Давор Радуљ, Кучево

Ходам у ноћи, сакривен иза крагне капута у коју избацујем свој смрдљиви дах. Хладно је и град је покорно мокар вечерас, као овлажено међуножје слушкиње. Облаци се разилазе као чланови банде након мучког убиства, пропуштајући дебели месец на место злочина. Пусто је, поред мене промиче сенка још једног проклетника, застаје, ослушкујем кораке који ме сустижу. Може ватра? Пружам упаљену цигарету и посматрам рошаво лице непознатог, који сужава очи на трен, увлачећи прве димове. Настављамо, свако својом јебеном судбином, можда упућујући једно другом питање које нисмо поставили. У даљини се чује звук сирене, негде се некоме ипак догодила прекретница у животу. Мучна. Увлачим дим у себе, заједно са тешким мислима. Не знам која ме од ове две ствари више убија. Сa друге стране улице блинка розикаста реклама неког ноћног клуба − „Sympathy“. Сажаљење увек долази у розе варијанти. Купи ми нож, рече неко, и убићу те њиме.
Замичем у једну уличицу, уску и мрачну као сви наши унутрашњи тунели. На њеном крају, са десне стране, једина светиљка баца тужну светлост око себе, губаву. Прилазим јој с намером да прођем кроз врата испод ње. Бацам цигарету у барицу и она се гаси шиштећи, као да умире у мукама. Улазим у полупразан бар, погледавши уоколо не бих ли видео неког познатог. Никога. Осим налакћеног бармена и бенда који свира неку мени непознату мелодију. Све је округло унутра, столови, пепељаре и чаше на њима, зидне лампе, ћелава глава пијанисте, сисе које се назиру испод блуза неколицине жена… Седам за шанк са осећајем да ми се живот врти у круг, не живот, већ животи који се непрестано понављају, личећи као идентични близанци. Подижем руку поздрављајући људе из бенда. Климају уморним главама, не прекидајући свирање још једне алузије својих живота. Бармен ми добацује поглед с питањем „уобичајено?“. Климам, гледајући иза његових леђа, у високу чашу са водом, из које извиру љубичице које је неко из ко зна ког разлога донео овде. Гаде ми се, савијене као бабе које сугеришу старост и смрт. Са друге стране шанка седи Хера (коју сви знамо под тим именом), певачица и пророчица, са прекрштеним ногама и једном руком савијеном у лакту, у којој држи цигарету, захваљујући којима и има храпав глас. Сигуран сам да ме је приметила, али то ничим не показује. Светлост јој игра на откривеним коленима, обасјавајући их као неко свето место. Бела, уска хаљина скоро да не мрда на њој, а гола рамена се само назиру испод равне косе која јој покрива пола леђа. Некако одвраћам поглед. Бармен ми доноси чашицу текиле, испијам је, долива ми још једну. Палим цигарету и посматрам људе за столовима, који ћуте и благо се њишу у понуђеном ритму. Један пар се љуби у ћошку, тела им се преплићу као језици које не видим. Песма се завршава, видим Херу како гаси цигарету и намешта хаљину, истовремено избацујући дим из уста. Пар руку тапше док се приближава бини. Нисам сигуран да ли је то због ње, или мелодије која је малочас одсвирана. Наручујем још једну текилу, осећам како ме хвата у загрљај. Песма почиње, клавир, труба и контрабас улећу у благи вртлог и почињу да воде љубав са овим простором, нама који седимо овде, отежалим месецом напољу, мокрим улицама, сенкама. Не одвајам поглед од Хере, њена свилена коса одлази од ње и враћа се, у спором ритму, као љубав о којој пева. „Shoot me in the romance, baby, with your vivid gun…“, понавља рефрен неколико пута, док ја размишљам о двосмислености њених речи, и питам се да ли икад помисли на мене док ово говори. Замишљам како просипам со по њеним сјајним потколеницама, коленима, бутинама… лижући јој кожу пре него испијем још једну чашицу текиле. Сваку ноћ проводим овде, тетурајући се по њеном промуклом гласу, прстима свирача, лелујавом диму цигарета, и понављам слику у глави, слику проливене соли, изнова и изнова.
Да ли помишља на мене док пева овај рефрен, питам се, припаљујући још једну. Знам да ћу и ове ноћи отићи без одговора, говорим свом разливеном одразу у чашици. Још једна симултанка круга. Бенд започиње другу ствар, чвршћу. Њен глас се помаља из воде.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

