Сузана Мијић

У најновијем Зборнику радова Музеја рударства и металургије 7/9, етнологија је заступљена изненађујуће великим бројем радова, у односу на сличне публикације, чији су издавачи музејске установе широм Србије. Реч је о радовима „Рударство као тема етнолошких проучавања” Живке Ромелић, „Психологија у антропологији” др Софије Костић и „Преслице из збирке Покућство у Музеју рударства и металургије” Сузане Мијић. Наведене текстове можемо сврстати у три различите категорије: етнологија рударства, етнопсихологија и етнолошка музеологија.
Професионална делатност Живке Ромелић у периоду од 1975. до 1989. усмерена је у два правца, проучавању традиционалне културе становништва околине Бора и интересовању за специфичности рударске културе. Са најзначајнијим именима савремене српске етнологије – Душаном Бандићем, Петром Влаховићем, Иваном Ковачевићем… учествовала је у научно-истраживачком пројекту ‘’Етнолошка истраживања рударства у Тимочком региону’’.
Рад Живке Ромелић – „Рударство као тема етнолошких проучавања” пружа драгоцене информације о основним елементима рударске културе: рударским насељима, рударској технологији и алату, карактеристичној терминологији, специфичности одеће, друштвеног живота и рударског фолклора и митологије.
У осврту на етнички састав становништва североисточне Србије, почев од 1903. године, аутор истиче да поред аутохтоног српског и влашког становништва у ове крајеве пристижу стручњаци и професионални рудари из Чешке, Мађарске, Немачке, Француске, Белгије, Италије, Русије. Напомиње да је по попису становништва 1981. године у Бору живело 28 националности претежно православаца, затим католока и муслимана.
Бавећи се истраживањем рударских насеља, Живка Ромелић по времену и настанку издваја два типа: насеља која настају као последица отварања рудника (Мајданпек 1848, Вршка Чука 1887 и Ртањ 1902.); насеља која се формирају у већ постојећим селима (Вина 1890, Бор 1903, Аврамица 1908, Боговина 1909.). Аутор констатује да је општи образац подизање зграда једноставног, правоугаоног облика у низу, са више станова – соба, зависио од тога да ли се користе за самачки или породични смештај, а једноставност објеката види као последицу привремености станишта.
Живка Ромелић уочава да је порекло појединих рударских термина углавном германско и да говори о остацима рударске традиције пренете преко немачких и аустроугарских акционарских друштава, у чијем су власништву били рудници у Србији. Међу рударима сачувани су термини окнар (рудар радник у јами), лауфер (рудар копач), штајгерт (пословођа, надзорник једне смене)…
Бавећи се проучавањем рударског менталитета закључује да је у својој основи формиран у околностима ризика бављења овом професијом. Јак осећај солидарности, колективитета, заједништва најбоље одражавају интегративни карактер рударске културе.
У оквиру рударског фолклора и митологије, аутор издваја неколико специфичних појава: очуван култ светитеља – заштитника Светог Прокопија код православаца и Свете Барбаре код католика, као и прославу појединих слава, тако да је на пример Борски рудник прослављао Светог Ђорђа. Трансформацију ових празника сагледава у периоду после II светског рата прославом 6. августа, Дана рудара, који је такође колективна свечаност, али без религијских елемената.
Живка Ромелић скреће пажњу и на поједине елементе рударског фолклора и митологије као што су: скок преко коже, легенде о скривеном злату и рударском духу Перхану.
Бавећи се различитим сегментима рударске културе Живка Ромелић је успела да изради научну синтезу и сврста се у пионире етнологије рударства.
Доктор Софија Костић у раду „Психологија у етнологији” истиче значај повезивања поменутих научних дисциплина код теренских истраживања традиционалне културе, посебно када је реч о појединим, у нашем народу још увек табуисаним темама – народној медицини, врачању, ритуалним понашањима… Аутор констатује да архетипске елементе најархаичнијих обичаја истраживач може да открије само успостављањем искрене комуникације са казивачем. Софија Костић истиче неопходност познавања психологије, која је на жалост у потпуности потиснута са катедре за етно-антропологију. Спознаја духовних сфера човековог живота захтева мултидисциплинарни приступ, који омогућава научнику истраживачу традиционалне културе да квалитетно приступи проблемима на терену. Аутор скреће пажњу на негативне, штетне појаве са којима се среће истраживач приликом избора казивача. Посебно издваја писце – аматере, ауторе монографија појединих насеља, који површним приступом проблему, казивачима пласирају своју причу и на тај начин сугеришу одговоре. Као штетну појаву издваја реконструисане детаље обичаја, костима, игре од стране културно-уметничких друштава. Аутор закључује да је управо због тога потребно познавање психологије и њених метода да би се лакше проценило да ли испитаник говори о свом искуству или препричава туђе.
Софија Костић веома храбро и оштро критикује поједине негативне појаве у научним круговима. Држава располаже једном организацијом, цензуром, скривеном под разним именима, почев од ментора, рецензената, редакције, па наводи „стручног мишљења” неког појединца или више њих који исто мисле када је у питању стављање реза за напредовање мисли. Тако се јавни медији и објављена па чак и изговорена мисао стопира ако пред– ставља сметњу, конкуренцију и сл. Зато су нове методе тешко прихватљиве јер их пласирају личности које нису ауторитети, па се такви људи онемогућавају да раде и пишу јавно. Некима од таквих аутора штампана су дела постхумно када више нису били у могућности да неког угрозе, а дела су била веома корисна па се онда могло позивати на њих и цитирати их. Софија Костић закључује да је неопход– но дозволити човеку да каже шта мисли, а у случају да греши, нека се створи критика на коју он може да одговори релевантним чињеницама. Од изузетног значаја је одлука Софије Костић да свој рад публикује баш у нашем зборнику.
У тексту Сузане Мијић „Преслице из збирке Покућство у Музеју рударства и металургије« класификована је и обрађена колекција преслица која се чува у етнолошкој збирци. Аутор сагледава значај ове колекције кроз типолошку разноврсност (заступљеност предмета од елементарних до развијенијих форми), богатство орнаменталних мотива као и територијалну распрострањеност која је еквивалентна заступљености у збирци. Преслице, које припадају материјалној култури у великој мери преносе информације о етничким, друштвеним и културно-историјским приликама заједница у којима су настајале и трајале, те поред употребне и естеске аутор истиче и комуникацијску функцију овог артефакта у традицијским друштвима.
