљево, где је мањи број огранака у односу на број становника. У Београду се општинске библиотеке јављају као огранци док су у осталим градовима присутне месне односно сеоске библиотеке као огранци.
Закључак
У приказивању организационе структуре библиотека присутна је терминолошка неуједначеност, тако да се негде сусрећемо са одељењима, негде са службама у оквиру исте делатности. Негде је тешко сместити делатност у оквиру одређеног одељења или службе.
Библиотечки стандарди су застарели, не прате развој савременог друштва и често су сасвим неадеквантни.
Информатичка делатност и ин форматичари у библиотекама све су присутнији иако положај информатичара у организационој структури није дефинисан, негде су у склопу општих служби, одељења за развој и унапређење библиотечке делатности док у појединим библиотекама имамо већ формирана информатичка одељења. Тако, на пример, у Библиотеци града Београда имамо Одсек за информатичку подршку, у Бору Информативно одељење, а у Панчеву Службу за информатику.
Постоје још неке делатности које нису регулисане стандардом као што је „однос са јавношћу”, који углавном обављају директори библиотека. У појединим библиотекама, као што је панчевачка, сусрећемо се са Одељењем маркетинга.
Нигде није регулисан ни статус Одељења стране књиге иако је оно присутно у две библиотеке у нишкој и шабачкој.
Набавка, каталошко-библиографска обрада, издавање публикација на коришћење, конзерваторско-рестаураторска заштита, чување, информациона и реферална делатност представљају системске библиотечке функције и на основу добијених података видимо да их све библиотеке, углавном, имају, у зависности од просторних, кадровских и финансијских могућности.
Савремено библиотекарство обухвата како штампане тако и дигиталне публикације. Библиотеке се од храмова читања претварају у динамичне информативне институције и то је промена коју морамо обухватити организацијом библиотечке делатности.
Напомене:
1 Светлана Јанчић, Основе библиотечко-информационе делатности за 3. и 4. разред усмереног образовања културолошко-језичке струке, ЗУНС, Београд, 1991, стр. 67.
2 Заједница библиотека, Београд, 1987, год. XV, бр. 1–4, стр. 61.
3 www.statserb.sr.gov.yu

Наташа Малешевић

Народна библиотека „Стефан Првовенчани” у Краљеву je1994. године постала матична библиотека за подручје Рашког округа, који обухвата пет општина: Краљево, Врњачку Бању, Рашку, Нови Пазар и Тутин. Библиотечком мрежом обухваћене су и школске библиотеке (21 основношколска библиотека, 7 средњошколских и библиотека Школе за основно и средње образовање), њих 29 налази се у општини Краљево. Регистрација школских библиотека обављена је, углавном, током 1996. године. Од 29 школских библиотека, две школске библиотеке (Витковац, Роћевићи) званично не раде. Међутим, број библиотека које незванично не раде је већи.
Главни проблем у раду школских библиотека је тај што је, најчешће, њихово постојање формално. Оне су осниване, углавном, да би се задовољили услови за њихову регистрацију и систематизовало место за библиотекара. Сходно томе су и сви проблеми у раду школских библиотека своjствени већини школских библиотека.
Програм рада
Ниједна библиотека на подручју Општине Краљево нема направљен годишњи програм рада нити израђује годишњи извештај о раду библиотеке, што би био директан показатељ да библиoтека постоји и да је саставни део Школе. Сусрећемо се са годишњим програмом рада који је саставни део рада школе, који је уопштен, копира се и преноси из године у годину.
Статус школских библиотека је проблематичан. Школске библиотеке су саставни део мреже Народне библиотеке Србије, али је њихово учествовање у раду само формално и изван су њене ингеренције. Матичне библиотеке немају никакву законодавну већ само саветодавну функцију.
Кадар
Библиотека у већини случајева директорима служи као место за склањање технолошког вишка. То је нарочито било изражено за време укидања руског језика. Није реткост да се у библиотеку склањају и радници са проблемима у раду са децом, а често пута и сами директори чувају место библиотекара за себе.