Тања Милутиновић, Београд

Када је Жана први пут приметила паукове, није показала зловољу. Сујеверно се обрадовала добром предзнаку. „Биће неких пара”, помислила је. А пауци су били сићушни, жути, готово љупки, и нису изгледали нимало застрашујуће. Ипак, када их је пронашла у постељини, Жанин ентузијазам је нагло опао. Гамизали су по кревету, голицали је, спуштали се са длачица њене пунђе, клизили јој низ врат, и милели свуда по кожи. Онда је запазила једног који уопште није био тако мали и најежила се. “Одвратно, мораћу ових дана да пометем све ћошкове по кући”. Питала се, колико ли је година прошло од када је чистила горње површине ормара? Колико дуго није померала кухињске еле- менте? Више није било времена за одлагање.
Али није то урадила “ових дана”. “Ових дана” је поново била претрпана обавезама, вечито у журби, преоптерећена послом. У стан је навраћала само да преспава.
Није само нечистоћа представљала проблем. Ако би уредила један чошак, све ствари које нису имале стално место, само је пребацивала на другу гомилу. Нарамци крпа, новина, свакаквих ситнурија, селили су се са једне на другу фотељу.
Одустала је.
Следећег месеца кренула је изнова. Био је прави час за пролећно чишћење. Корпе за веш су биле пуне ствари још од летовања. Извадила их је и бацила у купатило. Ту су и остале, јер је хитно морала да изађе. Неодложне обавезе поново су искрсле.
Унутра је све остало исто. На столовима нигде није било слободне површине за одлагање. Ћасе са којима је прашина срасла и постала једно, пресипале су се којекаквом бижутеријом, наочарима за сунце, несесерима, марамицама, блокчићима, дугмићима, рачунима, каталозима, таблетама… И књиге, свуда књиге, небачене скрипте, хартије, свеске, кесице и кесе…изгледало је да се те ствари размножавају. “Овде дефинитивно фали још полица” помислила је, пре но што затворила врата за собом.
Сутрадан је са тавана унела ста- ре полице и плакаре. У скученом стану то је био само додатни баласт. Провлачила се између црвоточне дрвенарије, обећавајући себи да ће за викенд све довести у ред. За викенд је помислила да јој треба одмор. А какав је то одмор у онаквом брлогу? Дотерала се и изашла напоље.
Жана је све више времена проводила ван куће. После посла је седела по кафићима, ноћу спавала код дечка, а у свој стан долазила све ређе и ређе.
“Раскрчићу то кад одем на одмор”, убедила је себе. “Све ћу побацати”. А кад је дошао одмор помислила је: “Па нећу га ваљда страћити у овом ђубрету ”, и купила је карту за Алању.
Те ноћи, пред путовање, Жана се увукла у стан испод мердевина допремљених за чишћење таванице. Брзо се свукла и бацила у згужвану постељину.
Успавала се. Била је близу да закасни на авион. Успаничено је трескала по стану. Кофером је оборила климаву полицу. Нигде није могла да нађе другу чарапу, патике, новчаник… У журби је ударила челом о врата плакара, два мала прста на нози закуцала о нешто болно-тврдо на поду, а лакат жестоко одаламила о неку искрслу ивицу.
„Не могу да верујем“, нервирала се, „ове ствари су се уротиле против мене! Када се вратим са одмора све ћу избацити!“
Зграбила је кофер и излетела из стана. Али, била је нагло заустављена већ на излазу. Марама око њеног врата закачила се, вероватно за мердевине, а врата су се бучно залупила као да их је неко ногом гурнуо. Затим се зачуо тресак налик лавини. Жана није успела ни да се окрене. Марама ју је одједном повукла уназад, и закуцала за врата. Предмет за који је запела, свом силином је затегнуо тканину док је падао. За- тим је нешто громко треснуло о врата. Била су блокирана. Жана је гурала лактом браву, али се брава није померала.
„Ово је апсурдно“, мислила је „само да се извучем одавде па ћу све…“. Руком није могла да ослободи врат упетљане мараме, и још више се разбеснела: „Нећу ваљда морати да зовем комшилук да ме ослобађа… која сам будала…“
Руку је гурнула у торбу да узме мобилни, али га је у журби оставила на пуњењу. Одједном, да ли због панике, или те кнедле у грлу, осетила је да је марама затеже. Почела је да претура по торби присећајући се да је имала грицкалицу са ножићем, нешто чиме ће разрезати тканину… али је грозничава рука захватала само папирне марамице, хартије, небачене рачуне… Торба је испала и просула се по ходнику.
„Зар нико не чује ову буку?“, узрујала се. Можда треба да почне да запомаже, па нека после комшије збијају шалу на њен рачун. Спремила се да завришти из петних жила.
Унутра, са друге стране, владао је мук после урушавања. Питала се, да ли је то што је закачило мараму наишло на неки ослонац у паду, и да ли ће се још померати? Замрзла се. Учинило јој се да
неко изнутра полагано, једва осетно, све више затеже омчу око њеног врата.
(Прва награда на Конкурсу за необјављену кратку причу)

Тања Милутиновић,

Тања Милутиновић (1968), аутор првонаграђене приче на овогодишњем Конкурсу за необјављену кратку причу Народне библиотеке Бор, добитник је и других награда за књижевност: – прва награда из области кратке прозне форме на Светосавском књижевном конкурсу у Књажевцу 2007; – друга награда за поезију, на конкурсу „Раде Томић“ 2007; – најужи избор за „Златну струну“ 2007, „Смедеревска песничка јесен“; – ужи избор за поезију „Шумадијске метафоре“ 2007; – ужи избор за кратку причу фестивала „Шумадијске метафоре“ 2006; – ужи избор за најбољи циклус песама „Сцене Црњански“ 2006; Заступљена је у збирци Најкраће приче 2005 („Алма“), у зборнику са конкурса „Алме“ и „Беографита“ 2006, у зборницима Најкраће приче 2006, Једностраничне приче, итд. Сарадник је у књижевним часописима Градина, Поља, Златна греда, Балкански књижевни гласник, Трећи трг, Липар, Акт, Сент, Ирин Пирин (из Бугарске), са електронским часописима: Helly Cherry, на сајтовима “Мрежа креативних људи“, „Кишобран“, ATC (Anti trafficking center) читаоницом и др. Тања Милутиновић је професор српског језика и књижевности. Живи и ради у Београду.