У раду се даље истиче да су прву стручну типологију преслица у Србији дали Сима Тројановић и Никола Зега почетком XX века. У збирци музеја евидентирано је пет од укупно 12 типова заступљених у различитим деловима Србије. Највећи број преслица припада лопатастом типу карактеристичном по горњем радном делу облика лопате на коме су у процесу предења постављана текстилна влакна. Поменути тип преслице заступљен је код влашког и српског становништва околине Бора.
Израдом и украшавањем преслица бавили су се пастири, затим даровити појединци за потребе својих породичних заједница, а по поруџбини су набављане код сеоских занатлија а то је чинио углавном имућнији слој становништва. Најзасупљенији орнамент на преслицама из збирке „Покућство” је саксија са цвећем, односно ћуп или посуда са једном дршком, из којих се извија лозица, биљка са цветом и листовима. Поменути мотив заступљен је на старијим примерцима с краја XIX , али и на преслицама из друге половине XX века. Богате рударске традиције северног дела источне Србије нису добиле одговарајуће место у ликовном изражавању на преслицама. Једино се може издвојити преслица инв. број 527 на којој се поред флоралних мотива и грба Краљевине Србије налази и рударски симбол испод кога је написано Рудник Боговина. Преслица је израђена 1922. године.
Аутор скреће пажњу на специфичну терминологију, с обзиром на то да се у музејској документацији као народни назив сусрећу два термина – фурка и кудеља. Израз фурка везује се за предмете набављене у селима настањеним влашким становништвом, а термин кудеља је заступљен у Доњој Белој Реци, као и у сеоским срединама Тимочке крајине у којима живе Срби. С обзиром на то да се термин фурка сусреће код Албанаца, затим код Румуна у Банату, Шиптара на Косову и Метохији, код Карагуна на Овчем пољу, Гопешана, Саракачана у Грчкој, у научним круговима се ово објашњава културно-историјским везама палеобалканских народа или остатком балканског латинитета. Словени доласком на Балканско полуострво затичу преслицу код аутохтоног становништва, а да је она била део њихове културне баштине доказује и сам назив преслица својствен свим словенским језицима. То потврђују и археолошки налази глинених пршљенова, у словенским женским гробовима, који датирају из првих векова по насељавању Словена, а коришћени су за предење и ткање конопље и лана у домаћој производњи.
Аутор закључује да колекција преслица многим својим елементима указује на интегративне процесе српског и влашког становништва које је вековима живело на једном простору. То доказује уједначеност у морфолошком и орнаменталном погледу, као и идентичност културних традиција етнички хетерогеног становништва околине Бора.

Сузана Мијић

Током службене посете једном од села борске околине, насељиним становништвом романског порекла, у пролеће 2006, које је било више налик зими, у сеоској библиотеци повео се разговор о народним ношњама. Један од присутних мештана врло темпераментно је објашњавао, како су Влахиње у прошлости украшавале главу перјем, али да су им српске власти то забраниле.
Само по себи намеће се питање да ли је површно познавање појединих појава опасније од незнања.
•••
Традиционална ношња околине Бора јавља се у варијантама косовско-ресавског типа, као и влашке унгуреанске ношње. Поменуте варијанте коегзистирале су кроз дуги низ векова. До њихове трансформације долази почетком XX века. На сликама Адолфа Кауфмана, које се чувају у Музеју рударства и металургије у Бору, а које датирају из прве деценије по отварању Борског рудника, реалистично су приказани рудари и топионичари одевени у традиционалну ношњу. Фактори који су утицали на промену традицијских образаца одевања су пре свега развој рударства, а затим саобраћаја, трговине, занатства. Међутим, поједини елементи ношње, који су у великој мери одређивали преовлађујуће типове нестају насилним путем – наредбом власти. Реч је о карактеристичним оглављима удатих жена – трвељима, елементу женске ношње косовско-ресавског типа и плећерима, који су били саставни део женске влашке унгуреанске ношње.
По наредби Начелства округа Тимочког од 23. априла 1890. године упућеног свим капетанима и среским начелницима стоји: „…па стога препоручујем вам да наредите свим опћинским судовима у вашем срезу, да они одмах на основу 326. крив. закона издају општинску наредбу, којом се најстрожије забрањује ношење свију капа од неучињене и неострижене овчије коже; ношење трвеља, плећера и свију оних капа које, сувише притискајући главу спречавају додир главе са ваздухом и тиме производе разне болести, нечистоћу”. У наредби такође стоји да је разлог забране ношења трвеља, плећeра и шубара с једне стране естетске природе, а са друге здравствене због изазивања многих болести – главобоље, несвестице, шуге, као и сифилиса и других заразних болести.1 Треба напоменути да је далеко пре ове званичне забране кнез Милош покушао да својим наредбама утиче на промену компликованих оглавља због којих су и млађе жене остајале без косе и добијале кожне болести на глави. Међутим, и поред казнених мера жене су задржале своја традиционална оглавља све до почетка XX века.
На основу података из литературе као и музејске грађе покушаћемо да реконструишемо начин чешљања и покривања главе који је био саставни део старијег типа влашке и српске ношње карактеристичне за околину Бора.
Трвељи су вештачке плетенице од вуне, рађене на три игле у три крака, пуњене непреденом вуном или кучином. Оне су уплитане са косом раздељеном по средини у две плетенице које су се савијале иза ушју и везивале на потиљку. Украшавани су новцем, најчешће талирима, а код имућнијих жена и дукатима. Преко трвеља намештан је комад тканине правоугаоног облика који се спуштао низ леђа, ткан на разбоју, црвене боје, орнаментисан вертикалним разнобојним пругама. Преко трвеља и превеза стављао се пешкир од памука који се прикачињао са стране иглама. Подаци из литературе указују на заступљеност трвеља у Србији још од средњег века. Сматра се да су настали у Грчкој одакле су Вардарском долином пренети у нашу земљу.2 До краја XIX века трвељи су осим у Црноречју били заступљени у некадашњем крушевачком, алексиначком, књажевачком и ћупријском округу као и на Косову и Метохији.
