Станиша Милосављевић

Поводом (не)додељивања награде „Књига године борског аутора”

Петочлани стручни жири је ове године, по први пут узалудно, бирао књигу године борског аутора издату у 2003. години. На конференцији за штампу на којој је обнародована одлука жирија, речено је да у сиромашној прошлогодишњој продукцији ниједна од седам књига не заслужује да понесе епитет најбоље. Одмах треба рећи да само социолози могу објаснити присутну тежњу у нашем народу да се по сваку цену сруши традиција и крене испочетка, што нас, видљиво је у сваком трену и сваком погледу, уместо да погура напред, стално враћа назад, те смо стигли ту где јесмо.
Наградити неког значи изабрати од понуђеног, а такав избор је увек субјективан, у духовноој сфери нарочито. У образложењу, ако се жели, онај који бира, указује на делове којима се првонаграђени одликује, издваја од других, али је опет јако присутан субјективан став. Пошто је правилником о раду жирија предвиђена могућност недодељивања прве награде, а само једна се и додељује, апсолутно подржавам право да се у трци не прогласи победник (авај, такмичару!), и то је једино са чиме се у целом прошлогодишњем избору књиге године борског аутора слажем са жиријем.
Неко је, говорећи о књижевним наградама, побројао преко две стотине педесет таквих награда, заступајући тезу да је то озбиљна књижевна продукција, озбиљна по броју људи са пером. Ако се пет година узме као период за рад на иоле озбиљнијем рукопису, а сваки пети добије награду, онда се, по овој произвољној рачуници, долази до цифре од неколико хиљада књижевника у нашој малој земљи. И сви они очекују, надају се, верују да је посао којим се баве (у огромном проценту непрофесионално), најбоље што знају да раде, те, разуме се, теже наградама. Стваралац који тврди да је незаинтересован за награде лаже и себе и породицу и пријатеље и културну јавност. Многи јавно говоре да су незаинтересовани за награде, а добровољно учествују на књижевним конкурсима!
Оно што у образложењу жирија боде очи је »уочљива осредњост« присутна међу седморо аутора, чији су наслови разматрани. Оваквом оценом жири је, апсолутно непотребно, без тога да је ико то од њега тражио, ушао у тумачење и оцењивање књижевне продукције за дужи период за шта, треба подсетити, нема мандат. Чак и ако је та оцена тачна, осредњост је присутна не само у борском књижевном поднебљу, него и шире. Без обзира колико све врцало од домаћих лауреата, добитника међународних књижевних признања нема много (сем ако и овде није присутна некаква међународна завера!). Уочљива осредњост је била присутна и пре овог избора, а појединац који повремено искочи из осредњости само доказује наше стање у материјалном и духовном погледу. Свако ко тврди да се боље пише на гладан стомак – лаже, или никада није писао крај празног фрижидера.
Један од разлога да се награда не додели је изведена могућност да неко (читај: књижевни ауторитет) узме у руке такву награђену књигу и упита се, полазећи од тога да је награђена књига лоша, какве ли су остале ако је ово најбоља?
Питање је на месту, али се може преформулисати у исто тако могуће узимање у руке књиге која није награђена (било је и богатијих годишњих продукција) истог књижевног ауторитета уз питање: каква ли је тек првонаграђена? Не треба превише лупати главу о томе шта би било кад би било, јер књижевни ауторитети имају преча посла него да листају објављене књиге непознатих аутора, док ће им, са задовољством, уз одговарајућу накнаду, радо погледати рукопис и сочинити повољну критику.
