Наја Марије Ајд

ОНА НЕ ПЛАЧЕ
/Hun græder ikke/

Аника стоји на прашњавом перону с лутком у светлоплавој носиљци од тканине, проштепа- ном танком плавом пластиком. Једном руком чврсто се држи за очеве сиве фланелске панталоне. Другом руком замахује носиљком напред- назад. За то време зури у девојчи- цу која седи на бутини своје мајке на перону преко пута. Девојчица је руке ставила мајци око врата и притиска образ на њено лице. Аника и тата стоје већ поприлично, он чита новине и расејано одвовара сваки пут када га Аника нешто пита. „Да ли је то наш воз?“ Он клима. „Је л’ јесте?“ „Не…“ „Зашто читаш новине?“ „Ммм…“
Узели су такси до железничке станице, и Аника је седела сасвим мирно и гледала у возачев дебели, сиви врат. У аутомобилу је смрдело. Њен отац је говорио другачије него обично, и необично се смејао када би таксиста нешто рекао, што је очигледно било смешно. Она је много плакала када су кренули. Дојенче је подригнуло на мајчиним леђима. Аника је вриштала када ју је отац изнео. Ишли су да посете баку и деку. Мајка је превише уморна да пође и она. Аника не воли када мајка изгледа уморно. Млађа сестра све време спава. Отац склапа новине и смеши јој се: „Када дођемо на ферибот, знаш шта, појешћемо по сладолед.“
Висок, непознат човек смешећи прилази Аники и тати, и то је очигледно човек кога тата познаје, јер се срдачно и гласно поздрављају уз изразе изненађења и обојица спуштају кофере међу ноге и рукују се. „Ово је моја ћерка“, каже отац и ставља јој руку на главу, „то је Аника“. „Па то си ти“, каже човек, „последњи пут када сам је видео била је у дечјим колицима!“ „Три године“, каже отац, „сада има три и по, а пре тачно месец дана добили смо још једну ћеркицу.“ Непознати подиже поглед са Анике, гледа у оца и одушевљено га тапше по рамену. „Честитам, кућо стара, баш се радујем! А мајка и дете су добро?“ У том тренутку разговора Аника ставља носиљку међу ноге и руке спушта са стране. Сада стоји исто онако као и двојица поред ње. Гледа у лице непознатог, и не жели више да се врати мами у стан са жутим завесама и мачком која готово увек лежи на осунчаном поду у кухињи, полуотворених очију. Ископирала је двојицу мушкараца до најситнијег детаља што се тиче њиховог физичког става, и поново гледа у девојчицу која се и даље припија уз мајку опаљену сунцем. Глупа девојчица. Аника може да осети носиљку на својим нагим ногама. Прави велики мехур од пљувачке која се распукне, па тако постаје влажна око усана. Исплазила је језик девојчици прекопута. Осећа се висока и широка. И осећа се такође као и онда када је била у сали пливачког базена са мајком, вода је била хладна, она је цвилила, али било је лепо и сада се преместила на леву ногу, тачно онако како је и тата урадио, и нешто чаробно је прострујало кроз њу, нешто у исто време баршунасто меко и тамно, али ипак веома јако осветљено. Она: Човек. Готово да не може више да стоји, хтела би да скаче горе и доле, да потрчи све до канте за ђубре на другом крају перона, али уместо тога сада искоса гледа оца и непознатог, који нешто гово- ри дубоким, брујећим гласом, констатује да обојица стоје потпуно мирно, као да су закључани у великим, медведоликим телима, па Аника уместо тога наставља да стоји и трља се по бради палцем и кажипрстом, као што тата управо чини. Тада је непознати изненада погледа. Затим престаје да говори усред реченице, а затим му се лицем разлије широк осмех. Почне да фрфља и стави руку на уста. Отац зачуђено следи пријатељев поглед па и он прсне у безразложан смех када му поглед пређе преко Анике и заустави се тек код њених ногу које опкорачују носиљку па се затим врати до њеног озбиљног лица. Аника се сакрије из оца. Нешто је пече у глави и трбуху. Тата се сагиње и подиже је. Покушава да поврати контролу над гласом. „Не треба да ти буде криво.“ Гледа у пријатеља. Још више се смеју. „То је само зато што је тако смешно када стојиш исто као и ми. Зар не?“ Сада очев глас дрхти. „То је тако смешно!“ Двојица мушкараца се опуштају и гласно смеју. Не могу да пре- стану. Отац је огромном руком помилује по образу. Аника се заплаче као да јој се срце пара док гледа у девојчицу коју у истом тренутку мајка спушта на перон и она сместа отрчи и попне се на клупу. Аника плаче још гласније. Смех престаје. „Па шта је, душице, немаш зашто да плачеш“, каже тата. Онда велики, смеђи воз прође између двоје деце, испуштајући цврчеће, шиштеће звуке. Отац се брзо поздравља са пријатељем и пење се у воз, још увек држећи Анику у руци. Поседа је на седиште у купеу. Она смешећи се врти главом. Шмрчући се пење коленима на седиште и наслања чело на прозор. Посматра светлоплаву носиљку за лутку која је остала на перону. Не каже ни реч. Може да намирише очев дуван за лулу. Прозор има киселкаст укус. Мало, црно семе које се не може разликовати од зенице очевог ока, оног које је малчице разроко, када не зна шта да каже, сада је посађено у њу. Може да примети како јој тумара у стомаку, али не плаче. Воз полази. Поља и шуме пролећу, далеки и зелени. Она не плаче.