Зоран Додеровић

Посматрајући живот птица Миро је дошао до закључка да има доста сличности са њима. У кући која се налазила недалеко од града имао је пуно кавеза са најразличитијим врстама: од канаринаца до галеба, па чак и једног орла. Љубав према крлатим створењима прешла му је у опсесију. У тој кући није било никог осим њега и птица и он је почео да живи живот сличан својим љубимцима. Јео је повремено семенке, за које је и раније истицао да су много хранљивије од многих других намирница. Неретко су га многи случајни пролазници могли видети како цвркуће у врту и млатара рукама покушавајући да полети.
Проводио је време у читању, углавном, литературе о птицама. Имао је све што је у градићу могао набавити за свој хоби. Било је то тихо место у које се доселио пре двадесет година и у којем је нашао много занимљивих примерака птичије врсте.
Једног уторка, након поподнева проведеног у башти и обилатог ручка, док је брисао зној са чела, одлучио је да дозове све птице које су облетале и имале гнезда у околини. Имао је то на уму и раније, док је правио пиштаљке којима их је с времена на време дозивао.
Међутим, нису се све птице одазивале на звиждук. Најчешће би долетале чавке, скакутале по башти и чупале биљчице што су тек изникле. Једном су му чак улетеле у кухињу и поразбијале сво посуђе. Те птице је сматрао најдосаднијим и није их волео. Па ипак, долазили су и врапци, ласте, шеве, роде и још неке мале врсте. Слетале би на дрвеће око куће и посматрале. Пожудно су кљуцале семенке које им је гостољубиви домаћин бацао.
Миро се у таквим тренуцима осећао као господар. Уживао је као никад до тада. Био је у стању да препозна сваку птицу и да је зове по имену.
Како је време пролазило успевао је да привуче све више и више птица, које су се налазиле у околини. Већ их је било толико много да ни кап кише није могла да падне на земљу. Оне су живеле у срећној хармонији, јеле семенке и весело чаврљале, све док се једног дана нису сјатиле у толиком броју да нису имале слободног простора да стану ни на једну ножицу, а камо ли да замахну крилом.
Било је очигледно да ће доћи до трагедије због загушујућег мноштва. И, заиста, дошло је до крвопролића међу птицама. Газиле су једна другу, кљуцале се и ударале се крилима. Перје је летело на све стране, а ваздух су парали ужасни крици.
Миро није знао како да их уразуми. Посматрао је жалосни призор и размишљао о томе до чега је довела његова замисао о птичијој заједници. Било му је жао птица које су изгубиле главу у овом рату. Било му је тешко, јер је себе окривљавао за овај несрећни исход догађаја.
Но, срећа му није сасвим окренула леђа. Време се променило. Почео је да дува јак ветар и повремено да пада ледена киша. Једна за другом, птице су одлетеле и Мироу је живот постао сношљивији. Ипак, није у себи осећао потпуни мир. Није могао да опрости себи што је дошло до немилог догађаја. Много је размишљао. Није имао лоше намере. Хтео је само да их придобије. Волео их је. Дао би им све. Мислио је да ће, ако долети што више птица, оне у кавезима имати веће и боље друштво, али се преварио. Птице у кавезима су мрзеле оне на слободи и обрнуто. Нису хтеле да се друже, презирале су једне друге, а рекао би да су оне које су биле унутра мрзеле оне напољу, јер су их ове посматрале онако немоћне и изложене, као да су експонати неког зоолошког врта.
Та, ко ће разумети птичији свет? – мрмљао је Миро настављајући да грицка семенке.
А онда је, шетајући се једном приликом у граду, приметио препарираног фазана. То је одлучило о свршетку његовог дружења са птицама. У поодмаклим годинама, немоћан да храни своје љубимце, да чисти кавезе и одржава их, решио је да своју целокупну колекцију препарира. Није осећао ни трунку жалости према некадашњим љубимцима. Брисао је прашину са њиховог перја и мазао их лаком ради сјаја. Јео је семенке и у свакој слободној прилици млатарао рукама као крилима. Људи су заобилазили његову кућу. Ни птице га више нису посећивале. Остао је сам, прогнан од птица и људи, са, можда, најбољом колекцијом препарираних птица и надом да ће се једног дана отиснути у небеско пространство.
Можда је ова прича трагична и тужна. Не кривите Мироа због тога. Родитељи су му још као детету рекли да се излегао из јајета. Вероватно отуда и његова приврженост птицама.
Пре него што је умро, у свој је тестамент записао ово: Сахраните ме на дрвету, у породичном гнезду, заједно са препарираним птицама и нешто семенки.
Последња жеља му је испуњена, а на сахрани није било ни једне птице, нити иког другог, сем црквењака и гробара.
(Трећа награда наКонкурсу за кратку причу)