Плећери су праменови неупредене вуне, увијени и увезани тканином, који су стављани на главу тако да се коса није видела. Плећери су украшавани новцем и перлама. Преко плећера ношена је мала троугласта капа – шапса, шивена од кудељног платна, украшена везом. Ову капу карактерише истакнути врх као и крст са кукама који се јавља као најзаступљенији орнаментални мотив. Капа је кићена перјем, најчешће пауновим, и испуњена калупом од тежине. Преко овог оглавља везиван је пешкир – пропода, ткан од памука беле боје на крајевима украшен стилизованим геометријским орнаментима, а као веома чест јавља се мотив ромба.3 Поједини истраживачи ово оглавље доводе у везу са архаичним једнорогим капама, које су у даљој прошлости биле заступљене у Румунији, Бугарској, Русији, али и код других европских народа.4
Чешљање косе у плећере и трвеље изводило се у идеалним условима једанпут или двапут месечно, с обзиром на то да је за намештање ових комликованих оглавља било потребно доста времена. Иако су представљали део потпуно различитих типова ношње, плећери и трвељи су имали низ идентичних значења:
-eксплицитно изражавање брачног стања (девојке су у прошлости, за разлику од жена, ишле непокривене главе, а косу уплитале у једну или две плетенице)
изражавање економског стања (имућније жене украшавале су оглавље дукатима)
у етнички хетерогеној средини оглавље је представљало обележје националности
и у влашкој и у српској ношњи јављају се као репрезентативни елемент
магијска улога (богата орнаментика, новац као и перје јављају се у функцији заштите од злих сила и погледа)
задовољавање естетских критеријума традицијских друштава.
Државним властима које су се деценијама законски бориле против ношења оглавља карактеристичних и за српску и за влашку ношњу, у освит XX века пошло је за руком да их, најзад, укину.
НАПОМЕНЕ:
1 Маринко Станојевић, Како су се изгубили трвељи у Тимоку, Зборник прилога за познавање Тимочке крајине. Књ. 3, Београд, 1931, стр. 89.
2 Јелена Аранђеловић-Лазић, Капа део народне ношње у Североисточној Србији, Развитак, мај–јун, 1966, број 3, стр. 52.
3 Исто, стр. 54.
4 Јелена Аранђеловић-Лазић, Женско оглавље у облику рога као одраз примитивне идеје о плодности, ГЕМ 34, Београд, 1971, стр. 37–74.

Сузана Мијић

Бор – град о коме је доста писано са различитих аспеката, специфичан по чињеници да је за неколико деценија од руралног насеља, преко колонијалне фазе, израстао у урбану регију. Данас, када готово не постоје разлике у начину живота на селу и у граду, потребно је пронаћи нијансе које град издвајају и чине јединственим урбаним системом. Проучавања историјске прошлости, економских, социјалних и политичких прилика, просторних целина и демографских покретљивости доприносе упознавање града на макро нивоу.1 Међутим, истраживања појединих сегмената друштвеног живота утканих у градски миље, датованих у ближој или даљој прошлости, ма колико маргинално изгледали, интерпретирају структуру и организацију града.
Овај прилог је инициран одржавањем манифестације „Златна свадба” која се 2005. године четврти пут организује у борској општини. Манифестацијом су обухваћени брачни парови из Бора и сеоских средина које административно припадају општини Бор, а чији бракови континуирано трају 50 година. Програм манифестације, конципиран од стране Геронтолошког друштва је културно-забавног карактера (укључује посету Музеју рударства и металургије, Народној библиотеци Бор, културно-забавни програм, званични пријем код председника општине и свечани ручак). Позиву за учешће одазвало се 22 брачна пара из Бора, Слатине, Злота, Брестовца и Оштреља, што представља трећину у односу на укупан број склопљених бракова у Бору и селима из околине Бора 1955. године.
Циљ овог прилога је да се на основу података добијених разговором са учесницима манифестације, коришћењем релевантних података из литературе, који обухватају период краја XIXи прве деценије XXвека и емпиријске грађе депоноване у Музеју рударства и металургије, укаже у којој су мери задржани, односно промењени и трансформисани традицијски културни обрасци у условима новонастале друштвено-економске и политичке структуре у периоду после Другог светског рата, на примеру начина склапања брака у Бору и околним сеоским срединама.
Традиционални облик склапања брака у околини Бора
Села која административно припадају борској општини специфична су по свом етничком саставу, јер изузимајући Доњу Белу Реку, сва остала су настањена влашким становништвом. Поред друштвено-економских, привредних и географских чинилаца, свакако треба истаћи и значај хетерогене етничке структуре у проучавању појединих елемената народне културе. Живећи заједно на једном простору, током различитих историјских периода, долазило је до процеса симбиозе и асимилације између романизованог балканског и станивништва словенског порекла, што свакако има утицај и на очуваност појединих архаичних елемената у свадбеним обичајима.2
Склапање брака представља један од преломних догађаја у животном циклусу појединца. Свадбени ритуали су у традиционалној култури нашег народа имали сложену структуру. Груписањем појединих елемената издвојићемо три фазе свадбене церемоније:
1. Прошевину је уговарала проводаџија у традицијом прописане дане – четвртком или недељом. У прошевину одлазе момак са својим родитељима и неко од њихове фамилије. Девојка оглашава свој пристанак испијањем понуђене ракије, што представља вид невербалне комуникације. Затим се размењују дарови, девојка добија мараму са дукатом и киту цвећа, а момак кошуљу, чарапе, тканицу и пешкир. Током прошевине обављају се договори око припреме свадбе и девојачког мираза.3 Позивање сватова регули сано је обичајном праксом, најпре се зове кум, затим стари сват,4 а тек онда родбина и пријатељи. Обавезни реквизит је буклија окићена новцем и цвећем. Девојке уочи свадбе ките капије и врата младенаца венцима цвећа.
