Слободан Љ. Јовановић

У години 2004. догодило се да је, напоредо са великим националним јубилејима, подручје Бора и околине изнедрило годишњице које по свом значају и суштини представљају знамените међаше историјског развоја – не само локалног, већ и националног ранга, укључујући и догађаје којима с правом можемо придати и међународни реноме. Полазећи од давно познатих и много пута потврђених чињеница да се без познавања и поштовања прошлости и културно-историјских вредности не може остварити никаква визија будућности, и да је култура (заснована на баштини) темељ свеколиког развоја једног краја, навешћемо у овом прилогу само елементарне податке о нашим јубилејима; од читалаца очекујемо да сами донесу суд о томе шта је и колико Бор изгубио пропуштајући да достојно обележи ове велике датуме.
Незнање је извориште свеколиких невоља. А незнање (а са тим у вези и лажни систем вредности), комбиновано са осионошћу, нешто је најгоре што једну средину може да задеси.
– 27. јануар: Свети Сава – дан просвете, дан Народне библиотеке у Бору и 135 година од оснивања читаонице у Злоту – прве у селима Србије
– 15. фебруар: Сретење – 170 година од оснивања Тимочке епархије
– март–април – 70 година од боравка Ђорђа Андрејевића Куна у Бору (на основу чега је настала чувена мапа графика „Крваво злато”)
– април – стогодишњица најстаријег објекта у Бору – кафане „Весели рудар”
– 31. мај – 1. јун -Стогодишњица оснивања Француског друштва Борских рудника и, у оквиру тога, 150 година од рођења Фрање Шистека
– август – 170 година Брестовачке бање – прве државном регулативом уређене бање Србије (поред Соко Бање), са првим именованим бањским лекаром и задужбинама тројице српских владара и других знаменитих личности (једна од две „дворске” бање Србије у 19. веку)
– 15. септембар – 55 година музичке школе (64 ученика и 5 наставника ове школе године 1949. представљали су изузетно културно достигнуће за Бор)
– 3. октобар – 60 година од ослобођења Бора у Другом светском рату
– 9. новембар – 60 година од смрти Миклоша Раднотија (најзнаменитијег борског логораша и једног од највећих европских песника)
– 17. новембар – 60 година Гимназије
– 13. децембар – 140 година самосталности борске општине (догађај који је допринео да Бор, одвојивши се од Кривеља, по први пут постане препознатљив као самосталан чинилац на политичкој и административној мапи Србије)
– 24. децембар – 165 година школе у Злоту, прве школе у неком селу Тимочке крајине
– 31. децембар – 35 година од оснивања Радио Бора
Поред тога још и:
– 550 година од првог помињања насеља борске општине у историји (Злот, Слатина, Бела Река, Метовница – у првом турском попису Видинског санџака 1454. године)
– 20 година (југословенски значајне) ликовне колоније „Бакар”

– 85 година од формирања првог фудбалског клуба у Бору; 55 година откако је омладинска екипа ФК Бор (капитен Милош Милутиновић) освојила првенство Србије У овом кратком осврту на наше јубилеје задржаћемо се на једној годишњици која свакако, у симболичном смислу, заузима средишње место међу појавама од значаја за утврђивање друштвеног и културног идентитета Бора; 100 година кафане „Весели рудар” није само потврда нашег знања о најстаријем објекту који постоји у Бору, већ и подстицај да се овај вршњак рудника стави у контекст бурног раста и развоја Предузећа и Бора као насеља.
Прво помињање ове грађевине потиче из априла 1904. године – тада је у званичном извештају комисије Министарства шума и рудника наведено да се у Бору гради „велика кафана са преноћиштем”. Кафана је свакако завршена до почетка лета исте године. Њен власник и градитељ био је Сима Јовановић, трговац и председник борске општине, припадник најбогатије и најмоћније борске породице с краја 19. и у првим деценијама 20. века. За ондашње борске прилике објекат је свакако био необичан: својом величином и вишефункционалном наменом одударао је не само од традиционалног градитељства, већ се истицао и у односу на француско колонијално насеље, чија је изградња отпочета 1905. године. То се, уосталом, може запазити и на свим фотографијама из онога времена. Предузимљиви газда Сима Јовановић, међутим, добро је проценио будућност рудника у то почетно време његовог рада; кафана „Весели рудар” била је једино место у Бору где су могли да одседају истраживачи и први руководиоци рудника (Вајферт, Хофман, Шистек), нови француски власници и стручњаци, представници Министарства шума и рудника, чланови стручних комисија Владе Краљевине Србије и представници тек установљених органа власти. Тако је кафана „Весели рудар” била у ствари једино свратиште и „хотел” у Бору током низа година.
Још двадесетих година овај објекат се у изворима помиње готово искључиво као хотел. То чини и борски летописац, свештеник Андреја Ђорђевић, приказујући свечаност освећења споменика погинулим ратницима у Првом светском рату (1924. године), свечаност десетогодишњице уједињења Срба Хрвата и Словенаца (1. децембар 1928), прослављање празника Св. Ђорђа и рударске славе Св. Прокопија. И све друге манифестације, јубилеји и годишњице државног значаја обележаване су у кафани „Весели рудар”, често и уз учешће војне музике из Зајечара. Тако је овај објекат постао место првих јавних скупова и друштвених догађаја; он је, самим тим, био и извориште првобитног борског грађанства.
Напоредо са својом хотелијерском, кафанском и друштвеном функцијом, „Весели рудар” је представљао и место првих културних догађања. Још пре Првог светског рата у овој кафани наступало је Тамбурашко друштво и дилетантска позоришна дружина, а почев од 1919. године овде је радио и први биоскоп у Бору. Набавку и пројекцију (немих) филмова вршили су Французи, а пратњу је чинио Мирко звани Свирач, музикант из Великог Извора.
Наравно да је кафана Симе Јовановића била и поприште политичких борби; за овај објекат се може слободно рећи да је био седиште Радикалне странке не само за борски крај, већ и за ширу област (захваљујући утицају породице Јовановић, Бор и околина били су вишедеценијско радикалско упориште, а газда Сима вишекратни народни посланик).
Почетком тридесетих година, након сламања монополског положаја породице Јовановић (у политичком смислу, то је нашло свој одраз на општинским изборима 1928), кафана „Весели рудар” губи значај као друштвено и културно средиште. Оснивање Соколског друштва и подизање Соколског дома (1931–1933) још више је утицало на маргинализацију овог објекта, напоредо са изградњом нових репрезентативних ресторана – хотела („Круна”, „Корзо”, „Мексико”, итд.). Октобра 1939. године, „Весели рудар” је преуређен за потребе новоосноване женске занатске школе, под покровитељством „Пододбора госпођа Друштва Књегиње Зорке”. У овој школи, поред ручног рада, предавани су и гимназијски предмети и веронаука.
После Другог светског рата зграда кафане „Весели рудар” је претворена у Ватрогасни дом и то је остала више деценија. Данас је „Весели рудар”, најстарија и најзнаменитија грађевина Бора, руинирани објекат недефинисане намене (магацин, синдикална остава, узгајалиште живине /?!/).