Миодраг Ђурђевић

Одрастао сам у сеоској кући. У виђенијем сеоском домаћинству. Имали смо све: две куће – стару и нову, амбаре за жито и кукуруз, стаје, оборе, торове, живинарник, плевњу, бачвару и још по нешто. Па онда: воловска кола, чезе и фијакер, саонице за воловску вучу, па лаке саонице за коње, бачве, буриће, каце, чаброве. Све крцато. Да не ређам које смо све пољопривредне и друге алатке имали. Свему се знао ред и место.
Од имања воћњаке, њиве, ливаде, баште, виноград…
И нас је била пуна кућа.
Е, нисмо имали – сврдло. Ту направу ковачког заната, која се користи за бушење дрвета. Ситна справица, али неопходна сеоској кући, нарочито у јеку пољских радова.
Не знам зашто, али нисмо га имали. Сећали бисмо га се само кад нам затреба. Отац би тада жестоко опсовао, ваљда у знак којекаквог протеста, а мене упућивао у комшилук, у позајмицу.
А у комшилуку – оронули кућерак и једна једина помоћна зградица: и амбар, и кош, и нека врста оставе, и настрешница. Све минијатурно и углавном полупразно и празно. На зарђалим ексерима, закуцаним у носећи дирек ове грађевине ко зна кад – чак три сврдлова. И ништа више. Под том надстрешницом обично седи деда. Немоћан за неки озбиљнији посао. Савија дуван у избледело парче новина, креше огњилом о кремен, па кад варница потпали труд, прилепи га на цигару и вуче дим свом снагом својих плућа да му се цигара запали. И стално нешто зури. На једно око. Друго нема. Неки кажу избио му га кундак пушке у неком рату, други мисле да се осакатио сам да би избегао обавезу да иде у рат, неки, опет, верују да се такав родио.
Мене је увек збуњивао као појава, па сам његову авлију обилазио. Сада у то двориште закорачујем неодлучно и богобојажљиво. Стрепим. Све ми се чини да ће ме изјурити на сеоски сокак као залуталу стоку. Најрадије бих сам одмаглио. Али, отац чека сврдло!
А он, тај једнооки старац, седи на ручно истесаном троношцу, дими својом цигаретом и прави се да ме и не види, и не чује. Зна зашто долазим. Јер у ту сам кућу сам долазио само тим послом. Једноставно, није било других повода.
Већ сам се довукао на дохват његове руке. Кажем – добар дан. Па муцам зашто сам дошао. Па чекам. А он – нити се помера, нити говори.
Онда се та сићушна главица са дубоко избораним лицем и смрдљивом шубаром, помера. Као да хоће да ме види. Да види ко сам, иако, убеђен сам, то зна. Сигуран сам да зна и зашто сам ту.
А! – каже он. То би требало да буде и одговор на мој поздрав. Можда му је то и питање шта хоћу.
– Послао ме отац да нам позајмиш…
– Сврдло? – пита он.
И сад обојица ћутимо. Непомични. Ћутња нам је дуга као вечност. И мучна.
Онда се то измождено тело покреће са климавог троношца. Дрхтава рука нерадо, а можда се то мени само чини, скида сврдло. Пружа ми га као да се нећка да ли да ми га да. И каже:
-’Ајд, сврдло се не даје, ’оће да се иступи. Каже тако, а можда се мени само чини да је тако рекао.
Прескачем прашњав пут, преко потока газим по води, капија мог дворишта, чини ми се, сама се отвара.
– Рекао деда да му га вратим што пре. Нешто ће да буши, кажем оцу, а нисам сигуран да ми је тај једнооки старац баш то рекао.
Отац опет нешто псује, као за себе. Придржавам му дрво које ће бушити, па друго и тако редом.
И сад опет комшилук. Да вратим ту справу. То је нова мука. Сад ће матори комшија да загледа тај комад гвожђа као да је од злата. Да му нешто не фали. Па ће нешто да гунђа, више за себе. А ја ћу да стојим без речи.
За чудо, нема га под вајатом. Осврћем се, нема га ни у дворишту. Шта ћу сад? Да се вратим кући, па све наново. Ма не.
Не знам ни како, севну ми рука у којој сам држао сврдло. Севну ми некако осветнички. Заоштреним врхом креснух у онај дирек. Комад каљеног гвожђа са врха бургија нестаде у прашини. Можда сам и крикнуо од запрепашћења. Шта ћу сад? Махинално сам се пропео уз дирек и ту проклету, сада сакату направу, окачио тамо где увек стоји. А онда као метак збрисао са лица места.
Знојио сам се смишљајући лаж којом ћу се правдати кад штета буде уочена. До вечери – нико ништа. Ни сутра. Никада.
Нисам схватао зашто. Али сам годинама осећао извесну стрепњу и нелагоду.
После сам отишао у учитељску школу. Неколико пута сам сањао ту примитивну справу. И зарицао се: кад примим прву плату, купићу читав нарамак сврдлова. Да се искупим.
Те прве године учитељевао сам далеко од својих. На једном сеоском вашару купио сам најбоље сврдло. Ускоро ће распуст, па ћу кући, својима, а старог ћу комшију обрадовати и са себе одагнати ту мору из детињства.
***
Долазећи у село свог детињства, на комшијској кућици сам приметио црни барјачић. Моји су ми објаснили да је деда из комшилука сахрањен пре три дана.
Укућанима сам поделио ситне поклоне.
– А шта ће ти сврдло? – питали су нехајно.
– Онако, нек вам се нађе, промуцао сам.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