2. Главни сватови на свадби су кум, стари сват, девер, а код влашког становништва и бабица – моша. После окупљања у младожењиној кући, сватови крећу по невесту. Присутан је један архаичан обичај извођења лажне младе. Након тога пакује се младин мираз и младенци са сватовима крећу у цркву на венчање, а затим се одлази у младожењину кућу, где се обављају традиционални обичаји увођења новог члана домаћинства у круг породице и домаћи култ. Ови обичаји везани су за поједина култна места у кући као што су праг и огњиште. Праг је у старијој обредној пракси прекриван свекрвином сукњом, касније белим платном, јер се у традиционалној култури нашег народа јавља као свето место испод кога бораве душе умрлих5. Огњиште је представљало домаћу, породичну светињу, а као ритуално средиште куће, имало је исту улогу као олтар у храму6. Посебна улога у овим обичајима припада свекрви, што се објашњава матријархалним сирвивалом. Током свадбеног ручка размењују се дарови и почиње игранка. На крају првог дана свадбе, кум скида невести венац са главе, а свекрва је забради марамом, чиме она симбилично улази у ред удатих жена.
3. Прва посета младиним родитељима после свадбе назива се помирење, код влашког становништва – пакашуње, а код Срба у Доњој Белој Реци – повртање. Том приликом дарови добијени у тазбини носе се на барјаку са привезаним петлом или кокошком.
На основу ове фрагментарне дескрипције можемо закључити да су бројни обичаји и ритуали које је наш народ везао за склапање брака били у функцији обезбеђивања среће, напретка и плодности брака, а не сме се занемарити и њихова апотропејска и социјализаторска улога. Ритуалном праксом као саставним делом свадбене церемоније наглашена је промена друштвеног статуса (девојка – невеста – удата жена;момак – младожења – ожењен мушкарац), односно прелазак из једног животног периода у други.
У традиционалној породици о избору брачног партнера одлучивали су родитељи, тако да се склапање брака „…пре могло окарактерисати као успостављање везе између две породичне заједнице него као удруживање два индивидуума”.7 Критеријуми избора брачног партнера били су пре свега материјално стање и друштвени статус. Такође треба истаћи и наглашеност територијалног принципа, што указује на заступљеност сеоске ендогамије, односно склапање брака унутар сеоских заједница. Старосна структура младенаца упућује на заступљеност малолетничких бракова, будући да су се девојке удавале у 15. или 16. години, а младићи женили око 17. године. Разлози неступања у брак већ пунолетних чланова сеоских за једница били су болест или сиромаштво. У нашем традиционалном друштву доминантан је патрилокални облик брака, што значи да је млади брачни пар живео у домаћинству младожењиних родитеља. Треба напоменути и спорадичну појаву домазетских бракова које карактерише матрилокални принцип.
Церемонија склапања брака у Бору средином50. година XX века
Иако је Бор добио статус града 1947. године, у наредној деценији није било значајнијег помака на урбанистичком и привредном плану, тако да је задржао изглед рударске колоније, са лошим саобраћајним везама, што илуструје податак да се једном улицом улазило у град и излазило из њега. Новоименовани град је у потпуности зависио од рудника који су Немци у великој мери онеспособили приликом повлачења (јама је била потопљена, флотација и многа друга постројења онеспособљена, електричне централе демонтиране). Године по ослобођењу биле су године стагнирања пре свега због обнове већ застарелих рудничких постројења, недостатка радне снаге и лоших саобраћајних веза. Али како наводи С. Јовановић, „Ове тешкоће надокнађиване су ентузијазмом и ударничким еланом борског колектива, индивидуалним подвизима који су Бор током једне деценије сврставали у сам центар велике борбе којом се подизала уништена југословенска привреда”8.
Поред привредно-економских, начин живота у послератном Бору био је под непосредним утицајем суштински промењених политичких и културно-историјских чинилаца, али и традицијских модела културе које су из сеоских средина преносили нови досељеници и околно становништво. Разговором са учесницима манифестације „Златна свадба” дошло се до података који представљају својеврсне „усмене мемоаре”9, будући да реконструишу једну културну ситуацију из прошлости – склапање брака, а уједно преноси информације о животу и приликама у Бору средином педесетих година XXвека.
Критеријуми за избор брачног партнера, као што су имовно стање, друштвени статус и слично, у условима промењене друштвено-економске структуре више нису преовлађујући, а самим тим се губи утицај родитеља у одлучивању око склапања брака. Главни критеријум су емотивни односи двоје младих. „Нападао је велики снег тог јутра на Светог Николу, када сам са својим колегом кренуо у једно село у околини Књажевца на славу. Угледао сам је и знао сам да ће ми бити жена, а и ја сам се њој допао. Договорили смо се, а таст ми је рекао да сачекам док спреме мираз и свадбу. Одговорио сам му да ми не треба ни мираз ни свадба, већ она. И повео сам је са собом.” Као што се може закључити, структура свадбене церемоније у којој је проводаџика имала значајну функцију је нарушена. У измењеним условима супституцију наводаџике представљају колеге, пријатељи, суседи.
Полазећи од територијалног принципа као критеријума, издвојили смо четири категорије бракова, карактеристичних за поменути период:
1. бракови склопљени између старинаца, то јест рођених Борана чији су родитељи настањени у Бору између два рата и раније;
2. бракови које су склапали нови досељеници, насељени у Бору после Другог светског рата, претежно из јужних и источних предела Србије;
3. бракови аутохтоног становништва сеоских средина из околине Бора;
4. мешовити бракови, склапани махом на релацији старинаца и нових досељеника.
У погледу територијалног оквира увиђа се да је склапање брака вршено унутар одређених друштвених групација, што се може идентификовати са традиционалном ендогамијом, на шта посебно упућује и податак да је заступљеност бракова из четврте категорије, коју смо условно назвали мешовитим, била најмалобројнија. Територијални оквири брачних веза одговарају друштвеним оквирима, који се поклапају са етничком и конфесионалном припадношћу. Будући да је Бор кроз своју колонијалну фазу стекао одрђење мултиетничке и мултиконфесионалне средине, 50. година још увек је склапање брака обележавала конфесионална и етничка хомогеност, тако да је међу стареначким становништвом важило правило да се католик жени католкињом, а православац православком. Аутохтоно становништво је задржало оквире старе сеоске ендогамије коју је једино реметило укључивање бракова традиционално склапаних у оквиру појединих села. Нови досељеници се су у већини случајева женили девојкама из свог завичаја. Интересантан је одговор једног испитаника који каже да је довео девојку у Бор из свог села са југа Србије, али да то није исто, јер је она из друге махале. И код аутохтоног и код досељеног становништва, територијални оквири природно одговарају етничким и религијским. Најмањи број (свега два), спада, по предложеној класификацији, у мешовите бракове. У једном случају је реч о склапању брака између Шиптара и Српкиње, где из облика територијалне егзогамије проистиче религијска и етничка. У другом случају нови досељеник је склопио брак са девојком из стариначке породице, који је у религијском и етничком смислу хомоген.

