Радиша Драгићевић

Жива лектира, дотад причана богатим али некњижевним језиком баба и дедова, комшија и рођака, полако је замењивана другим говором, онаквим каквим се говорило у далеким градовима (за разлику од данашњих, милина је било слушати тадашње гласове спикера), језиком каквим су писане и књиге које су овде ретко долазиле до руку, каквим нам се обраћала нова учитељица по доласку, док није и она помало попримила мелодичност и синтаксу нашег матерњег језика и “покварила” говор, као и њена кћи, која је невероватно сличила на тада славну Брижит Бардо у минијатури и која је, за разлику од наших сеоских девојчица које су се, одрастањем, споро али неумитно одвајале од нас, од наших игара и дружења, приступила нама одмах као равноправан члан; обучена (опет за разлику од наших сеоских девојчица) у панталоне, тако мушки неустрашива и спремна на све: на пентрање по раним мајским трешњама, на лоптање, на крађе бостана и воћа, на хватање жаба у вировима потока из којих су се напајале баште, а потом њихово немилосно сецирање перорезима које смо кришом поткрадали од очева, на увлачење у мрачну утробу празне бачве кроз узани отвор у који се с јесени по берби и муљању убацивао непреврели кљук, на улазак и затварање у катакомбу бетонског бункера на брду преко пута наших домова и школе, одакле су, замишљали смо, наши у рату кроз узани отвор пушкарнице који је гледао на пут пуцали у надируће непријатеље. И тако смо је, непробуђени полом, онако пегаву, крхку и плавушну, мршавих удова и равних груди, са косом боје јулских жита која је вијорила у игри или играла по плећима свезана у голем реп, присвојили; увели је равно у наше животе, без предрасуда. Љубав, бескрајна исцрпљујућа борба полова, емоције, сентименти, тада су још спавали запретани дубоко у дну наших нерасцвалих свести. Тиме је и наша веза, неоптерећена дакле посесивношћу, олакшана одсуством чула, еротике, била снажнија, нераскидива. Она нам је била недостајућа сестра, ми њој нерођена браћа. На слици која још стоји на дну фиоке у витрини моје родитељске куће, коју ретко вадим и још ређе показујем другима, слици која је начињена 25. јуна 1968. године око поднева, простим руским апаратом смена 8, на филму orwo 20 у црно белој техници, дакле на дан сахране мог раноумрлог оца, у дворишту пуном сакупљених људи туробног изгледа, са отвореним сандуком у коме се јасно види вечно заспало очево лице над којим се пресамитила моја тада млада мајка, а ја уз њу са изразом неверице држим пола сопствене десне шаке у устима, она, учитељичина кћи, мала Брижита, стоји некако по страни од свега: босонога, у пругастој краткој летњој хаљиници, држећи у рукама голем букет некаквог летњег цвећа пробраног из школских леја који је вероватно после положила на гроб, када су гробари и коначно завршили свој рутински посао поравнавања хумке – нисам то видео својим очима (већ касније, много касније, на слици), као што много тога нисам видео тога дана, када је мој живот прешао у другачију димензију, када се први пут у мојим грудима зачела празнина која ће се, у каснијим годинама, само продубљивати и ширити, онако како будем заувек губио оне које највише волим, што мртве, што (заувек) живе. Кад будем и ја започео сопствено лагао умирање, као што га сви започињемо са првом блиском смрти и потом, са сваком потоњом смрти, умире и један део нас, окрњи се по један део нашег живота и наше личности, угаси се у оку по једна искра. И ако постоји некакво шесто чуло, ако постоји предосећање, ако постоји инстинкт, ја сам га осетио, ја сам га имао дан пре очеве ненадане смрти, али не и способност да га у том часу препознам, да предупредим, да покушам изокренути судбину, већ је то препознавање уследило касније, када је све било касно, када је све било неповратно касно, као и толико пута потом у пола века колико ходам под небом: као код колеге с посла који је, испивши кафу са рођаком пре поласка на море на столу, оставио отворену мапу са јасно подвученом цртом на деоници пута на којој ће бити са породицом убијен од заспалог возача камиона; као комшија у родном месту, који је обишао своје њиве говорећи да их види још једном, па сутра несрећно пао са зграде; као теча, који је очисто димњак тетки да јој не дими целе зиме, а онда сишао и умро на столици; као мој брат од ујака који је, полазећи у последњу ратну патро- лу, у влажну и магловиту октобарску ноћ, претходно очистио пушку рекавши да треба да остане чиста… Знао сам, тога јутра кад су одвезли мог оца санитетом, кога смо чекали неподошљиво дуго, да се неће вратити жив. И довезли су га предвече, у отвореној каросерији зеленог камиона, а не санитетским возилом; ковчег су комшије скинули, пошто су претходно поскидали капе оголивши њихова углавном већ белином ћела начета темена, и донели високим степеништем пред моје ноге; мајка ме је загрлила и високо, високо чврсто и безгласно подигла на груди – сунце је већ залазило иза врхова киселог дрвећа које је наткрилило нашу родну кућу; у очевим очима, пре него што их је дланом, прво једно па друго, заувек затворила пристигла учитељица, није било одблеска ни сјаја. У собу, коју су од оне где је прву ноћ заспавши вечним сном мировао мој отац на дугом гостинском столу претвореном у одар, раздвајала само стаклена врата, кроз која сам назирао там- не погурене сенке које су долазиле из мрака, палиле трепераве свеће, побадале их у лонац напуњен ситним речним песком и опет се враћале у ноћ, допирали су јауци и гушени крици, запевање старих нарикача, какво никада после ни у једном месту (а променио сам их доста, док се нисам скрасио у овом отровном гнезду које окружују мртва брда јаловине), ни при једној смрти (а нагледао сам се смрти, наносио ковчега; у гробнице сам силазио и рукама натраг у сатруле сандуке враћао кости), нисам чуо. Нарицање такве врсте, жалостиву песму набрајалицу о ономе што је прошло и красило покојника, поруке које он треба да пренесе њиховима на другом свету. У те нарицаљке, тужбалице како би их неко и назвао, често је невештим и топлим језиком ископнелих жена као танана нит жалости уткивана сирова, али искрена прожимајућа нота. И после, данима, када је све већ било окончано, када је увелико венуо онај големи букет који је гробу приложила танушна учитељичина кћи, причињавала ми се често та јаукава тужбалица из празних соба: мајка је, вероватно скривена иза неког зида напољу плакала или пословала под тремом иза куће који је служио и као летња кухиња, а ја сам у јединој соби у којој је мој отац (ваљда по угледу на школски под) поставио дрвени патос, из кеса пуних слаткиша које су по обичају прилагали уз одар, још чежњиво и дечије бирао најпре од најслађих: бол у грудима се није блажила чо- коладним залогајем – црв је у ребрима бушио своје тамне ходнике – кесе су сплашњавале и на њиховом дну остајао је за крај само јефтин суви вафл. Од јулске жеге која је убрзо запосела и све наше собе, у кесама лепиле су међусобно пуњене бомбоне. Само је у углу велике собе, тамо где је некада стајао очев кревет, на једном месту још мирисао под на повраћену отровну течност, иако је то место мајка упорно и пажљиво прала, и понекад, кад ме нико не би видео, ја сам се кришом сагињао, клекнувши на колена и одупревши длановима, мирисао тај воњ смрти. Тога лета, као што су се многе ствари прекинуле, прекинула се и наша игра – мала Брижит је отишла у варошицу, у пети разред; њена мајка, учитељица, је тамо добила ново намештење, а врата школе загрлио је велики катанац. Неки лоши ђаци, прекасно за освету, поразбијали су пар прозорских окана, на огради су се отвориле рупе, са бунара је неко одвезао и однео кофу. Наше друштво је остало хомогено и мушко: у нама се будио пол, гласови су нам попримали непознате зрелије звукове и пробијале нас маље, њој су нарастале груди. Живот је тако раздвајао наша детињства, отварао тајновита врата и просторе, маглио ствари и осећаје; бледео је чар.

Радиша Драгићевић

60 година од покретања првог радничког листа у бившој Југославији

Скоро ће се навршити два века како се у овој земљи штампају новине. Од привелегије која је на почетку припадала само грађанском слоју, и то писменом (описмењеном) и богатом, новине су данас прерасле у насушну потребу, скоро обавезну уз јутарњу векну хлеба, и чак се често конзумирају и пре ње. Од некада само обавештајне функције, новине су данас добиле и едукативну димензију, тако да умногоме утичу на формирање нашег укуса, морала, политичког опредељења – хтели да то признамо или не – утичу на свеукупно формирање наше свести.
Никада, ни у временима када је нашу земљу красила знатно повољнија друштвена и материјална клима, и када су је описивале знатно шире граничне линије, чини се, није било већег броја тзв. писаних медија: дневника, недељника, месечника, часописа; новина, које сада, обогаћене благодетима савремене штампарске технике, са такође осавремењених продајних места (киоска) маме својом разноврсношћу и колоритом.
Свакода дана, дакле, “зазелени” нови лист, свакога дана, изнова, борба за нову вест, за новог читаоца. И можда зато, због те борбе, уместо колпортера који су некада извикивали имена листова и ударне вести, сада те вести само визуелно (али не много тише – својом бомбастичношћу и сензационализмом) “хватају” читаоца на први поглед, остављајући му разочарење након читања оног што се под насловом крије. Притом, не водећи рачуна о последицама, већина њих почива на теоретском, на хипотетичком, без постојаног упора; већина њих наводи неименоване “поуздане изворе”; вести о злочинима и настраностима или развратном животу такозваних медијских звезда потискују животна и друштвена питања, питања општег значаја, а готово да нема листа који се бави озбиљним аналитичким новинарством. Вест у највећем живи само један дан јер сутра њу замењује друга сличне садржине, потискује, маргинализује, чинећи тиме нашу ионако непредвидиву данашњицу неизвесијом, несигурнијем, луђом. Тако се код нас свакодневно публикују вести после којих би, ако је закона, неко морао да сноси последице: актер или новинар. Али је у овој земљи закон игре, изгледа, такав.
Зато се, по тржишној оријентацији, у нас, свакодневно, на рачун раније озбиљније штампе, формира конгломерат сличних листова под заједничким насловом табло- иди, на једној, и исто таква мешавина тзв. породичних часописа (о биљу, здрављу, лечењу, лепоти…), на другој страни. Наравно, по закону тржишта, сви они теже да ценом буду што приступачнији најширим народним масама, опет на рачун квалитета. Сведоци смо, у минулим ломним временима, гашења многих листова са традицијом, како дневних (Политика Експрес, нпр.), те истински вредних часописа ка- кви су били Дуга, Свет, или Филм. Као колатерална штета ту су и кратодашни новопокренути таблоиди, финансирани делом од политички поражених опција (Јутро, 24 часа, Балкан…) или, чак, мафије. Неки од тих нових листова, покушавајући да себи приграбе што од традиције, настављају се само именом (Глас јавности) или асоцијативно на неке европске листове (Курир, Правда). У нашем друштву је све могуће: чак и да једна Политика, у једном времену, додуше, незванично, постане билтен једне партије и буде у време највеће инфлације бесплатно дељена њеним члановима! У таквом окружењу, судбина многобројних локалних листова, чак и оних са вишедеценијском традицијом је или да бивају угашени (попут наших Борских новости), или задржавају само свој лого (попут Тимока у Зајечару, 1945−2006).
У таквом времену још опстаје и траје Колектив, лист Рударско-то- пионичарског басена Бор.
У време када се наша ондашња шира и по ко зна који пут поново ослобођена и од непријатеља и од старе “труле” власти, домовина, још опорављала од ратних рушења и рана, у време полетне обнове и ударништва, зидне новине и разгласне станице од 1. новембра 1947. заменио је фабрички лист К лектив, први такве врсте у земљи, лист који је испрва био штампан на само 4 стране (дволисница), са још увек актуелним антифашистичким поздравом на врху и слављењем велике Октобаркске руске револуције. Прва 4 броја листа (до почетка рада сопствене штампарије) штампана су у Зајечару. Први уредник била је Милена Милентијевић која је претходно, по директиви Агитпропа (по партијском задатку), у Бор дошла из Београда.
Данас томе има равно 6 деценија. Да је створ од крви и меса, данас би то био зрео, озбиљан, искуством богат господин. Али, то је само још један сплет речи и слика, то је само још једна хроника људског живљења, успона и падова, градњи и рушења. То је најобимнија хроника једног рударског града, коју чине 60 тврдо укоричених дебелих томова; хроника која је исписивана деценијама, различитим језицима и убеђењима, из различитих времена и погледа; хроника која је својеврсни мозаик минулих доба. И, како је Борски рудник, чије је гласило и званично одувек био (мада је декларисан и као Орган Синдикалне подружнице Савеза рудара и Предузећа Рудници бакра и топионице Бор, и као Орган Синдикалне подружнице и Предузећа Бор, и као Гласник трудбеника Бора, и као Лист Социјалистичког савеза радног народа борске општине), пролазио кроз транзицио- не периоде, тако је и Колектив дисао са њим: понекад пуним плућима и големим дахом, понекад сипљиво и тешко.
И као што од ембриона у мајчиној утроби полако нараста биће, тако је и Колектив убрзано добијао своју физиономију, своју „душу“. Јер, већ у раним педесетим, у одсуству другог, борског грађанског гласила, Колектив се широко отвара, полако се окреће од “судбоносних” заморних седница и планова, правилника и статута предузећа и партијских организација, излази из гаравих погона и влажних јамских ходника на улице, улази у људске избе, завирује у људске судбине, у радовања и жаловања, исписује необичне топле и потресне људске приче, иде на фудбалске утакмице крај пирита, залази у радничке мензе и купатила, посећује библиотеку, музеј, чак на пар страна редовно доноси сижее филмова који се приказују у препуним борским биоскопима, са фотографијама њихових твораца и протагониста – одлази на концерте и позоришне представе. Колективу, као својеврсном омбудсману, са пуним поверењем пишу (и потписују се пуним именом) обични људи: од жалбе због закинуте мере на флаши зејтина и досадних чупаваца у ресторанској башти, до хвале за (данас заборављену) лекарску етику, хуманост и пожртвовање. У њему се оглашавају смрти и помени, у њему су и вести о тада ретким, али фаталним саобраћајним удесима, о рударским несрећама, али и вести о успесима младих којима је тада поклањана велика пажња и простор. Поред устаљених (нормативних) вести, читав низ чланака из области науке, светских новотарија и достигнућа, чак берзанских извештаја. Спортски чланци, анализе… На страницама Колектива, најпре углавном о празницима, а касније и чешће, прве кораке чине локални песници, приповедачи, хумористи, карикатуристи. У Колективу, заједно са њим, сазрева и читава плејада новинарских пера који на његовим страницама надрастају локал- но. Неки од њих, потом, остављају дубок траг и у оном вишем новинарском рангу, чак и као уредници и први људи престоничких редакција. И кад су се, након више од четврт века после Колектива, родиле и грађанске Борске новости и запретиле да га поново врате у фабричке кругове, Колектив је истрајно задржао сав свој колорит тема, па су се тако два листа, уместо ривалског отимања или поклапања, готово допуњивала.
Да, не смеју се и не могу прећутати ни тешка времена којима ми, овдашњи људи, нисмо били дорасли, а тиме и све што је људско и људским умом и руком творено: бројеви са чијих су страна гледала нека невољена и одрођена лица, боле неистином њихове бахате речи. Време у коме је код радника елан заменио терор, а наду очај. Колектив се, у тим временима, тањио − као што се тада све тањило и проређивало. И нестајало. Од недељника, лист је постајао двонедељник, од двонедељника месечник.
Данас, обимом и снагом сведен на мало страна, али технички савршенији, Колектив се труди да одр- жи корак са временом – да кратко, али одистински, проговори о данашњем, да подсети на старо и прошло, али и да укаже на будућност. Данас, када и он у времену транзиције дели сопствену неизвесност са свима осталима, а у одсуству других, квалитетних градских гласила, чини се, потреба за његовом појавом и учесталошћу још је већа.
Али ни ми, читаоци, а ни њего- ви ствараоци, више нисмо, као и у много чему другом, у прилици да утичемо на ствари.
Потписник ових редова је имао ретку прилику да прочита све бројеве Колектива; и оне, у чије време изласка (као и већина потенцијалних читалаца овог чланка) није био ни рођен; да тако проживи и спозна и то доба; и отуд право да каже како му је то једно од најдраже потрошених времена у животу. И отуд право да каже како је Колектив, тај марљиви хроничар Комбината (а добрим делом и града), заслужан за пронос њиховог имена − у истој мери колико и борски димњаци, јамски хоризонти или најдубља „рупа“ површинског копа у Европи. Јер, како бисмо данас знали о Одисеју, Александру, Атили, Немањићима и Лазару без записане речи. Шистек, Междиновић, Усеиновић, Чех, Ђовани, Љуба Јовановић, али и Срба Јовановић, Буда Гојковић, Вејић, Паче, Де Кандија, Жунић… − леже одавно мртви и неми.
А Колектив, својим странама, на које је већ залегла патина, знатижељне читаоце увек чека.
Јер, кажу, све што није записано није се ни догодило!ž