СЛАТКИШ /Slik/

Куповали смо све по реду са дугачког списка и на крају завршили код полица са слаткишима. Купили смо две кесе мешаних бомбона. Ти си их ставила у велику плетену корпу коју је твоја мајка купила на Балију. Узели смо и чоколадицу, одмах је отворили и поделили на пола. Готово да смо одмах прогутали слатку лепљиву масу. Затим смо отишли до касе и почели да истоварујемо робу на траку. Сетила си се да ставиш и омот од чоколадице. Девојка на каси ју је убацила у корпу за отпатке уместо нас. Ја сам платила. А онда те је зауставила ситна, мршава жена са наочарима и седом косом у праменовима. „Шта то имаш ту?”, упитала је и показала на плетену корпу. “Ох”, рекла си ти, “заборавила сам да је ставим.” Насмешила си се девојци за касом. “Опростите, молим вас.” “Није довољно извинити се”, рекла је жена, “шта имаш ту?” Људи су почели да гледају. “Како то мислите? То су аткиши.” “Да ли си то платила?” “Не, па то и кажем. Заборавили смо да ставимо корпу на пулт.” Црвене флеке су ти се шириле по врату и даље по грудима. “Дајте само да то платим”, рекао сам ја. “И кажеш, то су слаткиши?”, пита те жена, а мене не зарезује. “Да.” Њене усне се искренуше у непријатан осмех. “То је корпус деликти”, рекла је она, “и мени је потпуно свеједно шта сте вас двоје заборавили или нисте заборавили, има да пођеш за мном.” “Како то мислите”, ти си збуњено упитала. “То што сам рекла!”, рекла је жена и гурнула наочаре које су јој сликзнуле на носу. “Молим вас, опростите”, рекао сам ја, “ми остављамо хиљаде круна у овој бедној робној кући сваког боговетног дана целог лета.” Разљутио сам се. “А сада ћете да ми казните жену као да је неко дериште, зато што је заборавила две бедне кесице бомбона!” Протресао сам јој једну кесицу право испред лица. “Ево!”, повикао сам, “узмите новац!” Бацио сам прегршт металног новца на траку. Девојка на каси је изгледала несрећно. Новац се заглавио тамо где је трака зарањала у пулт. Немац, који је паковао робу у велику картонску кутију, покушао је да извуче новчиће. То се завршило тако што је девојка зауставила траку. Дугачак ред људи с пуним колицима је замољен да плати на другој каси. У међувремену жена с наочарима је рекла: “Није реч о томе да се плати сада, реч је о крађи, ми овде у робној кући имамо процедуру, и Ваша жена има да пође са мном.” Чврсто те је ухватила за руку. Била си на рубу плача. “Томасе”, прошапутала си. “Само мирно, идем с тобом”, рекао сам и скупио наше ствари. “Дајте да завршимо с тим!” повикао сам. “Одмах!” “Ваша жена ће бити саслушана сама. Таква су правила.” “Хоћу да говорим са пословођом!” повикао сам. Ти си гледала у под. Она те је и даље држала за руку и повукла те са собом. Ниси пружала отпор. Обратио сам се девојци за касом. “Пронађи ми пословођу у овој усраној продавници!”, повикао сам. Девојка је изгледала уплашено. Позвонила је звонцетом. Нисам могао да уочим ни тебе ни ону мршаву жену. Осећао сам као да је прошло бескрајно дуго времена док се пословођа није појавио. Дотле сам попиздео због тога што се жена потрудила да те понизи што год више може тиме што је теби тикала док је мени говорила Ви. Показало се да је пословођа човек средњих тридесетих, доброћудног изгледа. Гласно сам га упутио у проблем. Пословођа је погнуо главу. “Посао нашег детектива није у мојој надлежности. Код крађе се примењује исти приступ у свим нашим одељењима.” “Ово није крађа!” повикао сам и готово да сам шчепао јадника за врат. “Доведи ми бре моју жену ‘вамо!” “Нажалост”, рекао је пословођа и извињвајући се насмешио, “то не могу да учиним.” Онда сам бесно треснуо кесице са слаткишима о под и пробио се поред касе. Потрчао сам кроз део са поврћем и залупио метална врата поред месаре. Два човека у крвавим прегачама изненађено су ме погледала. Паковали су млевено месо на послужавнике. “Где је КАНЦЕЛАРИЈА?” Један месар ми је пришао. “Зависи на коју канцеларију мислиш.” Када сам објаснио на коју мислим, он је зевртео главом. “Жалим случај. Ту не могу да ти помогнем.” Лупио сам шаком о сто и стуштио се према вратима у дну локала. Али она су водила на паркиралиште. Онда се вратих у продавницу. Сасвим доле, иза полица са вином, нашао сам једна врата. Била су закључана, почео сам да лупам о њих. Дозивао сам те. Људи су преплашено гледали. Затим ми је брзим кораком пришао један из обезбеђења, док су кључеви звецкали