То што повремено нису додељене наше најзначајније књижевне награде не сме бити изговор за одлуку борског жирија. Ван сваке сумње да „Нинова награда”, на пример, није додељена зарад сиромашне продукције; биће да се кланови нису договорили и посегло се за соломонским решењем да избор успе, а победника нема. Код оваквог избора, ако је више аутора у истој равни квалитета, ма како нереално то звучало, одлучује реноме писца, име издавача, рејтинг рецензента, род, врста, технички изглед и, на крају, формат и маса књиге. Током овогодишње доделе једне од наших најзначајнијих књижевних награда, члан жирија је методом елиминације све разматране књиге опаучио, хвалећи обазриво само награђену. Преостало је да ОН И САМО ОН може написати такву или бољу књигу, заборављајући да се памте лауреати, а не жири који, у ствари, представља читалаштво.
Знајући квалитет борских стваралаца, чланови жирија су, то им посебно замерам, и пре пристајања на избор (учешће је добровољно, волонтерско, а жири чине радници библиотеке, професори књижевности и један из плејаде књижевних стваралаца у Бору) имали увид у прошлогодишњу продукцију, те су могли одбити да учествују у раду, тако да организатору пруже прилику да евентуално нешто измени у Правилнику за избор. Овако, до конференције за новинаре све је било обавијено велом тајне иако је одлука у неку руку била позната крајем године док жири још није био ни оформљен. Пресуда је, дакле, донета пре почетка истражног поступка, само су тражени аргументи да се то потврди.
У сваком избору је могућа грешка, само што у случају неизбора та грешка не може бити ничим оправдана, јер аутори који су издали своје књиге те 2003. године као да нису ни постојали (сем у уочљивој осредњости!).
О неком »преваспитавању« књижевних стваралаца да, поучени одлуком жирија, не пишу лоше књиге, нема ни говора, а то ће се видети у наредном периоду. Ако су, како жири каже, све објављене књиге осредњег квалитета, претпоставимо могућност да је једна од њих својим квалитетом одскочила. У том случају, наравно, будући да се одређеним системом вреднују три књиге, па она са највећим бројем поена буде и најбоља, жири би морао да вреднује и преостале, ненаграђене, ове од којих се сада у неку руку згражава. Значи да се и међу овима онаквим-какве-јесу може направити избор. По мени, жири је могао, ако већ није успео да ескивира своје учешће, елегантно из свега овога да се извуче, прогласивши за књигу године постхумно издату књигу борског аутора. Не због тога што такав аутор, нажалост, не може написати ни бољу ни гору књигу (књигу је припремао, а није доживео њено штампање), већ што та књига има одређени квалитет, а по мом скромном мишљењу, не заостаје за свим или бар већином награђених, но моје мишљење је у овом тренутку некомпетентно и залази у оквир рада жирија.
Можда је избор књиге године борског аутора, једине књижевне награде Бора, лоше замишљен, али до измене правила не долази док утакмица траје, ту нема дилеме. Тако се на најбољи начин уче гледаоци да једнога дана и сами буду у улози такмичара или судија. Тако се поштује традиција, а млади нараштаји уче и припремају да својим учешћем учине такмичење богатијим. Рушењем традиције, пак, доказујемо да је лако вратити се на почетак, заборављајући да је одатле тешко поново кренути.