Радиша Драгићевић

Крајем осамдесетих прошлог века, а нарочито у годинама пред рат, Бор је био привремено стециште балканских писаца. Велика имена српске књижевности хрлила су на неколико јесењих дана у рударски град; малобројнији и мање звучних имена придруживали су им се суседи.
Једно од звучнијих имена, те 1988, био је албански књижевник Исмаил Кадаре (роман Генерал мртве војске), у друштву председника албанских књижевника Дритера Аголија.
Е, тај Исмаил Кадаре је нешто пре тога за париски Монд рекао како Косово „треба да буде република јер су Срби стигли касније и јер су шовинисти” и да је на челу њихове хистерије нико други до Миодраг Булатовић. Но, у Бору су се сви баш лепо дружили: он, Буле (Миодраг Булатовић), како је испричао новинару Дуге Зорану Секулићу (Дуга 1–14. Х 1988), Исмаил и Аголи („Та људина од човека”, како је М. Булатовић приметио), и уопште нису разговарали о политици.
После су престали књижевни, а почели ратни сусрети. Буле се учланио у СПС и био изабран за посланика у Скупштини Србије. Но, злосрећни Буле није дочекао крај мандата. Умро је као посланик, а баш на његово место, бриљантном победом у радничкој београдској четврти, у Скупштину је улетео Војислав Шешељ, први и једини посланик тада нооосноване СРС, следбенице СЧП (Српског четничког покрета), и још раније СНО (Српске народне обнове, код кафеџије Мирка Јовића). Тако се завршила једна бриљантна књижевна а можда и, несуђена, политичка каријера.
А како је почело – казује чувени Тома Џаџић у београдском листу Свет (бр. 470, од 24. Х. 1965, стр. 9), под насловом ХЕРОЈ НА МАГАРЦУ У ЕВРОПИ:
„…Миодраг Булатовић је почео тако, што је један свој рукопис послао неком шведском издавачу, а у пропратном писму себе препоручио као најталентованијег југословенског писца. Шведски издавач му је одговорио пословичном нордијском уздржаном љубазношћу: Господине Булатовићу, иако сте ви најталентованији југословенски писац, извињавамо се што Ваш роман не можемо да штампамо.
Толико. Али Миодраг не би био онај сналажљиви Буле, како га од милоште зову који, колико има талента за писање, у истој сразмери влада и талентом за саморекламирање, а и бизнис му је ту негде успут. Оштроумни читаоци могу да претпоставе да је свој рукопис са писмом из Шведске Булатовић послао неком париском издавачу и нагласио: Поштована господо, очекујем да ћете штампати мој роман. За доказ своје цењене личности шаљем вам мишљење овог шведског издавача.”
У исто време, дакле далеке 1965, Свет, (бр. 471 од 31. Х), под насловом: ЗА СТИПЕНДИЈУ МОРА ДА ПИШЕ СТИХОВЕ, пише о младом 21-годишњем песнику, такође каснијем учеснику Борских сусрета, рођеном у Титовом Ужицу у сиромашној породици, а крушевачком гимназијалцу, „који је требао или да обогати свој литерарни свет вишим књижевним наукама или да се задовољи постигнутим. Сам није могао да се издржава и крушевачка Багдала решила да му помогне: да га запосле као аквизитера у Београду – слаба вајда (Багдала је дотад издала преко 200 малих али лепих, како се у тексту каже, књижица).” Зато се Багдала одлучује на дотад незабележен потез: младом поети додељује стипендију од чак 20 ондашњих хиљада, само да пише стихове. Тако је наша књижевност уз двојицу (Иву и Драгослава) добила и трећег (Радомира) Андрића.
Али зато други младић није морао да потеже у Крушевац по стипендију чак из Титовог Ужица. Њему је Ваљаоница бакра у Севојну за ту јесен платила штампање поеме „На заклетви рада” која, на шездесет страна, говори (о чему би другом) о радницима Ваљаонице бакра. „Тако ће они њему помоћи”, пише такође Свет истог лета „да са 20 година постане члан Удружења књижевника. За то је потребна збирка песама, а он је нема. Да сам штампа – нема пара, а затим нема ни чешћег контакта с уредницима издавачких кућа. Он управо завршава другу годину светске књижевности. Сам себи обезбеђује средства за живот. Ради као аквизитер, по мало преводи… После прве године студија морао је да пређе на ванредно студирање. Није имао у Београду од чега да живи и да се школује. Отишао је у село Карајукића Бунари на Пештару, где је радио као учитељ. Тамо је довршио своју прву драму Покидано лишће, која у стиху говори о скопској катастрофи (разорни земљотрес, 26. јула 1963) и песму „Минут ћутања„, у којој …заклиње свет светом време да за минут заустави свој лет, ветар да не њише… јер проглашава минут ћутања у част жртава разореног Скопља.”
Наравно, млади поета је доцније постао и врстан афористичар („Овај афоризам сам преписао од њега, и од још четворице”, признаје у „Јежу” један његов колега по перу), славан романсијер и драматург: у његовом „Боју на Косову”, непрекидно емитованом у ноћи почетка разарања Србије, Жутић и Лечић, у жару боја, разговарају не као Лазар и Бајазит већ као старогрчки мудраци. Но, поета и даље сам зарађује за живот. На једном пропутовању за Ниш, док је потписник ових редова у канцеларији директора Културног центра у Сврљигу испијао кафу, стигао је повећи пакет, кога је директор одмах нервозно рашчерупао на столу и узвикнуо: „Погледај, опет ми шаље!”, показујући и позамашан рачун на врху комплета у тврдом повезу. „Ја немам пара плате да исплатим, да и не помињем колике су, а камоли ово да плаћам.” На питање да ли је то наручено, узвикује – „Таман посла! ” А на савет да врати, правда се да је то већ чинио, и да ће сад морати да плати јер је пошиљалац упоран. Потписник ових редова узима прву од тврдих књига и са ње чита име Милована Витезовића.
У Бору се, ипак, поуздано још не зна ни ко је први, ни како је са писањем почео. Углавном их данас (писаца, не књижевника) има скоро стотинак.
Па, нека проговоре о својим почецима.
А зна се како на почетку беше: на киоску, пред тадашњом Борском банком, човек тражи да купи Књижевне новине.
„То ми не примамо”, одбруси из таме стакленог прозорчета, иза новина скривен набусит лик.
„А зашто не примате?”, упоран је потенцијални читалац.
„Зато што у Бору нема књижевници!”