за појасом. И пошто нисам добровољно хтео да пођем за њим, он ме је зграбио и одвукао кроз продавницу. Викао сам и вриштао. Био је снажан. Извукао ме је на улицу. “Довиђења и хвала”, рекао је, “да ли је јасно?” Шутнуо сам нека паркирана кола. “Нећете се са овим извући”, сиктао сам, “пријавићу вас, сунце вам ваше!” Он ме је погледао арогантно. “Нажалост пријавиће твоју жену. Довиђења и хвала.” Закорачио сам према њему, а он ме је одгурнуо, тако да сам се умало претурио преко ивичњака. Повукао је панталоне нагоре, кључеви су му зазвецкали а онда се вратио у супермаркет. Био сам задихан. Ознојио сам се. Мишићав младић ме је ћушнуо у раме. “Је ли, овај, јеси ли ми ти шутирао ауто? Мислим, брате, да треба да о’ладиш; ‘ајд’ циркулиши.” Још двојица се тада нагомилаше иза њега. Један висок, издужен тип и један тамнокоси, к’о шифоњер. “Шта кажете, дечки? Треба ли овакав неки да нам шутка мержду?” “Стани бре, ништа му није било”, рекао сам и окренуо се да пођем. Али шифоњерасти ми заврну руку на леђа. “То ће да те кошта пет стоја, баки.” И када су се и остала двојица стисла око мене и питала ме да ли ћу одмах да им платим или треба прво да ме млате, попустио сам. Слободном руком сам извукао неколико згужваних новчаница из џепа. И онај издужени високи задовољно се насмејао када ми их је узео и открио да ту има седам стотина. “Хвала ти, ћале, то би требало да буде то.” Шифоњерасти ме одгурну и тада сам се опружио колико сам дуг.
Добио сам велику, крваву подеротину на колену. Нека жена ме је упитала да ли ми треба помоћ. Сунце ме је заслепило. Открио сам да се мала група људи скупила око мене. Устао сам и одшепао. Једна девојка је промрљала, “Види га само, к’о летва”, када сам прошао поред ње. У супермаркету је стајао пословођа и чекао ме. “Морам да Вас замолим да сместа одете. Муштерије ће се узнемирити. Не можемо да сносимо одоворност за то.” Одговорност! Завртео сам главом и зашкргутао зубима. Демонстративно сам извукао телефон и назвао локалну полицију. “Полиција!”, фрктао сам, тако да човеку буде јасно кога зовем. Један бестидни полицајац је могао да ми каже само то да су већ разговарали са детективком из супермаркета, и она је пријавила крађу. Моја жена ће добити позив из полиције врло скоро. Не би требало да будем сигуран да ће се извући само са глобом – то лако може да јој се запише и у досије, како је рекао. Пословођа ме је благо ухватио за руку. “Смирите се, средиће се то.” Повукао сам руку с великом снагом. Он се затетура уназад и обори пирамиду од конзерви с пилетином и шпарглама. Ужасан тресак се зачуо уз пад лименки. Котрљале су се на све стране. У руци ми је севало од бола. Нека девојчица се саплела о конзерве и почела да цвили. Њен отац је трком дошао. “Шта то бре радиш будало једна?!” Стајао ми је сасвим близу, подигао је руку као да ће да ме удари у лице, али се призвао к себи када га је девојчица повукла за ногу. “’Бем те будалу, таквог”, сиктао је и с мржњом гледао у мене. Онда је подигао дете, показао ми средњи прст и отклепетао у својим пластичним сандалама. Људи су зурили у мене вртећи главама. Неки су почели да сакупљају конзерве. Пословођа ме је зграбио за раме. “Сада је доста”, рекао је одлучно, “сада треба да одеш.” Гурнуо ме је. “И немој ни да сањаш опет да дођеш.”
Одједном си ти стајала испред мене, са траговима сасушених суза, бледа. Можда си ту стајала превише дуго. У позадини сам могао да назрем строго и ликујуће лице мршаве жене. “Напоље сад!” Пословођа је повисио глас. Твоја рука је клизила по мојој. Мора да смо изгледали поражени. Онда смо полако почели да идемо и када смо изашли на паркиралише, почела си да ридаш. Ја сам те држао. Ваздух је титрао од топлоте. Заборавили смо да понесемо намирнице, па смо се вратили да их донесемо. Плави мерцедес је протутњао пред нас са сиреном до даске, довикнули су ми нешто смејући се кроз отворене прозоре. Погледао сам те и за тренутак као да нисам могао да те препознам. Твоје лице ме је подсећало на испумпану лопту, коју су шутнули и оставили на ободу великог, зеленог травњака. Поцепану, сиву и шупљу. Оставио сам те да стојиш и сео у аутомобил. Одједном нисам желео да те додирујем. Мало затим шмрчући си се ушуњала на задње седиште. Убрзао сам и чуо те како си више пута изгубила дах због пребрзе вожње док смо одлазили из града. Са данског превео Предраг Црнковић