Слободан Љ. Јовановић

У календару јубиларне 2004. године обележавање једног (широј јавности мало познатог) догађаја има посебну важност. Од одређеног тренутка у прошлости почињемо да меримо ток духовног времена у крајевима припојеним Кнежевини Србији. Само годину дана након присаједињења створено је духовно средиште које је, саобразно приликама, било и извориште првобитне културе и просвећивања; општи значај тог догађаја, утицај и последице сврставају га међу темељне цивилизацијске тековине у овом делу Србије.
Тимочка епархија, која у својим садашњим границама обухвата целу Тимочку и Неготинску крајину (у административном смислу: Борски и Зајечарски округ), основана је на Сретење (15. фебруара) 1834. године. Њена историја до данас није испитивана, нити је грађа о њеном постанку и првом уређењу објављена у потпуности. Основна сазнања потичу из успутних забелешки старих публициста (Милићевић, Карић) и путописаца (Каниц). Неки подаци и документа појавили су се у Летопису Тимочке епархије у периоду између два светска рата (Зајечар), а пригодни историјат дат је у Стогодишњици Тимочке епархије (Сремски Карловци, 1934).
У овом покушају да укратко изнесемо историју постанка Тимочке епархије, осврнућемо се и на ранију црквену прошлост тимочке области, сматрајући да ће она свакако заинтересовати радозналог читаоца и подстаћи настојања у правцу бољег и свестранијег сагледавања културне и духовне баштине нашег краја.
I
ПРЕДИСТОРИЈА
У прво доба ширења хришћанства по северном делу Балканског полуострва, данашња тимочка област потпадала је под географско-административни појам Илирик (Источни Илирик). Пет провинција ове префектуре припадало је Дакијској дијецези – тимочку област обухватала је провинција Приречна Дакија (Dacia Ripensis). Приречна Дакија је од 535. године била у црквеном смислу саставни део архиепископије Прве Јустинијане (Justiniana Prima), коју је тада установио цар Јустинијан I, по свој прилици са седиштем у Скопљу. Исте године у једној од својих новела Јустинијан помиње град Акве (Akvae); том новелом даје се право архиепископу Прве Јустинијане да у њему рукополаже епископа. Град Акве је данашње Прахово на Дунаву, а епископија је обухватала и читаво крајинско-тимочко залеђе. Под оваквом канонском јурисдикцијом тимочка област остала је до прве половине VII века, када су, услед словенске најезде, укинута епископска и архиепископска средишта.
Словенско насељавање на Балкан имало је за последицу да Источни Илирик, у смислу црквене организације, од VIII столећа буде потчињен непосредно Цариградској патријаршији.

У другој половини X века створена је независна словенска држава у Македонији са престоницом у Охриду, која је обухватала и тимочку област; у црквеном смислу јурисдикцију је имала Охридска архиепископија. У повељама из тога времена спомињу се, између осталих, епархије: браничевска, нишка, средачка (софијска) и видинска, из чега се изводи закључак да је тимочка област била саставни део једне од ових епархија или више њих.
У време формирања нових држава на Балкану (бугарске, српске, касније угарске), црквени положај тимочке области био је увек несигуран и несталан, услед учесталих ратова око овог пограничног подручја; такав је њен положај био и пре и после образовања српске и бугарске независне цркве. Она је прелазила из руке у руку час цариградских патријараха и охридских архиепископа, час опет српских и бугарских архиепископа и патријараха. Оскудна и непоуздана обавештења осујећују сваки покушај да се о црквеном статусу ове области каже нешто конкретније у периоду од XII до XV века. Из таме времена издиже се једино готово митска фигура српског попа Никодима (крај XIV – почетак XV века), кога традиција наводи као оснивача више десетина цркава и манастира од Књажевца па све до Дунава, укључујући и манастир Буково.

Након турског освајања у првој половини XV столећа изграђена су или обновљена четири манастира у Црној реци: Луково, Врело, Лоз(н)ица и Лапушња. Занимљиво је да се они појављују као једини манастири у Видинском санџаку у првим турским пописима, и сви су се налазили у слабо приступачном западном делу Црне реке. Најчешће помињани ктитор био је Јоан Радул, „воевода и господин всеј земљи угровлахијској”; овај влашки војвода запамћен је у традицији као мецена седам цркава и манастира на подручју тимочке области. У турско време црквена управа регулисана је према политичкој подели земље, па је тако видински митрополит, постављан од цариградског патријарха, имао „власт” над целим Видинским пашалуком. Он је успостављао епископате и протопрезвитеријате и хиротонисао владике и игумане манастира.
У XVI веку основани су још неки манастири: Крепичевац, Радулинац, Св. Тројица (код Каменице), Лесковац.
Крајем XVI столећа у манастирима Црне реке пописано је 16 духовника а у 20 насеља 34 сеоска свештеника.