Сам статус школских библиотека није регулисан на најбољи начин што се у првом реду одражава на статус библиотечког кадра, као носиоца рада библиотеке.
Већина радника није едукована за рад у библиотечкој струци. Ретко који наставник рад у школској библиотеци не сматра казном, и у већини случајева показује незаинтересованост за рад, не прихватајући основе и не примењујући у свом раду правила библиотечког пословања.
Стручни испит из библиотекарства има само један радник.
Простор и опрема
Ниједна библиотека нема наменски грађен простор.
Због недостатка учионичког простора у школи, библиотека се често из већих просторија пресељава у мале загушљиве просторе, преграђене ходнике, таванске и подрумске просторије, или се смешта поред мокрих чворова, па чак и ван школских зграда. Уколико библиотека има среће да остане у адекватном простору, користи се за одржавање састанака, извођење наставе из информатике и друге активности.
Није редак случај да се библиотечки простор не одржава, не чисти, не кречи. Често библиотека служи и као складиште старих и неупотребљивих ствари.
Што се тиче библиотечког намештаја ту је велика шароликост у решењима библиотечке опреме, а да не спомињемо дотрајале ормане и полице за књиге.
Техничка опрема у школским библиотекама заступљена је са малим бројем рачунара који се не користе у библиотечке сврхе.
Фондови
Према библиотечким стандардима у школским библиотекама треба да буде минимум 10 књига по ученику, а у нашим школама имамо нешто мање, око 9 књига по ученику.
Но, питање је колико библиотеке које имају 10 или више књига по ученику задовољавају стандард, јер ревизија фондова (што није исто што и попис које школе раде) није рађена већ дужи низ година. Kњиге које се налазе у библиотекама су углавном физички дотрајале и неактуелне. Структура самих фондова је доста неповољна и тематски неадекватна, са политичком садржином из претходних периода. Без обзира на све, библиотеке задржавају тај фонд ради бројног стања и због чињенице да набавке нових наслова готово и да нема. Књиге се набављају неплански и спорадично, од стране директора, и то углавном од аквизитера и није реткост да те књиге и не дођу до читалаца већ красе канцеларије директора.
Неколицина библиотека има пар старих наслова периодичних публикација које нису евидентиране нити пописане. О некој набавци савремених наслова, сем службених публикација у оквиру школе, не може мо говорити. Исти је случај и са некњижном библиотечком грађом.
Финансирање
Под појмом финансирања подразумевају се средства уложена у набавку књига. Ни једна школа не одваја посебна финансијска средства већ у ту сврху користи средства из заједничког буџета по принципу „ако нешто остане”.
Статистика
Статистичка евиденција свих врста грађе је веома слаба, тако да је веома тешко утврдити бројно стање како монографских тако и периодичних публикација као и некњижне грађе и њихову употребу. Поједине библиотеке немају ни књигу инвентара за монографске публикације, већ евидентирање врше у свескама, по само њима знаним правилима.
Тек неколицина библиотека води евиденцију о броју учлањених корисника, тако да се број корисника у већини школских библиотека подудара са укупним бројем ученика, што је нереално приказано. Исти закључак се односи и на број позајмљених, односно прочитаних књига, јер о томе не постоје чврсти евидентни подаци, већ се у већини школских библиотека узима укупан број ученика са претпоставком да је сваки ученик прочитао две или више књига.
На основу статистичких података за једну годину требало би да библиотека свестрано прикаже свој рад и да га упореди с подацима из претходне године. Исправно постављена и добро вођена статистика може много придонети у изради реалног плана и програма рада школске библиотеке за предстојеће раздобље, а може помоћи и при уклањању уочених недостатака.
Радно време
Радно време у школским библиотекама није прилагођено обема сменама. Углавном се ради пре подне или чак библиотекар у библиотеку улази по потреби што је недопустиво. Већина библиотека ради један или два дана у седмици. Мали број библиотека има видно истакнуто време, али не и библиотекара са пуним радним временом.