Станиша Милосављевић

Србија ове године обележава двестогодишњицу Првог српског устанка, па и Тимочка крајина, рубни део данашње Србије (иако је тек 1833. године, народним устанком Крајинаца, Црноречана, Тимочана и Сврљижана, уз помоћ војске кнеза Милоша из Београдског пашалука, ослобођена турског ропства и припојена матици), може са правом да прослави овај велики јубилеј.
У литератури се војевања у Тимочкој крајини током Првог српског устанка везују за записе Вука Стефановића Караџића, који је у том периоду боравио у Кладову и Неготину. Вук говори о захтеву Хајдук-Вељка Петровића да му се дозволи повратак у свој крај, Црну реку, ради подизања устанка, а све то Караџић датира у 1807. годину, дакле, по ослобађању Београда.1 Озбиљни истраживачи, попут академика Владимира Стојанчевића, овакво Вуково датирање стављају под сумњу, будући да је текст написан доста касније (објављен у Даници 1826. године), доказујући да се Вељков долазак у Крајину одиграо чак годину дана раније.2
Не треба овде због забуне приликом одређивања времена отпочињања сукоба у Црној реци ни бранити ни нападати Вука, већ прихватити аргументовану поставку научних великана, какав је ван сваке сумње академик Владимир Стојанчевић. Међутим, ни у ком случају не треба олако прећи преко тврдње Вука Стефановића Караџића да „понајвише ондашњи совјетника српски нити су знали што је Криви Вир, ни Црна ријека, нити су тије имена прије чули до од њега”.3 Већина совјетника и вођа устанка је морала знати за постојање Црне реке, јер је један број устаника чинио и народ Црне реке. Када је почетком 1805. године, на Св. Саву, војвода Миленко Стојковић заузео Пореч, Петар Добрњац, Стеван Синђелић, Илија Стошић, Пауљ Матејић, Илија Барјактаревић и црноречки кнез Милисав Ђорђевић су пошли на Параћин.4 У бици на Иванковцу, већ 1805. године, када је до ногу потучена турска царска војска под вођством охолог новопостављеног Београдског везира Хафиз-паше, Црноречане предводи кнез Милисав Ђорђевић из Ласова (рођен у селу Сухотној, досељен у Ласово, од својих сељака изабран за кмета, био у крџалијама код Пазван-оглуа те га је овај прогласио црноречким кнезом).5 Пазван-оглу се одметнуо од султана, уздрмао Порту, те је на силу признат за видинског пашу, а за његову територију се знало, будући да се граничи са Београдским пашалуком.
Овакво постављање проблема: грешка у датирању преласка Хајдук-Вељка из Београдског пашалука и сумњиво незнање совјетника и осталих вођа устанка за постојање Црне реке, већ довољно говори да треба нешто више рећи о почецима устанка у овом крају. Посебно треба указати на везу суседних крајева (Црне реке, Хомоља и Ресаве), а све то кроз догађаје и судбину људи о којима се, ван сваке сумње, недовољно зна.
Одмах треба рећи да се у Тимочкој крајини или њеном окружењу, због геостратешког положаја и близине видинске армије, одиграло неколико великих битака, од којих треба поменути бој на Иванковцу (1805) битку на Џивџибари (1806), Штубику и Малајници (1807). Цариградским друмом се од Видина до Београда најлакше стизало долином Мораве, преко Ниша, али су изградњом чувеног Делиграда Срби запречили пролаз, те је турска војска користила друге правце. Један од њих је ишао кроз Црну реку, преко Вражогрнца, и рачвао се код Ртња према Параћину и ка Ражњу, чиме се избегавао Делиград. Према Београду се из Видина, такође, могло ићи преко Пожаревца, мада се пролазило кроз Горњачку клисуру, погодну за затварање пролаза. Међутим, за наше прилике је најважније, а то у постојећој литератури није, чини се, са довољном пажњом обрађено, да је најкраћа веза према Београдском пашалуку постојала преко Кривеља, одакле се пут рачвао према Параћину (преко Ресаве, мимоилазећи клисуру Честобродица), док је други крак пута ишао према Пожаревцу, заобилазећи Горњачку клисуру. Поред тога, од Кривеља је долином Поречке реке водио најкраћи пут према Дунаву.
Овакав положај Кривеља је условио да се после пропасти на Чегру, 1809. године, када је, на данашњем месту Ла Шан’ц, на сат и по хода удаљеном од Кривеља, организује одбрана ради заштите нејачи која се кретала према Поречу. Но, погледајмо како се развијао устанак у овим крајевима и ко су били предводници слободарских стремљења Тимочана.
Убрзо по доласку у Црну реку и првих бојева са Турцима у Подгорцу и Врбовцу, Совјет и Карађорђе именују Хајдук-Вељка Петровића за устаничког војводу, јединог у Тимочкој крајини.6 И из овога се види да је Вук погрешно датирао Вељков долазак у Црну реку, јер је Карађорђе после битке на Малајници, 1807. године, именовао Вељка Петровића за војводу бањског. Вожд Карађорђе у исто време Милисава Ђорђевића поставља за кнеза над Црноречком нахијом, а попа Радосава Живановића, Петра Ђорђевића Џоду и Драгана Папазоглуа за његове доглавнике.7 Одмах се види да је Хајдук Вељко, млад и до устанка непознат, мада га неки виде у Орашцу код договора око подизања буне, по старешинству још приликом преласка у Црну реку изнад Милисава Ђорђевића, црноречког кнеза још из предустаничког периода. Разлоге томе треба тражити у ванредним ратним условима, те звања добијена у време владавине Турака нису увек уважавана од стране вођа устаника, Карађорђа посебно.