Вјекослав Видаковић

Кола је паркирао у једној од споредних улица, у делу града у којем су све улице споредне. Закључујући преглед јучерашњих друштвено-политичко-спортских збивања водитељка са радија је управо најављивала још један тежак дан за хроничне болеснике.
Остале није поменула.
Прво је угасио мотор, затим цигарету. Са седишта сувозача је узео бејзбол капу (без ознака), сунчане наочаре и цигарете. Мобилни му следећих пола сата неће требати. Пребацио га је на задње седиште и прекрио јучерашњим „Блицем”. Искључио је радио, извадио кључ из контакт-браве и изашао из кола. Кључеве и цигарете је одмах ставио у џеп. Није волео педеруше. Закључавајући врата, још једном је, вирећи кроз мутно стакло, проверио уверљивост камуфлаже на задњем седишту.
Прогностичаре треба послати на неплаћено. Завукао је прсте десне руке под леви рукав, примакао лице рамену и обрисао зној са чела. На рукаву је остала флека. При доласку је у дну улице спазио црвени киоск са натписом Хамбургерија. Ставио је капу и наочаре и кренуо на доручак.
Ходао је полако.
У овом крају не цепају плакате политичара.
Могао је да осети врелину зидова поред којих је пролазио. Данас ће се асфалт топити.
Жуте и зелене мрље на боку киоска су сваким његовим кораком бивале све јасније.
Након двадесетак метара успео је да препозна контуре слова:
СУР Буцко Вам нуди најбоље:
Пљескавице,
Ћевапе у лепињи,
Виршле,
Све врсте пецива
И остало…
Вадећи лову из џепа размишљао је шта да изабере. Није желео ништа са месом. Можда „остало”?
Можда ништа. Радно време СУР-а је било од осам сати.
Стајао је пред том ружном пластичном кутијом и бленуо.
Пролазници су га обилазили.
У широком луку.
Није волео овакве ситуације. Квота непредвиђених глупости за данашњи дан је почела да се испуњава сувише рано. Срећом, у низу локала на супротној страни улице спази један изнад кога је писало „Клас”. Инстант спас. Вратио је припремљени новац у �еп и кренуо ка Буцковој не-лој-алној конкуренцији.
Коловоз је прешао не реметећи лењи ритам јутарњег саобраћаја. Чудио се како синоћ није приметио ту пекару.
Први кораци по сенци су донели освежење плућима. А картица окачена са унутрашње стране стаклених врата олакшање нервима. Радно време: НОН-СТОП.
Локал је био чист и простран. Зидови бели, плочице такође, клима уређај исправан. Наоружао се стрпљењем и дисциплиновано стао на зачеље колоне.
Обе раднице су биле јако младе. Носиле су жуте кецеље обрубљене црвеном траком. Натпис „Клас”, на грудима, је такође био црвен. Биле су умерено љубазне и неумерено ужурбане. Искошена огледала при врху сваког од зидова су му омогућавала да осмотри ситуацију у помоћној просторији, и иако се ред испред њега релативно брзо скраћивао (а иза апсолутно продужавао), није успео да одоли том изазову.
Тамо није било љубазности.
Али он се налазио са ове, безбедније стране пулта.
Где време некако пролази.
Наручио је две кифле и јогурт.
Пластична чаша је била „ознојена”, кифле свеже а папир на ком су сервиране мало већи од поштанске марке.
Испровоциран чињеницом да се и у овом прехрамбеном објекту робно-новчана размена врши у нехигијенским условима изашао је не сачекавши кусур.
Наставио је низ улицу, сенченом страном, па на првој раскрсници скренуо лево.
Паркић је још увек био тамо. И даље окружен најсивљим зградама на свету, и даље једнако запуштен.
Све клупе су биле слободне. Сео је на најближу.
Закржљало лишће и изгорела трава. Нетакнута природа.
Поломљени тобоган и разјебана клацкалица. Нетакнуто друштво.
Исто као и пре петнаест година.
Јогурт је спустио до себе, а кифле задржао у руци. Из џепа је извадио кутију са цигаретама и положио је поред чаше.
Кифле су још увек биле вруће. И довољно слане, прави топли оброк.
Јогурт стандардан.
Колико зна, Марко још увек живи у једној од ових зграда. Нису се видели петнаест година. Били су нераздвојни до другог средње. Тад је ћале добио прекоманду. Последња вест о Марку која је стигла до њега није неочекивана. Дечко је дефинитивно одустао од факултета и сад намерава да се ожени. Чика Здравко, Марков тата, пре пар недеља је, приликом случајног сусрета на пијаци, са задовољством пренео другу половину новости свом бившем колеги.
Жвакао је полако, гледајући у врх својих прашњавих патика. Заливао је сваки залогај. Најкраћи пут од блока зграда до најближе продавнице је и даље водио кроз парк. Пролазили су поред њега. Пензионери и домаћице, углавном. Срећа, па је распуст. Жене у тренеркама, белим чарапама и кломпама, махом дебеле, обилазиле су га готово панично, у широком луку, трудећи се да ничим не покажу да су свесне његовог присуства. Забављао га је тај њихов ирационални страх. Одувек… Пензионери су били већ друга прича. Парадирали су са оним својим карираним торбама са дрвеним, несразмерно великим ручкама посматрајући уљеза подозриво, крајичком ока, без померања главе.
Постоји ли цивилна самозаштита у војним зградама? И, ако постоји, да ли је паркић под њиховом јурисдикцијом?
Након што је ставио последње парче кифле у уста, згужвао је папир и угурао га у чашу. Отресајући мрвице са мајице погледом је још једном потражио корпу за отпатке… Узалуд. Исто као пре петнаест година. Е, па нека се ј..у. Још увек жваћући, спустио је чашу на земљу пазећи да се она не нађе на путу гомили мрава која се мувала око рупе на ивици травњака.
Испружио је ноге и узео кутију са цигаретама. Обавезни део оброка. Одабрао је једну коју није требало пуно исправљати. Ето зашто не воли лето…
Након првог дима, који су његова плућа спремно прихватила, помисли да би сада мало тишине добро дошло. Али… бивши станари немају права на максималистичке захтеве.
Бивши немају право да било шта захтевају…
Погледа око себе.
Није могао да верује да се готово све што је требало да му се деси, десило у овом парку. Од последњих безразложних туча до првих туча због поноса. Од првог петинга до доношења одлуке да бенд назове „Носачи звука„. Од трагикомичног покушаја да се након једног од пубертетских пијанстава отрезни трчећи овом стазом до оних силних чекања. Ма кога и у ма које време. Паркић је био вечито зборно место.
Убеђен је да је и сада тако.
Спусти опушак на земљу, па га поклопи ђоном. Када следећи пут буде долазио овде донеће дискмен са… носачем звука на којем је снимљена музика из „Грлом у јагоде”.
Погледа на сат. Минут до седам. Устао је, дохватио цигарете са клупе и кренуо.
До места где је паркирао кола вратио се другом, сад већ пакленом страном улице.
Зној му се скупио на обрвама. Спустио је главу, скинуо наочаре и дланом обрисао чело.
Извади кључ од кола. Брава је била усијана.
Чим се сагнуо талас врелог ваздуха, помешан са мирисом прегрејане синтетике му груну у лице. Извадио је пиштољ из касете, заденуо га за појас, повукао мајицу надоле и кренуо ка пошти.
Марка је сат пробудио. Привремено. Први пут након десет месеци – привремено. Дугменце на полеђини будилника изнад којег је писало „аларм” је синоћ намерно пребацио на „он”, не би ли научио да цени будућу слободу. Јуче је дао отказ. Решио је да направи нешто од свога живота.
(Прва награда на Конкурсу за кратку причу)

Немања Савић

Надриписцу, чије романе нико није читао, пријатељи су замерали како су му, наводно, ситна слова у књигама и како их управо то спречава да се озбиљније посвете његовим делима. Међутим, колико год је он у наредним књигама повећавао фонтове слова, изговор је био исти: ситна су!
Једном, док је кориговао недостатке свог стваралаштва, инспирисан написаним, спопала га је мука, и одједном је повратио. Тиме је учинио бар садржај уочљивијим.
(Трећа награда на Конкурсу за кратку причу)