Електронска обрада
Ниједна школска библиотека нема програм којим би се извршило аутоматизовање библиотечког пословања и на тај начин омогућило да свака библиотека има електронску књигу инвентара, електронски каталог као и електронско вођење дневне статистике.
Аутоматизација библиотечког пословања допринела би повезивању библиотеке са свим сегментима школе.
Последњих неколико година евидентни су покушаји Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” у Краљеву да унапреди рад школских библиотека. Успешност овог подухвата, на жалост, не зависи само од ажурности матичних библиотека. Вољу за стварање и вођење праве библиотеке мора показати и школа.

Наташа Малешевић

Крајем четрдесетих година 19. века, на тлу Србије се јављају прва читалишта „поради читања новина и међусобног сообраштенија”.
Настанак читалишта у Србији је везан за српски грађански препород (1848–1878) и заједно са њим пролазиће кроз политичке, економске и културне промене. Читалишта оснива млада грађанска класа, добровољно удружени грађани, трговци, свештеници, чиновници, учитељи који на тај начин истичу питање свог просветног и културног напретка.
Читалишта представљају нов облик јавних друштвених институција намењених коришћењу књиге, образовању и културном уздизању чланова. Никада нису била државне институције нити су добијала материјалну помоћ за свој рад. Финансирала су се улогом чланова и на тај начин набављала новине, часописе, књиге.
Члан читалишта могао је, према правилима, бити „сваки Србин свештеног, војног или грађанског реда…, сваки грађанин и грађанка српска ма које вере била…, само ако има 18 година, сваки поштеног имена човек, који плати одређен улог, сваки неприкорног владања Србин, Хрват и уопште Словен, као и сваки несловен, коме лежи на срцу напредак нашег народа…, сваки човек без разлике пола, занимања, националности и положаја…”1
Правила читалишта су одобравале одговарајуће власти Монархије и то: Министарство просвете и Министарство унутрашњих дела. Одобрена правила су представљала пуноважан правни акт о оснивању јавне установе и њима су регулисана сва питања организације, финансирања, рада и управљања читалиштем. Управу читалишта је чинило 5, 7 или више чланова (часника), од којих је именован председник, потпредседник, секретар, благајник и библиотекар (хранилац, књижничар). Бити у управи, представљало је изузетну почаст за сваког члана читалишта.
Читалишта постају стецишта грађанског сталежа, поготово у условима слабо развијене књижарске мреже, малог броја библиотека и врло мало писмених људи. У њима се чита, али се и слуша читање. Организује се описмењавање, учење страних језика, организују се курсеви за занатлије и трговце (лако рачунање), оснивају се позоришне дружине. Читалишта су била иницијатор за сакупљање народног блага, увођење реформи, за слободу штампе, за окупљање напредних снага око идеје за ослобађање српског народа. Језгро око кога се окупљало читалиште, била је писана реч и књига. Отуда и настојање да се библиотеке читалишта уреде на одговарајући начин, почев од принципа набавке, инвентарисања, смештаја, чувања, коришћења библиотечке грађе.
Са формирањем првих читалишта, започиње и процес формирања српског библиотекарства.
„У срезу Карановачком, наиме у вароши Карановцу, Читаоница постоји од 1868. године.”2 Тај податак је наведен у извештају управитеља Читаонице карановачке од 6. маја 1875. године и у супротности је са податком који се налази у молби начелника округа чачанског И. Коцића од 1. маја 1873. године министру просвете: „Грађанство вароши Карановца установило је варошку читаоницу још 1869. године, па како до сада никаквих правила није имало, то је сада такова сачинило”.3 Тачан датум оснивања читаонице не може се утврдити, што се види и из извештаја председника Општинског суда карановачког Ј. Сарића упућеном начелнику среза карановачког Јови Чешмановићу од 9. јануара 1881. године: „Читаоница које је године, као први пут отворена, Суд није могао сазнати, но само то, да је постојала пре доласка његовог височанства књаза Милана…”4
Утврђен је једино датум одобрења правила.