Године 1718. Пожаревачким миром (након аустријско-турског рата 1716–1718) један део тимочке области потпао је под власт Аустрије. То је довело до значајних промена у црквеној организацији на овом подручју. Септембра 1718. београдски митрополит Мојсеј Петровић проглашен је за аутокефалног и независног архиепископа и митрополита над деловима Србије окупираним од Аустријанаца – поред патријарха у Пећи и митрополита у Сремским Карловцима. Такво стање потрајало је за све време аустријске управе (1718–1739).
Из овог периода постоји један изузетно значајан документ – извештај о стању крајинских парохија из 1736. године, који је након визитације саставио изасланик београдског митрополита. По овом извештају, у Крајини је било осам свештеника „српског рода”, који су се најчешће учили у манастирима Буково и Блаца (Блатни манастир, Блаце, Блато – назив по неготинском блату). Од осталих свештених лица, један је био из Бугарске, а дванаест из „Каравлашке”. И влашки свештеници користили су српске црквене књиге, а и код српских и влашких пароха могло се наћи руских црквених књига („псалтир московски”, „октоих московски”, итд.). О стању образованости овог свештенства говори податак да чак ни неготински поп Стојан није знао Десет божјих заповести и Седам светих тајни, и да су, код већине свештеника, од књига пронађени само требник и молитвеник. Парохијски свештеници служили су код својих кућа и држали су по једног или двојицу ученика. Поп Дамјан Братинковић опслуживао је Луку, Речку и Горњане (Лука и Горњане су једина насеља нашег подручја која се у овом извештају помињу). Он је био ученик сиколског свештеника Георгија Веселиновића.
Након поновног успостављања турске власти враћено је пређашње стање: Видинска митрополија, односно Цариградска патријаршија до била је канонску јурисдикцију над црквеном организацијом читавог Видинског пашалука, и тако је остало све до присаједињења ових крајева Србији.
II
ЕПАРХИЈА
Корене будуће епархије у оквиру Србије наслућујемо још у време Првог српског устанка. Тимочком облашћу управљао је митрополит београдски, о чему сведочи и наредба Совјета Хајдук-Вељку Петровићу приликом његовог именовања за војводу неготинске нахије: „…да се не мешате у свештенички чин, којим митрополит да суди”.
За време кнеза Милоша, све до 1833. године, тимочка област била је под турском управом, иако је Акерманском конвенцијом из 1826. признато право Србији на ове „отргнуте” крајеве. На основу ове конвенције, Милош Обреновић је још пре Хатишерифа из 1833. године уредио црквени положај своје земље, на основу споразума са Васељенском патријаршијом у Цариграду. По том споразуму, Србији је призната одређена црквена аутономија: митрополите и епископе у Србији бира народ, а васељенски патријарх их потврђује и посвећује. Већ 1831. створена је у земљи нова црквена јерархија – грчки митрополити и епископи опозвани су из Србије, а на њихово место дошле су српске владике. На тај начин створени су услови за канонску јурисдикцију Карловачке митрополије на територији Србије, укључујући и још неприсаједињене крајеве

Први епископ тимочки, Доситеј Новаковић, посвећен је на Сретење 1834. године. Избор епископа Доситеја пада у оно време када је Милош Обреновић обилазио новоослобођене нахије (1833). Тада је Доситеј назначен од стране кнеза Милоша за епископа „доњих крајева”, са седиштем у Зајечару.
У почетку се нова епархија звала тимочка, и под тим називом је позната све до смрти првог епископа (1854). Од тада (и због премештања седишта епископије у Неготин), па све до 1890. године, носи назив неготинска, а епископ се зове – епископ неготински. Законом о црквеним властима из 1890. седиште епархије пренето је поново у Зајечар и повраћен јој је стари назив – Тимочка епархија.
Тимочка епархија је обухватала четири округа: алексиначки, гургусовачки, крајински и црноречки, са четири протопрезвитеријата: алексиначки, гургусовачки, неготински и зајечарски. Законом из 1890. отпали су из алексиначког округа срезови алексиначки, моравички и ражањски, а од гургусовачког (књажевачког) срез сврљишки.

Указом од 1. децембра 1886. године Тимочка епархија је била укинута. Не зна се поуздано шта је био прави разлог за ову драстичну одлуку, мада се (као повод) наводило да је то учињено „у интересу штедње”. Нестабилне прилике у земљи – након непромишљене авантуре краља Милана и пораза у рату против Бугарске (1885) – указују на политичку позадину оваквог поступка. Тек на интервенцију чувеног архимандрита Нићифора Дучића – „из религиозних, државних и националних разлога”, приликом усвајања Закона о црквеним властима 1890. године, Тимочка епархија је поново успостављена и утврђена као самостална епархија.
У својој историји тимочка епископска столица била је два пута упражњена: 1883–1886. и 1913 – 1919.
Тимочком епархијом управљали су епископи: Доситеј Новаковић (1834–1854); Герасим Стојковић (1854–1865); Евгеније Симоновић (1865–1880); Мојсеј (1880–1882); Мелентије Вујић (1891–1912); Иринеј Ћирић (1919–1921) и, од „старих” епископа (рукоположених пре доношења новог Устава Српске православне цркве 1932), Емилијан Пиперковић (1922–1970).