Ненад Максимовић

У страху да не престанем да је слушам, она је убрзавала своје излагање и збунила би се управо пред суштином онога што је намеравала да искаже, улазећи након необичне омашке у један нови тон, нову боју, неочекивано изокрећући претходну озбиљност, украшену суптилним и елоквентним речима, у неку врсту самоироније, или пре пародију самоироније, која је требало да ми стави до знања да она то намерно чини. Сваки такав свршетак сваке од тих њених малених представа изгледао је као некакав минијатурни кинески радио-апарат у функцији привеска за кључеве, и завршавао би се оном врстом смеха од које чујемо само: с-с-с.
Читавих пет месеци, из дана у дан, састајали смо се у том дворишту препуном хортензија, лала и хризантема, седели под столетним орахом у столицама од прућа, каткад би прошетали крај Тимока, или једноставно отишли и вратили се, колико да удахнемо свежину вечери, и она је за све то време понављала исту, добро познату представу. И најзагушљивијем мозгу у најтеснијој лобањи брзо би постало јасно да та девојка, чија манекенска лепота нагони на дисање пуним плућима, све време крије нешто. Из оне фиоке која се налази одмах испод речи, фиоке која се или заглавила или је заборављено да се затвори, тек би наједном искочио незвани кловн и њене крупне очи намах би се скрушиле остављајући ми у залог нејасну кривицу. Да, осећао сам се кривим, иако нисам имао појма зашто, и требало је неколико месеци да би се најзад разданило у оном делу моје главе где је боравила мисао о њеној заљубљености у мене.
Знао сам! Све време она жели да ми то саопшти! Не! Она ми то све време саопштава! Већ ми је толико пута то рекла!
Бојећи се да не помисли да сам глуп, реших да јој што пре изјавим своју љубав и тако јој најзад олакшам положај.
Тог дана, детлић је био задужен за ритам-секцију, комшијски пас за басове, а славуј је изводио соло свог живота. Обукох белу кошуљу и успут свратих у цвећару и купих јој неколико белих лала. Прсио сам се као билдер и саопштавајући јој да јесам за кафу, искористио најнежније тонове својих гласовних могућности. Она је носила црвену хаљину и скакутала степеницама горе-доле као некакав девојчурак. Преда мном се брзо створише ишлери, венчићи, карамел-обланде, кремпите, ледене коцке и домаће купиново вино. Најзад, стиже и кафа.
– Имам нешто да ти саопштим, – рече званичним тоном док су јој очи тражиле најпогодније место за шољице.
Као да је управо прочитала моју мисао из некаквог стриповског белог облачића који је лебдео над мојим левим уветом. Али, добро, помислих, најзад је скупила храброст, није ли свеједно ко ће начинити први корак. И препустих се свим својим срцем њеном устрепталом гласу.
Требало је да прође бар пола пасуса да бих у потпуности схватио значење њених речи. Управо је истицала друга година од оног дана када је одлучила да свакога месеца од своје више него бедне трговачке плате издваја по значајне три стотине динара, и то све у циљу да би једнога дана могла да наручи један од оних француских парфема намењених високом друштву (ако се добро сећам, беше реч о Ланкому). Да, за недељу дана требало је да истекне друга година од исто толико планираних и да се најзад сакупи читава потребна сума.
– Од почетка ове године осећам нестрпљење – објашњавала је – а замисли тек како ми је сада тешко да се стрпим, сада када сам надомак циља! Ноћима се преврћем у сну, а често ми дође, па скакућем у месту. Знаш? Као кад ти је пуна бешика. Разумеш ме? Хајде да прославимо, ово морамо да прославимо…
Осетио сам се као издуван балон који виси са статива неке прашњаве, лимене тезге, на некој блатњавој пијаци, па славље беше толико да бих разбио чашу о сунце да сам могао.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

