Стеван Трифуновић

Кућа у којој смо одрастали налазила се у центру Жепча, преко пута старе опћине и парка. Била је то стара јеврејска кућа.
На спрату је живјела Стефанковица са болесним сином Миленком – Милом, који је и умро млад. Стефанковица је држала некада своју кафану, а од богатства остао јој је тај спрат и велика башта иза куће. Често ме слала са неком малом флашицом по ракију код Златана у биртију, на раскршћу код школе. Није ми било мрско јер сам добијао бомбоне, а и имао сам прилику да се попнем уз дрвене басамаке и видим оно што је цијели комшилук желио да види, а није могао – њен стан. Мене није привлачила само тајновитост увијек полумрачних соба, које сам морао послије описивати комшиницама кад дођу мами на каву, него и неки чудни опојни, егзотични, мириси јела које је стара госпођа кувала.
У приземљу те старе куће живјело је нас осморо – шесторо дјеце, мама и ујак кога је она, као најмлађег брата, послије смрти њихове мајке отхранила.
Ту је некада био дућан са магазама, јер су сви прозори оковани тешким гвозденим решеткама, а улазна врата из дворишта опточена дебелим лимом са шестокраком звијездом на сваком масивном и високом крилу.
Сав наш живот одвијао се углавном уз маму у кухињи, пространој просторији из које се излазило у двориште – авлију. Из кухиње се гријала мала собица, како смо је ми звали, гдје су дјеца спавала. Кроз велики мрачни ходник, који смо звали гањак, ишло се у велику собу гдје смо спавали ујак и ја.
Прозор је гледао на улицу. Сјећам се и калдрме, и канала са обје стране пута у којима су послије киша ницали сирогризи – бијеле гљиве које су храбрији или луђи јели сирове – отуда им и име. Сјећам се и дубоких канала ископаних пред асфалтирање улица, али најрадије се сјетим чудесног зеленог свјетла тек постављених неонки, свјетла које је падало кроз прозор, заједно са мјесечином, на мој кревет. Витки жељезни стубови замијенили су дрвене бандере на којима су, осим сијалица, биле и кутије са разгласом. За празнике смо слушали музику или говоре друга Тита. Живјело се скромно, а и није могло другачије, јер се живјело од једне пензије – оца смо прерано изгубили, погинуо је на послу, код Желеће. Али сви су, већином, или бар они око мене, Стеван Трифуновић Питкуша живјели тако, па није било ни необично ни тешко. Бар нама, дјеци.
Мама зна то најбоље, јер је пензију морала развлачити од првог до првог. А сваког првог долазила је радост у нашу кућу са појавом Ђулаге – поштара који је доносио пензију. Дуго је за мене, као и за остале Жепчаке, Ђулага био синоним за поштара, као што је петак био за пијачни дан.
„Идем на петак” – говорило се када пођу на пијацу.
Ни дан-два послије првог не прође, а у авлију, кроз високу дрвену капију ујаше у сељачком одијелу газда М. Дошао по кирију. Веже коња за ограђени бунар и сједне у хлад подивљале шљиве, уз високу тарабу која је дијелила наше двориште од дворишта и закоровљене баште Мариловићке. Никада није каснио, а ни ранио.
То мало пензије мама би подијелила на обавезе, подмирила дугове, јер се узимало на вересију, па онда опет испочетка.
Волио сам ићи и у Фетахову продавницу која је била одмах ту, до нас, у Мариловићкиној згради. Свачега је било у њој, али се и сада највише сјећам стаклених четвртастих тегли пуних бомбона и великог комада мармеладе, укалупљеног, извађеног из картонске кутије, од којег би широким ножем трговци сјекли дебеле комаде и вагали на бијелој ваги са казаљком.
Оскудица је била честа, али мама се сналазила. Сјећам се кад се једном вратила из продавнице празних руку и тужна лица. Фетах јој није дао брашна на вересију, а она задње потрошила. Сјела је уз шпорет и стално нешто завиривала у ватру.
Био сам мали, ни у школу нисам ишао. Сад могу замислити како јој је било. Неко закуца на врата и ја отворих. Сијао се Фетахов златни зуб у осмијеху, а у рукама огромна кеса.
Нека свијетлост озари мајчино лице и нашу кухињу. Фетах се извињавао што јој није дао брашно на вересију када је тражила, јер је управо био одбио тету Драгицу, која не плаћа дугове, па није могао пред њом.
Зато је сам донио.
Тешко је било, али топлина дома и данас ме грије. Мајчина рука увијек је бдјела над нама, штитила нас и гријала. Имала је времена за све нас.