Церемонија склапања брака обављана је у Бору у згради општине и у службеним просторијама управе у сеоским срединама. Корените промене друштвене и политичке структуре, у периоду после Другог светског рата, утицале су на незаступљеност црквених бракова, док грађански облик склапања брака постаје обавеза. У испитиваној групи бележи се појава само два сакрална венчања. У оба случаја реч је о православним браковима склопљеним у руралним срединама. Једно црквено венчање обављено је у Оштрељу, а друго у селу из околине Врања. Чин венчања обављен је и у једном и у другом случају у приватном простору, односно у домаћинству младенаца. У осталим случајевима за Бор и околне сеоске средине доминантан је грађански облик склапања брака.
Изједначавање урбаног и руралног присутно је и у организацији свадбе, која се обавља на два начина:
1. склапање брака са свадбеним весељем,
2. склапање брака без свадбеног весеља.
Свадбено весеље у граду, организовано је после званично склопљеног брака и то искључиво у стану невестиних или младожењиних родитеља, уз присуство око двадестак гостију (рођака, суседа, колега). Музичари, углавном пријатељи младенаца или њихових родитеља изводили су кола и народне песме. На питање које су мелодије у то време биле популарне, нико од испитаника није могао да се сети. Младенци су добијали поклоне, а карактеристично за то време је даривање предмета металног и стакленог покућства – шерпи, лонаца, чашица за ракију, тањира… Предмети текстилног покућства и новац као дар изостају.
Свадбено весеље у руралним срединама организовано је искључиво у домаћинству младожењиних родитеља, што указује на очуваност патрилокалног облика брака. Обичајна пракса је у великој мери редукована, тако да је доминантна друштвена функција свадбене церемоније. Поклони су идентични као и у граду, обогаћени предметима домаће текстилне радиности. У сеоским срединама забележена је и појава уздарја, која није карактеристична за град.
Док је церемонија склапања брака са свадбеним весељем била заступљенија на селу, појава склопљених бракова где свадбеног весеља није било чешће се сусреће у граду. Готово да се одговори у потпуности поклапају – после обављене процедуре у општини, ишло се у „Рог” са кумовима на ручак или чешће само на пиће. „Ишли смо у „Рог” на пиће. Он и кумови су пили ракију, а ја сок од малине.”
Склапање бракова где свадбено весеље изостаје се веома ретко сусреће у сеоским срединама и карактеристично је за најсиромашнији сеоски слој становништва. У сеоским срединама после обављеног склапања брака одлазило се кући. „Били смо сиромашни. Ја нисам имала мајку, а он је имао пуно браће, само смо се венчали јер се тако морало и… ништа.”
И у погледу кумства се јављају разлике: код стариначког борског и аутохтоног сеоског становништва, била је заступљена очуваност установе старог, односно наследног кумства, док је код мешовитих и бракова нових досељеника кумовао младожењин колега или неко од суседа. Таква кумства, по правилу, нису одржавана нити постајала традиционална и преношена на следеће генерације, углавном због покретљивости унутар града и промене радних места.
У сеоским срединама околине Бора, у првој деценији после Другог светског рата, био је заступљен патрилокални облик брака, што значи да је млади брачни пар живео у домаћинству младожењиних родитеља. На тај начин се формира проширена или вишегенерацијска породица.
У Бору је био заступљен и матрилокални и патрилокални облик брака, а било је случајева да нови досељеници живе код неког од рођака. У свим испитиваним примерима, период живота у проширеној породици је трајао релативно кратко, јер већ почетком шездесетих година запослени у руднику добијају станове, те тако долази до формирања ужих породица.
На основу одговора повезаних са културом становања, у првој деценији после Другог светског рата, али и касније, произилази да су у Бору коришћени наслеђени облици градитељства из колонијалног периода. Иако је Бор већ средином тридесетих година XXвека имао готово све просторно-урбанистичке карактеристике по којима је могао да стекне статус града, Дирекцији рудника то није одговарало због обавезе финансијских улагања у даљу изградњу као и комуналну инфраструктуру.10 Затечени станови били су типски уједначени и подразумевали су стамбене јединице са мањим бројем просторија, кухињом и једном до две собе, без хигијенско-санитарних уређаја. „Мој буразер је дошао у Бор 1949. Имао је стан код Удбе, собу и кухињу. Кад сам се оженио 1955, жена и ја смо живели у кухињи, ту је био шпорет на дрва, кревет, сто и столице, а брат са же ном и децом у соби. Самачки стан иза „Експреса” сам добио 1961. Ту је било око 20 таквих станова. Имали смо посебне wc-e, али смо морали да пређемо пругу да бисмо дошли до њих… Биле су јавне чесме, а ми смо воду узимали од комшије из дворишта.”
Социјална и професионална структура испитаника је уједначена. Доминира заступљеност неквалификоване и полуквалификоване радне снаге са тенденцијом дошколовавања. „Радио сам у Грађевинском предузећу „Бор” при РТБ у, 1954. године школовао сам се за ПК радника, 1958. за КВ радника годину дана, а 1964. за ВК радника. За грађевинског пословођу ишао сам у Црну Траву 1970. где је била грађевинска школа.”
Образовна структура мушкараца и жена је уједначена, међутим финансијске приходе у домаћинству остварују мушкарци, зато што су били далеко већи изгледи за запошљавање полуписмене и неписмене мушке радне снаге у односу на женску. Жене су углавном биле везане за обавезе у домаћинству и подизање деце. Један број жена се касније запошљава (на киосцима, у трговини), али је и поред тога заступљен већи број домаћица.
Старосна структура испитаника обухвата, у односу на годину рођења период од 1931. до 1936. То указује да је доба ступања у брак, у односу на традиционална схватања, промењено, јер су венчања обављана између пунолетних особа.