Слободан Љ. Јовановић
УВОД
Увек када се разматра неки садржајни елемент друштвеног и културног, па и спортског живота у Бору у периоду између два светска рата, морају се имати на уму чињенице које битно опредељују друштвене и културне процесе и представљају одреднице које посебно карактеришу ово насеље.
Основна особеност која је условила специфичан развој Бора као насеља била је социјална и национална разноликост његовог становништва. Различити радни и друштвени слојеви појављују се као продукт и саставни део индустријализације и деловања иностраног акционарског друштва – експлоататора рудног налазишта (Француско друштво Борских рудника), и то у најзаосталијој области Србије („Српски Сибир”). У складу са околностима, и друштвени и културни живот у ово доба прожет је духом великих супротности, које су биле одраз економског статуса и цивилизацијског нивоа међусобно одељених друштвених супстрата.
Друштвени живот привилегованих (Француза, Италијана и других страних и домаћих високих стручњака), односно управљачке структуре предузећа, био је затвореног типа и ограничен само на ту малобројну елиту, са посебним -ексклузивним културним и спортским садржајима. С друге стране, за већину радника и службеника ФДБР кафана је била једино место где се, у специфичним условима, одвијала извесна „друштвена комуникација”; у првим деценијама рударско колонијално насеље са постојећим окружењем није могло да изнедри неки значајнији вид друштвеног и културног живота који би био противтежа доминирајућим социо-патолошким појавама – алкохолизму, проституцији и честом „изгредничком” понашању.
Следећа чињеница коју треба имати на уму је краткотрајан развој Бора са атрибутима градског насеља и, с тим у вези, непостојање културних институција и традиције организованог културног деловања. До почетка тридесетих година борско грађанство се тек стварало, и то од припадника трговачко-занатлијског слоја, који је растао истом динамиком којом се (веома успешно) развијала и ширила рударско-металуршка производња, као и доприносом представника успостављених државних институција и органа власти. Зато је и овим творцима чаршије (новог и засебног елемента борског насеља), кафански простор служио за све активности друштвеног и културног карактера. Најчешће код „Веселог рудара” и „Круне”, приређивали су чаршијски људи приредбе и прославе државних празника, свечаних догађаја и разних годишњица. Дилетантска позоришна дружина „Чича Илија” наступала је у кафани „Круна”, док је Тамбурашко друштво свирало у бољим кафанама. У кафанама су, такође, радили и кинематографи.
У оваквим приликама основано је Соколско друштво. Његовим стварањем дошло је до обједињавања и боље организованости друштвеног и културног живота у Бору. У месту без укорењених друштвених и културних установа делатношћу Соколског друштва далеко је превазиђен основни спортски и „декоративни” карактер ове организације. Зато је оснивање соколства за предратни Бор имало изванредан цивилизацијски и културни значај.
ОСНИВАЊЕ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА И ПОДИЗАЊЕ СОКОЛСКОГ ДОМА
Соколско друштво основано је у Бору децембра 1930. године. У једном писму управе Сокола Дирекцији Француског друштва Борских рудника из јануара 1931, наводи се да је циљ новоствореног друштва „васпитање омладине у физичком, моралном, интелектуалном и националном духу”.
Оснивању и раду Сокола у Краљевини Југославији посвећивана је велика пажња. Увођењем „Шестојануарске диктатуре”, у духу прокламованог јединства и централизације, под непосредну контролу државе потпале су и све спортске организације. Крајем 1929. године донет је Закон о оснивању Сокола Краљевине Југославије, којим је створена јединствена соколска организација. Овим законом управа Сокола стављена је под директан надзор министра просвете и министра војске и морнарице. Иако је у основи – формално –било без политичког обележја, соколство је требало да у тадашњој ситуацији, у време забране рада политичких странака, обезбеди спортске и културне оквире за изражавање и пропаганду државних и династичких интереса. Величање монархије и делатности у циљу подршке краљевој политици били су, у суштини, основни програмски задаци организације Сокола. Зато су се приликом формирања локалних соколских друштава ангажовали и представници органа власти, управног и просветног апарата.
У Бору је Соколско друштво основано на иницијативу и заузимање начелника среске испоставе Лазара Михаиловића и управника основне школе Мирка Јовановића. Први староста Друштва постао је Лазар Михаиловић, а у управу је изабран и борски свештеник Андреја Ђорђевић. Оснивање Соколског друштва помогли су и председник општине Марко Петровић и трговци Властимир Илић, Александар Жикић, Жика Стајковић и други. Стајковић је поклонио Друштву соколску заставу.
У циљу боље организације рада, из Зајечара је у мају 1931. године доведен познати спортски радник Богољуб Бошковић, који је постао начелник новооснованог Соколског друштва.
У почетку делатности Друштво није имало својих просторија, па су слетске и гимнастичке вежбе одржаване у школском дворишту и на простору Јамског дворишта преко пута Дирекције ФДБР. Прве приредбе и академије даване су у кафани „Круна” Италијана Батисте. Зато је управа одмах покренула иницијативу за изградњу Соколског дома. У ту сврху постигнут је споразум са општином око заједничког финансирања, а Соколско друштво установило је и дипломе за „утемељиваче”, „добротворе” и „велике добротворе” који би новчано помогли изградњу Дома.
Камен темељац Соколског дома положен је, после свечане литије, 16. августа 1931. године (на десетогодишњицу ступања на престо краља Александра), у близини ондашње пијаце. Дом је пројектовао архитекта Француског друштва Андреј Клепинин, а радове на изградњи прихватио је други руски избеглица, предузимач Петар Коларо, који се обавезао да заврши Дом до 1. новембра 1931. године. Уговорено је да се Колару исплати 210.000 динара: 105.000 било је дужно да плати Соколско друштво до краја изградње, а другу половину суме борска општина у наредне три године.
Дом је заиста завршен у предвиђеном року. Грађевина је у сутерену имала купатило са тушевима, а на спрату салу размера 21,4 x 11,4 м и 4 веће просторије. Међутим, како је Соколско друштво до завршетка Дома уплатило предузимачу само трећину уговорене своте и у међувремену остало без финансијских средстава, Коларо је задржао кључеве Дома, па је зграду издавао само за забаве Друштву; сав приход од забава Коларо је урачунавао у дуг. Истовремено је Руском соколском друштву, које су основали руски емигранти у Бору, уступио зграду за вежбање уз кирију од 200 динара месечно. Оваква ситуација утицала је на стагнацију рада организације Сокола. Свечано отварање Дома 1. децембра 1931. године обављено је без учешћа већине виђенијих људи из Бора. Од управе Соколског друштва био је присутан само свештеник Андреја Ђорђевић, који је том приликом извршио заклетву српских и руских Сокола. После полагања заклетве у Дому је одржана свечана академија.
Недефинисано стање потрајало је до марта 1932. године, када је игром случаја предузимач Коларо добио на лутрији 300.000 динара, па је опростио постојећи дуг Соколском друштву. Од тада је Дом прешао у трајно власништво соколске организације, а Петар Коларо проглашен је за првог добротвора и почасног председника Соколског друштва. У великој сали постављена је плоча са његовим ликом и пригодним записом. У марту 1932. извршена је и смена управе Сокола. Пошто је Лазар Михаиловић премештен на нову дужност (у Косовску Митровицу), за старосту је изабран Марко Петровић, за подстаросту Андреја Ђорђевић, а за просветара нови учитељ Божа Поповић. Нова управа организовала је 5. марта прославу стогодишњице рођења оснивача Соколства Мирослава Тирша, којом приликом су свештеник Ђорђевић и учитељ Поповић одржали пригодна предавања о значају Соколства и улози Тирша у развоју панславистичке идеје и соколског покрета као њеног израза. Нова управа учинила је напор да се остваре што бољи услови за делатност Соколског друштва. У 1932. години у Дом је усељено дилетантско позориште и изграђена привремена бина за одржавање позоришних и гимнастичких представа. Истовремено је уведено електрично осветљење са приватне централе Илије Илића. Дом је коначно довршен августа 1933. године, када је Петар Коларо бесплатно уредио Дом и изградио бину, за свечано освећење Дома и соколске заставе, које је обављено 10. септембра 1933. године.
ДЕЛАТНОСТ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА
Рад Соколског друштва одвијао се у неколико секција. Иако је основну активности чинио спорт, напоредо са њим развијали су се и други облици деловања. Соколско друштво убрзо је окупило многе раднике и грађане, талентоване спортисте, музичаре и оне са глумачким аспирацијама.