Радиша Драгићевић

Вáшар у Палáнку пáда се усрéд лéто, на Свéтог Илију. Ноћи, врéве стáри људи, од т’г бивају поладне, кошуља тражи јелéче и студен ко´ске стéза, али дању још притискају жéге, поју дедéкавци по браништа уз друмови. Чак знаје да тија нéколко дни од Свéтога Илију до Маки, упечé, да усану потоци, да опари градине, кукуруз да уврти, лојза да пригори, лисје на багрен и тополе да преврне.
Тој је и била нека граница у работу. Знало се: кој до Свéти Ранђел не исплéл „богу браду” и врљил срп под чандију, а до Свéтога Илију не свéзал снопје под сувоту у авлију– тај не домаћин. Од таг су у авлије налазиле вршалице, прпћали вампори и трактори, јаукале тобе, ишла граја; носило се снопје и џакови, пунили се амбари сас житéнце, разбивале лубенице и влаше, дизале камаре слама, вијар низ друмови носил плéву и прашину, замирисувала згорéла навта по сокаци.
А и за вашар се знал ред: за варошани, Паланчани, могал је да траје и више; за нас, сељани, трајал је три дана. Први дан су отодили само рéтки – онија који несу имали родбину у Бучје да на славу отиду, и на који је један дан вашар било малко; већина је ишла тек трéћи дан, кад се од славу поодмори, на Свéту Марију. И не таг било аутобуси, што после напушташе па само сéднеш кано господин пред врата и слéгнеш у Паланку, нéго, бато, три сата узбрдо–низбрдо, зној те под мишке и на грбину пробије, ципиле упрашњавиш, док се до Паланку домакнеш.
Лéтњи вашар у Паланку је бил нешто што се не пропушта. Од годину до годину се чекало и спремало, стока дорањувала, дрéшке прикупувале, паре се мучне на страну стаљале. Домаћини су с кола отодили рано, да бравчé урањено продају, да неки динар за потребу намакну ел, ако су на мањак сас стоку остали, да прикупе за домазлак; женé по басма и домаћичке дрангулије; деца на клакер и вуну-сладолед (за играчке се паре и несу давале, играчке смо сами прајили). Младиња ишла на шéтњу и зглеђу; не рéтко се там и свадбе зачињале.
Ми смо, наша кућа, само један вашар пропуштили. Онуј годин кад на Вратолому домаћина, мојéга башту, саранимо. Одгледаше моји, онак зацрњени и жални, вашарџије низ пут и уз Куси поток и Дугачке њиве, а ја скутан иза нéцовану виронгу на пéнџер што глéда кам друм. И не ми било жал што ја не отодим због башту. Не ич. Кад би само могал с нéко чудо да он се дигне, да оживи, од сви би се вашари, што су ме у мој тек пропупéл живот чекали, одрéкал. Али Бог има своју рачуницу, своју књигу где свакоме записано, и лис’ који се обрне више се не преврћа унатраг.
Друго лéто постурамо црнину: кудé ћéмо, мора се живи, мора се мéђу људи. Тéшко ни било да се на онéј шаренé дрéшке па навикнемо – дéда браду обријал и без њу дошал некав ситан и испивéн; црнило остаде само у душе. Ма с’г знам, а и т’г ми било у памет, да ми на матер и не баш било млого до вашар и вашарување, ал због мен, да ме од људи не одваја, да малко заборајимо на муке и јад.
Да ни баш жéга не опечé, појдомо порано. Док се сунце, еј, диже онам од Стару планину, ми већ искочили на Лепéнски дел и обрнули низбрдо. Пут проз ладовину: урасло, орéси и багрење се натквесили, на места попадале сливе црвéнке, сринуле се, попашкале. Навалиле осе и стршељи, не смеш се сунеш, ће те изеду. Сустигоше ни још сељани па, у разговор, низ Лепéну, Валéвац, Каличину. Старци поседали на клупице пред капије, празник је и младиња поранила дол на вашар; заглеђују онак нéпознати једни у други.
Вашар се, кано и пре, прострл овам још од мос’ над Сврљишки Тимок, кам пијац: кулунџије наредили тéзге с обе стране; прекрило шаренило, оклопило. Синуле на онéј тéзге дрангулије и крпе, виснуло и озгор и са стране. Да не знаш у какво пре да глéдаш. Народ, шарéн и нестрпљив; нагрнул; помешал се зној и навталин, бугарски мириси и босиљак, сапун и колонска вода. Сељаци и варошани, прашњиви опанци и ципиле; ако не пазиш, мож те неки од подрти и потешки нагази да ти ногу откине; не дал бог да те нека од онéј госпе сас штиклу потреви на прсти. Кулунџије, знојни и рашчварени, неки на сав глас фале робу и окају, други на онуј жéгу већ од дани вашарски сморени бéзвољно нéгде проз масу глéдају, кано задремали. Чешљићи и укоснице, огледалца и срца, рендићи и ножéви, каишићи, кошуљке и јадранке, оштрила и бургије, мушаме и штрикане блузе, дурбинчићи сас шарени стаклићи унутра па како вртиш пред очи такој се фигуре разне од њи праје. Чуда.
На једну тéзгу, кано асталче само без кров озгор кано на већину – огледала. Ал не обична огледала, онај малечка сас слике од голé глумице ел фудбалéри на Звéзду позади и две рупице у средину, па обрћаш и ваљаш док обе црнé куглице у рупе не натéраш, ни онај голема, што по гостинске собе каче и с дугачки пешкири прекривају, нéго огледало онак осредње, умéтнуто у дрвено постоље посрéд, кано слика у рам; отуд и одовуд урéзани цвéтови, дол ручка да се на њу пешкир качи. А ручка издубена, како велé – изрезбарена, шарена; лакирано па све сија.
– Мамо – повуко ју јер бéше већ заминула – ајд да купимо овој огледало.
Она се поврну, загледа кано огледало, па мен:
– Ајд – вели – да видимо кво све има, па ћéмо после да купујемо какво ћéмо.
– А што га саг не купимо, одма – навалил сам ја кано што сва деца запну кад оће нешто да истéрају.
– Да га не вучéмо по цел вашар, да га не разбијемо, етé затој – мати ме онак повеличког за руку вата, како одавно не, и води низ онај ред, а ја се опéл кано на штрангу, још одглеђујем уназад. Ама, баш исто кано у Бучје зајучер, што на Свéти Илију бéше код баба Дарку на дувар над чешмицу. Кано, чинило ми се, неква млого убава и врéдна ствар; кано икона. И сваки час, док су они там, стари, ручували и причали, а причали још од ланску смрт баштину, па ми тéшко било и да слушам, ја сам излазил и љицкал руке на чешмицу, стурал пешкир од пречагу, брисал. Да се не мог од огледало одвојим. А дом сам од огледалићи и бежал: кад год пред неко станем, отуд ме глéда мршаво детиште с големé тавне очи и дугуљасти образи, увек с косу пократку нéго што би тéло, а из њу, кано скрипци, шикнули големи уши. И молил сам башту док бéше жив, кад узне да ме стрижé:
– Немој – велим – тато, да ме млого гулиш; грубо ми је такој. Остај малко окол уши, јел видиш како саг момчићи почéли да пуштају косе.
А он, онак раскрéчен, с чéшаљ у једну а с ножици у другу руку иза мен, само ме у шалу чукне по тинтару:
– Имаш ти – вели – још до момчића.
– Па ти не мораш млого ни да остаљаш – убеђујем га ја, а он вели:
– Добро, ћу пазим, сéди с’г мирно да не останеш без уши – и почне да ми звекéће окол главу, стане да лети косица по рукави и по панталонке, да пада заврат и у пазуке, да гадачка и срби. Видим ја кво ће буде. А после узне машиницу и притисне ми главу унапред; док ми врат чисти, чак ми и слатко буде ако су ножéви наоштрени, док ми истањује над врат, под тил, и равња – сав се нéкако најéжим од милину. Ал кад се дигнем и кад се поглéдам – има кво и да видим: да се уплашиш, огулил ме па кано мотку.
После, кад он умре, узе да ме шиша тетин. Код њег је шишање трајало млого и споро јер је тетин, штоно велé, бил помалко и замлата, па кад се заприча с моји, он и забораји на мен и на работу коју работи па и сéдне, мане ме, доклé ја не почнем да се врпољим и доклé га тéтка не опомéне. Код њег машиница никад не била с наоштрени ножéви, кано што наша бéше – а тетин је кобајаги бил сéлски брица – нéго ме чупло и сецало да сам од столицу све подрипувал. Али, с тетина сам могал да се договорим да ме не гули онак. Истин, не остањувала косица онолко колко сам тел (мати је туј давала тајни знаци) али над мој мршав врат је с’г била права „тарзанка”. Само су уши па, као на лонац дршке, штрчале упоље.
Једино огледало пред којé сам волéл да стањујем било је оној големо у гостинску собу. Големо, да се до пола у њег оглéдаш, на јак ексéр с узицу на дувар обéшено; малко под косину, прéкрито с нéцован дугуљас чаршав, с чипке на крајеви, скоро дол до земљу. У њег си могал да се видиш какав си само одблизо – мрднеш ли се малко издаљин, оно те кривило, кано онај вашарска: очи се издужувале, брада збивала, нос гмечил, чело час кано шака широко, час кано прс’, зуби час кано кукурузова зрнца, час кано коњски – да пукнеш од смеј. И не само да сам се на сéбе самогa смејал, нéго сам и моји рéдом терал да пред њег приоде и онак необуздано се керебечил, какви су у њег се видéли.
– Али – запéл сам – ће се продадé док се ми врнемо.
– Нéће – поитује мати подалек од оној мéсто – ајд овам, да видиш вртéшке.
Али, кад пројдомо вашариште под тополе, овам од крај па там до ћуприју и Трговишки Тимок, ни вртéшке големé сас сéдала што с дугачки ланци повéзана па кад се завртe да те стра одзам да глéдаш у онија гор (како ли је њим кад још се вртé, доватају и одбацују), ни онéј поманечке што на њи има коњићи на који се качи, ни змија која за обéд једé живо големо прасе, ни жена сас две главе, ни некаква округла ограђéна работа што ју зову зид смрти, ни пола жена-пола змија, ни мајмуни, морски прасићи, курјаци и тигрови; ма ни некакав циркус пред кога смéшни шарени људи се накачили на големé штуле и играју – ништа тој нé бéше спрам оној огледало.
– Оћеш да ти купим овај сладолед од вуну – нутка ме мати изоколо, већ понадрнђенога – Оћеш да попијемо један клакер, и ја ћу ти прајим друштво.
Ал у мен само једно. Сунце упéкло углаву, рашчварили се људи и стока, разгрне се у маови на вашариште, кано по нéбо облаци, и нанéсу таласи. Прашина стапкана, травица стрљана, пикавци и шаренé артишке, лајна на места растрљана. Обиколимо све, изгледамо, ноге ме не држé на једно мéсто, па ћéмо кам варош.
– Је л ће га купимо – озарим се ја покрé тéзгу, а мати глéда нéкако у страну.
– Ајд, сине, да га купимо други пут, а саг да купимо нéшто друго. Скупо је.
Ал за мен не важно ни што се школа близи, што у нашу кућу не бил „први” нит пéнзија, што је динар бил голéм и тéшко се од руку давал, нит било кво друго.

Питај – гурам ју кам тéзгу – питај пошто је. И она, нéвољно, приоди там и врћа се:
– Је л сам ти рéкла, скупо је.
– Ама – наваљујем ја – па зар је тој скупо! – Ал не врéди, мати већ замица уз кулунџије; руку не давам, отéл сам се, и по њу, само колко да се не затрем, до кумови, где малко одморимо ноге и изедомо по парчéнце мéсо.
И док смо од пладне по варош дућани обиодили, могли су пре онија камени споменици по парк уз Тимок реч да изусте нéго ја, а мати је све тéла да ме одобровољи:
– Иди там на киос – нудила ме – купи си неки роман од онија каубојски – па додавала да би ми она купила, само не зна какав оћу. Уз сунце, што бéше одавно прéко Маглен кам Прéки камен обрнуло, појдомо ми сами и занемéли из Паланку дом. Мати, ваљда и сама сневољена, бéше заћутала, улаганила. Сморена од пут и одéње, с торбу што ју је само премештала из руку у руку, једва ме сустизала од каличинску ћуприју, уз друм; ја сам итал, љутит и замукал, стисал очи, напéл џуке. Над Валéвац, на једно равниште, окну ми да станем да се одморимо. И сам сморен, ја се трпну на слог покре пут. Кад она онак уморна и знојна пристиже и сéде до мен, ја се кано попарен диго, одброји дéсет корака и сéдо гор подалек. После се она диже и појдé напред, а ја остадо назад, да се не јуримо. Улаганила, ја још повише; поритујем каминчићи по пут, загвирујем у лепенске авлије, подéвам кучићи; понéкад само глéднем у материну смршавéлу грбину, како се кано малко под невидљив тéрет савила и главу кам земљу оборила.
Сунце заоди, а ми се уз Лепéнски дел качимо; у наш атар стигомо, кано да смо дом стигли. Замирисују отаве и страништа издалек, по њиве назрéле светиилијке крушке, градине окол пољски бунари лисје на ладовину дизају, босиљак из њи у нос налати. Суше се конопци на ђерами бунарски по вечерњо пољевање, зрéје петлиџан у рéдови. Над Прéки камен нéбо гори – сéњка се онам уз Стару планину качи. Лéто у груди топлину простира.
Туј вéчер дојдо од вашар без приче за онија који несу били. Једва сам чекал да се и дан ставни, а у мен се било већ и ставнило. И без вечéру лéго. Мати, види недоказано, па ме на крај и ману. Ал нéће сан на празну мешину лако – јутрос ми се не ни јéло, за ручак малко код кумови узéмо, колко за адéт (знаје се како је, на такви дани се не иде код људи да се наједéш), цел дан бéо на ноге, не само што се по вашариште кано мрв по гувно обрћамо, нéго и двапут друм до Паланку премеримо. А и ноге, навикле сваки дан на лакачки гумени опанци, кад им навучéм ципиле (поголеме два броја, да ми мозуљи не праје) кано да сам код албатина ишал да ми удари поткови на табани.
Одужи се ноћ, мéсец се по брéгови качи, прéко борови се онам ваља; пцéта прилајуваше, мачке се здавуваше, овце по трљаци кијаше, комарци налéгли у собу окол главу ми зузукуваше, комшијска крава три пут ровну. Очи се отвориле кано ране, у мешину зинула рупа – јебéм ти и огледало, само да јутро дочéкам, да уз астал сéднем.
Мéсец бéше још у пéнџер, кад ме премакнуло те сам заспал. Преварил сан.
Кад јутром, мати ме буди, примица ми до крéвет шутку столичку с тањир пун мéкице и шићéр у тéглицу до њи, ако ми по вољу да си посолим, ма да се не дизам из крéвет, да се и не мијем, само да руку пружим. Ал оној огледало се још у мен не дава. Диго се, мешина се малко притајила и од сан олењила, обуко, па само узé прутић и отвори овце.
Мати ме жална од плочу одгледа.
Напратим овце по страништа, пожета Дубрава па нéма од кво да се варди, књигу у шаке па под крушку. Једну, па другу, па онак прегладнéл, бога ми, изедо си пе- шéс светиилијке; мож и повише, несам ни бројил, онак у читање. Море, кад ти поче од онéј крушке наштé срце по мешину да сврдла – да не бéше шума поблизо, да бруку напрајим на сред Дубраву; да се подигнем ми не дава, колéна се од чучање укочише, руке подвите под бутине утрнуше, утројише, лисје сво около обрсти, дојдé ми у муку да почнем и листови од књигу да цéпим; комарци ме голога издавише, овце се у штéту најуриле.
Једва се нéкако до дом довуко, до крéвет. Баба отпладне овце пушти, мати ми зрéло сéме од зéље ливадско варила и горку млéвену каву по препéчен леб солила и давала, те се нéкако у мешину примири, ману да се кам нужник сјурујем. Смири се и у душу. А други дан најдо некакво старо огледалце, зачука колко могло у циглу ексéр талијанац, у зид над чешму у лéтњу кујну и некако га закачи. Ал не би млого: за два-три дана удари олуја и сприја, дуну вéтар и обори га у парампарче на битон; пуче нéповратно још једна моја детиња жéља.
Године пројдоше, од кућу по школе отидо. Старци се сасушише, спекоше; на матер узе коса да се шара. Човек израсо голем, у војску от’о. А улето, на осуство кад дојдо, кад напољ да руке оперем, над чешму – оној огледало там. На њег бел чис пешкир ветар заљуљује. Стури титовку, на пречагу ју уз пешкир провуко. Из оној ме огледало „стара кука” већ мерка; и уши у њега целе стануле. Оми се, па онак мокар у њега гледа све док ми се капке од чело и веђе низ образи од свакдање бријање ојачали, оцедише. Мати, ниска, ел не могла повисоко да закове, ел јо се син сас рас отел више него што мислела – огледало беше узниско те сам морал да се малко у колена склопим, да се и савијем. Улего у кућу да радос за осуство сас моји поделим – огледало никој не помену. И кад се из војску начисто врну, кад дослужи, туј га па затеко. Свако јутро смо, по дизање, прво пред њег, кано пред икону, отодили: ја се малко кано и пред светињу савијем, приклоним; мати се на прсти подигне.
Дрт сам с’г већ; и деца ми одавно огледало прерасла. Проз мéне прошле године и људи, муке и але, невоље и ратови, болечине и мрећа. Старци одавно на Дел у бељушку лéгли; мати, под јéлку, уз башту, домаћина, занавек заспала. Низ поља и брéгови млоге пролети пуцале, млоге се јéсени свукле; лик се и на земљу променил.
Ми се по вароши растурили.
Дом угаснул. Комини накривили. У пенџéри пауци виронге плету. Коприве уз шталу наницале. Пустињак ударил у све.
Од дувар, где под чешмицу од воду и мразéви и малтер почéл да се рони, од урасал пут прéко Трап, проз дивјé џанарике и кисело дрво, на путника намéрника, ако очи мéтне, кано из неки скутан свет, само оној огледало бљéсне на час.
Празно и на крајéви испуцало, лак му на ручку избледéл, и мује га рéтко сéру. Само сунце проз њег кам Маглен и Прéки камен дању прооди, ноћу туј гасну звéзде, слепи миши и човекала га надлате.
И кад све порéтко станем пред њег, све постар, кано пред свој живот, кано пред судбину – неки можда и мисли да там у њег само видим своји све поупадли образи, позбрчкано чело, све побелу косу и потавни очи.
Дрт сам за сузе, и срце отврдело, ал се понекад око замути, и поглед утекне уз урасле косе од Дубраву, на Трап и Овчибабу, на одавно неластрене границе и дуњци дивји и драке, где још гладан самотни јастреб кликне, ел млазњак по небо, од брег на брег, накратко, остаји прав и светал бели траг.
Траг из неки бољи и нови, туђи, светови.