Едита Евгенија Цоловић

Напољу је дивље пљуштало и Мирко је већ скоро двадесет минута седео у колима мислећи се како да претрчи та два-три метра до улаза у зграду. Није имао баш ништа чиме би могао да се заштити од помахнитале водурине. На крају му дојади да тако беспомоћно чами у ауту и реши да јурне ка згради, па шта буде!
Ни сам не знајући како, нашао се испред врата свог стана, мокар као неоцеђена поњава. Неуспешно је покушавао да из слепљених џепова извуче кључ и коначно уђе у тај проклети стан! Сав изнервиран, шутну ногом врата из све снаге – КАД! врата се широм отворише! Мирко, онако бесан, упаде унутра гунђајући и на време и на петак и на глупаву браву коју ће морати после да замени… Уједно је скидао, боље рећи љуштио са себе мокре ствари, разбацујући их свуда по поду. Одједном, Мирко пренеражено стаде насред трпезарије, држећи се за мокру мајицу која му је, исто тако пренеражено, застала на пола главе! Из дневне собе, тачније из огромне зелене фотеље у тој соби, зачуо се један полупромукли баритон:
– Ало, бре, човече! Шта ти је? Шта драмиш толико? Ево и ја сам био скроз мокар, па сам се осушио!
Мирко је лагано кренуо да враћа мајицу на врат, па на груди, не скидајући за то време поглед са фотеље. Уједно се трудио да се што више избекељи, како му ништа не би промакло. Грудни кош му се лудачки дизао и спуштао, спуштао и дизао, као да му је неко невероватном брзином огромним мехом упумпавао и испумпавао ваздух.
– Него, ортак, где ти стоји фен? – настави онај баритон тоном који је говорио да се власник гласа баш фино сместио, само му, ето, недостаје једна ситница, па да све буде у најбољем реду – тражио сам га по купатилу, али није тамо. А баш ми фали да само мало сушнем испод крилца! Ала је невреме, а?
Са кнедлом у грлу и пометњом у глави, Мирко је кренуо ка гласу из фотеље, још увек не верујући сопственим ушима. Али кад је стигао до фотеље, укопао се у месту и ни речи није могао да изусти. Уместо уста, на лицу му се појави некаква глупава шупљина уперена према ТОМЕ! Не, не, ја сам сигурно полудео, помислио је Мирко пошто је, после ко зна колико времена тупог буљења, довео своје мисли у какав-такав ред. Дефинитивно сам претерао са послом… Ово је стварно апсурдно! Пре свега, ово уопште није могуће, мислио је даље он, тако да и немам разлога да бринем да сам полудео! Али, чињеница је да је овај орао ту и да седи у мојој фотељи и да ми се обраћа! Орао? Обраћа? Ма какви! Стварно смешно! Ући ћу поново у стан! Да, да, то је најбоље! И, Мирко се, као хипнотисан, окрену ка излазним вратима, празно гледајући негде у врхове својих прстију. Опет се зачуо тресак врата, па некакво гунђање, па и сам разбарушени Мирко насред дневне собе.
– Гле, ти си још ту! – рече Мирко и почеша се по глави. – Дакле, стваран си… Немогуће, али истинито… – уздахну овај некако тужно.
– Де, шта си се снуждио! Да сам ја на твом месту, црк’о бих од среће што се одједном нашао неко да ми прави друштво! Весело! – рођачки ће орлушина. – Него, нађи ти мени онај фен да се ја не прехладим!
И даље не схватајући шта га је снашло, Мирко се упути ка бифеу регала, одакле механички извуче справу за сушење косе. Орао није престајао да брбља. Испричао му је целу своју историју: и како се потуцао по Аризони, и како је надничио код Бугара, ма свашта! Мирко је слушао и гледао, и гледао и слушао разметљиву птичурину која му је, некако, што ју је више посматрао, постајала сва симпатичнија. У пола орлове приче зазвони телефон. Мирко скочи као опарен и престрављено диже слушалицу. Са друге стране је неки женски глас нешто урлао. Мирку је био потребан добар минут да укапира да је то Весна, која га је већ пола сата чекала у посластичарници „Код коња”. На брзину је промрмљао нешто и уз неко „извини” спустио слушалицу. Још увек је био у оном мокром оделу. Кренуо је брзо да се пресвлачи, псујући успут и себе и ту орлушину која га већ два сата замајава! Потпуно је био заборавио да се договорио са Весном да се нађу. Али, највише му је било мука при помисли на салве беса које ће се излити на њега због кашњења. И то по ОВАКВОМ времену! Зграбио је кључеве од аута и, не поздравивши се са орлом, излетео из стана.
Возио је као суманут. Када је, напокон, стигао у ту глупу посластичарницу, паде му на памет питање шта ће он, уопште, рећи Весни: зашто касни? За њу је пола сата било – смак света! Црвенео је и знојио се као неки школарац. Приближавао се том лицу изобличеном од љутине. И што је бивао ближи, тако су јој црте лица изгледале све нејасније и расплинутије. Пред њим је стајао облак гнева. Па шта сад да каже том облаку? Па, ништа! Рећи ће јој шта је стварно било и тачка!
– Орао, кажеш?! Дакле, набавио си орла за кућног љубимца, па си морао да се поиграш са њим? – подругљиво га сасече Весна.
– Ма не, женска главо, како не разумеш! То није љубимац! Он је стваран! Као човек! – трудио се Мирко да објасни о чему је, заправо, реч.
– О чему ти, човече, причаш? Ти си потпуно полудео! И још ме правиш будалом! – била је Весна крајње изнервирана.
– Ма, шта ти је уопште и објашњавам, кад си ти ионако глупа да то схватиш! Ти и ја смо завршили! – издера се Мирко и демонстративно изађе напоље. Тресао се од љутине. Није могао да схвати како је са таквом глупачом провео толико времена. „Кућни љубимац! Није него!”
Прошло је од тада неколико дана. Па и недеља. А онда и месеци… Мирко се потпуно навикао на орлово присуство. Штавише, постали су одлични пријатељи. Тако је бар Мирко мислио. Само, Мирку је било помало непријатно да говори унаоколо о том свом пријатељу, јер, ипак, средина као средина – конзервативна и затуцана; а, уосталом, то је ионако његова ствар. Али, једног дана, дошавши са посла, Мирко не затече никога код куће. То му је било мало чудно, с обзиром на то да орао није баш нигде излазио; био је код Мирка, такорећи, инкогнито. Пролазили су сати, а од орла ни трага! Није се ни преко ноћи појавио. Шта да ради; да позове полицију? И шта да им каже? Дуго се Мирко премишљао и најзад реши да крене сам у потрагу. Али куда?
Као помахнитао истрча из зграде, умало оборивши комшију Петра успут и упути се ка кеју. Лутао је изгубљено наоколо, завиривао по жбуњу, и у једном моменту поче из свег гласа да дозива орла. Људи су га у чуду гледали, а још чудније им је било име тог изгубљеног пса – Орао! Мирко је почео и да зауставља пролазнике и избезумљено пита јесу ли, можда, видели његовог пријатеља.
Та потрага је трајала данима. Па и недељама. А од орла ни трага ни гласа. Мирко реши да нестанак ипак пријави полицији. У станици су мирно саслушали о чему се ради, а онда су почели да се нешто међусобно сашаптавају – један инспектор у цивилу и још двојица у униформи. Пришли су Мирку и муњевитом брзином му ставили лисице. А затим су га пребацили у Палмотићеву.
Покушавао је Мирко да им објасни како је то све неспоразум и како је он потпуно нормалан; да је само стицај околности био мало чудноват и ништа више.
Али, објашњавао је то годинама. На крају му је дојадило да се са свима њима прегања и одлучио је да лепо прихвати њихову игру. Казао им је да је схватио како је то, ипак, био све само плод његове маште и ништа више. Доктори су га после тог признања већ благонаклоно гледали. Чак су му обећали и скори одлазак кући.
Два дана пре него што је требало да изађе, главна сестра позва Мирка и саопшти му да има посету у соби за пријем. Ко ли би то могао да буде, питао се у себи Мирко. Овде сам и самог себе заборавио.
У соби за пријеме га је заиста чекало изненађење! Код прозора је стајао орао лично!
– Чуј, -поче орао – дошао сам да ти се извиним за оно што сам тако нестао…
Мирко га не саслуша до краја, већ избезумљено отрча у собу главне сестре.
– Сестроооо! – урлао је он. Сестра брзо истрча у ходник. Мирко је зграби за руку и буквално одвуче у собу за пријеме.
– Ево, погледајте! Орао! Нисам луд! Ево га! – викао је он, док их је орао мирно посматрао пушећи неку скупу цигару.
– Добро, Мирко, смири се. Све је у реду! – покушавала је да га умири сестра. – Па он је дошао да те посети, он ти је пријатељ, зар не? – благо се смешила, тапкајући забезекнутог Мирка по надлактици. Утом се појави и сâм начелник психијатрије, који најљубазније замоли орла да извини овакво Мирково понашање, и да га, ако му то није велики проблем, посети неки други пут; јер, очигледно је да је пацијенту позлило, што значи да ће морати да продужи свој боравак у установи.
Орао се само осмехну, онако подругљиво – рођачки, угаси цигару и одлете кроз прозор.
(Прва награда на Конкурсу за кратку причу)