Одјећа и обућа куповала се, најчешће, само за најстарије. Ми млађи, пристизали смо за њихово окраћало. Било је често преправљано и крпљено, али увијек чисто. Одјећу је преправљала сусјетка Зекија, а за поправку обуће био је задужен тетак Виктор на Рампи. Њему смо ишли на исповијед када нешто погријешимо крупније, и он нам је одређивао казну. Мама би нас само послала са цедуљом к њему.
Слушали су се тада старији, и поштовали.
Ја сам највише волио вријеме пред Божић. Тада је кућа више дана лијепо мирисала на разне колаче, а мама би се стално вртила око шпорета или стола.
Знала је ни од чега да направи свашта, а о укусу да и не говорим. И други су вољели и хвалили њена јела и колаче, нарочито баклаву.
По креденцу и ормарима у собама било би тих дана пуно разних кутија и тепсија, тацни. Мама би дуго у ноћ мијесила и пекла, а ја сам волио да останем уз њу, гледам је како ради и лижем шерпе.
„Покиснуће ти сватови”, често се шалила са мном. А нису покисли.
Ујак је за свако Бадње вече китио јелку, кризбан, како смо је звали. Радио је то сам, кобајаги тајно, у малој собици, на наткаслицу.
Павковићи су нам зими, на коњу, доносили дрва, углавном без шумарског чекића, па смо од њих набављали и кризбан, док ја нисам порастао да се сам снађем. Накит су биле разне кугле, кутије од златног папира, разне траке које смо сами правили. Највреднији накит биле су шећерне бомбоне, дугуљасте, четвртасте, у златном папиру са ресицама, везане концем. И данас осјећам њихов укус у устима. Неке бисмо млађи брат и ја и пре кићења појели, па у папир умотавали комадић дрвета или креде.
И сада видим топлу свјетлост свијећа у замраченој соби за Бадње вече, и чизме и ципеле под прозором пуне ораха и смокава, које је доносила тетка Јозефа за Светог Николу.
Расли смо и разилазили се, ношени судбином, на разне стране, али смо се увијек враћали и окупљали уз мајку. Љубав којом нас је подизала држала нас је, а и сада нас држи, на окупу.
Сјећам се, била је вјешта куварица. Дај јој мало брашна, соли, млијека – и зачас ће кућа замирисати миомирисом јела које гладна уста брзо поједу. Јеле су се разне пите, најчешће. Биле су то зељанице, кромпируше, пите са сиром, тиквицама, луком, листом репе, бундеваре, разливуше, поливуше…
Била је субота, и ми смо вечерали. Најчешће у једну шерпу стави мало мармеладе и прелије млијеком, а ми умачемо парчиће домаћег округлог круха и једемо. Тако пола литре млијека и кашика мармеладе буде за све.
За сутра је мама у рерни старог фијакера испекла питкушу – неку слатку питу, обично слатко тијесто украшено зарезима кашике, као млади мјесец, и преливено агдом, укуваним шећером. Сиротињски колач. Нисмо га смјели дирати до сутра.
Отишао сам спавати са ујаком у велику собу, јер ме увијек било страх мрачног гањка.
Дуго нисам могао заспати. Превртао сам се у кревету и стално размишљао о питкуши. Ујак је одмах заспао, а ја сам дуго у ноћ слушао промукле гласове пролазника, а онда само кораке Пере Шарана, амиџе који је обилазио и чувао град.
Смирило се све по кући, само пуцкетају и плаше ме дрвене степенице у гањку. Тешко савлађујући страх, прошао сам до кухиње, гдје је на сећији спавала мама. Из собице је допирало мешкољење најстаријег брата који је често ноћу у сну причао.
Полако сам отворио рерну, и преда мном се указала огромна округла тепсија, препуна слатког тијеста. Прстима сам откидао сласне комадиће и гутао, док ме није пресјекао мамин глас:
„Шта то радиш?”
Скаменио сам се, али само за тренутак. Знао сам шта ме чека, па сам се згрчио у рупу између креденца и врата, тако да ме мама могла тући само по глави и рукама којима сам се покрио. Због тога су њени ударци били слабији, бојала се да ме не повреди.
Ударала ме све слабије и слабије, и плакала заједно са мном. Тихо, да не пробудимо остале.
Плакала је и када ме престала тући. Њене сузе сам осјећао на својим образима. И сада их осјећам.
Тада нисам схватао зашто она плаче.
Сада знам.
Још увијек ме грије врелина њених суза.