Милисава Ђорђевића ће Карађорђе, вршећи реорганизацију државне управе над Зајечарском нахијом, коју неки називају кнежином или војном командом, јануара 1811. године поставити за војводу зајечарског, а Петра Ђорђевића Џоду за војводу вражогрначког.8 Ова двојица истакнутих устаничких вођа су од 1807. подређени Хајдук-Вељку Петровићу. Од 1811. године војвода Милисав и војвода Џода са војводским дипломама у којима су јасно назначена села у њиховој надлежности, командују територијом садашње зајечарске и борске општине. После пропасти на Чегру, Карађорђе је због неких притужби (избегавање борбе на нишком бојишту), позвао Вељка крајем 1809. године да се оправда пред Совјетом, а овај, не чекајући пресуду, побегне Миленку Стојковићу у Пореч. Вељка вожд Карађорђе, септембра 1810. године, после исказане храбрости у борби против Турака, на молбу руског генерала Орурка, потврђује за војводу бањског.
Петар Ђорђевић Џода, хајдук, па устаник од првих сукоба са Турцима, пратилац и са Папазоглуом први мегданџија и бимбаша Хајдук-Вељка Петровића, командант вражогрначког шанца од 1807. године, па војвода вражогрначки од 1811. године, постаје најпознатија личност из тог периода, ако се посматра територија данашње борске општине. Док је на једној страни стваран мит Хајдук-Вељка Петровића, чији необуздани темперамент и неразумну храброст (увек на челу својих бећара и када је постао војвода) нико не доводи у питање, тако је на другој страни, захваљујући понајвише Вуку Стефановићу Караџићу9 и Сими Милутиновићу Сарајлији,10 дошло до омаловажавања личности Петра Ђорђевића Џоде. Замера се војводи вражогрначком убиство свог побратима Папазоглуа, чувеног јунака; терети се да није помогао Хајдук-Вељку приликом одбране Неготина. Они наводе да су Црноречани у два наврата подизали читаве мале буне против свог војводе. Лични је став аутора овог текста, да му је понајвише замерено због сукоба са Хајдук-Вељком. Вратимо се, дакле, у период од 1807. до 1811. године, када је Џода био бимбаша и командовао вражогрначким шанцем.
Вражогрнац заузима важан стратешки положај. Ту се у периоду српског устанка и касније укрштају саобраћајнице према Влашкој (преко Неготина), ка Бугарској (према Видину), Нишу (преко Гургусовца, данашњег Књажевца) и Београду (преко Параћина).11 Сматра се да је Илија Стошић (командовао Хомољцима у боју на Иванковцу) први ископао шанац у овом селу. Петар Добрњац га поставља за буљубашу Хомоља. Подигао је шанац недалеко од Жагубице и спречавао турску војску да из Тимочке крајине и Црне реке пређе преко Хомоља у Пожаревац. Тај шанац се звао „Стошићева стража”. Карађорђе га именује за војводу и наређује му да код села Вражогрнца ископа шанац и организује отпор Турцима.12 Касније је Вељко ископао још један, а свог бимбашу оставио да командује и спречава продор Турака из Видина. Одмах треба рећи да шанчеви у Вражогрнцу, док их је чувао Петар Ђорђевић Џода, нису били заузети. И у оскудним подацима, на основу опште или повремене мобилизације, може се претпоставити да су људи из ових крајева били добри борци, распоређивани где је било неопходно, па и у вражогрначки шанац.
После пропасти на Чегру настају најтежи тренуци од почетка устанка. Срби нису имали овакве губитке ни у најтежим биткама и уместо да освоје Ниш, како су планирали, и споје се са Црногорцима, продру до Босне и отисну се према Видину (иако је сам Карађорђе био против разбуктавања борбе на свим странама), због своје неслоге праве грешку, коју и да хоће, савезничка Русија не може исправити.13 Петар Ђорђевић Џода, без вести шта се дешава на осталим линијама фронта, сазнавши за пораз на Чегру, и, након вождове заповести да се војска кнеза Милисава Ђорђевића упути према Морави, доноси одлуку да без борбе напусти Вражогрнац. Део становништва иде са војском, неки беже у Ресаву, где се и настањују.14 Са стратешке стране не може се замерити бимбаши Џоди за овакав поступак, јер утврђује шанац код Кривеља. Нејач креће према Поречу, те тај шанац на сат и по хода од Кривеља15 попуњава својим људима и мештанима села. Може се претпоставити да је из вражогрначког шанца преместио и топове. Својом храброшћу и чврстом руком успева да у тренутку општег српског расула једини пружи организовани отпор Турцима (по неким изворима ради се о двомесечној опсади шанца). Џодина команда код Кривеља била је запажена и чињеница је да, по повлачењу Турака, крајем те 1809. године, наставља да командује вражогрначким шанцем, а већ поменутом одлуком из 1811. године бива постављен за војводу .
