Радивоје Бојичић

Још нам је стари, добри Decimus Iunius Iuvenalis, којега ми са часова књижевности знамо под именом Јувенал, једном, а то једном било је пре више од два и кусур миленијума, по којима је и наш јубиларац Миливојевић, добио име, изјавио како је “difficile est satiram non scribere”, што би на језику да те цео свет разуме требало да значи, “тешко је данас не писати сатиру”.
Да Јувеналу и данас, после две хиљаде и нешто више од сто година можемо веровати на реч, помаже нам то што ова изјава није објављена у нашој штампи, и што Јувенал сигурно није био савремени српски политичар.
Осећајући потребу за сатиром на исти начин као и већина оних којима је тешко не писати сатиру, од Јувенала, дакле, па до њега самог, и Милен Миливојевић се пре тачно пола века латио оштрога пера.
И право за машину, јер у оно доба, ни ми који смо први почели да користимо нож и виљушку, још нисмо користили компјутер.
А, пре пола века, као што се на сваком интернету може наћи, догодило нам се:
Употреба хула хопа прерасла у светско лудило и многима се од тога још и данас врти у глави.
Први пут употребљене лего коцкице. Lego alea jahta est.
Основана НАСА и тако испуњени сви услови за одлазак у Небеску Србију.
Почела да дејствује Европска економска заједница, оно што се данас зове или ћемо да идемо у Европу, или има да останемо овде где јесмо.
Појавила се књига Трумана Кепотија, Доручак код Тифанија. Ваљда су се код Тифанија служила и Труманова јаја, јер се тиме сироти Кепоти није могао баш похвалити.
А Борис Пастернак добио Нобелову награду за књижевност, о чему се певало и у Лариној песми.
И као што смо рекли, Милен Миливојевић објавио у Јежу прву хумореску. Зато је та година у Миливојевићевом животу значајна колико и Борису Пастернаку, који је 1958. добио књижевну награду коју прижељкује сваки писац и поета.
И док је Пастернак одавно у књижевној историји, Милен Миливојевић је са нама. И што је и за Милена најважније, протеклих пола века нису на њему оставили трагове ерозије, а и ерозија је још присутна.
И књига Касно сам почео да пишем сведочи да за аутора који је већ пет деценија на књижевној, посебно сатирично-хумористичкој, а нарочито Јежевој сцени никад није касно.
У овом послу, није важно кад се почиње.
Важно је да осетиш кад је време да завршиш.
За Милена Миливојевића је рано за касно.
Крајње је време да Милен пресавије табак.
И настави да пише. Поготово сада када је са преко педесет година у хумору и сатири постао и већински власник својих афоризама.
А то је већ неко власништво.
И капитализам уопште.