Радиша Драгићевић

Око кантине у којој се за абонентске бонове кризних деведестих прехрањивало не само осиротело радништво и њихове породице него и сва сиротиња која је бонове куповала на црно, чак и Бугари и Румуни са бувљака док у предузећу нису пооштрили улазну контролу, даноноћно се мувала бројна псећа војска: прљава и олињала створења подвијених репова, клемпавих ушеса и влажних њушки; кротка и смерна у очекивању, у прошњи залогаја према даваоцима, а раздражена према својој врсти у нагону за опстанком по праву јачега. Заштићени од шинтера који нису залазили у круг предузећа, котили су се неконтролисано; деца, најчешће мали Циганчићи што су, откако им је ускраћен улаз за кантину, прескакали ограду или се једноставно провлачили кроз само њима знане отворе, разносили пупава мала створења која су, тек прогледала, шепесаво испузавала из одбачених цеви, натрпаних лимова, дасака и летви, свакојаког отпада који се годинама, попут отпада у нама самима, таложио – носили до својих сиротињских барака између надвожњака и градске кланице. Ту су, ако преживе точкове тешких камиона који су ноћу, у глуво доба, Улицом 7. јула довозили откупљену телад под касапске ножеве, могли да рачунају да се омрсе одбаченим цревима, бурагом, комадима коже и окрвављеном сланином, у најгорем случају крвавом големом коском – све док би их шинтери, чија је ту била мека, похватали мрежама или окрутни ловац звани Њоња, непогрешиво нациљао, а њихове одсечене репове носио у друштво и наплаћивао по три марке. Безрепа псећа телеса, надувана од топлоте и влаге, данима су се, после, у ројевима мува и црва, распадала дајући овом ионако тугаљивом крају додатну ноту.
Заборавило се већ ко је, случајно или одабиром и из којих побуда издвојио, донео пред зграду и ланцем привезао гаравог псића, за кога је ту, опет сачињена незнаном руком, одмах никла и кућица од дрвета – велика, огромна, у односу на његово телашце – на вратима постављена завеса од дебеле пластике, чак, која је унутрашњост штитила од погледа и невремена, и у коју је псић улазио померивши њушкицом крај застора и отуд понекад знатижељно извиривао.
Оне ноћи, 22. маја, на Светог Николу, кад су други пут авиони (први пут није био у смени, већ на њиви у селу) непогрешиво, као у шестаром означени центар, хитнули две „крмаче” у трафостаницу, портир Стева је био у смени. Престрашен блиским изненадним и страховитим треском, сјурио се у шахту код пријавнице. Поучен искуством о коме је прочитао у новинама, о два портира у складишту нишке Електротехне, које је шахта спасла сигурне смрти (мада, кад су их извукли контузоване, нису знали ни ко су ни шта им се десило), већ раније је подигао поклопац и проверио да ли и колико брзо и сигурно своје здепасто тело може да сакрије. У кршу, у одјеку блиске експлозије, у лупи бетонских комада расутих около, зачуо је писак пса, десетак корачаја од шахте и, онако од страха обезнањен, као вођен инстинктом, искочио из шахте до пса који се завукао унутра, дрхтавим рукама откачио ланац и, чврсто га стежући у наручје, поново смандрљао у шахту. Мрак је, због нестанка струје, налегао. И прашина. Сирене су се, поново и непотребно, оглашавале – небом се губио хук авиона, у ушима још бубњало; срца су им тукла као у уплашених птића које је налазио у откосима. Кад су се преко пута пруге, у граду, упалила светла, кад су се зачули људски гласови, а код рушевине појавили неки људи, Стева се извукао из шахте: знојав, прашњав и каљав, ногавица мокрих од влаге на дну шахте, од сопствене или псеће мокраће; смрделе су му руке псећом длаком и дахом.
Тако је Стева открио пса, коме до тада није поклањао много пажње, чак му је некада и сметало то кучиште својим досадним лавежом када би га, смореног од сељачког посла, хватао дремеж у ноћној смени – али и опомињало на евентуалну контролу, незваног посетиоца, уљеза.
Шваба, назвао га је те ноћи, уверен да су их то гађале Швабе, јер за друге непријатеље није ни слушао од својих, оца и деде: Турци су били заборављени, а Американци и остали – били су савезници. То име се касније одомаћило и код других, који су га, због црне длаке, дотад називали и Гари.
У ноћну смену долазио је увек са нечим што се од вечере отимало – некада је и оброк делио са њим: Шваба је лежао уз његове ноге, вешто хватао залогаје или стрпљиво глодао кост погледа упртог у Стеву, онда када су престали авиони да брује над њиховим главама и непогрешиво руше зацртано, кад су трговачки излози и прозори на зградама у блиским улицама престали да се, после експлозија, као у серији, од удара и повратног таласа, стакленим ломом сручују на бетон, кад је затворио заувек поклопац прљаве шахте. Шваба је већ био голем и кроз некада велика врата, сагнувши се, увлачио у кућу; пластику са улаза је у игри покидао – Стева му је продужио ланац до капије и све спокојније се заваљивао у раклиматану фотељу, коју су ови из дневних смена однекуд довукли. Једне вечери, Стева је, по доласку, на псећој кућици, од руке неког шаљивчине из колектива, затекао исписано: „Шваба, број рада 731790”.
– Е, па честитам ти, Швабо – узео му је Стева дебелу десну шапу – Примили те ови наши из кадровског у службу.
Тог лета је, ту, на стотинак метара, на месту старе и порушене трафостанице, на постољу изливеном над расутим пираленом, изникла нова и велика бела грађевина. Високи функционер, познат као човек без раздељка, свечано је отворио и подсетио на нашу победу над мрским и надмоћним непријатељима – Шваба га чак није удостојио ни режањем. На околним зградама најлоне распете на прозорским окнима замењивало је стакло; небом су, у предвечерје, док је Стева са њива журио да се припреми за ноћну смену, остајали трагови млазњака испод чијих крила више није летела смрт. Живот се, како је Стева понекад изговарао Шваби, псећи живот, настављао, простим смењивањем светла и таме, сунца и кише, очајања и наде.
Крајем следећег лета, прво у мањим, па све већим групама, на крају у големој маси, уз ограду, кренули су неки гневни људи. Шваба је, узнемирен, чуљио уши, устајао, прилазио и удаљавао се од ограде, Стева се повлачио у своју кућицу, док неки нису једне вечери, из шале или беса, у пролазу бубнули у ограду – Шваба је бесно залајао и скочио сапет ланцем, да би их, од следеће вечери, громким лавежом сачекивао, узнемирен још од првог потмулог жагора коме су претходиле пиштаљке и трубе, до оне вечери када се на тргу и припуцало, а Шваба поново побегао у своју кућу.
Сутрадан Стеви се није појавила смена – момак који га је замењивао јавио се промуклим гласом да се успавао; директор, кога је сваког јутра, тачно десет минута пре краја Стевине смене довозио возач, није се појавио ни до поднева кад је Стева предао смену, а сутрадан је сазнао да је овај надмени, арогантни и рогобатни човек јуначког имена, Марко, побегао са породицом вероватно у Београд, а да је за директора постављен шеф транспорта, Миле.
Стева је остао у ноћној смени. Нови директор је долазио пешице, некада и после Стевиног одласка – Шваба га је, зачудо, одмах прихватио и овај њега: још са улаза би му прилазио, пас је скакао уз њега и улагивао се боље од било ког полтрона; нови директор га је просто грлио, потезао за влажну голему њушку, а потом се, на ужас намазаних и поткушених службеница, још неохлађених из постеља, поздрављао – неопраних руку, које су мирисале Швабиним јаким псећим мирисом.
Следећег пролећа комбинат је отпустио половину радника. Полакомљени и одавно несвикли на већи новац, лакомислени су од благајне пуних џепова заувек излазили кроз капију – понеко је свраћао да се поздрави са Швабом или се враћао од капије на последње миловање – испражњеност ходника и полумук који је завладао у управи Стева није скоро ни осетио – његова се ноћна смена завршавала и пре њиховог доласка, али је био свестан мање гужве јутром на капији. Плата се проредила и утањила, машине умукле, а димњаци, као сеоска кућа предвече, тек да се угреје за спавање, понекад слали танке сиве праменове у небо. Онога дана кад је нови директор Миле, по свом смењивању, последњи пут, сада у одласку, дуго и одсутно миловао Швабу, а потом отишао да у канцеларији преда дужност новом директору према коме је и Шваба пријатељски пошао радосно машући репом и снисходљиво увијајући задњим делом тела, из зграде је истрчао домар Јован звани Свиња и песницама у главу обасуо Швабу. Стева, већ напуштајући смену, гневно је повикао са капије:
– Зашто куче! Зашто куче бијеш! Шта ти је јадно криво? Свињо! – смрсио је више у себи Јовин надимак одлазећи бесан. Шваба се увукао у кућицу, а Јован Свиња отишао да опере руке и да се рукује са новим директором.
Те вечери, по доласку у смену, Стева је једва извукао Швабу из кућице за предње шапе – задњим се куче опирало; стара радничка бунда је са његовим канџама извучена из кућице. Стева је довукао Швабу до столичице пред пријавницом, чешкао целе ноћи иза увета – храна у полузгњеченој шерпи остала је нетакнута.
Кад би се следећих дана однекуд појавио домар, Шваба би тихо шмугнуо у мрак кућице – остали више нису могли да му приђу: Шваба је кезио зубе, претећи режао, на поједине и громко залајавао; људи су се, временом, удаљавали од њега, заборављали; здела се празна пекла на сунцу до ноћне смене; Шваби се пребројавала ребра, крмељиле очи, а длака изгубила сјај.
Једнога јутра, после викенда, на капији се нису појавили преостали запослени, мада није било празника. Директор је дошао око поднева, за кратко, и изашао не окренувши се. Јован Свиња је закључао зграду и оставио свежањ кључева код портира преподневне смене на столу, где их је и Стева затекао увече. Овалним каменом, који је пронашао иза пријавнице, изнад врата, унутар, више у мраку, више под прстима, укуцао је ексер, потегао да провери чврстину, и окачио свежањ. У ноћи, у тишини, у канцеларији где су се окупљале чистачице пре одласка, ради испијања последње кафе, чуо је телефон да звони последњи пут.
Месеци су прошли откад Стева и даље долази у ноћну смену. Двојица преосталих из дневне, како му се понекад чини, умеју да и прескоче своје смене, да се појаве на кратко – никада га не сачека друга смена нити се на време појави прва. Стева, после више залудних чекања, јутром у 7 запише невештим и косим рукописом, редовно стање у свеску и оде – њиве не чекају, мора се јести; о плати ретко и размишља.
Тако Шваба углавном сам дању чува колектив. Ноћу то ради са Стевом заједно. Стева не може више као раније ни да спокојно усни неудобан сан: на столици, ослоњен челом на песнице, или на пружене утрнуле надланице преко стола у пријавници. Дневним тешким послом сморено тело не нађе спокој ни у старој фотељи, са ногама пруженим далеко или дигнутим на излизану површ стола у пријавници. Зато седи углавном напољу, под разраслом кесетеновом крошњом, на столици, помало погнут, као под теретом, због леве руке на Швабиној глави, наслоњеној на његове изношене цокуле. Место дима и сумпора, арсена, живе и ко зна којих чудеса која су помињали ови из управе, која су га својим смрадом сатеривала у кућицу пријавнице и затварала (па и Швабу, који је готово људски кијао у својој кућици) или га, не опоменувши, лагано и систематично тровала – сада, са далеких брда изнад градске болнице и цркве замирише и багрем, у кржљавом растињу уз ограду огласи се славуј.
Кћи му, наместо дипломе, из Београда донела стомак до зуба; син, због псовања поручника прекомандован у Бујановац, жени доктори наредили да хитно оперише младеж који нараста над лактом, матер затварају у кућу да нетрагом не одлута за нечим само њој познатим, за неким зовом, гласом који само она чује.
Стева често одсутно глади Швабу, не тражећи у мраку његове очи; само чује како и он, онако псећи, из дубине груди, уздахне.
Онда он спусти огрубеле прсте низ врат, на ланац, опипа га, осети његову хладноћу коју не загреје ни Швабино топло тело, погледа на одебљалу кестенову крошњу, кроз коју се понекад назиру ретке трепераве звезде или бели облачићи под пуним месецом, на уснулу варош преко пута пруге по којој ретко промакну тамни ноћни возови.