Позната је нетрпељивост, па и непријатељство ранијих пријатеља Хајдук-Вељка и Петра Џоде, а сматра се да је све започело Џодиним именовањем за војводу, што охоли Вељко није могао да поднесе. Јавно је исказивао презир према Џоди, а овај му није остајао дужан, мрзећи га до те мере да се сукоб двојице некадашњих пријатеља пренео и на њихове војске. Постоји предање да је Џода пуцао топом на Вељка када је овај пролазио крај Вражогрнца. У сваком случају, није познато да је неко други отворено исказивао непријатељство према Хајдук-Вељку Петровићу.
Против Џоде су Црноречани, незадовољни његовим понашањем на месту војводе у Вражогрнцу, новембра 1812. године и јуна 1813. године подизали буне. У првој буни су учествовали народни прваци: Дулкан из Бора, Јован из Брестовца, Стојан из Оштреља (тадашњег Новог Села), Добра из Звездана и Здравко из Рготине. Другу буну је повео чувени поп Живан Свиленовић из Вражогрнца. Совјет је наведене народне прваке, предводнике прве буне, позвао у Београд и испитивао о Џодином понашању, али ни тада ни после друге буне војвода вражогрначки није смењен са свог положаја. Треба рећи да су се такве притужбе подносиле и против многих других војвода, и то због искоришћавања сиротиње кулучењем на имањима вођа, куповина напуштених имања и других вредности, кажњавања, насртање на част жена… Интересантно је да, иако је био непопуларан у Вражогрнцу (не залазећи у разлоге за то), народно предање у Кривељу помиње Џоду у позитивном значењу. И дан-данас стари људи у Кривељу кажу „Дуће ла Ђода” (иди, ако хоћеш, и код Ђоде) или „Ђода ва шћи” (Ђода би га знао).16 Уосталом, у наредби војног попечитеља Правитељствујушчега Совјета Србије види се да су се напоредо употребљавали и један и други назив за исту особу: Ћода – Џода.17
О Џодином пореклу има више тврдњи, а истражујући Ресаву од 1907. до 1926. године Станоје Мијатовић је непобитно утврдио: „Ћордаловићи славе Св. Николу, доселили се са Косова, са шест буљука оваца (од њих је био Петар Ђорђевић – Џода, војвода црноречки).18 Овде се за Џоду каже да је војвода црноречки, а тако га називају и неки други извори,19 а помиње се и као војвода ражањски.20
Ни Џодина смрт није без вела тајни. По слому Првог српског устанка, напустивши без борбе са војском шанац у Вражогрнцу, јер су Турци са више страна продрли у Србију, Џода бежи преко Дунава. По неким изворима, остао је у Аустрији, други тврде да се вратио у Србију, те да му се губи сваки траг, трећи кажу да су га Турци убили у некој пећини близу Стрмостена… Највероватније да је убијен и бачен у „биздању” (вертикална пећина), недалеко од Стрмостена, која је по томе прозвана Џодина рупа.21
Нема, дакле, никакве сумње да је Петар Ђорђевић Џода најпознатија личност овог краја из периода Првог српског устанка, будући да је хајдуковао у овим пределима, учествовао у свим већим бојевима до ослобађања Београда, организовао одбрану Кривеља, чувањем вражогрначког шанца контролисао ову важну саобраћајницу, тако да заслужује да му се на одговарајући начин ода заслужено поштовање. Својим истраживањима током рада на роману Џода, покушао сам, као и овим текстом, да дам свој скромни прилог том циљу.
НАПОМЕНЕ:
1. Вук Караџић, Скупљени историјски и етнографски списи, Београд 1898, стр. 217.
2. Др Владимир Стојанчевић, Из историјске прошлости источне Србије (1804–1833), Зајечар 1983, стр. 17–20.
3. Вук Караџић, нав. дело, стр. 218.
4. Миленко Вукићевић, Карађорђе II, Београд 1912, стр. 356–357.
5. Др Тихомир Станојевић, Хајдук Вељко Петровић, Неготин 1998, стр. 17.
6. Вук Караџић, Животи српских војвода, Београд 1967, стр. 43.
7. Драгољуб Јовановић, „Црна река”, у: Гласник СУД, књ. 54, стр. 223.
8. Драгољуб Јовановић, нав. дело, стр. 221.
9. Иако Вук не покушава да негира оптужбе на рачун војводе Вељка Петровић (овакве и сличне оптужбе су се односиле и на друге српске старешине), не пропушта прилику да каже да се Вељко „често срдио што ђекоје мале војводице, које су своја војводства мањом раброшћу или новцима и с лажама добили (као нпр. Џода вражогрначки, Јова Поречки, Живко Кладовски, Милисав Зајечарски), имају име и чест као и он…”
10. Сима Милутиновић Сарајлија, Сербијанка, Београд 1993, стр. 326–332.
11. Сергије Калчић, Вражогрнац II, Зајечар 1991, стр. 5.
12. Милан Ђ. Милићевић, Поменик, Београд 1888, стр. 694–696.
13. Дунав се излио и прелазак Руса је текао споро, што су Турци искористили да прегрупишу своје снаге према Нишу. Руси су оклевали и због рата са Аустријом. Тек заједно са Русима, Срби су започели потискивање Турака из Србије.
14. Сергије Калчић, нав. дело, стр. 15.
15. Место данас носи топоним Ла Шан’ц и налази се између села Кривеља и Влаола.
16. Казивање Видоја Несторовића (рођеног 1945. године) из Кривеља.
17. Сергије Калчић, нав. дело, стр. 27.
18. Станоје Мијатовић, Ресава, СЕЗ XLVI, књ. 26, стр. 234.
19. Константин Ненадовић, Живот и дело великог Ђорђа Петровића Карађорђа, књ. II, Беч 1884, стр. LVI
20. Велибор Берко Савић, Карађорђе, документи 1–3, 1988, стр. 496.
21. Током Другог светског рата, у близини, код места званог Јавор, био је четнички штаб. Више особа је убијено и бачено у Џодину рупу.