Музичка секција састојала се од хора и оркестра, који је наступао у великом и малом саставу. Чланови музичке секције били су поједини намештеници ФДБР са одређеним музичким образовањем (обично из западних крајева Југославије), као и неки надарени мештани. Ова секција давала је самосталне приредбе и игранке или је наступала у пратњи слетских и гимнастичких вежби спортског одсека.
Оркестар Соколског друштва временом је постао један од најпознатијих у источној Србији. Његов први руководилац био је Рус Белошапкин, а од 1934. године на његово чело дошао је зубар Владимир Муравец, који је завршио музичку школу у Љубљани. Под вођством Муравеца сви музичари у оркестру добили су неопходно музичко образовање. При оркестру је постојала и музичка школа, у којој су часове похађали и неки касније познати музичари и капелници војних оркестара. У исто време када је Муравец преузео руковођење оркестром, Петар Коларо послао је из Београда (где се у међувремену одселио) пун сандук инструмената на поклон Соколском друштву, па је оркестар стекао одличне извођачке могућности. Муравец је имао добре везе у Словенији и Чехословачкој, тако да је оркестар убрзо по „премијери” добијао ноте и текстове тадашњих најпознатијих шлагера. Муравец је и сам написао и аранжирао доста музичких нумера за оркестар. Сваке године приликом избора најлепше девојке Бора састављао је посебне танго–композиције, од којих је једна изведена и на љубљанском радију. Оркестар је био веома тражен у читавој источној Србији, а услуге оркестра користили су и Французи за своје прославе и забаве. (Оркестар Соколског друштва можда је најбољи пример за увид у изузетне противречности, али и динамику социо-културних процеса и промена у тадашњој борској насеобини – његов „Биг бенд” свирао је одличан џез у време када је он био непознат много већим варошима и градовима Србије.)
Позоришна секција састојала се углавном од чланова некадашње дилетантске дружине „Чича Илија»”. Ову секцију сачињавали су махом припадници трговачко-занатлијског слоја, а њени руководиоци били су агилни глумци аматери, Исидор и Олга Димитријевић. Позоришна група обично је давала представе за становништво Бора, али је наступала и у Зајечару и Бољевцу. Средином тридесетих година ова секција прерасла је у „Уметнички одсек Соколског друштва Бор”. Програм се углавном састојао од једночинки, скечева и краћих комада, али и од целовечерњих представа. Тако је 7. јануара 1936. године у Соколском дому одиграна комедија у два чина „Божићно прасе”. Олга Димитријевић адаптирала је за сцену и нека позната дела домаћих писаца. При Уметничком одсеку постојало је и дечје позориште „Рода”.
Најзапаженије резултате имала је спортска секција Соколског друштва. У њен рад били су укључени сви слојеви становништва, па и поједини талентовани омладинци из околних села.
Рад се одвијао по старосним категоријама: „млађа деца” – група до 12 година старости, у коју су били укључени сви ученици борске четворогодишње школе; „старија деца” – група до 14 година старости; „нараштај” – група између 14 и 18 година; „чланови” – од 18 до 30 година и „старији чланови” -преко 30 година. Основне спортске гране биле су гимнастика и слетске вежбе, али су се развијали и други спортови: лака атлетика, одбојка, бокс, па чак и скијање. Кратко време при секцији постојао је и фудбалски клуб „Стрелац”, али је он због недостатка средстава убрзо престао са радом. Непосредни руководилац спортске секције био је начелник Соколског друштва Богољуб Бошковић, који је 1932. године завршио Савезну соколску школу у Марибору.
Део гимнастичких и других справа за вежбање донео је Бошковић из Зајечара, а део је добијен на поклон од руског Сокола. И Дирекција ФДБР помогла је Соколском друштву у набавци неких справа. Спортска секција је са великим ентузијазмом припремала гимнастичке и слетске програме. Захваљујући квалитетном раду ова секција наступала је и на савезним слетовима – у Љубљани 1933, Загребу и Сарајеву 1934, у Суботици 1935. године, потом на слету у Софији и на свесоколском слету у Прагу исте године. Богољуб Бошковић набављао је из Београда и Љубљане готове садржаје гимнастичких и слетских вежби, али је и сам правио аранжмане за поједине наступе вежбача. Свака гимнастичка приредба у Бору изазивала је велико интересовање становништва. Када се програм изводио у Соколском дому, карте су увек биле унапред распродате. Французи, који нису имали право учлањења у Соколско друштво, као велики поклоници спорта редовно су посећивали приредбе и организовали гостовања Соколског друштва у другим местима. Радници ФДБР нису остајали без дневница приликом наступа на приредбама, а финансијском и материјалном подршком Француска дирекција представљала је важан чинилац у успешном деловању Соколског друштва.
У Соколском дому била је смештена Народна књижница и читаоница, а од почетка 1934. године и кинематограф. Пројекциони апарат добило је Соколско друштво од Француске дирекције у Бору за 15.000 динара, са дугим роком отплате. Друштво се том приликом обавезало да даје биоскопске представе за раднике по ниским ценама, као и да приказује само оне филмове који су одобрени од стране државне цензорске комисије. Поред играних, у Соколском дому приказивани су и документарни пропагандни филмови. Тако је у марту 1935. одржана пројекција филма „Живот и рад блаженопочившег витешког краља Александра I Ујединитеља”.
Соколске организације постојале су и у појединим селима у околини Бора: у Кривељу, Брестовцу, Оштрељу, Злоту и Слатини. Соколска чета у Кривељу, коју је водио Зарија Богдановић, подигла је крајем тридесетих година воћњак у част Петра II назван „Петрове петолетке”.
КУЛТУРОЛОШКИ ЗНАЧАЈ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА
Средином тридесетих година Соколско друштво постало је најзначајнија друштвена и културна институција у Бору. Друштво је бројало око стотину активних чланова (без школске деце), од чега је било тридесетак жена и девојака. У активностима Друштва подједнако су узели учешће и радници и грађани, чиновници и страни држављани словенског порекла. Па чак је и основно правило Соколства, по коме чланови Сокола могу бити само Словени, у извесној мери прекршено, јер је у оркестру и позоришној групи било и неколико Француза и Италијана.
Делатност Соколског друштва осмишљавали су начелник и руководиоци појединих секција. Управа Сокола бринула се за административно-финансијску и просветно-пропагандну подлогу рада. Друштво се финансирало на разне начине: од општине је добијало 35.000 динара годишње, приход су доносиле и игранке и представе, а нису били безначајни ни прилози самих чланова, као и појединих трговаца и радника. О помоћи ФДБР већ је било речи.
Здање Соколског дома постало је тридесетих година главно састајалиште ондашњег борског грађанства, и у њему су се одржавале готово све академије, приредбе и прославе. Нарочито велики удео имала је организација Сокола у припремању државних и верских празника. Најсвечаније су прослављане годишњице уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембар) и краљевски рођендани, а од верских празника Св. Ђорђе, заштитник рудника, рударска слава Св. Прокопије и Св. Илија, борска заветина. Тада су сви припадници Сокола наступали у својим свечаним униформама, предвођени управом и заставником.
Простор Соколског дома користили су и представници власти приликом пријема разних делегација, као и за време посета црквених великодостојника. И неким друштвеним организацијама (Месни одбор аеро-клуба „Наша крила” и друге), Дом је служио за презентацију сопствених јавних програма и садржаја
————————————–
Соколско друштво у Бору престало је да ради 1941. године, после немачке окупације (Немци су Соколски дом претворили у магацин). За читаво време свог постојања Друштво је било најважнији интегративни чинилац јавних и културних догађања. Оно је у свом раду објединило различите слојеве становништва. С једне стране, борско грађанство видело је у Соколском друштву могућност да путем организованих форми настави своју социјалну експанзију и културну еманципацију. С друге стране, чланови Друштва били су и многи радници, јер су се кроз рад Соколског друштва остваривала сва најважнија прегнућа у области спорта, културе и друштвеног живота. Тако је она продинастичка форма и подлога рада организације Сокола у Бору била у суштини занемарљива у односу на значај и опсег друштвених и културних активности које је Друштво остваривало.
Иако су у Бору крајем тридесетих година постојала још нека удружења, као Месни одбор аеро-клуба, пододбор Друштва кнегиње Зорке, Народна одбрана, Удружење четника, итд, њихов утицај на друштвени живот у поређењу са Соколским друштвом био је незнатан, јер су ове организације окупљале узак круг припадника и представљале краткотрајне и маргиналне појаве у животу борског насеља.
У првим послератним годинама припадници Сокола били су покретачи нове културне и спортске делатности. Већина чланова Соколског друштва наставила је рад у „Абрашевићу” и Фискултурном друштву „Бор”, а касније у Културно-уметничком друштву „3. октобар” и Друштву за телесно васпитање „Партизан”, ударивши тако темеље динамичном развоју борског спорта и културе.

