Недељко Богдановић

У већ знаменитој библиотеци „Крајински књижевни круг” појавила се и књига прозе Радише Драгићевића На другој обали. У завршној припреми текстова на дијалекту, за што би, по моме мишљењу, боље било рећи „на језику завичаја”, аутор ми је с поверењем доставио своје приче, ваљда због мога занимања за народне говоре, да их прочитам и проверим. Тако сам се и ја уврстио у рецензенте, иако нисам никакав књижевни критичар, те сам и сугерисао аутору и издавачу да књижевну страну ових приповести треба да повере другом, за тај посао поузданијем лицу.
Драги Радиша,
Одмах да кажем – ја све твоје радове, па и ове, читам из душе и није ми могућ неки службени однос. Вероватно то долази због сличности прилика које овде препознајем, а у себи носим из сопственог живота (дома, села, завичаја…). Ја, дакле, не могу бити хладан, па ни промишљен критичар (то никада нисам био, а поготово сад!), јер сам „у ватри” збивања. То је за тебе добро јер успеваш да ме окупираш, али сам ти од мале помоћи, јер поглед на твоју прозу самеравам према себи, а не према књижевности, и култури, којој треба да твоје књиге припадну и да се одговорно сместе на право место. ево, пог– ледај како то смушено изгледа кад хоћу да будем „треће лице”, кад нудим „неутрални исказ”.
Касније сам ипак морао нека сазнања формулисати у следећи текст:
Под руком су ми била два циклуса Драгићевићевих прича. Оба имају завичајну тематику, припадају истом типу приповедања, само се у једном циклусу (Огледало, Дар, За резил, Распеће, Скоруша, Татица, Чума) то приповедање чини на локалном језику Тимочана, а у другом (Зла срећа, Таса Пертле, Жућко, Гром, Шваба, број рада 731790, На обали, Златна рибица) на књижевном српском језику.
У причама првог циклуса Радиша Драгићевић наставља са испитивањем могућности да се прозна структура организује на регионалном језичком изразу. Тај израз по правилу је сликовит и одликује се одступањем од стандардног књижевног језика. У Драгићевићевом случају то је једна подваријанта тимочког говора, са сектора Књажевац– Зајечар, али западно од Тимока. Он ипак нема драстичне дивергенције које има његов источни сусед, те је разумљивији и мање упућеном читаоцу. А то одступање, није умањење неких вредности књижевног језика свођењем на локално, већ прираштај оних вибрација које за сваког од нас има звук и смисао матерњег говора, који се губи кад се тај језик дигне на степен званичног, наученог.
Разумљиво, регионална проза нема само регионални језик, но је нужно да има и регионалну тематику. Овде имамо ретроспекцију на детињство и младићство, на једно време које је и историјски и литерарно већ напуштено. То носи своју драж, али и тражи извесно посвећење. Таква проза често је на граници да се извргне у своју супротност. Били смо сведоци кад аутор (овде није реч о Радиши) прича елегичну причу из завичаја, а публика се смеје језичким изразима дијалекатске боје које доживљава као карикатуру. Драгићевић још увек успева да одржи тон: да се прича конституише од психолошких момената доживљаја, а не само од језичких облика, од граматичких одступања, или само од разговорне синтаксе. Тај доживљај је најчешће сусрет интимног и општег, идеализованог (очекиваног) и стварног, сеоског и градског, и по правилу је болан.
Много је за то примера на странама Радишине књиге, а ја наводим само један из приче „Огледало”:
„Дрт сам с`г већ: и децá ми одáвно огледáло прерáсла. Проз мéне прошлé гóдине и љýди, мýке и áле, невоље и рáтови, болечúне и мрећá. Стáрци одáвно на Дел у бељýшку лéгли: мáти под јéлку, уз баштý, домаћúна, занáвек заспáла. Низ поље и брéгови многе прóлети пуцáле, млоге се јесéни свýкле; лик се и на земљу променúл.
Ми се по вáроши растурили.