Станиша Милосављевић

Пре неколико година сам, одговарајући на напад познатог књижевника (а, заправо, вежбајући се у изражавању), написао да је за разумевање његовог писанија потребно пуно штампарских грешака. И дан-данас мислим да нисам погрешио у тој тврдњи, без обзира што број написаних књига награђиваног књижевника вртоглаво расте, но догодило се нешто о чему нисам ни помишљао да је могуће: у поновљеном, проширеном издању моје прве збирке Затурени редови, две штампарске грешке битно мењају исказане мисли.
Штампарска грешка, као категорија, стара је ваљда колико и замисао да се осликавањем знакова остави порука, а свакако је старија од Гутенберга. Но, грешка у једном истоветном издању, писано руком, није толико опасна као погрешка у више истоветних примерака. Преписивач у наредном издању може исправити грешку, штампар то не може, сем да, а било је и таквих случајева, уништи све што је фелерично. Као какву реткост, страствени колекционари лове такве са грешком одштампане књиге, публикације, новчанице, поштанске марке и слично.
Коректори државне штампарије су, бар што се Србије тиче, ухлебљење налазили у том лову на штампарске грешке уз послове провере написаног у стилском, језичком и граматичком погледу, проверавајући написано пре него што пође непредвидивим путевима међу широке народне масе. Ово не треба поистоветити са исправком или допуном коју аутор чини у наредном издању.
Будући да је штампање и издавање књига посао који се вишеструко проверава, грешака је мање, или се у посебном прилогу упозорава на примећене штампарске грешке. Код других, периодичних и дневних публикација, у недостатку времена и пажње, грешке су чешће. Бес уредника новина изазван заменом некада само једног слова у речи, на једној страни, и увесељавање читалаца, на другој, пратио је такве случајеве. Уместо: „Принц и принцеза су се искрцали…”, како је написано, одштампано је: „Принц и принцеза су се испр…и…”; приликом штампања текстова о банкарима и свињама, помешани су текстови и слике, итд, итд. Од редакције листа зависи хоће ли се у наредном броју читаоцима извинити због штампарске грешке, јер некада такво подсећање додатно потврђује непажњу.
Озбиљна књига, боље речено дело о коме аутор води бригу, када је штампање завршено, даје обавештење о уоченим неотклоњеним штампарским грешкама. Како моја збирка афоризама припада тзв. лаком жанру, пажљивији читалац, какав аутор мора бити, примећује две очигледне штампарске грешке које неко, први пут прочитавши књигу, неће приметити. Напомињем да уредник и издавач, проверио сам, дакако, нису на своју руку ништа мењали у рукопису. О чему се заправо ради?
„Дисидент је пљунуто дете које обећава”, написао сам у рукопису, а у књизи је из речи „пљунуто” изостављено слово т, те је мисао добила друго значење. Уместо просте констатације да од детета, уз добар одгој, може постати дисидент, или се од постојећег дисидента пажљивом прерадом ствара дете које обећава, уз неке друге могућности и значења, новим изразом, да је постојећи дисидент пљунуо, обележио, подстакао…, такав капитал којим наше поднебље не оскудева, афоризам је добио замах, радњу и ново, више значење.
„Нисам злопамтило. Светим се”, написао сам, а у књизи се може прочитати: „Нисам злопамтило. Сетим се”. Испрва бесан због новог смисла исказа, анализирањем, са задовољством прихватам мирнију мисао, сећање уместо освете (иако се, ако баш хоћемо да цепидлачимо, освета и рађа из сећања!). Нешто мање агресивнији тон, рекао бих, у временском периоду писања и изласка из штампе, више приличи и са задовољством га прихватам и присвајам као да је властитих руку дело.
Овакви примери, да штампарска грешка мења, поправља замисао писца су, верујем, реткост и управо због тога може бити интересантна као својеврсна чудноватост. Будући да се овде ради о афоризму, мисли сажетој у једној, две реченице, довољна је једна словна грешка да поправи смисао, док је познатом књижевнику са почетка приче, будући да се ради о песнику, приповедачу, романописцу, есејисти…, потребно више среће

Иако се таленат, надахнуће или радиност у уметности не могу украсти или аманетом предати другоме на коришћење, ретко се у нас говори о стваралачком процесу од идеје до коначног облика. Ово је скромни приказ стварања афоризма, кратке али не и најлакше прозне форме. Афоризам је узет намерно, због релативно малог простора за објашњење и зато што га најбоље познајем.

О начину рада познатих књижевника, својеврсних чудака, може се наћи обиље материјала, записаног од самих стваралаца или њихових савременика. Од страних писаца истичу се: Гете, Толстој, Гогољ, Пруст, Џек Лондон, Балзак, а од домаћих Андрић, Лаза Костић… Заправо, може се рећи да писање, као изразити рад појединца, од сваког ко зареже оловку и пише ствара нарочитог особењака. Тако Гете у савршеном реду држи своје рукописе, пишући свог Фауста читавих четрдесет година. Толстој више пута, незадовољан својом формом и реченицом, преписује написано, обилазећи места о којима пише, претражујући модне часописе да би сазнао за детаљ одеће о којем ће писати, Гогољ препоручује чак осам преписаних рукописа и то са дужим временским размаком прегледавања и исправљања. Пруст много пута дописује по својим чувеним свескама, док Џек Лондон мукотрпно гради књигу и по двадесет сати дневно, као да се такмичи са Балзаком, генијалцем, који у вечитој трци са временом, притиснут незаситим издавачима, ствара даноноћно. Од наших, Андрић из искуства дугог стваралачког процеса препоручује да се пише полако и стрпљиво, Лаза Костић у дугим, шетњама изналази мотиве, форме, речи за своја дела.

Од своје прве мисли, сврстане у форму афоризма, написаног у башти, између два убода ашовом у сиромашну ѕемљу, до дана данашпњег, прешао сам неосетно од фазе бележења мисли “како која падне на ум” (да ме ко не претекне?!) до вишеструког просејавања пре него што се ухватим за папир и оловку. Било како било, када се већ једном мисао стави на папир, приступа се њеном уобличавању у нешто опипљиво, чиме ће аутор исказати највећи лични домет. Процес исправљања и дотеривања текста је готово исти, ма о ком виду литерарног стваралаштва је реч.