Слободан Љ. Јовановић

Борски крај не обилује баш претерано догађајима за које бисмо могли да утврдимо да представљају знаменита обележја историјског и културног развоја. Све што је, у том смислу, старије од сто година (од открића рудника), можемо сматрати веома важном тековином и прворазредном баштином овог дела Србије. А уколико се ради о појави која је у забаченом и заосталом борском крају била луча и духовног преображаја, утолико је њен значај већи, а наша обавеза да је познајемо израженија.
То је случај са јубилејом кривељске цркве. Навршило се 130 година откако је у овом селу, 1873, отпочета изградња храма, посвећеног Сошествију Св. духа (Св. тројица). У 19. веку, на ширем подручју Бора су постојале још само цркве у Злоту (1837) и Слатини (1861); тако је црква у Кривељу постала извор духовног живота за шире подручје, укључујући више насеља, међу њима и Бор.
На мапи овог краја (не само административној, већ и привредној, просветној и културној), Кривељ је кроз историју увек био једно од најзначајнијих места. Први пут се помиње 1572. године, у турском харачком попису Видинског санџака. У време аустријске окупације ових крајева (1718–1739), на аустријским картама из тога доба наводи се као Кривит-берг. У време Првог српског устанка, године 1809, црноречки војвода Петар Ђорђевић Џода је два месеца бранио утврђени Кривељ од Турака, чиме је омогућено повлачење српске поречке и тимочке војске у Поморавље. Након присаједињења ових крајева Србији (1833), почиње период привредног (сточарство, земљорадња) развоја и културне еманципације. Године 1842, читаву деценију пре него што је добио школу, Кривељ се истиче у акцији прикупљања добровољних прилога за „Главни фонд училишта” у Србији – са 1 000 гроша, што у новцу, што у стоци; Кривељ је по величини прилога на четвртом месту свих округа источне Србије. Године 1871, у Кривељу је основана читаоница, једна од најбољих у то време међу сеоским читаоницама Србије, са десетак новина, више десетина књига и преко 40 чланова, што сведочи о већ јаком културном афинитету Кривељана. Године 1910, Кривељ је добио статус варошице – први од насеља данашње борске општине, и само је нагли развој Бора осујетио преображај Кривеља у знатни регионални центар.
Непознато је, да ли је Кривељ пре садашње цркве имао старију. По ослобођењу од Турака, Кривељ је потпао под надлежност Тимочке епархије. Први епископ, Доситеј Новаковић, свакако је походио Кривељ и остала насеља данашње борске општине. До 1847. године, Кривељ је припадао Рготинској парохији, када се одвојио у посебну парохију.
Црква је подигнута у време епископа Евгенија Симоновића. Довршена је 1881. Црква је саграђена из општинских приреза, заузимањем ондашњег председника општине Ивана Буљубаше, а градили су је, по казивању, „Талијани”. Црквено звоно је изливено у Вршцу 1879. године. На њему је записано: „Ово звоно приложи опшћина кривељска у црноречком округу под владом књаза Милана М. Обреновића, трудом кмета Јована Науновића и учитеља Тодора Стабловића, а уз помоћ приложника…”
Први свештеник за кога се зна био је Љубомир Миловановић (1881–1883).
Црква је вероватно освећена на храмовни дан, 15. јуна или на Спасовдан, Дан сеоског црквеног сабора.