Дрт сам за сýзе, а срце отврдéло, ал се понéкад око замýти, и поглед утéкне уз урáсле кóсе од Дубрáву, на Трап и Овчúбабу, на одáвно нелáстрене гранúце и дуњцú дивјú и дрáке, где још сáмотан јáстреб клúкне, ел млáзњак по нéбо, од брег на брег, нáкратко, остáји прáв и свéтал бéли трáг.
Трáг из неки бољи и нови, туђú светóви.”
Иако на Радишине приче на завичајном језику треба гледати пре свега као на литерарни резултат, не може се избећи једна њихова особеност која се наслања на сличне тематске (рекло би се социјално-историјске) кругове који захватају источну Србију више него друге културне регионе. Основу тих прича чини распад породице, судбинска подела на део који пропада, заједно са временом и потпуно, и односима у томе господаре подједнако силе митолошке колико и силе социолошке, и на део који живи далеко од родне куће, у новим домовима и околностима, које Радишина прича тек местимично дотиче, иако их избећи не може. Да бисмо схватили нови, треба најпре да одболујемо старо, а оно је још доста јако, бар за генерацију којој аутор припада. Ту је Радиша у друштву са Слободаном Џунићем (с његовим Миџорцима и њиховим паганским осећањем живота), а затим и са Драгославом Манићем (који наспрам Радишине Самотиње, има збирку Самовања), па и са Вучићем, који такође понекад јаукне: „Нисмо побегли, за нама иде остављена шума…”.
Понавља се осећање тегобе и мучнине коју читалац има у сусрету са Драгићевићевом прозом завичајне тематике и локалног израта. Оно о чему се прича претешко је (и у животу и у причи). Али, као да је то родно поље његовог приповедачког ангажмана. Или он ту види најјаче мотиве, или носи неки лични непребол кога се исписивањем занимљивих и потресних страница ипак тешко ослобађа. Некад се говорило да уметност ослобађа, а ја кад Радишу читам имам осећање да њега можда и ослобађа, јер он своју муку обликује у причу и преда читаоцу, али сам се као читалац скоро редовно осећао више узнемиреним него намиреним. Између писца и читаоца чврсто кореспондира осећање трагичности живота самог, нарочито на плану породице.
Ако се једном буде правила историја литературе која говори о судбини породице у другој половини двадесетог века, Радишине књиге би у томе морале имати значајно место. Похвално за аутора, а поразно за моју генерацију која је мислила да ствара ново, а није видела да тиме руши старо. Ми који смо вређали своју мајку јер смо веровали да је у свету, изван родне куће, све лепше и боље, већ плаћамо своје заблуде. Кад бисмо бар неком били за наук.
Оно што после читања ових прича читаоца оставља мало незадовољним јесте питање климакса. Читалац очекује да се прича заврши у складу са основним тоном (а он увек наглашава трагичан крај). Негде пред крај, међутим, набој се расплине, стварност исплива, а прича се претвори у разблажено причање, или сказ. Или причу треба прекинути раније, тако да одгонетка остане читаоцу, или јој обезбедити завршну драматику тако да читалац прихвати најјачи утисак.
У завичајној прози Радише Драгићевиће има финих појединости, сликовитих израза, ефектних запажања, има обиља потресних ситних драма. Он је опсерватор са урођеним смислом за појединост. Све што око види, што ухо чује, рука запамти или срце наслути, постаје литерарна чињеница. Иако често пише у првом лицу, јер та позиција наратора овогућава исповедну структуру, Драгићевић поседује завидну вештину да створи лик и то са мало језичких елемената. Он слика интимну, кућну атмосферу, али у тој личној драми читалац препознаје и друштвену стварност, и породично окружење, и индивидуални став, и време и простор у коме се ствара доживљај и обликује казивање. Избор ситуација је често елегичан, благ, а исход најчешће поразан, каткад стравичан. Читалац овде не може а да не саосећа, а то је висока мера рецепције.
А што се завичајног, локалног, дијалекатског језика тиче, кад год сам, иначе, покушао размишљати о стварању на нестандардном, некњижевном језику, питао сам се:
Kojи су то разлози да се прича казује језиком завичаја?