Основна мисао која ми се родила у глави (њено уобличавање ће бити приказано у овом кратком примеру, огледу) општа је несигурност, страх од последица, бојазан од реперкусија, правна немоћ појединца. Уместо да очевидац буде полуга помоћу које ће се сила пренети до осуде и онемогућавања починиоца да прекршај понови, у системима који се не могу похвалити да су апсолутно праведни (има ли их ?), међу јединке се увукао страх да ће видети нешто о чему ће касније морати давати исказе, открити свој идентитет, као и генералије починиоца. Дакле, идеја да се супроставе двема реченицама две мисли од којих је очевидац носилац радње. Очевицу сам супроставио догађај којем је присуствовао. Није ме то задовољило, те даље мотам у глави идеје све док, без икаквог оптерећења, сама по себи, дође мисао да морам наћи везу између очевица и догађаја који се није догодио! Сјајно! Све то даје наду да афоризам почиње да се рађа и тек предстоје порођајне муке.

“Очевици су се сложили.

Ништа се није догодило”!

Задовољан сам. За кратко помислим како ми се, ето, јавило надахнуће, Божји дар, тако да повремено прибележим неку реченицу. Неколико дана мисао стоји у свесци и чека; не мислим интезивно о њој, али повремено је из прикрајка погледам и видим да нешто недостаје. Зашто би се очевици сложили? Да ли су били под притиском, принудом или су се добровољно сложили да догађаја није било? Све би, овако написано, било препуштено читаоцу да тумачи, а он то не воли. Афоризам мора бити воћка у комшијској авлији: ни предалеко да мораш прескакати ограду и бежати од псеће напасти, ни превише у твом атару јер тада све губи сласт. Мора бити на таман толиком растојању да се добро испружиш и мазнеш је.

Рекли! Да, казали, признали или нешто у том смислу рекли. Рекли! Опет сам задовољан. Мисао бруји у глави и већ сам спреман да у свесци испред афоризма нацртам круг, мету у коју сам са успехом испалио хитац. Остављам све поново да стоји јер се већ двоумим да ли да “рекли” променим у “потврдили”. Опет нејасноћа, преиспитивање, остављање по страни да одстоји, бављење другим рукописима, читање… Док на једној страни чврсто стоји теза о догађају који се није догодио, на другој се све љуља, пружајући могућност за разне претпоставке (али не превише; афоризам прихвата најмању једну, задовољан је двема а за три и више хоће да се цењка), све док једна једина реч “признали”, не постави све на своје место.

“Очевици су признали.

Ништа се није догодило”.

Парадокс о догађају који се није десио, и очевидаца вољних да то признају (или су и сами актери, или…), пружа већу усредсређеност но сви претходни покушаји. Показује се да човек за једну мисао, ако му заголица машту, може утрошити пуно времена да је размотри са свих страна. Управо због тога и живи страст према читању, после писања највећег блага човечанства.

У оваквом наизглед лаком проналажењу идеје, разради и уобличавању, крије се, што се мене тиче, некаква “тајна” о томе како је лако писати.

Станиша Милосављевић

Станиша Милосављевић

Тешко је данас не писати сатиру на овим нашим просторима који обилују погодним материјалом, тако да је понекад и крајње озбиљна реч званичника или тзв. обичног човека зрела да се без дораде стави на папир. Сатира својом једноставношћу мами ствараоца. Управо због тога, у некаквој журби да мисли не побегну или их нешто мање надарени списатељ не преотме, знатан број људи и оставља траг свог духовног постојања. Прва роса или плаха кишица сперу већину таквих трагова, остављајући успомену најближим сродницима.
Рајко Мицин се књигом Ни по бабу ни по стричевима први пут јавља, те се о аутору овога имена може изрећи суд после подужег ишчитавања написаног. Одмах треба истаћи да је лични доживаљај читаоца веома повољан, посматрајући тежњу аутора да своје мисли искаже књижевно-уметничким начином. Горак укус у устима читаоца, при присећању на обрађене теме и мотиве, остаје, а да се, наравно, нема шта замерити аутору, као што лекар не сноси кривицу за исказану дијагнозу болести.
Задржавајући спољашњи облик стихова познатих песника (Змаја, Радичевића, Попе, Десанке, Шантића, Костића, Јесењина, Ршумовића), народних песама, бајки, чак и химне једне од домоћих државних комбинација, Рајко Мицин, преобукавши и себе и стихове, говори о другим стварима. Оваквим одабиром тема упушта се у борбу са књижевним великанима (чак и са писцем који је познат по сатиричним темама!) на лаган начин, дајући материјал злурадима да помисле како је лако писати лепо, читко и разумљиво.
Чувени мачевалац је својевремено објашњавао да своме умећу има захвалити пажљивом посматрању не само кретњи бораца, већ и радника при обављању најпростијих послова, као што је испирање платна на речној обали. Она праља, каже, за коју површни посматрач помисли да је спора, захваљујући умећу, штедљивости, зарад рада са најмање покрета, без сувишних кретњи, обично прва заврши посао. А наше писане речи су покрети по којима нас примећују. Своје речи распростиремо као зрневље у тле, ни превише плитко да га штеточине покљуцају, ни предубоко да иструли. Ретки су они чије мисли опстану, издрже пробу времена, како се то популарно каже, иако су у време појављивања били прави хит, бестселер. Рајко потврђује да истински мајстор самодисциплиновањем може достићи стање ума способног да се усресреди и постигне успех у свему чега се лати, без потребе да следи нечији пут или учитеље.
Оно чега се пародија, нажалост, не може ослободити, је помињање имена, догађаја о којима прича, дајући јој временску одредницу са опасношћу да застари и изгуби на актуелности, но у свему томе најмање је кривице Рајка Мициног. Квалитет написаног у пародијама Ни по бабу, ни по стричевима изазива уметничку завист и поштовање читалаца што је, признаћете, крајњи домет писане речи.