Правила Друштва Читаонице карановачке одобрена су 30. маја 1873. године, што се може видети из акта министра унутрашњих дела Начелству округа чачанског: „Господин Министар просвете и црквених дела послао је министру унутрашњих дела, као надлежном на преглед и одобрење Правила Друштва Читаонице карановачке. Пошто је министар унутрашњих дела прочитао ова правила, нашао је да нема ништа против истих приметити, па зато их одобрава”.5
Према сачуваним подацима, читаоница је 1874. године имала 50 чланова који су плаћали 40 гроша улога годишње. Средствима чланова организован је рад и издржавање читаонице, а такође је извршена претплата за 8 домаћих листова: Српске новине, Видовдан, Будућност, Домишљан, Рад, Тежак, Глас јавности, Застава. Приходи за 1874. годину износили су 3 546 гроша и то: од две беседе и једног села 1 246 гроша, интереса на капитал 300 и од улога 2 000 гроша. Расходи за исту годину износили су 3 366 гроша и то: кирија за читаоницу 720, позивне признанице 187, новине 731, дрва, осветљење и остало 288 гроша.
Читаоница је организовала посела, вечерње забаве, беседе, што се види и из чланка објављеног у Србији од 4. маја 1874. године: „У мом допису који је штампан у 15. броју овог листа, поменуо сам како је Управа овд. читаонице спремала беседу и како ће Певачка дружина и црквено певање отпочети да учи. Што сам поменуо, то је и извршено на радост и потпуно задовољство свију овд. свесних грађана. Беседник на беседи, млад и темељан у науци, својим лепим, чистим и јасним говором разбудио је у оваквом случају чисту напредну сувремену мисао о општем унапређењу нашем; а што је учинио беседник, то су певачи а и млађани декламатори учинили, све је извршено на потпуно задовољство свију, јер се у свему огледа прави сувремени напредак… Ових дана отпочела је Певачка дружина и црквено певање да учи, а поред овога спремаће се и за беседу, која је на Цвети намењена.”6 Таква једна беседа са игранком је одржана и 2. фебруара 1875. године у гостионици Милоша Петровића, што показује да читаоница није имала своје сталне просторије.
Услед српско-турских ратова (1876–1878) читаоница престаје да ради.
Град Карановац 1880. године, са око 2 500 становника, остаје без читаонице која, сем неколико столица, столова и огледала, није имала никаквих других непокретности, чак ни књига.
Општинска управа тежи да обнови рад читаонице и 1. јануара 1881. године отвара Општинску читаоницу, у општинском школском здању, која поседује 12 домаћих листова. То су: Српске новине, Исток, Видело, Нови век, Самоуправа, Побратимство, Стармали, Српска зора, Марица, Глас Црногорца, Сељак, Застава, те нешто бугарских и немачких наслова.
Читаоница, у периоду од 1881. до 1909. године, постепено попуњава свој књижни фонд и он у време отварања Ниже гимназије у Краљеву 1909. године има око 3 000 књига.
Ратови поново прекидају рад читаонице. Најпре балкански ратови, а потом и Први светски рат. Зграда у којој се налазила читаоница претворена је у касарну, а књиге су уништене.
Крај Првог светског рата уједно је означио и крај читаонице у Карановцу, која се више није обнављала.
Библиографија:
1. Век и по српских читалишта : каталог изложбе, Народна библиотека Србије, Београд 1986. г, стр. 6.
2. Б. Перуничић, Чачак и Горњи Милановац 1866–1915, 2. књига, ИАЧ, Чачак 1969. г, стр. 212.
3. Г. Ковијанић, Трагом читалишта у Србији, Народна књига, Београд 1986. г, стр. 259.
4. Г. Ковијанић, Нав. дело, стр. 260.
5. Исто, стр. 262.
6. Исто, стр. 262.