Треба истаћи да су ова истраживања у почетној фази, те је њима обухваћен ограничен број испитаника. На основу њиховог казивања, покушали смо да реконструишемо поједине сегменте и дођемо до сазнања о начину, карактеристикама и облицима склапања брака у Бору средином 50. година XXвека. На основу прелиминарних резултата, можемо закључити да је церемонија склапања брака у Бору и околним селима у периоду после Другог светског рата била условљена, на манифестном нивоу, измењеном друштвено-економском и политичком структуром, док су на латентном нивоу били заступљени, донекле трансформисани, традицијски модели.
НАПОМЕНЕ:
1 Гордана Љубоја, „Урбана антропологија”, Култура, бр. 53, Београд 1951, стр. 224.
2 Никола Пантелић, „Традициналне одлике породичне и родовске организације до 70. година XX века”, Зборник Етнографског музеја у Београду 1901–2001, Београд 2001, стр. 362.
3 Мираз је девојкама у виду земље и других непокретности, као и новца, почео да се даје у периоду после Другог светског рата. Пре тога девојка је носила у будући дом само девојачку спрему и дарове за свадбу. Никола Пантелић, „Женидбени обичаји”, Гласник Етнографског музеја бр. 38, Београд 1975, стр. 136.
4 Исто, стр. 130.
5 Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Београд 1998, стр. 365.
6 Исто, стр. 330
7 Народна религија Срба у 100 појмова, Београд 1991, стр. 242.
8 Слободан Љ. Јовановић, Бор историјски путокази, Бор 2001, 43.
9 Мирјана Прошић Дворнић, „Истраживања прошлости и питање извора у етнологији – меморијална и путописна грађа”, Етнолошке свеске, VIII, Београд / Крушевац, 1987, стр. 48.
10 Слободан Љ. Јовановић, „Друштвени и културни процеси у Бору у историјском контексту међуратног раздобља”, Зборник радова Музеја рударства и металургије, књига 5/6, Бор 1987–1990, стр. 196.

Сузана Мијић

(Др Видосава Стојанчевић: Етно-историјски процеси у источној Србији у 19. веку, Историјски архив, Неготин 2003.)

Књигом Етно-историјски процеси и источној Србији у 19. веку чији је издавач Историјски архив у Неготину, обухваћено је десет радова др Видосаве Стојанчевић, публикованих у часописима и зборницима у периоду од 1964. до 1988. године.1 Озбиљан издавачки подухват, решен веома успешно, с обзиром на то да се радови тематски и хронолошки надовезују и употпуњују.
Др Видосава Стојанчевић (1924–1998) рођена је у Аранђеловцу. Као прва жена етнолог докторирала је 1964. године. Своју научну каријеру започела је у Етнографском институту САНУ 1950. године, где је у звању научног саветника пензионисана 1989. године. Области њеног проучавања су биле изузетно широке, тако да је објавила шест књига посебних издања, била сарадник бројних часописа и зборника радова у Београду и унутрашњости Србије и учествовала у раду многих научних скупова и симпозијума у земљи и иностранству.
Књига Етно-историјски процеси и источној Србији у 19. веку започиње освртом аутора на етнографску и историографску грађу коју је сакупио и записао Вук Караџић, будући да је као писар, цариник и судија у једном периоду српског устанка (1811–1813) боравио у Неготину, Кладову и Брзој Паланци. Из тог периода датира и велико пријатељство Вука Караџића и Хајдук-Вељка Петровића, које је иницирало настанак Житија Ајдук Вељка Петровића, штампаног 1826. године и које се сматра једном од најбољих биографија тог периода значајног за нашу националну историју. Видосава Стојанчевић истиче изузетан допринос Вукове грађе за упознавање културно-историјских и економско-социјалних прилика у источној Србији, с обзиром на то да је у својим записима оставио податке о привредним приликама, врстама занимања, тешком економском експлоатисању становништва Тимочке крајине под Турцима, народном животу, обичајима и обрадио већи број примера за географску номенклатуру и географију источне Србије, као и попис нахија и села. Видосава Стојанчевић сасвим исправно закључује да је Вук Караџић обогатио ризницу наше народне и културне историје.
Наредни рад у овој књизи носи наслов „Дубочке ’русаље’ или ‘падалице’ као предмет комплексних научних студија” и у њему аутор даје преглед појединих тумачења везаних за архаичан обичај дубочких русаља, појаве истраживане на мултидисциплинарном нивоу у оквиру компаративне историје, религије, лингвистике, медицине, етно-кореографије и фолклора. У данашњем развоју наука, све је виднија интеграција више научних дисциплина и међунаучна сарадња, а Видосава Стојанчевић иде корак испред, користећи не само резултате и методе друштвених, већ и природних наука у решавању својих задатака. У поменутом раду, служећи се компаративном научном анализом, бар донекле расветљава овај прастари обичај чије је основно обележје колективна екстаза, појаву која није у потпуности добила адекватно објашњење до данашњих дана.
Следећа три рада се односе на бурне историјске догађаје из 19. века и њихов утицај на етно-генетске процесе, миграциона кретања, демографску и социјално-економску структуру. Као догађај од великог, не само национално-историјског, већ и културног, друштвеног и економског значаја, аутор истиче Прокламацију од 29. маја 1833. године, којом је кнез Милош објавио народу портину одлуку о присаједињавању „отргнутих предела” Србији, а у новембру исте године, султан Махмуд II је потврдио ову одлуку новим хатишерифом. Присаједињење је вршено у етапама, тако да је српска управа уведена најпре у Јадру и Рађевини, делу Старог Влаха и Новопазарске нахије, затим у Крушевачкој и Ражањско-параћинској нахији са Алексинцем, а у пролеће 1833. ослобођени су Крајина са Кључем, Тимочка крајина, Сврљиг и сокобањски крај. Видосава Стојанчевић уочава да наведени део источне Србије по припајању постаје својеврсно транзитно подручје за досељавање и пребегавање из Влашке (главна влашка метанастазичка струја долазила је из округа Турн Северина и Крајове, као и из источнобанатских крајева), Бугарске (околина Видина, Лом Паланке и Загорја), а као трећу миграциону струју, мада не тако масовну, издваја ону која се кратала из Понишавља. Аутор упознаје читаоце са податком да су, после 1833. године, влашки досељеници у источној Србији уживали сва права грађана Србије, а да су као дошљаци били ослобођени пореза и кулука на период од две до три године, уз посебно право на крчење земље. Проучавајући опште карактеристике асимилације, аутор уочава и акултурационе процесе које су наведена метанастазичка кретања изазвала. Велики допринос етнологији као науци о народу, пружа својим покушајем да објасни сложене етничке структуре источне Србије, издвајајући стариначки српски слој, косовску и моравско-вардарску струју досељеника у 17. веку, стариначки влашки слој и досељено влашко становништво у периоду од 17. до 19. века. Из обиља података издвојићемо оне који се односе на борску околину, односно списак села са бројем кућа која су 1833. године припадала капетанији вражогрначкој, нахији црноречкој: Кривељ – 137 кућа, Шарбановац – 100 кућа, док је село Лука припадало капетанији крајинској и било настањено млађим влашким досељеницима. Ради поређења, изнећемо податак да је Зајечар до 1839. године био село са 152 куће.