Станиша Милосављевић

Критичар мора сагледати и правилно оценити дело да би истицањем личног става помогао читаоцу у недоумици: читати или не. Наравно, вредност књиге је оно што је написано у њој, а не о њој. Аутор, ако је неискрен пре собом и својим стваралаштвом, потпомогнут недоученим или пристрасним рецензентом, умисли да свака његова јота мора стићи до читаоца.
Анализираћемо овом приликом збирку афоризама И ја вама 2 љубише Микуловића љуце, из Бора (објавио збирке афоризама Све ово била је , а и сада је јава и И ја вама 1), један-по-један афоризам или песму, ред-по-ред или целину-по-целину.
“Имамо среће. Нису све речи претворили у дела.” “Број блесавих је утврђен само у психијатријској установи.” “Подмитите ме. Смањићу корупцију.” “Неки тврде да живе лоше, појма немају шта им се тек пише.” “Благо сиромасима. Када буду умирали неће имати за чим да жале.” “Што смо ближе небесима, све нас је више у гробовима.” “Добро је што у Србији чак 10% живи добро, иначе бисмо сви били гладни.” “Само у ћелији можеш да видиш ствари из свих углова.” “Причали су нам бајке. И тако се обогатили.” “У ратовима се никад нисмо штедели. У крви нам је да се разбацујемо.” “Руси су нам као сестре. Чим неко почне да нас бије они одмах заплачу.”
Ових десетак мисли о којима вреди размишљати и које би, са неким исправкама и проверама оригиналности, потписао готово свако, је премало за збирку афоризама о којој Александар Чотрић у предговору каже: “Шта рећи о овој књизи и мом колеги по перу када његови афоризми епиграми, епиграми досетке и изреке говоре све о њему и његовом квалитету писања. Онај чије се књиге траже и другим земљама и тамо уможавају Све ово била је а и сада је јава у 30000 примерака… Трећа његова књига ова о којој је реч И ја вама 2 верујем да ће достићи по броју размножавања прву књигу. У то је уверен и Бећковић, Капор, Вржина и други…”
Благо нама са Бећковићима, Капорима и Вржинама ако и о следећим примерима из књиге имају узвишено мишљење! “Док ово пишем, хватам везу да бришем. Алергичан сам на штроку, бежим у Мароку.” “И без доказа оптужнице се подижу.” “Ја сам врачар. Свако дана се са посла кући враћам.” “Живим у сенци. Сунце никако да ме огреје.” “Тома Фила бранио дебила.” “Да Туђман није сквикнуо, у Хагу би се сада судило педерском пару.” “Сакупљам девизе за Слобине адвокате… да им зачепим гузице.” “њЦ шоља ми одавно служи само за украс.” “Мама, Тата, ја сам гладан. Ма не ту! У стомаку!” “Нису све жене исте. Разликују се по дужини језика.” “Кад видим како меша Маја, откачим се све до јаја!” “Процветала бела лала, хвали ми се моја мала.” “Не лете само птице, лете и технолошки вишци.” “Није СРПСКИ ћутати. Зато кукулелечемо.”
Поред наведених примера који су, и у најмању руку, неразумни, у књизи И ја вама 2 има и јасних шовинистчких тонова, што је недопустиво: “Шоте мори шоте, шипше и циге се коте, а Срби и даље против себе уроте”. Може се претпоставити да је ова књига намењена ужем кругу читалаца, јер је у следећем галиматијасу присутна и јасна партијска линија: “ДСС уз СПС, и Хагу се суди смраду, а ми и даље клистирамо црева а желудцу смо омогућили принудни годишњи одмор”.
Издати уз препоруку врсног афористичара овакву књигу и очекивати тираж од тридесетак хиљада примерака, значи читаоцима, нарочито онима ван земље матице, представити написано као врхунски домет наше сатире. Оваквим афоризмима, стиховима и осталим умотворинама, за посебне читаоце (у кафани кафанске, у клозету клозетске!), ако се постиже успех како се наговештава – значи потпуни пораз наше писмености. Књига има недостатак да се њена вредност уочи тек по отварању и делимичном читању, али, показало се и овом приликом, из сваке књиге се нешто може научити.