Радиша Драгићевић

За Јелена Милосављевића се не би могло рећи да је био прек човек. Истина, кад се о свему размисли и одвага, можда би се неко од мештана и сложио са тим, али је упутније рећи да је био различит од осталих; особењак.
Јелен је знао да тужи за преорану бразду, да прети ломљењем ногу ако му се преко некошене ливаде или, не дај боже, жита прође; онај, ма то било и тек поодрасло дериште, кога би затекао на својој воћки или, још горе, винограду, уколико би имао брзе ноге – морао би после дуго да му се склања с очију.
Но, Јелен Милосављевић је први и притицао свуда: кад се оно сломила руда сеном претоварених кола Петра Ранђеловића и притисла нетимарено сипљиво коњче, он је, јак као бик, подметнувши леђа држао товар, док су са далеких њива и путева, Петровом виком дозивани, дотрчавали у испомоћ Јелену који је већ модрио у лицу. Или кад је оно пијани задружни шофер Драгојло Милић на уској низбрдици пута у Караманцима слетео преврнувши и трактор и приколицу, а при том испавши из њега неогребан, Јелен је, са својим доратом који је носио неуобичајено женско име Ласта, први стигао, и до мрака мучио коња и себе, док је напрасно отрежњени Драгојло ломио прсте око њега.
Јелен Милосављевић није имао порода: детенце, којега се готово више нико и није сећао, угасло пре првог подоја, лежало је у необележеном гробу на северозападној страни, уз његове претке; Јелен је, пролазећи туда послом, често погледавао на све већи честар који се од ивице ширио ка средини старог гробља и сакривао крстић; о Задушницама и празницима тамо нису паљене свеће. Само би опора и тешка гука промакла кроз његово грло у мимоходу поред већ добрано нахерених гробова и невидљиве детиње хумкице. И то је било све чиме га је Господ, коме се понекад тајно и с горчином обраћао загледан високо изнад Седам Влашића, Малих и Великих кола, у маглени траг извијен преко неба попут дуге, млечни божји пут, подарио.
– Шта се па запиње! – ишчуђавали су се сељани по раскрсшћима. – За кога? Ионако ће све после да разнесу псéта.
То је, можда био разлог да се Јелен, у последњем тренутку, погодивши и мајсторе, одлучио да уместо рушења старе куће и градње нове, прионе само њеној поправци. Некада голема и газдинска, вештим мајсторским рукама дотерана, синула је у свој својој старинској раскоши – контра новим великим здањима од печене црвене цигле, гитер блокова, сипорекс комада и којечега још, која су остали сељани, изненада ободрени бољитком седамдесетих или гастарбајтерским тешким арбатом, нескладно дизали у небеса између прераслих дудова и згуснутог киселог дрвета, уз нови асфалт или по скрајнутим сокацима.
Не може се рећи да Јелен није био добар домаћин: и гост и намерник су код њега били добродошли, дочекани људски топло и гостински, и исто тако испраћени. Људи су и често навраћали, без обзира на његову помало необичну нарав, обраћали му се за помоћ и позајмице, али ко је код њега прекршио реч или вратио оштећену ствар – за њега је постајао завршена прича. Чак је и коња знао да позајми комшији или некоме чак из горњег краја, да узоре своје њивче, сем једном, кад му је дошао Филип Илић, коме је кобила, некако баш пред орање, била суждребна.
– Запали – понудио је Филипа Јелен кад га је, сумраком, уз чашицу, свратио на широки доксат обновљене куће, док су чекали да се из кујне домаћица појави са послужавником и кафом.
– Не палим ти ја то говно, газда Јелéне – одбио је Филип мирисну црвену „дрину”.
– Не пушиш!? Ич? Е, онда ти не дам коња.
– А што, газда Јелéне? Нисам ’тео да те уврéдим; само велим да то у уста не стављам.
– Е, видиш, да пушиш, дао би’ ти коња: истéраш бразду, обрнéш две- три, па на обрт станеш да попушиш цигару – и коњ се одмори. А овако, има да га гониш цéо дан, без станку. Не дам ти Ласту.
Још нешто је карактеристично било за Јелена: ни један вашар унаоколо – у Новом Хану, Паланци, Бучју – није могао да прође без њега. На њих је, сем кад нешто од стоке није терао да прода (тад је запрезао истимареног Ласту у нове амове са плетеном црвеном кићанком на узди, прапорцима и кожним дизгинима), одлазио припајајући се у туђа кола или, једноставно, пешице. „Што да мучим Ласту”, мислио је, „цео дан по сунцу, док сам ја у ладовини; да бринем о две главе; овако, моја је ту, па куд ја, ту и она”.
Обишавши с пажњом прво сточни панађур па потом шарене кујунџијске тезге, ту и тамо припитао би за цену; меркао, понегде и погађао као да је стварни купац; понешто ситније, за у руке, можда купио, мерећи потом руком и погледом, да га није преценио. То су, обично, биле ситнице за какву кућну потрепштину или, чешће, за његову домаћицу, која је остајала као дежурна у дому.
Иза поднева, кад се утишају шарене панађурске шатре, а сморене кујунџије полако пакују своје крпице, шарениш и јефтину бижутерију, лаганим кораком обилазио је варошке излоге, загледао цене, поправљао качкет (као млађи, а после шешир који је понео кад је прешао педесету), завиривао у варошке уске авлије са цвећем и сточићима у хладовинама кржљавих воћки, мирисао поподневни варошки смирај пре него што се, ногу пред ногу, одвоји друмом од Саравског потока ка Тимоку. Ако би га и сустигао неки заостали вашарџија, пео би се тек по другом позиву у кола, снебивајући се: узбрдо је, тешко стоци да вуче. Али је то било ретко. Углавном је у сумрак долазио на капију пешице и, пошто би на доксату попио чашу воде и кафу којом би га домаћица дочекала, вадио купљено и давао јој, ако га пре, током дана, није већ и послао по неком колима, да му не тежи успут. После би, поштеђен бриге око стоке и свакодневних домаћинских обавеза, пресвукао нову одећу, задовољно обишао шталу, па се поново враћао на доксат за вечеру.
Тако му је и у повратку са вашара о Младенцима, из Новог Хана, једне године, на излазу из Дебелице, око Перила, иза последње куће, пред ноге истрчало жуто лисасто штене, готово једва проходало и, онако мало и дебељушно, заносећи се задњим крајем, заплело у ноге.
– Шта је, куцо? – пазећи да га не нагази, улагањујући ход, настављао је Јелен – Чија си ти, а?
Створењце се уплитало у његове ноге, пело на обућу, стењући и подижући се на предње шапице, превртало неспретно и поново успињало.
– Шта ти ‘оћеш? Гладна си? Нéма дéда ништа за тéбе. Дéда био на панађур, најéо се и напио, а за тéбе ништа – стајао је Јелен, онако голем и попуњен годинама, над незнаним сеоским кучетом.
Тада се, не могавши да узмакне, Јелен сагну, обухвати чворноватом шаком и подиже дебељушкасто створењце:
– О, па ти си бата! – шапну, опипавши му испупчење на стомаку и подигашви га пред очи. Суспрегнутим ситним дахом у његовом големом длану стењуцкаво је дисало створењце, гледало га паметним сјајним зеницама; и руку му лизну. Јелен, окренувши се пажљиво уоколо, одстојавши неко време насред пута у недоумици с животињицом у шаци, учини први пут у свом животу крађу: скиде омању плетену торбу (цедилце, како је сељани овде називају), коју је дотад носио овлаш пребачену преко рамена, и у њу пажљиво спусти кученце. Путем је, повремено застајкујући, отварао оплетене порубе шарене торбе и готово детиње радознало завиривао унутра: из сумрачја се ка њему дизала влажна и малена њушкица, облизивала језиком; светлуцкале очи.
– Види шта сам донéо – готово снебивајући се вадио га је пред домаћицом на доксату – Мора да је гладно, дај му мало млекцé.
– Е, па, нéмам; подсирила сам га малочас – рашири руке домаћица.
И тада, он, први пут и не пресвукавши се, належе онако вашарски обучен са лончетом у шталу, исцеди из измужених вимена Шаре, Милке и Руже, његових поноса, пола суда топле пенушаве течности.
– Пи’, Жућко – готово му је тепао, халапљиво нагнутом над полураспуклим дрвеним ваганом, који је домаћица однекуд донела, и мазећи после његову још од млека наквашену њушку.
Пипајући под прстима, на полици где није допирала сијалица, у подруму је пронашао ланац и под шупом, уз дирек, привезао створењце.
– Па мали је, не везуј га још – убеђивала га је домаћица, а он је пажљиво кратио кожни оковратник, умеравао, везивао, правио лежај:
– Нека, да не утекне. А и да се на ланац навикава. Тешко је старо куче на ланац да везујеш.
У неколико наврата је, теран ситним Жућковим цвилуцкањем, бос и разгаћен, огрнут само кожухом, излазио у још прохладну мартовску ноћ и умиривао га, готово ушушкавао, на ивици да послуша жену и одвеже га; но, он би и пред вратима цвилуцкао, а у собу – е, па то не иде.
Жућко је до лета израстао као из воде. Длака, испрва глатка и окраћа, разрасла се и уковрџала, уши увећале и оклембесиле. Јаких ногу и снажног трупа, брзо је дорастао до Јеленових колена. Несташан и луцкаст, како то само пас у младим данима може да буде, тешко је обуздавао радост при појави укућана, нарочито Јелена. Скакао би, затезао ланац, падао уназад, пео се уз саденуту сламу, чак покушавао и уз греду. Јелен би га, само дању и на кратко, одвезивао. Жућко би тад трчао од ограде до ограде, од капије до брега, невероватном брзином кружио око Јелена скачући све више, готово му стављајући шапе на рамена, понекад појуривши успут кокош или свињче ако се затекло у дворишту, на шта би Јелен оштро и кратко подвикнуо, а он, подвивши реп, легао пред његове ноге. Стара шарена мачка, пре него што је нетрагом нестала и према којој је Жућко и показивао одређене знаке наклоности, фркнувши, брзо би се успињала на најближе дрво или греду; једном, тек, притешњена и изненађена, оштро је зарила обе шапе у Жућков нос, па је устукнуо урликнувши.
Ноћу је Жућа алком од ланца био прикачен на жици разапетој од капије до амбара. Целе ноћи се изненада чула њена реска вожња, када би се он, онако голем и брз, сјурио за нечим, громко лајући. На тај лавеж, будећи се, Јелен би отварао прозор и громко га грдио, понекад и псовао; у неколико наврата је, дохвативши испод шпорета, насумце бацао цепаницу у мрак, бесан због прекинутог сна. Жућа је, ваљда поучен, помало и зађутао. Чуо се само оштар звук алке на жици. Но, и ти ненадани и привидни сукоби Јелена и Жућка, нису реметили везу између њих двојице. Јелен је са њим делио и вечеру. Ако у парчету меса које би се нашло у јелу не би било кости – Јелен је цело парче одвајао на страну:

– Чува нас он – говорио је домаћици – нéма да нам перушка из авлије фали.
Јутром је Јелен качио ланац алком за дирек, ограничавао Жућков домет под шупом. Отуда би се он оглашавао на сваки шум, на сваки звук капије и улазак страног створа, ретко лајнувши, већ само кратким и оштрим режањем; тек да покаже ко је ту, да се не сме прилазити. Комшијском мачору, који је несмотрено налутао, једним замахом је поломио кичму и бацио на двориште; Јелен га је, кришом и не казавши ником, закопао на буњишту. Ако би далеко брегом и промакао какав пас, довољан је био и Жућков кратак и жесток јуриш, у коме је, сапет дужином ланца, готово и гушио себе у залету, па да престрављени уљез више и не припишава близу.
Године, у којима се још разрастао и раскрупњао, у њему су угасиле ону лудост, онај жар за игром, али и продубиле опакост. Јелен је одавно престао да га дању одвезује, у страху да се неће дати натраг; чак и на вакцинацију га није водио плашећи се да ће тамо начинити покољ; ветеринару, који је на молбу дошао у авлију, Жућа је хтео да покида ногу; Јелену, који је хтео да и сам припомогне, кад га је ухватио, неочекивано и нагло, големим устима и јаким зубима зграбио је руку над шаком, не загризавши јако; у последњи час, да ли јауком Јелена или крајичком свести, попустио је и као кривац повукао се у рупу ископану у слами, одакле се после данима клонио Јелена. Следећих година вакцинација се завршавала тако што је ветеринар, попивши кафу на доксату са Јеленом и домаћицом, исписивао признаницу о извршеној вакцинацији, а домаћин плаћао неучињену услугу.
Нахранивши стоку, Јелен је седао на бетонски постамент под шупом, палио цигару водећи рачуна да му искра не залети тамо ка слами и сену, а Жућа би прилазио и наслањао своју голему главуџу на његова колена и гледао га право у очи. Понекад, Јелену би се Жућкове очи учиниле крмељиве – прстом или ивицом мантила, који је облачио идући у шталу, пажљиво би му брисао очи и мрмљао:
– Е, мој Жућко, ко ће од нас двојице пре да изнемогне?
Жућко би, понекад баш онако људски, дубоко и готово саосећајно, уздахнуо. Наслоњен на колено, нетремице гледајући Јелена, ипак је, слухом и инстинктом, пратио све по дворишту: од ласте која би, брза и плаховита, често улетала под кров шупе хранећи млађарију у гнезду слепљеном на греди; певца, који би шушнуо иза угла; људе који би промакли путем пропратио на трен скренувши поглед од газде. На неке би, само њему знаним разлогом и мукло, тек да Јелен чује, и зарежао.
– Знам, баксуз је то, мој Жућко, знам – гасио би сагласно цигару Јелен мрсећи прстима његову гриву или у шали ломећи голема псећа ушеса, које би овај, у таквим тренуцима, напрегнуто подизао увис.
Муву би, изненада, муњевито, главом са његовог колена, клоцнуо у лету.
Јелен је и даље остајао онај стари, упркос годинама које су, тек незнатно, савијале његов дебели и јак врат унапред; снага му је, можда и неосетно, помало копнила, али је остајао истрајан у својој правичности, својим мерилима и законима: Ласту би, с јесени, са препуњеним колима жутих кукурузних клипова нагонио околним заобилазним путевима, оглушујући се чак и позива домаћина да ту, пред њима, пресече колима преко њихових њива до пута; преко његовог имања могле су само птице.
– Вала – коментарисали би сељани увече окупљени око казана смештеног под надстрешницом сувоњавог Ристе Илијића – не зна се ко је гори: он ил’ оно његово кучиште.
– Море, тако и трéба – слагали се ретки. – Ко својé не чува, туђи му мање чувају. Људи умéју да буду стока.
Разговор о њему замукао би када би се он, уз шљиваке, кад понамири, напоји и истимари стоку, примицао казану. Бирао би пошироки равно пресечен трупац и седао, ближе огњу из казана: старост је већ хладила плећке; ракија била ближе, на дохват.
Загледани у пламен који је лизао из отвора казана, коме су врата, ионако непотребна, отпала од силних ложења, из којих су се некада у налетима ројиле искре, прлиле најближе и гасиле у висини – отезали су момачке и ловачке приче, ратне недаће и свадбе, болештине и пијанке; у утихнулу ватру понекад гурали незрео, још млечан, кукуруз и пекли. Однекуд би, често ненадано, стизало и ракијско мезе: печена паприка у сирћету и уљу, тврд преврео овчији сир из чаброва за зиму. Около се гасили прозори и смиривао лавеж по сокацима, а они су и даље, често поднапити, седели уз жар који је трнуо и потезали, док их сан или ракија не савлада.
– Што бре, Јелéне, не донесéш мало сушенице, да притиснемо ову ракију – једне вечери се касно огласи домаћин Риста, знајући да је Јелен имао свињокољ неуобичајено рано: уштројени вепар, нештедимице храњен, толико се нагојио и престао да једе.
– Па и да донесéм – невољно се сагласи прозвани – али сушенице уз ракију не иду, нéго уз вино. Кад оберéм и преври, éво и једно и друго.
– Море, немој – заплитао је језиком Чедомир Микић, сваковечерњи последњи одлазећи гост, за кога нико није знао како погађа узаном путањом од асфалта до његове куће увучене ка потоку. – Чувај да има за тéбе и оно твојé кучиште. Што да ми једéмо, кад може оно!
– Знам ја где су – огласио се охрабрен ракијом Филип Илић. – Сам ћу да идем по њи’, ако дозволиш.
– Иди – сложи се Јелен – ако те Жућко пусти, донеси.
Тад се дигао са троношке сувоњави Ђорђе Марковић, звани Кравља Бабица, кога су, газећи поток и трчећи уз излокане сокаке, будили и у по ноћи готово сви сељани, терани тешким ноћним тељењима, у страху за исход. Но, није Ђорђе Кравља Бабица био чувен само по томе: са некакве две бакарне чудно савијене шипке тврдио је да свуда може да нађе водену жицу, поправљао мање кварове на сеоским млиновима чекићарима, уштројавао мршаве свиње и обесне вепрове, ројио пчелиња легла, гледао понекад и у шоље доконим сеоским домаћицама – радије све него да, често гоњен виком своје вредне жене која је готово и трчала путем ка њиви, тамо и оде. Често би и домаћин, код кога би га намирисала излазио пред врата и, док је Ђорђе вируцкао иза фиронге, уверавао љуту Ђорђеву домаћицу да га није од синоћ ни видео.
– Чика Јелéне, кол’ко дајеш да ти ја Жућка доведéм овдé на ракију?
– Море, не играј се бре, Ђорђе – одврати Јелен помало зловољно, не окренувши се. – Немој да одговарам за тéбе као за човéка, да ме сéцају по ветеринари и по милицију.
Ноћ је, облачна и свежа, увелико већ хладила ракију у жбану; у котлићу под сиском истицала, све тањим млазом, патока; далеко, од Кусог потока, допирао шапат младих борових засада. Жар је, изгрнут из ложишта напоље, још светлео около кад се из мрака, пазећи да не угази у врућу кашу просуте комине, која се тромо сливала ка шанцу, појавио Ђорђе водећи мирно Жућу на ланцу.
– Ево ти га, чика Јелéне, да се сам кући не враћаш.
Жућко је стајао машући репом газди, кривећи наизменично огромну гривасту главу.
– Је л’ тако, Жућко? – рече опоро Јелен узимајући ланац из Ђорђевих руку – Је л’ тако, кућо моја?!
Замичући низ шљивак ка дому, са Жућком који је тешким кораком каскао по лишћу застајкујући и вукући Јелена у страну запишавајући стабла, гране су му, невидљиве од тмине, дотицале, кривиле, обарале шешир; у једну, голему и чворновату, лупио је главом, посрнуо, готово сео пипајући огребано чело, које је Жућко, повративши се и умотавајући га ланцем, упорно покушавао да му лизне.
– Стани, чуваркућо моја – мумлао је Јелен придржавајући се о његова широка и јака леђа. Придигавши се, обухвати га оберучке под стомаком и с напором издиже његову тешку псећу телесину скоро до висине рамена; у носу, у устима, помешан са ракијом, осети његов топли псећи дах. Једва се, од тежине и неке изненадне тешке обамрлости, одржа на ногама захватајући боље само десницом кудраво топло големо псеће тело, док је левом омотавао и везивао на кратко ланац за грану.
Тешким и тромим, као пијаним, клижућим ходом спуштао се Јелен низ шљивик, низ већ росно лишће по израслој отави, придржавао се болним длановима за бодљива шљивова стабла, заносио, не окрећући се горе, где се у ропцу, последњим кратким трзајима, смиривало виснуло Жућково тело.

Радиша Драгићевић

Да ли ће опстати један од највећих и најлепших биоскопа у Србији?

Није у људском веку револуција само оно што доноси крв и смрт. И револуције такве врсте се увек окончају; оне дакле, имају временом омеђен век, и увек као последицу да патња промени страну, да потлачени постану тлачиоци, и обрнуто. Револуција је и она подигнута кост у Кјубриковој „Одисеји 2001” као оруђе (оружје), револуција је и камена громада први пут закотрљана као точак, и Теслино шарање штапом у песку парка барокне европске престонице. Револуција је и остављена сломљена гранчица као знак правца за наилазеће; у камену или дрвету урезана црта као претеча будућих слова. Револуција је и покретна слика воза који улази у станицу (браћа Лимијер), пред којим су људи бежали (и у мом селу, пре пола века у сали Задружног дома, кад је Николетина запуцао на Немце, први редови су се разбежали).
Век је један цео, и деценију поврх тога, дакле, како се филм (те покретне слике, та шарена лажа у тамним салама) уселио у наше животе понекад тамне као биоскопске сале, уводећи нас тако, бар на кратко, у нека друга времена, у неке важније приче – виртуелно нас чинећи актерима некад сентименталних љубавних сторија, некад преживелим сведоцима термопилским.
Од чуда, којем су испрва људи знатижељно хрлили, филм се све чешће наметао људима не само као забавна и едукативна појава, већ и као преко потребна терапеутска сеанса. Напретком друштва, експанзијом технологије у прошлом веку, филм се разбокорио у свој својој лепоти: тон филм је покретне слике на платну учинио још приближнијим људима, а компјутеризација и визуелни ефекти филмску уметност довели до савршенства. Филм се тако, постепено, претварао у једну врло важну грану уметности; временом, иако најмлађа, филмска уметност је не само достигла, већ и премашила неке домете других уметничких израза (сликарства, књижевности, музике…), који су већ били укорењени дубоко у људској традицији.
Од прве филмске представе, филм се Србијом ширио попут пешчане олује, засувши, успут, све поре друштвеног живота…. Биоскопи су ницали свуда: у кафанама забачених паланки, у тесним салама, на терасама летњих башти, понекад и под шатрама.
У прљаво рударско место на истоку Србије, под покровитељством Француског друштва Борских рудника, у тада популарној Симиној кафани (кафана Весели рудар, власника Симе Јовановића, касније зграда Ватрогасног друштва и Црвеног сигнала, а данас неоправдано запостављена и заборављена руина, иако би требало да је под заштитом државе, јер је то најстарија зграда у Бору), још 1920. године почео је да ради први биоскоп. Приказивани су (тада само) неми филмови које су набављали Французи, уз музичку пратњу познатог Мирка Свирача. Деценију касније, 1931, и кафеџија Љубомир Јовић у својој кафани Корзо отвара биоскоп где приказује тон филмове, а 1937. године подиже у центру рударске вароши и наменску зграду за биоскоп који је добио исто име као и кафана; после рата национализовану и претворену у биоскоп под именом Победа. Свој биоскоп од 1934. имало је и Соколско друштво (у овом биоскопу је 1934. године приказан филм „Живот и рад блаженопочившег витешког краља Александра I Ујединитеља”), а извесно време постојао је и биоскоп Аполо у кафани Берта Батисте.
Рат је променио многе ствари: између осталог, нове власти су некадашњи Јовићев биоскоп претвориле у друштвени, са звучним именом у складу са новим обећавајућим добом: Победа (на овом месту касније магацин Робне куће „Београд”).
Тешке 1948. године, године Резолуције ИБ-а, којој су следиле још теже године изолованости и изопштености, али, за разлику од наших каснијих изопштавања од света, тада изопштености само од источног блока, почео је да ради и покретни биоскоп. Тако су апаратуре, на којима се често кидала трака, и које су тражиле паузе за њихову замену (две или три, у зависности од дужине филма), камионима и џиповима вожене и до удаљених села, у новој едукативној (али и пропагандној) функцији.
У граду, у биоскопу Победа, ређају се филмови: прво руски, а потом све више и западњачки (репертоар је редовно најављиван у листу Колектив, у коме је нашироко препричаван сиже филма, навођени главни глумци и режисер, објављиване њихове слике), а како се земља постепено отварала према свету, у њему је, 21. априла 1958, на платну величине 10х3,6m, приказан први филм у синемаскопу – „Лепа млинарица”. Редови пред шалтерима били су дуги и чекало се сатима (у реду се догодило и једно брутално убиство младића). Но, постојање новијег биоскопа Звезда, његов комодитет и репрезентативнији репертоар, учинили су да посета у Победи полако слаби. Опадањем посете (41% попуњености капацитета у 1962, а 36% у 1963. години), биоскоп се крајем 1964. нашао пред затварањем. Зграда биоскопа је касније претворена у магацински простор новосаграђене РК „Београд”. Крајем септембра 1973. учињен је покушај оживљавања, али је то било неуспешно. Тако је Победа претворена у први биоскопски пораз.
Биоскоп Рудар је отворен у сали Јаме РТБ а за Дан републике 1949. године, па престао да ради, а потом је, након паузе, поново радио извесно време, почев од јануара 1956. године. Иако знатно јефтинији, али без комодитета, са поређаним неудобним дрвеним столицама у истом нивоу, није могао да опстане.
Биоскоп Звезда је почео да ради крајем децембра 1953, као трећи биоскоп у рударском месту (у саставу Предузећа за приказивање филмова „Рудар”). Нова, данашња зграда је грађена од 1960. године, а свечано отворена за Нову 1962. годину (тачније, 31. децембра 1961), са екраном 12х5 метара, са 697 седишта – фотеља, и могућношћу проветравања и регулисања температуре у сали за пројекције, најмодернијом техником. Изградња, коју је финансирао Рударско-топионичарски басен Бор, коштала је око 150 милиона тадашњих динара. На отварању тада најлепшет и најсавременијег биоскопа у земљи, приказан је филм „Песма” (рађен по истоименом роману Оскара Давича). Биоскоп је био увек одлично посећен, чак је и за тапкароше било посла, поготово након гашења Победе, а поједини домаћи филмови обарали су рекорде гледаности: „Десант на Дрвар” је за 10 дана видело 12500, а „Марш на Дрину” за 7 дана 10464 гледаоца. Све рекорде је ипак потукла „Битка на Неретви”, коју је јануара 1970. видело 20645 гледалаца (поређења ради, Бор је тада имао око 30000 становника)! Јануара 1969, као шести у СФРЈ, биоскоп је опремљен тод системом (снимање на траци 17mm), револуционарном променом на филму, са шестоканалним звуком, и постављено је платно ширине 17,2 и висине 7 метара.
У биоскопу Звезда се увек водило рачуна о репертоару: убрзо, након сваког Феста, у Бору су, као ретко у ком граду у земљи, одржаване пројекције најбољих фестивалских остварења, а тих седамдесетих, у време великих филмских хитова („Љубавна прича”, „Кум” 1 и 2, „Последњи танго у Паризу”, те касније „Ловац на јелене”, као и домаћи „Љубавни живот Будимира Трајковића”, „Чувар плаже у зимском периоду”…), на ред за гледање филма чекало се данима, за карту се тражила веза или је вишеструко плаћана код тапкароша.
До 1983, за 30 година рада, биоскоп је посетио 7 920 201 гледалац.
Тих осамдесетих година, када економска и друштвена криза још није узнапредовала и када су се њени учинци многима чинили само причом за плашење, када је новоградња у Бору још увек била у пуном замаху, урађен је и пројекат за нови биоскоп, са свега трећином капацитета Звезде, али са још већим луксузом и лепо замишљеном летњом биоскопском баштом. Нови биоскоп је требало да се гради на локацији између зграде Нове тржнице и поште. Но, са полагањем камена темељца закаснило се само десет дана – толико је дана, наиме, пре тога, тадашња Влада Милке Планинц, постајући свесна долазеће друштвене пошасти, забранила инвестиције такве врсте. Пројекат је тако остао до данас у фиоци директора биоскопа (и неким другим фиокама), а простор између поште и тржнице празан.