Слободан Љ. Јовановић

Данас једна од најурбанијих и најсавременијих животних средина, пре само нешто више од 50 година Бор није имао статус града, а крајем 19. века, пред откривање бакроносног рудишта, Бор је био безначајно и заостало село у забачености Црне реке. Може се наћи много сличних примера у којима је нека природна карактеристика утицала на буран привредни и социо–историјски развој одређеног подручја. Али чини се да нигде на нашим просторима откриће природног богатства није имало за последицу тако корените преображаје целокупног живота као што је то случај са борским крајем. Отварање рудника имало је за Бор и околину значај, какав за највеће преокрете у друштву имају догађаји које називамо револуцијама.
Откриће борског лежишта бакра није се, међутим, догодило ни брзо, ни једноставно, нити као последица неког чудесног догађаја, надахнутог Провиђењем, како то легенде казују. Требало је да прође неколико деценија од првог запажања и више година истраживачког рада да би се открила велика и компактна рудна маса испод Дулканове чуке.
Први наговештај дошао је од барона Хердера, године 1835. Иако у самом Бору није вршио никаква истраживања, велико искуство и изузетна проницљивост омогућили су овом рударском стручњаку да лоцира потенцијално рудно лежиште. У књизи о његовом путовању Србијом, објављеној 1845. године, стоји: „24. септембра отишао је из Бучја у Брестовачку Бању. Како је преко долине Црне реке прешао, приметио је према североистоку три реда брегова један иза другог, који су сви лиси или голи и невисоки; средњи ред је жућкаст а крајњи су бели. ‘Ови брегови нису ништа друго’, вели г. Барон Хердер, ‘него продуженије мајданпекски гвозденорудни и бакренорудни жила; ваља и дакле с временом точно испитати, не садржавају ли богате бакарне руде, а после, ако се нађу, и ове као и мајданпекске употребити”.
Нажалост, истраживачи који су посећивали борски крај у другој половини 19. века нису следили Хердеров траг, у смислу темељнијих истражних радова на назначеним локацијама. Било је и потпуно погрешних процена, а најславнија међу њима свакако је она познатог геолога Теодора Андреа, који је борска рудоносна брда протумачио као резултат деловања вулканске лаве, без значајнијих трагова руда.
Ипак, прво озбиљније истраживање, које је осамдесетих година 19. века извршио утемељивач српске геологије Јован Жујовић, указало је на то да је Хердер био у праву. У првом делу своје Геологије Србије он је написао и следеће: „Сребровита руда нађена је у Бору. Бакарне се руде налазе у Кривељу, Бору, Бучју и Црном врху. Олово у Кривељу. Гвожђе у Бору, Злоту, Бучју и Брестовцу”. У другом делу Геологије Србије Жујовић је са више детаља описао геолошки састав борске околине.
У ово време почиње и делатност најзначајнијег прегаоца у рударству Србије и човека који је пресудно допринео открићу Борског рудника, геолога Феликса Хофмана. Већ 1876. он обилази терене Бора и Кривеља, следећи мајданпечку андезитску „ерупцију”. Године 1888. прикупља узорке руда и минерала за Париску изложбу 1889; тада је први пут свету приказана систематизована збирка руда и метала Србије. Неколико година касније основан је Тимочки рударски синдикат, под патронатом Ђорђа Вајферта и непосредним руководством Феликса Хофмана. Тада су започета, по Хофмановим пројектима, темељита рударска истраживања шире околине Бора. Радовима на терену руководио је Фрања Шистек.
Истражни радови на борском подручју трајали су 5 година, од 1897. до 1902. У 1902. години вршена су истраживања у Кривељу, на Тилва рошу, у самом селу Бору у басену Борске реке и на Дулкановој чуки. Октобра 1902. године овде су пронађени први сигурни знаци компактног рудног тела. До краја те године налазиште Чока Дулкан истражено је у дубину минералних слојева; тада се већ поуздано знало да рудно тело садржи огромну количину богате и квалитетне бакарне руде. Тако су дугогодишњи Вајфертови покушаји и прегнућа у рударству Србије, у моменту када су његови губици износили милионе динара, крунисани изванредним успехом.
Након дефинитивног утврђивања значајних резерви бакроносног рудишта, Вајферт је 13. октобра 1903. године добио концесију за отварање рудника на рок од 50 година у општинама борској, кривељској и оштрељској. Огромна улагања у експлоатацију налазишта присилила су Вајферта да се обрати иностраном капиталу. Заинтересовали су се француски финансијски кругови, са којима је Вајферт неколико месеци водио преговоре, да би 31. маја 1904. уступио концесиона права банци „Мирабо, Пијерари и комп.”, која је основала посебно предузеће: – „Француско друштво Борских рудника – концесија Св. Ђорђе”. Тако је француска компанија преузела од државе „повластице за 50 година”, почев од 30. септембра 1903, „за копање, вађење, испирање и израђивање руда и копова у општини Борској, Кривељској и Оштрељској”, и то „на простору 240 рудних поља”. Влада Краљевине Србије донела је и нарочито решење у коме су прецизиране ове повластице. Основни капитал Друштва утврђен је на 5.500.000 франака; за уступање повластице Вајферт је добио 1.250.000 франака (за оно време изузетно велику своту) и 3.300 потпуно уплаћених акција, као и место у Управном одбору Компаније. Друштво је конституисано 1. јуна 1904. године. Директор Предузећа постао је Албер Лоран, директор рудника, до смрти, Фрања Шистек, а директор топионице, након њене изградње, Морис Фурман. Председник Управног одбора Пол Мирабо и остали чланови заузимали су важне функције и у другим значајним предузећима за експлоатацију руде и гаса у Француској и другим европским земљама.
Тако је Француско друштво Борских рудника у извесном смислу постало саставни део мреже међународног приватног капитала, што је било од изузетног значаја за развој Борског рудника, па самим тим и Бора и борског краја.
О томе којим путевима се кретао и у којим облицима се испољавао невероватно динамични привредни, друштвени и културни развој овог краја, већ је доста речено и написано.
ПРИЛОГ
СРПСКА Периодика и посебни фондовиИ ШТАМПА О ПОЧЕЦИМА БОРСКОГ РУДНИКА
Рударски гласник, 1903.
„По опису г. Милојковића, инжењера Антуле и Фрање Шистека, директора рудника, г. Ђура Вајферт, после великих материјалних жртава на пространим истражним радовима, отворио је богато бакарно рудиште у Бору, на западној страни Стола, а на терену свога искључивога права истраживања. Г. Вајферт је на овоме месту тражио и добиће рударску повластицу за експлоатацију ба-кра”.
„Рударска повластица ‘Св. Ђорђе – Борски’ издата је г. Ђорђу Вајферту на бакарним рудиштима у Бору, среза зајечарског, округа тимочког, а на простору 240 рудних поља, за време од 50 година”.
Рударски гласник, 1904.
„Као што је познато, г. Вајферт отворио је богата бакарна рудишта у Бору на западној страни Стола, у округу тимочком. Ово богатство дало је повода једној страној финансијској групи, да ступи у преговоре са г. Вајфертом.
Г. Ђура Вајферт отпутовао је у Париз, да тамо дефинитивно изврши пренос повластице на бакарном рудишту у Бору – једном француском капиталистичком друштву, коју му је под врло повољним условима продао. Честитамо г. Вајферту овај сјајан успех, који је после великих материјалних жртава на нашем рударству заслужно постигао”.
Самоуправа, 1905.
„…За прераду руде Друштво је добило од државе, за 50 година, у концесију државну шуму на Црном врху, у простору од 800 хектара.
Ова ће се шума експлоатисати по привременом плану који ће ускоро бити израђен. По овом плану сваке би се године експлоатисали 14 хектара шуме. Од ове исечене шуме Друштво ће правити угаљ за топљење руде и подупираче за поткоп.
Друштво у овој државној шуми, а на висини од 860 метара, прави врло лепу вилу за становање свога шумског особља, за чиновнике Друштва када дођу на Црни врх и за госте. У шуми на Црном врху стално ће радити 80–100 радника.”
Правда, 1905.
„Село Бор једно је врло мало и врло сиротно влашко село у срезу зајечарском, округу тимочком, на једној малој реци, која никада не пресушује, и у једноме каменитоме и романтичноме месту. Али оно је постало од скора и врло знатно и врло чувено са свога Бакарног рудника, који и по количини руде, и по квалитету исте увршћује се међу најбогатије бакарне руднике.
Овај рудник пронашао је наш вредни, енергични и предузимљиви индустријалац г. Ђорђе Вајферт у октобру месецу 1902. године. Од 1904. рудник је почео да ради под управом Француског друштва Борских рудника ‘Свети Ђорђе’.
Друштво за сада само копа и извлачи руду напоље, а ова ће се топити одмах, чим фабрика буде готова која се сада подиже и која ће бити готова до конца месеца октобра ове године.
За сада има 180 радника који раде искључиво у мајдану под земљом. Ови су радници великом већином Срби и то из Бора и околине, и само је мали број странаца. Радника је доста тешко добити, мада су Бор и његова околина врло сиротни.
Ово је једно од најсолиднијих друштава Краљевине Србије. Желети је да оваквих друштава имамо више”.
Политика, 1906.
„Зачудо ми је, г. уредниче, да вам се нико до сада није јавио из овог малог српског села, чија будућност тако много обећава на пољу рударства и индустрије.
Бор село, до пре годину дана са неокреченим дуваровима, каљавим сеоским друмом, наереним баxама и ниским, тамним кућама – сад, после кратког времена, Бор је познат не само рударским тржиштима у Европи него и ван ње!
Бор више није село. Он има пошту и телеграф, полицију, лекара, болницу, бабицу и бакарни рудник који по оцени стручњака спада међу прве светске руднике.
Неокречених сеоских кућица полагано нестаје. У четири реда подижу се, беле као кутије, куће са свима потребним средствима да је милина погледати.
Иницијативом г. Фрање Шистека и материјалном помоћу Француског друштва подигнута је у селу дивна и по свим хигијенским прописима основна народна школа”.
Вечерње новости, 18. мај 1907. -некролог Фрањи Шистеку
„Јуче је умро у Бору, напрасном смрћу, г. Фрања Шистек, директор бакарних рудника у Бору. Вест о смрти његовој поразила је све српске рударе, све пријатеље покојникове. Шистек је једна од највеличанственијих појава у нашем рударству. Он је дошао на преокрет старог и новог времена српског рударског живота. Он је душа новог српског рударства; он је његов творац и организатор.
Источна Србија данас броји неколико лепих рудника. Бор је међу њима ремек дело. Из пијетета према сени свог заслужног сатрудника, уредништво Рударског гласника приредило му је достојан помен по рударском обичају.
Вечна му памет и помен међу нама, и нека му је лака српска земља, којој је веран био и свој живот посветио”.
Београдске новине, 1912.
„Данашњи Борски рудник налази се у селу Бору, преко пута сеоске механе, од које га раздваја Борски поток. На десној страни тога потока налази се Чока Дулкан, на коме је данас главни улаз у рудник. Овај је улаз после назван, из почасти наспрам Шистека, ‘Шистеково окно’.
Бор је требао у почетку да буде рудник злата, али је ето испало, да је постао један од највећих светских рудника бакра.
Бор је збиља један феномен у рударству! Страни инжињери, који су долазили са других великих светских рудника бакра, били су изненађени формацијом, односно богатством слојева. Они отворено веле, да таквог чега нема нигде на свету. Неки од њих мисле, да је Бор вулкански кратер.
Да би се добило ма и приближног појма о стварној вредности Борског рудника, напомињемо, да је 1908. године државни геолог израчунао, да само онај део руде, који се види, представља вредност 200 милиона динара. Од тога доба извађено је милионима килограма руде, али руднички слојеви нису тако рећи још ни дирнути”.
Самоуправа, 1912.Престолонаследник у Бору
„На Ђурђевдан освећена је православна црква у Бору. Његово Величанство Престолонаследник Александар стигао је у Бор у недељу увече. Приређен му је одушевљен дочек, а поздравио га је г. Вајферт. То вече престолонаследник је присуствовао бденију, а сутра свечаном освећењу цркве.
На банкету напио је здравицу краљу и престолонаследнику г. Вајферт, а генерални директор Лоран српском народу. Престолонаследник се захвалио на српском и француском језику.
Престолонаследник је прегледао топионицу и сва постројења а разгледао је радове и у самим поткопима. За све време бављења у Бору престолонаследник је био предмет опште љубави. Овој свечаности присуствовао је и председник Државног савета г. Пашић, министар председник г. Миловановић и многи други угледни гости”.
Политика, 1914. – некролог Феликсу Хофману
„Феликс Хофман је био омаленог раста, али снажне телесне грађе, живих покрета и изванредне енергије. Био је увек скромно али лепо одевен и никуда није ишао без рударског штапа.
Ово је несумњиво највеће име у обновљеном рударству Србије. Феликс Хофман провео је у Србији пуних педесет година и за то време својој новој домовини жртвовао не само лично и породично имање, које није било мало (80.000 дуката) већ и несебичан и веома успешан рад на подизању рударства. Хофман је отварао по Србији руднике и угљенокопе, градио топионице и направе за обогаћивање руда.
Брижљивим испитивањем открио је златоносне терене источне Србије. Али највеће његово откриће јесте откриће борске бакарне громаде. Тиме су са изванредним успехом крунисана вишедеценијска прегнућа Феликса Хофмана у рударству Србије”.