Видосава Стојанчевић је посветила посебну пажњу последицама српско-турских ратова 1876, 1877 и 1878. године, који су, поред пустошења и расељавања тимочких насеља, у економском погледу веома уназадила становништво Тимочке крајине. Уочавајући раслојавање традиционалне друштвене структуре сеоског живота последњих деценија 19. века, аутор запажа да је раслојавање најпре захватило традиционалне норме народне материјалне културе, затим облике сеоског економског и друштвеног живота, док су се најспорије трансформисали сеоски и породични ритуали и обичаји. Последњих деценија 19. века започет је процес културног и економског изједначавања Тимочке крајине са осталим развијенијим деловима Србије.
Посебно подручје истраживања Видосаве Стојанчевић је ђердапска област са залеђем у 19. веку. У оквиру ових проучавања посебно су обрађена два насеља – стари Пореч, односно Доњи Милановац и Петрово Село. Аутор даје обиље података о животу становништва на острву Пореч, о разлозима пресељења и формирања нове варошице на копну под именом Доњи Милановац, и то кроз преписку капетана Стефана Стефановића Генке и кнеза Милоша. Користећи Арачки тефтер Пореча и Поречке Реке из 1828. године, аутор реконструише поделу варошице на острву и обрашњава социјалну и економску структуру Пореча.
Видосава Стојанчевић користи архивске изворе, али и богату литературу у проучавању још једног насеља, формираног средином 19. века Петровог Села, разјашњавајући миграционе, етничке и културне процесе у првој фази настањивања, од 1850. до 1880. године. Петрово Село, које се налази у долини реке Косовице на Мирочу, формирано је досељавањем црногорских породица пореклом са територије Катунске и Ријечке нахије, црмничких племена и малобројних херцеговачких породица у периоду од 1845. до 1855. године (различите су претпоставке о години насељавања). Та досељавања су била организована делом од стране власти, али је било и самовољних, а као разлог се наводи глад која је 1847. године настала у Црној Гори. Упоредо са овим миграционим процесом, текао је и процес настањивања српског и влашког становништва из околних села.
Користећи податке Пописне књиге становништва округа крајинског, среза кључког, општине петровоселске 1884. године, аутор анализира сложену етничку структуру и етничке процесе. Међуетничке односе карактеришу, процеси асимилације и симбиозе српског и влашког слоја и изолованост досељеника из Црне Горе, због ендогамних брачних веза, чиме је успорен процес асимилације и стапања са околним становништвом.
Видосава Стојанчевић је, такође, дала и прилог проучавању традиционалних транспортних средстава карактеристичних за ђердапско подручје у 19. веку, што је утицало на професионално опредељење становника овог краја, као и на појаву карактеристичних заната.
Значајан допринос у проучавању здравствене културе, у овом случају везане за рударство, дала је у раду „Лекари странци као оснивачи здравствене службе у рударском насељу Мајданпек 1849–1856. године”.
Као што се из овог краћег приказа може видети, књига Етно-историјски процеси у источној Србији у 19. веку др Видосаве Стојанчевић обухвата период пресудан за формирање савремене српске државе. Текстови писани разумљивим стилом, прихватљивим широком кругу читалаца, а ипак засновани на научним принципима, упознају нас са културно-историјском стварношћу територијално и хронолошки јасно дефинисаном. Опредељујући се за истраживања на компаративној основи, Видосава Стојанчевић износи преглед етнолошке грађе, историографских и аутентичних архивских докумената, чиме даје велики допринос за упознавање културно-историјског наслеђа источне Србије током 19. века.
Напомене:
1. Библиографија радова Видосаве Николић-Стојанчевић је дата у Гласнику Етнографског института САНУ, књ. XLVII, Београд 1998, стр. 43–54 и у Лесковачком зборнику, књ. XXXIX, 1999, стр. 301–314.

Сузана Мијић

Једна од континуираних делатности Музеја рударства и металургије у Бору је везана за истраживање духовне и материјалне културе, као и за остваривање практичних циљева музејског рада: прикупљања предмета народног стваралаштва, њиховог чувања, стручне обраде и, на жалост, у много мањој мери излагања и публиковања. Разлог за то треба тражити у недостатку изложбеног простора, тако да је на сталним поставкама у музеју и конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи заступљено око петнаест процената целокупног фонда етнолошке збирке. Овај проблем превазилази се повременим мањим тематским изложбама које представљају јавности поједине сегменте наше традиционалне културе.
Етнолошка збирка је формирана 28. марта 1962. године. То је датум када је инвентарисан први предмет – зубун „дарамче” – откупљен у Звездану, али је, вероватно, прикупљање предмета започето раније, без стручне музеолошке обраде и инвентарисања музејских предмета.
У протеклим деценијама, етнолошки фонд је увећан за око две хиљаде предмета класификованих у збирке: народна ношња, текстил, покућство, народни музички инструменти, култни предмети, ликовна збирка, накит, рударска опрема и алати.
Систематска допуна фондова збирки врши се откупом предмета преко Комисије за откуп у музеју, као и поклонима, те откупима и поклонима приликом теренских истраживања.
Датирање предмета из збирке обухвата време настанка или период употребе, којим се они везују за 19. и 20. века. Не сме се занемарити чињеница да је већина ових предмета резултат континуиране заступљености идентичних облика, са истом или промењеном функцијом, кроз дуги низ векова.