Свакако треба поменути и друге прокушаје, као што су повремене пројекције у Дому пионира или отварање Малог биоскопа Дома омладине 23. јануара 1984. године, који је испрва имао бесплатне пројекције (циклус вестерна видело је 900 Борана), а потом по цени од 25 динара пробрани репертоар („Специјално васпитање”, „Што те тата пушта саму”, итд.). Филмови су легално обезбеђивани директно од „Филмотеке 16” из Загреба, а на про јекцијама су волонтерски радили чланови Фото-кино клуба.
Појава телевизије (1958) и могућност да се филмови гледају и у сопственој соби (и то бесплатно), ипак није много утицала на биоскопске посете. Црно-бела слика првих тв-пријемника умногоме је умањивала доживљај који је нудило филмско платно и мрак сале. Поред тога, филмови су на тв доспевали после приказивања у биоскопима, и када је то дозвољавала законска могућност, дакле, када је њихова актуелност пролазила; телевизија је пре била прилика само да се поново виде неки старији филмови.
Почетни ударац биоскопима задала је појава видео рикордера средином осамдесетих година, када је отворена могућност да се нови филмови брже нађу на екрану у Вашем дому, наравно, углавном кроз нелегалне и пиратске токове, а крајњи и коначни ударац задала је појава CD а а потом DVD а. Пиратерија, која је овде процветала од увођења санкција и занемаривања свих закона и поштовања ауторских права више него у другим земљама, затворила је многе биоскопе у мањим околним местима. Наравно, и телевизије, локалне у већој мери од државне, приклониле су се пиратерији, те су и оне у доброј мери везале потенцијалну биоскопску публику за топло кућно огњиште.
Шта се тиме добило? То, да можете одмах, са CD а или DVD а, на екрану Вашег компјутера или другог уређаја да видите најновије филмско остварење, а да не макнете из сопствене собе, да вас ништа (или мало) кошта. Али филм је ипак уметност, и филм тражи посвећење: филм (поред уметничке) има и своју визуелну ширину; филм не трпи прекид телефонским позивом, улазак укућана; филм не трпи паузе, иако на тастатури и даљинском управљачу увек постоји дугме за паузу. Замислите да слушате драгу мелодију, па будете приморани да је прекинете. Филм није статична уметност – попут сликарства, на пример – филм тече, као што живот тече, и пропусти понекад могу да се учине ненадокнадивим. Филм је, тако, данас изгубио нешто од оног тананог, разорио мистику, одгрнуо плашт.
Данас средовечни Борани (да о оним времешним и не говоримо) са сетом памте дуге редове пред биоскопским благајнама. Данас непојмљиво изгледају некадашњи тапкароши, који су (као претеча касније сиве еконономије која нас је тако чврсто загрлила од деведесетих) вишеструко зарађивали на препродатој биоскопској карти, јер филмофили нису питали за цену.
У бољим временима, биоскоп Звезда је чак имао и свој матине, од десет до поднева, а у касном термину, од двадесет и два часа је, што данас такође може изгледати некима невероватно, приказивао најтврђе дугметражне порно филмове.
Данас је из биоскопске сале ишчилила чар: и филмски журнали Застава филма, и рекламна претеча Сервис за нарезивање кључева Света, 7. јули, и упозорење Забрањено грицкање семенки у сали, и освеживач просторије који је, почетком представе, удуваван у салу и шушкање кеса са кокицама или тим забрањеним семенкама. И чар додира коленом, стисак топлог длана и украденог (можда и првог) пољупца у тами последњег реда биоскопске сале.
Данас, у биоскопу Звезда, раде само троје запослених: директор Драган Стојановић и још двоје радника. У холу, уместо некадашњих нестрпљивих посетилаца (уз шанк се могло попити и неко пиће), данас неколико агенција и канцеларија. У његовој још топлој и пријатној сали, пред платно по којем (захваљујући агилности још увек непосусталог руководиоца) и данас дефилују свежи филмски хитови, седи све мање посетилаца. Директор Драган са сетом претура по столу пажљиво исцртане графиконе месечних и годишњих посета. Од четрдесет хиљада, посета опада на тридесет, па на двадесет, па на дванаестак хиљада; ове године, тешко ће догурати до бројке од шест хиљада.
Графикони који хрле у суноврат, као што у суноврат хрле и наши животи.
Директор Драган каже да је биоскоп културна (а не забавна) институција. И да је улазак у биоскоп као улазак у библиотеку, као улазак верника у храм.
И сетно се, причајући о бољим временима, на крају једне од ових тешких година (а чини се како су нам све године тешке), пита: колико пута годишње просечни грађанин Бора оде у цркву. Бар једном, о крсној слави. Колико пута оде у библиотеку. У музеј. И да ли би, можда, сваки Боранин могао бар једном, бар једно вече у години, да оде у то светилиште покретних слика, у тамну салу илузија, у биоскоп, не би ли тако учинио два добра: освежио сопствене снове, и сачувао живот и овог храма културе. Четрдесет хиљада посетилаца годишње би било више него довољно за тако нешто.
У противном, биоскоп ће, можда, већ овог пролећа, нестати.
Тако ће из наших живота, нестати још једно место за снове.
Недавно, завршавајући беседу пред полупразном библиотечком салом, један гост књижевник рече како свако има право на свој сан.
Људи на своје индивидуалне, по јединачне.
И град, какав год да је, наш лепи град, наш једини град, наш Бор, на свој колективни сан.
Али, бојим се, сан без снова.

Радиша Драгићевић

Милен Миливојевић: Царске песме, Инорог, Бор 2003.

Вековима, миленијумима, готово од памтивека, траје једна прича о два субјекта, једна тешко решива дилема. И као у сличној скаски, оној о кокошки и јајету и томе ко је старији, тако ни овде не можемо да будемо сасвим сигурни ко је старији: цар или народ. Да ли је из подивљих хорди прво настао народ, па су потом измислили свог цара, или је прво постао цар који је потом, измислио свој народ? Како год било, ове две појаве, од тада, иду једна уз другу: некад антагонистички настројене, некад љубављу везане; заувек нераскидиво спојене.
Однос поданика према цару, у зависности од прилика, иде у два отклона: од слепог идолопоклонског обожавања до непомирљиве мржње. Средине, дакле, равнодушја – ретко буде. Ово, углавном, важи за оне обичне људе, што би наша западна браћа срећније рекли – пучанство. Међутим, у том пучанству, нарочито у последња два века, на овом простору се издвојила и трећа категорија односа према цару, а коју чине, како би Светозар Марковић рекао, пробуђени делови народа, дакле писци, да будемо још одређенији – песници. Наравно, постојао је и раније тако изражен однос – узмимо само пример Јефимије и њене Похвале Кнезу Лазару, али је то било из других побуда. Оно карактеристично за нашу причу настало је у претпрошлом, 19. веку, поновним осамостаљивањем нашег национа и стварањем нових царева, а то је такозвана удворичка поезија. Тако се готово не може наћи ниједан иоле познати аутор који се није опробао у тој удворичкој работи, чак и они који су стварали поезију друге врсте, дакле сатиричну, пародије, и због тога били затварани. Но, уверења се мењају, што се показало до данас када су присутни неки аутори са естраде који мисле да наше памћење траје два дана и којима се мора једино признати сјајно изучена мимикрија, осећај да намиришу када у власти засмрди, па да на време промене табор.
Велики број аутора се, дакле удварао прво краљевима, њиховим породима, па највећем сину наших народа и народности (почев од једног Бранка Миљковића, Бранка Ћопића, Мире Алечковић…), а потом новом српском месији…
Али, као што се у свакој несрећи изнедри и покоја срећна околност, мора се признати, први пут јавно, баш за његово време, у Србији се сатирична форма (овде се мисли на све сатиричне форме, и на карикатуру) уздигла до тада до неслућених висина, извргавајући руглу и подсмеху и цара и поданике, и чини се, немерљиво руинирала престо, много више него крваве револуције и пушке. Хероји те нове револуције постали су, дакле, неки витезови другачијег кова, витезови пера.
Милен Миливојевић, осведочени сатиричар, иначе један од наших стваралаца који се подједнако успешно огледа у различитим књижевним формама, аутор до сада запажених збирки афоризама Ан пасан, Како сам постао уврнут, С ума, Није ово Данска, Тврдоглави Рајко и Црвенкапа, овом се књигом придружује тој војсци непомирљивих. Али не окаснело, дегутантно, како би неко, у први мах, могао да помисли – његова књига, упркос одласку неких субјеката на које се одмах може помислити да се односи, задржава своју пуну актуелност: одлазе, наиме, само ликови, али роле остају непромењене, поготово оне царске. Но, за разлику од већине оних директних стрелаца у мету, Милен Миливојевић у својим Царским песмама то чини на један сасвим другачији, танан, суптилан, не знамо колико је упутно употребити – софистицирани – начин.
Наоко удворички, ироничним језиком, готово горким сарказмом, аутор говори о цару и поданицима. У 33 песме које, и да су уобичајено подељене на циклусе, краси изражена компактност, опорим језиком дакле, Миливојевић јасно подвлачи ту једну, некад тешко видљиву, црту раздеобе између доброг и зла, да и не, аут и ин, како се сада каже, а сјајно приказану на корицама ове несвакидашње и надасве занимљиве књиге (идејно решење Драгана Стојменовића), где су графичком фузијом у један спојена два лика прошлог века: један, који је свету донео највише смеха, и други, који је донео највише суза. А треба само умети препознати. И одредити сопствени однос према њима. Тиме се, опет враћамо на почетак ове приче – дакле, на причу о цару и поданицима.

ЦАРСКА

И када цар ћути, и кад виче,
и кад млитаве речи једва сриче,
и кад му мисли не одјекују,
кад му речи не варниче,
и када цар прича несувисле
и свима давно познате приче –
царска се никада не пориче!
И када цар само бунца
јер, у ствари, у дубоком сну хрче,
и када његова немушта реч никога не подстиче,
и кад нема ваљаних разлога
да се цару аплаудира и кличе –
царска се ни тада не пориче!
И кад у царевини све ослаби,
а само се цареви људи очеличе,
и када све цареве наредбе
ни на шта више не личе,
и кад ни они цару најближи
не могу царем да се подиче –
царска се никако не пориче!
И кад бахати цар руши гнездо
у коме страда нејако птиче,
и када је у царству све мртво
и ништа се не миче,
и кад се у целој царевини
од јутра до сутра само нариче –
царска се никако не пориче!
И када се ни поштеним радом
ништа више поштено не стиче,
и кад ништа из слаткоречивих
обећања царевих не ниче,
и када се народ малог цара
и цар великог народа одриче –
царска се, с разлогом, не пориче!
И кад народ од свог цара бежи
и за први заклон му замиче,
и кад од царевог мрког погледа
и деца у колевци плачу и циче,
док се цар шепури и, као гусан,
на све само достојанствено шиче –
царска се, дакако, не пориче!
И када стомаци поданика
од глади почну да се грче,
кад у празној сељаковој штали
све престане да грокће и риче,
а, место сеоским двориштима,
на двору почне да ћурличе –
царска се, дабоме, не пориче!
И кад народ дубоко уздише
или од муке и бола урличе,
и кад народа, сасвим природно,
и те како почне да се тиче
што му цар никако не дозвољава
голу задњицу пред њим да измиче –
царска се, јасно је, не пориче!
И кад је свима у царевини
забрањено напред да потрче,
зато што није препоручљиво
да се цар тако лако претиче,
и када се свакодневно секу
главе које изнад других штрче –
царска се, уз наклон, не пориче!

Весна Тешовић

Већ афирмисани књижевни стваралац Радиша Драгићевић (Преко неба, роман, Нота, Књажевац, 1993; Зашто река има две обале, песме, Апостроф, Београд, 1995; Белези, песме, Градина, Ниш,1998; Самотиња, роман, Нолит, Београд, 2001) својом књигом Колико дуго живи дрвеће по први пут се обратио деци. Учинио је то врло озбиљно, студиозно, онако како нас је научио да он једино уме да ради. Пред читаоцима је 39 песама различитих мотива, али зато врло уједначеног квалитета. Од прве до последње, свака је обасјана осмехом који разоружава и сугестивно прелази «на онога ко је чита.
Иако, по насловима, често личи на дечију запитаност («“Зашто постоје слова“», ««»“Зашто звезде падају“, “Зашто пуцају громови“ и сл.) одговори нису саздани као дечија решења. Међутим, став одраслог не подразумева поучитељност. Пре је то шаљиво виђење историјских, астрономских и неких других догађања. Кроз духовиту причу дата је историја развоја писма и људске комуникације, о еколошким питањима говори без патетике, на врло једноставан и деци близак начин, а свуда је ненаметљиво подвучена едукативна нота. Одговори које нуди Радиша Драгићевић некад су стварносни, а некад измаштани, али увек духовити и често у себи крију боцкаву критику. Тако ће кр»оз стихове пласирати идеју да човек од проблема које сам прави на земљи, немоћан да их реши, бежи у истраживање свемира. Чак је и из безазленог посматрања птица и промишљања њихове песме произашла запитаност као критика међуљудских односа: … а доле испод птичијег лета
посве другачија слика света
да ли би се и људи разумевали
кад би једни другима певали

У ведрим и духовитим сликама које се брзо смењују одата је пошта светињи дома. Песник је показао умеће да поредећи живот пужа са животом неких шумских становника истакне лепоту живљења “по мери” ма колико некима та мера изгледала мала. За децу озбиљно, а самим тим за родитеље још озбиљније питање назива мужјака неких животињских врста, претворило је игру речи (мува – мувац, кртица – кртац, врана – вранац и сл.) у весело сазвучје целе песме.
Пронаћи ћемо у овој књизи и стиховане животописе јунака из стрипова (Талични Том, каубоји и индијанци, Попај) или шаљиве досетке у којима се аутор поиграва устаљеном сликом књижевних јунака као што су Робинзон Крусо и Али Баба.
Све песме су испеване у првом лицу. У некима говори одрастао човек који разуме децу и говори њима разумљивим језиком, али у већини песама лирски субјект је дете са својим виђењем, пројектованим жељама или страховима. Иако говори као дете, Радиша Драгићевић је и кроз ту визуру успео да продене образовне елементе који плене својим ненаметљивим шармом и духовитошћу. Проговара из ове књиге стихова урбано, усамљено дете жељно друштва, пажње и нежности. Жанр сцена јутарњег поласка у школу у суштини је слика тужног и револтираног детета које излази из “празне” куће, јер су родитељи већ отишли на посао. Не испраћа га мама или неко други подједнако драг ко брине о њему. “Уштипак врео” за којим дете чезне само је синегдоха – замена за мајчину љубав, пажњу, бригу и посвећено време.
Нашли су у овој књизи своје место и проблеми с којима се сучељава дете у периоду наглог раста, кад већ у току једне ноћи “побегне одећи”. Тај животни период зачињен је и духовитом опаском о купању као жртвовању и нужном злу, или шаљиво-озбиљним, али врло промућурним реминисценцијама из угла дечака на тему одсуства из школе, школске торбе, оцена или девојчица.
Чини ми се да је најуспелија, у овој квалитетом доста уједначеној збирци, песма “Како мој деда и ја правимо и пијемо вино”. Основна особеност је мноштво боја и мириса, светла и ведрине, који исијавају из сваке слике. Општи утисак појачан је ритмом из кога ниједан стих “не искаче”, те тако песма у целини чини право музичко сазвучје среће и добре воље која опчињава читаоца и по ко зна који пут потврђује да најбоље песничке слике морају у себи да оживотворе синкретизам као свој стваралачки принцип.
Непатворени шарм, топлина и добронамерност уз врцаву духовитост чине ову песничку књигу Радише Драгићевића блиском и деци и одраслима. Деци да би још снажније уживала у томе што су деца, а одраслима да би што дуже сачували у себи дамарање детињства.