Слободан Љ. Јовановић

“У такво сам доба живео на земљи
кад човек беше толико ниско пао
да је својевољно, страсно, без наредбе клао”

Ово су стихови великог песника Миклоша Раднотија, чију годишњицу смрти обележавамо данас.
Променимо ли, намерно и свесно, само задњу реч у њима и ставимо “крао”, добићемо тачан опис онога што се догодило Раднотију, историји, култури, свима нама.
Заправо, то се нама догађа дуго времена, али ми, људи опустошени и обездуховљени, као да не примећујемо: примитивизам, нискости сваке врсте, вандализам и културну прљавштину која се годинама таложи и прекрива наше животе.
Окорели у незнању, равнодушни према свему, ишчашених погледа на људске вредности и морал, ми окрећемо главу од оваквих догађаја, они се нас не дотичу и не размишљамо о њима.
Некима, чак, они служе као узор и подстицај, или је, обратно, нешто претходило овом догађају.
Јер можда и сада неко одвлачи цигле са рушевине дворца кнеза Александра Карађорђевића у Бањи; и сада, као и претходних година и деценија, пропада чувена кафана “Весели рудар”, најстарија грађевина у Бору; и сада је руина, као што је и била, француска основна школа, касније прва гимназија у Бору…
Дозволили смо да нас освоји инерција тупе свакодневице и такви какви смо, тупи, глуви и слепи, можда и не заслужујемо друго но да се о нама говори као о крадљивцима споменика. За ово што се догодило сви сносимо кривицу.
Миклош Радноти, велики песник, борски логораш, истопљен је два пута.
Први пут истопио се и нестао на мученичком путу од борских логора до северозапада Мађарске, оставивши на њему десет чудесних песама, његову и нашу “Борску бележницу”
Други пут украден је, исечен и истопљен у некој примитивној ливници неког нашег примитивца, а терет и грех тог чина пада на све нас.
Миклоше Радноти, опрсти нам нашу бездушност.

Борски културни клуб,
Слободан Љ. Јовановић