Драга Гавриловић

Загледана у пространо и влажно језеро, Жеђ погну главу и прислони своје лице на глатку површину воде. Осети пријатну хладноћу и крупним залогајима крену да гута прозирну течност. Крупне капљице су се сливале низ њена уста, падајући низ читаво њено тело, стварајући јој осећај бескрајног задовољства и среће.
Језеро замахну руком као веслом, па приђе ближе њеној жељи, да јој удовољи и да покаже једно од својих најлепших лица. Седе на крај своје доброћудности и испружи длан ка госту и Сунцу.
Жеђ прихвати руку, уђе у воду до појаса, а онда зарони са главом напред и потону до прве дубине. Преплива мирни део, око ока језера, а онда увежбаним покретима спусти тело низ валове отегнутог слапа, који је, веслајући кроз простор, витлао млазеве воде, претварајући их у нескладне фигуре. Вода је то губила смисао за пад, па је падала у страшном ударцу на камене обале језера. Жеђ рашири своје тело преко средине слапа и у меком лету се спусти у мало језерце, које је, луда од болног ударца, вода већ ископала по пупку језера.
Заплива зналачки и опуштено, гњурајући и гутајући огромне клобуке таласасте масе. Играла се деловима свога тела, бацакајући жедне ножице изнад површине, а онда их уз вриску враћала да се напију и од умора заспе. Простирала се по површини, хватајући замах и у лету гутала пуне тестије воде. Подизала је млазеве високим ходом, а онда тонула у душу воде испијајући је са лаганим задовољством, цепајући јој биће на ситне гутљаје. Шетала је кроз мале таласе гутајући им мала срца к’о зреле јагоде, у једном залогају, а они су нестајали као поквашене креде, губећи главу и облик.
Жедна провода и љубави, љубила је лице језера, док је његова душа нестајала у њеном грлу. Задивљена њеном чистотом, Жеђ је јела халапљиво, смањујући његову површину – до барице.
Незасито се церекала и гњурала по малом телу воде, испијајући јој тугу из очију, грлећи њена скупљена рамена и љубећи њену садржину до смрти.
Очајно, мало језеро, слепо на једно око, загледа се у таласе неба, који са богате звездане трпезе просуше пехар вина кроз сузу кише.
Заспалу, ситу Жеђ није пробудила бука громова, ни тутњава олује. Мирно сањајући, протезала се на бившој обали планинског ока. Није видела кад је барица затруднела и кад је златна рибица положила своје ново јаје испод велике стене која је била уво великог језера. Није чула ни урлик баричиног порођаја, није видела ни одрастање, само се непријатно најежила док јој је леден, груб и намргођен талас прекривао уснулост. Пробала је да се подигне и заплива, али су јој уста била пуна водене траве и опалог лишћа које је ветар наносио, давећи је.
Покушала је да поједе талас који јој је прилазио, али он је био бржи, па је одгурну левом ногом високо у ваздух. Жеђ паде на линију између живота и смрти. Осети јак удар у пределу срца. Хтеде да се ухвати за траг сунца, али он се беше измакао дремајући на другој страни обале. Она се зато ослони на лакат и очајнички се загледа у своју мисао тражећи брзо решење. Пре него што схвати шта се догађа, подиже је нови талас и убаци је у своју утробу. Крену да је круни ситним, брзим ударцима од којих је постајала модра и све мања. Њена природна потреба за самоодржањем тихо се гасила.
Поучено родитељским страдањем, младо језеро одлучи да помери линију између себе и својих обала. Између две различите дубине, сакри своје лепоте и своје срце, а на дно самога себе закопа своју душу.
Постаде глатка и тамна површина из које се није чуо никакав тон.
(Трећа наградана Конкурсу за кратку причу)

Милена Првуловић

У усамљеном контејнеру цвилело је маче. На свет је дошло случајно, непожељно, као и његова браћа и сестре, сада заробљени у пластичној кеси са прошлонедељним остацима хране.
Дочекало је јутро у празном, неопраном складишту отпадака, које је своје коренове пустило у испуцали асфалт.
Можда то није његово последње јутро?
Брзаци јутарњих полузапослених службеника запљуснуше улице, чешући се о контејнер.
Тик поред њега прошла је жена. „Ју, каква је то цика?“ Нагнула се над зјапеће црнило у коме је кеса пулсирала зачуђујуће на дну. „Колико маца има? Јадни мали створови! Морам узети једно.“ У исто време је помислила: Како да се нагнем, а да не упаднем? Очима је снимила ситуацију, осврнула се око себе и… наставила на посао.
Неколико корака иза ње ишла је старица. За разлику од своје претходнице, није чула ништа јер је чврсто забрадила мараму, али јој радозналост скрену поглед у гротло контејнера: „Где су бацили ову гамад!”
Жена је водила сина у вртић на истом парчету улице. Млади саобраћајац је на истом ћошку био највећи ауторитет. „Мама, ја ћу да будем као овај чика кад порастем! Мама, јел’ то маче у контејнеру? Хоћу малу мацу! Хоћу малу мацу!“ Помислио је: Чуваћу је и пазићу је и играћу се са њом.
„По мацу ће да дође њена мама да је води у вртић“, рекла је жена, али је помислила: Шта ће ми контејнерска мачкетина у кући, још само за њом нисам чистила, Боже, зашто не дезинфикују контејнер?
За њима је ишао млади загрљени, поспани пар. Она је, рефлексно окренувши главу према контејнеру, помислила: Неће још дуго, али је гласно рекла: „Јао, јадне мале маце.“
Он је помислио: Има тако дивну, добру душу, баш имам среће, и разнежен, пољубио је у косу.
А онда је дошао снагатор. Кажу – вредан је домаћин. Јуче је сам поставио нови бојлер купљен на четири месечне рате. Сада избацује стари, смета му у кући, а треба и на посао да стигне.
Траас!
Мук.