Да ли то тражи тематика (у ком случају ми се јавља потпитање: јели могуће то исто, а довољно успешно испричати и књижевним језиком, јер ми је одавно познато да сам језик није довољан да нека проза буде успешна. Ако је прича уметнички резултат, она мора то бити на било ком, и каквом језику, а ако то није, језик је не може одбранити!);
Да ли је то императив који аутор трпи под притиском доживљаја који не може да избаци из себе другачије но да га исприча родним идиомом (и тако га се ослободи);
Да ли постоји нешто што се мора рећи језиком завичаја, јер је књижевни језик (иначе стандардизацијом издигнут и поопштен до степена када се мора прихватити као вештачки производ?!) за то превише груб, универзалан и тако постао више одраз главе него израз душе;
Да ли се тиме повећава драж казивања, успоставља присан (или дистантан однос читаоца и приче, па се читалац (онда) с више енергије предаје причи;
Је ли причање (уметника) на дијалекту (на народном говору) иманентан или изнуђен поступак?
Сва је прилика да су питања сувишна, и да су она толико оправдана колико: зашто се нека прича осмишљава језиком, а казује речима и њиховим комбинацијама. Па како ће иначе, ако је прича?! Дакле, нема одговора: зашто локалним језиком колико и: зашто језиком, уопште.
Уз оволико питања мало поразно је деловао сусрет са другом скупином прича, где такође препознајемо завичајност, тематску блискост, сличност доживљаја, (скоро) истоветну структуру приповедања… Како све то разумети?! Други језик, али је прича иста. Па зашто онда два типа казивања?!
Опет питање, сувишно за доживљај приче. Као кад би се питало зашто крава муче, а голуб гуче. Али, можда и није тако. Јер, није могуће да крава и муче и гугуче, а гугутка да гугуче и по мало муче. А како онда писац може обе?
Па, може, јер је највероватније да то за њега није обе, није двоје, већ једно, само у различитој боји.
Његова прича, иако мало необуздана, као код сваког рођеног приповедача, гради се на нескладу, на расцепу, на отклону, скоро на сукобу, на дисхармонији између пожељног и стварног, са јасним сазнањем да је животна логика – логика судбине и да ту човек мало може. Човеково је да истрајава, а ту му је највећа подршка у моралној вези са околином. Али, највећа вредност се ипак постиже кад човек постане (и остане) свој, кад буде човек и кад оно што чини, чини упркос. Зато аутор не осуђује, само дубоко саопштава, узбудљиво и потресно. Јер, ко уме да чита, у своме ће животу наћи адресе за многе Радишине записе душе и преписе времена.
Па ипак, човек није сам, и само у односу на свет може остварити сопствену меру среће. Отуда, као и да нема личне судбине која би била независна од окружења, од рода и порода, од предака и потомака, од суседа и пријатеља, па и од непријатеља и неистомишљеника.
А кад изда историја, поредак, идеологија; кад се обезвреди вера и школа; кад падне цена поштењу и правди; кад те оставе и Бог и људи, кад способност за рад уступи место лукавству за сналажење, кад чељад из сеоских домаћинских кућа постане бројка на бироу или армија бадаваџија на тротоару, кад радник постане шверцер и то са лепом перспективом да израсте у криминалца, кад је бољи отац онај ко је способнији да обезбеди луксузнији живот, а боља прилика момак са јачом марком кола, кад духовна вредност човека значи мање од допадљивости његовог тела – можда се не треба чудити што и песма и прича добијају неке своје нове, конјуктурне, примитивније, суровије, али зато пробитачније видове. Онда се праве, гледају и награђују филмови у којима је основна тема насиље, певају песме у којима се банализују и најсвечанија људска осећања, награђују књиге у којима се политизује апсурд.
Радишина књига није од те сорте. Она и кад је најцрња, остаје светао спомен човекове снаге, доброте и трпељивости.
У светлу помодарске, политизоване и неискрене литературе, какву производи наше време, награђивање једне књиге каква је Радишина проза На другој обали, без баналности и суровости (осим оне и онолике која је одређена судбином и животом), са чистим осећањима исказаним исповедним тоном, са дубоким и искреним проживљавањем трагике живота, делује чедно, људски, одано, скоро – невероватно.
Хвала онима који су ову књигу проценили и наградили, и благо читаоцима који ће је прочитати. Радиши, свака част и поштовање.