Радиша Драгићевић

Мрем.
Не кано праведник – да ме наједанпут лупне, да нестанем; кано звезда кад преко небо сине.
Не ни од болес, кано мученик, да ме муке изобличе, да под мене кидам, да од болови јаучем.
Гасим се полак, кано лис венем.
Мрем – штоно каже песма – од Бога, од старог крвника.
Мрем, и спас ми нема. Дошла душа у нос.
И моју ће кућу скоро катанац да закити.
И моју ћу авлију боца и репушак да урасте.
Кано што по њиве одавно трње никло, границе се успрајиле поголеме. Међе у грмање урасле, врвине заличеле. Дира наша.
Бог ме с млоге године, с век, до крај казни.
Све што моје беше и што од мен беше оста само у овај мутан памет.
Још ме само доле, у катастар и суд, воде. И отуд ми само писмени абери праћају. Колко сам им још дужан.
Кад год поштар у моју авлију сврнул, кад га куче у авлију залајало – знал сам да добро не носи. Јер људи се једни за други сете само кад у невољу западну, кад несрећа сколи. Јер људи седну уз артију само да лошу вест јаве. Док је добро не сећају се. Кад видим да је писмо атресирано с онуј писаћу машину – знам да је од државу. Јер и сама држава ти је као једна машина. А чим је од државу – добро не носи. У нашу кућу је држава писала само кад јо нешто зафали; порез, прирез, кулук. Кад јо мушка глава за пушку затреба. И никад се тај држава не сети да ми на неки празник, бар на крсну славу писмо испрати, реч само; децу кад удомујем, свадбен венац над капију кад качим; унуци кад у колевку промрдају. Сете се за њи после, кад до пушку дорасту.
А уче ни да ни је држава као мајка. Као друга мајка. Од малена још, од школу, од војску, такој ни уче. Да је држава нешто горе, високо, над сви људи највише. Нешто највредно и најсветло, што никад не сме да пропадне. Што сви треба да чувамо. И чува ју власт. Чува ју војска, милиција, судови, чиновници. И онај последњи селски пандур што по авлије позиви разноси – и он ју чува. И такој сви мора да ју чувамо. И волимо. И бранимо. И бранимо. Да смо дужни да за њу све дадемо. Па и живот, ако треба. Као да живот мож из xеп да се извади. Као да у друге државе живот нема. И бољи можда. Као да у друге државе сунце не греје, не течу воде, нит расте трава. Оно јес – нема там ни наш језик, ни песме наше, ни обичаји. Ал, све је друго исто. Исто се људи смеју и радују, исто им сузе низ образи иду, од исте бољке обољевају.
Тој само ови горе, који државу воде, лажу да је наша држава таква какве је нигде у свет цел нема. И како нигде нема тој што код нас има. Лажу. Тој само за њи нигде таква на свет више нема, јер тамо негде они и не би били овој што овде су – главешине. А прос човек је прос човек, па где да отиде. Ако си човек, ако си поштен, добар и радан – свуде ће за тебе лебац да има. Тој само они нас хушкају, нас припрости; хушкају ни једни на други, као пцету гладну, да једни на други очњаци кезимо. Тој само они казују чија је коска међу зуби поголема; они, који су свет прошли и најбоље знају како је у њега.
И да њи не, да не ти цареви, ти краљеви, ти преседници, ти министри да не – никад се можда не би људска рука на човека подигла, не би нога туђу међу прескочила, не би људска крв потекла. Јер ми, прости људи, знамо докле су ни међе. Докле ни је од баштину остало. А они не знају. Ил се такој чине. Нека се онда они за теј њине државе бију. Нек и онда они воле. Нека њини синови у војску, на кланице испраћају – а не да и уз скутови, кано малоумници, чувају. Онак како су некад краљеви чинили, кад су им синови ране грдне у бој задобивали. Па и онај Стаљин, какав бил, сина на кланицу пратил, а кад га Швабе заробенога за генерала њиног понудише, одбруси да не дава генерала за поручника… Нек они за њине заваде и похлепе нас не дирају. Нек ни од њиве наше, од куће, од нашу децу још нејаку, недоучену, недомиловану, не одвајају. Нек ни од жене наше недомиловане пред цеви не терају. Да се једни против други бијемо – ми, који међусобно реч једну грубу несмо разменили. Што смо једни на други, затечени, коначиште пружали. Што смо једни с други комшијски тргували, размењували; да се од немаштину отнемо, да преживимо; да лакше намети њини, државни, носимо.
И док наше здравје ровови пију, док ни ножеви окол гуше играју, док на наше обезглављене куће црни барјаци каче, а да ни се ни гробови не знају – они се там у њини дворови сусрићу, један на другога руке пружају, они се чак и смеју; договарају се. Уз исти астал обедују. Из исту флашу пију. Цењкају. За поток пресушен. За чуку врлетну. За козју стазу. Као да је крок замља од једну људску душу поскуп. Погађају се докле ће чија држава да буде, а да ни сами не знају докле им доста. Ни докле стварно треба да буде. Као да не знају да на свет граница нигде нема исцртана, не види се. Сем на мапе њине.
Друкче ја ценим оној што они мисле да је наша држава. Оној, докле је само влас њина. За мене је наше све докле нашега Бога називам. Докле се наше песме чују. Докле су наши свеци по земљу ишли. И докле су ни коске расипане. Тој и не, нит се зове држава. Тој име нема. Тој међе нема. Тој границу нема. И тој цену нема.
Тој је наше. А не њине државе.
За овај мој живот шес сам државе променил: Краљевину Србију, Краљевину СХС, Краљевину Југославију, Недићеву Србију, Титову Југославију и овој саг што остаде – да се из авлију рођену не помако. И свака је влас, свака нова држава, за онуј пређашњу причала како је онај пре била грозна, како је била трула и неправедна. А да је овај, нова, од самог Бога дана. Као да не из онуј рођена. Као да дете рођену матер ружи. Као да се оне једна од другу разликују. Као кад змија промени кошуљу. Како пошло – можда ћу и седму државу у исту авлију, за мање од људски век променим, ал тешко. Мрем. Све ме издало, ал очи најпре. Од оној лето пре триес године кад пред вршу узе један дан да xакови окрпим, и кад први пут видо да иглу у конац више не мог да уденем. А беше некако баш пред пладне, кад је највидело, беше јара ударила. Подигнем онуј голему дебелу иглу пред очи и јасно видим иглене уши; конац у уста турим, овлажим малко да га лакше увртим, да лакше крај проз уши промакнем. А-ја, никако да погодим. Не тресу ми се руке, нит се крај од конац савија, ал никако конац проз уши да потревим. У, јебем му свеца, ја не видим. Опет дигнем иглу право пред очи. И конац. Пола сат сам се мучил да уденем. Залуд.
Оди, мори, овам – окну жену – да уденеш овуј иглу ако можеш.
А она из прве. Извуко конац из иглу, па ћу пробам сам. А-ја, никако.
Оди, мори, велим, опет. Изденула ми се.
А ти пази, не зивкај ме, другу работу имам – љутну се она, трже ми онај конац и иглу из руке и за час удену.
Еве, вели, па пази. Ако се извуче, удењуј сам. Неси ваљда оћоравел.
Падоше ми руке на xакови, наједанпут смалаксале. Оћоравел. Ћорав сам, старим, пролете ми кроз главу. И други сам знаци већ, као људи у теј године, пред старос, осећал, ал ме тој кад први пут видо да очињи вид губим – највише косну. Стра ме било да под старос не ослепим. Да ми године очи не узну. Да не мог да видим где ћу с ногу да станем. Да сам слепац. И свако сам јутро, кад се из кревет дигнем, пробал да онам на брдо у браниште дрвећа пребројим. На ограду сам тарабе бројил. И никад да се исти број два пут сложи. Слеп ћу останем. Стар и слеп. Боже, молил сам, све ми узни. Само очи не узимај. И као да ме Бог послуша. Остаде вид. Наједампут се заустави на једну тачку. Оно, јес: нит сам више могал без наочари да ситна слова читам, нити да човека издалек познам. Ни да ноћу, на ведро, тачно звезде разазнам.
Оста вид. Али, све друго отиде. И би како ме Бог казни што ме живота остаји. С очи. И с памет бистру. И с две кукаље у руке, што без њи не могу ни корак преко авлију да пружим. Сам. Као осења сам по кућу одим. Врата отварам – да пауци прагови не премреже. Да мољци из ћилими не прелете. Да се стоноге по дувари не напате. Да из патос мишеви не нагрну. Да из тован сузе не прокапу. Ништа од моји више нема. Само још на дувари висе слике њине. И по нешто, у шифоњери заостало од одећу, што се на помени на конопац разапет на алвију износило. Кад у месец, два, три, унука дојде – прозори отвара, прашину брише, проз прозор басма истреса. Одавно је из њи и последњу влас истресла њину. И мирис њин изветрел. И дира њина одавно обрисана. Кад, још поретко, праунучићи дојду – по собе само онеј слике загледају, ликови неупамћени. Питују – који су тој људи.
Све смрт сабра. Татка. Нану. Сина ми. Снају. Одавно им се гробови заравнили, срасли. Одавно јелке над њи посађене шишарке бацају, и ђулови подивљали. Жену ми на крај узе. Онак остарелу, измучену, измршавелу, слабу, напола обнезналу. Триес године је, јадна, од смрт бежала: од како ни оно у Дел на њиву киша уби, те се мокра до дом смрзе и асму доби. И кад год ју задави ноћу, она ни сви, поспали, из кревета подиза; да уз њу стојимо, да не умре. Чак је унуче, док помало беше, тражила да будимо, да га уз њу принесемо, да не умре док га последњи пут бар с очи не види. Онак дремљиви и назимени куњали смо поред кревет њојан на столице, а њој по целу ноћ, до јутро, танко и ситно свирење из гушу не мањује. Од сву муку на шалу обрнем:
Што, велим, такој неси свирила док помлада беше, па да те с наш оркестар на свирење водимо, више би паре зарадели.
А она ме, с клетву најгрозну у очи, само погледа. По најголем снег снају је терала да ју код доктура води, као мало дете се увијала и тражила да се снаја око њу као окол дете брине. А после, кад унук израсал и у варош отишал, кад је сваку суботу рано с кола овам јурил – она га већ од јутро чекала обучена пред капију. Да не улази док ју код доктура не одвезе. Али, кад време дојде јо, леже. Мирно, као да се одмори, легла. И нити смрт помену, нити уплашена беше. Нит мене погледа. Нити за праунучића пита. Унуку и унука, кад стигоше, не погледа, нити позна. Само се према дувар обрну и намести. И такој, неосетно, отиде.
И она ме, такој, самога ману. Онуј годин кад се зарати, кад стадоше да младеж сабирају, да у рат по Славонију испраћају; онуј јесен, пет недеље од како поштар телеграм овде за унука донесе да му је брат од ујку на Врбик пред Осјек погинул; сирочићи по њега останули.
Целу сам туј јесен, по први пут, Бога молил. Да ми бар саг кућу поштеди. Да ми поштар на капију не одсврне. Да у авлију не улегне. Да за унука позив од државу не донесе. Праунучићи ми причали како су доле у Бор, кад год су на онуј њину шпивунку у ноћу видели да се у ходник светло пали, код њег трчали и грлили га, да га не одведу.
Увечер, кад сијалицу утрнем, кад се на кревет сручим – јер више несам ни као човек мого полак да легнем – пред очи су ми излазили они мртви и преклани, посакаћени и попаљени, ослепени и унакажени, онеј слике од телевизор – једини мој разговор. Они што сам и такви, туђи и непознати, туј ратну јесен, сам у празну кућу оплакувал. Као да ми рођени јесу. Онај кревет је до мене, женин, онак празан и прекрит, до четерес дана од пола ноћ пуцал и шкрипал. И чинило ми се да по собу и кораци чујем. И горе, над мене, по горње собе. Али стра несам осетил. Јер је самотиња и од тој пострашна. Чак сам се, по неки пут, кад онај кревет уз мене јако припуца, на лактови из постељу успраљал, проз онуј таваницу очи упињал и гласно питувал:
Данице, ти ли си тој, мори.
А после четерес дана ману и она да код мен дооди. Ноћи оглувеше, отежаше. Само ме сунце из кревет дизаше; цел дан пред кућу на клупу преседим. Да бар некоме на добар дан одговорим. Да се у празну кућу људи не заглеђују, кад по неки дол низ пут промине; на сваки сат, два, онак стар и гурав као сенка; туј, где некад од децу не могло да се пројде, где су девојке на седењке уз огањ појале, где су по калдрму точкови звонили. Саг се само асвалт дроби, троскот из њег проница.
До моје ноге још само дрта керушина продрема. Не зна се који је од нас двојице постар. Нити он чује, нити види. Лебац му све у воду растварам, зуби нема. И онак више нема кво да чува. Одавно више из нашу шталу не мукају говеда, не зарзују коњи, ни петлови с крила по авлију ударају. По подруми бурићи молушину ватају, виле бубе једу, на плугови се рђа пре дебела вата. Само још под шупу у кавези гучу голубови. Унук ми донел, да се бар око нешто занимам. Голуба и голубицу, па се намножили. Гледам како се пазе, како један другога на гнездо смењују, како млади с млеко голубије зарањују.
Отвори кавез, нека лете, учи ме унук. Ће се врну.
А ја кавез не смем да отворим.
Децо наша. Голубови наши. С какво су вас тој млеко заранили. И мене је, младога, туђина мамила. И небо широко дозивало. Али ја сам увек знал где ми је кавез. Ја, Голуб.