Територијално, материјал је највећим делом везан за локалну средину, односно североисточни део Србије, док је заступљеност из осталих етно-географских области спорадична, изузимајући збирку оријенталног покућства и оружја, изложену у конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи и на сталној изложбеној поставци у музеју, која је набављена откупом на Косову и у казанџијским радњама на Баш-чаршији у Сарајеву, 1970. године.
Година које је на измаку, била је изузетно благородна – етнолошки фонд је увећан за преко сто предмета захваљујући дародавцима као и откупима којима су збирке систематски попуњаване. Предмети узети из свог природног окружења, лишени свакодневне функције, пролазе кроз период адаптације, проучавања, мерења, конзервације, али сваки понаособ представља део наше културне баштине, чувајући заборављене и полузаборављене приче минулих времена.
Каталог и литература
1. Либаде, инв. бр. Е/1199,
крај 19. века
Женски кратак хаљетак, од црног атласа, ношен у свечаним приликама. Рукави су изразито широки, дуги и просечени, по ивицама и на прорезима украшени нашивеном позамантеријском златном траком. Отворен целом дужином, предњи делови су прави, само у доњем делу полукружни. На леђима су два прореза украшена златним позамантеријским тракама, којима су рубови целих либада прошивени, али су накнадно ушивене шљокице и изнад прореза украс у виду крстића. Леђа и рукави су постављени белим платном (које је од стајања пожутело), док су предњи делови постављени црвеним платном (које је избледело у розе). Са унутрашње стране левог предњег дела је џеп од црног атласа са белом пругом.
Димензије: дужина 39 cm
дужина рукава 55 cm
ширина рукава 30 cm
У литератури има доста података о овом репрезентативном делу српске грађанске ношње. Поједини наши аутори сматрају да је либаде оријентални одевни предмет, наставак фермана, хаљетка из турске грађанске ношње, а по другима, његово порекло треба тражити у грчкој ношњи. Међутим, бројни извори нас упућују на то да се под европским утицајима на оријенталне елементе формирала српска грађанска ношња, по многим својим детаљима специфична и јединствена.1 Период формирања нове српске државе, пратило је и формирање српске грађанске ношње, о чему сведоче портрети Павела Ђурковића и Урoша Предића, као и бројних сликара који су по наруџбини портретисали виђеније људе и чланове њихових породица у ослобођеној Србији. Педесетих година 19. века либаде постаје неизоставан део грађанске ношње, који се облачио у свечаним приликама – на баловима, свадбама, славама, за позирање сликарима и фотографима. Последњих деценија 19. века, либаде из градске ношње прелази у сеоску, народну, прво венчану, а онда и празничну, али је и тада било доступно само женама имућнијих људи. Богате жене су имале два до три либадета различитих боја – младе жене и девојке су носиле бело или пастелно плаво, док су старије жене носиле углавном либаде црне, тамноцрвене, љубичасте и смеђе боје. У хладним данима преко либадета је облачена бунда или џубе, хаљетак сличан либадету, са широком крзненом крагном која се спуштала до половине пешева.2
Либаде се доста дуго одржало у српској грађанској ношњи која је, у периоду после вишевековног ропства, постала симбол слободе и националног идентитета.
2. Фес. инв. бр. Е/1200,
крај 19. века
Женски, врло плитки, фес од црвене чоје са пришивеном кићанком од црне свилене, неупредене нити. Носиле су их девојке стасале за удају и жене као део српске грађанске ношње. Зајечарски трговци су их набављали у Солуну.
Димензије: пречник 16 cm
дубина 3 cm
Као основни део женске грађанске ношње 19. века, у периоду формирања нове српске државе, фес указује на оријентално, турско порекло појединих њених елемената. Девојке, стасале за удају, носиле су фес, око кога су обавијале плетенице, док су жене обавијале фес уским повезом сачињеним од тамније мараме. Фес је украшаван и накитом, који се средином 19. века увози са запада: прстеном за фес, који је имао главу у облику круне и брошем „граном”, који је преузет из француског накита 60-их година 19. века. Прстен и брош су украшавали бареш – једнобојну или дезенирану мараму или црну сомотску траку која је обмотавана око феса и на потиљку причвршћивана иглама.3
Из 1827. године сачуван је портрет Томаније Обреновић, жене Јеврема Обреновића, рад Павела Ђурковића, на коме је она са фесом на глави. Портрет је од великог значаја за датовање елемената српске грађанске ношње.
3. Сукња, крецан, инв. бр. Е/1187, 40-е године 19. века
Сукња од црне вуне, која је бојена у кори од јове и јасена са додатком галице. После бојења, вуна се тка на разбоју, а затим носи код жене која се бави фалтањем. Направљена је од једне поле, у појасу ситно набрана и несашивена, везује се узицама са предње стране, које су провучене читавом дужином горњег дела сукње. Крецани су ношени у свечаним приликама преко кошуље или сукње (поље), а преко њих је ношена предња прегача, престилка или кецеља. Биле су део влашке унгуреанске ношње девојчица, девојака и жена.
Димензије: дужина 49,5 cm
ширина 4 m
Назив ове сукње потиче од речи „крецура” – набор, или „анкрециг” – набран, што би значило набрана сукња. Ова сукња је веома слична окољачи, сукњи ношеној у Санџаку и Босни, с тим што су у поменутим крајевима то сукње беле боје са узаним украсом при дну.4
Током теренских истраживања села Луке забележено је казивање по коме су жене које су се бавиле израдом крецана, односно фалтањем, имале изузетно дуге нокте којима су извлачиле линије по тканини и на тај начин је фалтале. Оне су своје услуге наплаћивале, па је један метар коштао једну банку.
4. Копче, пафте, инв. бр. Е/1198, 19. век
Месингане, округле пафте, састављене од две кружне плоче, спојене кукицом коју прекрива мања средња плочица (лемљењем спојена за једну од крилних плоча), са чије унутрашње стране је додатак који служи за копчање.
Украшене су стилизованом флоралном орнаментиком, рађеном техником искуцавања. Носиле су их девојке и жене преко тканог појаса.
Димензије: дужина 19 cm
У 19. веку копче постају обавезан део народне ношње, а њихово порекло треба тражити у средњовековним појасевима са копчама, пафтама, које су биле луксузне израде и малих димензија. У 16. веку нису више тако скупоцене и долази до одвајања појаса од копчи које све више добијају украсну функцију, док у 17. веку доминирају пафте великих димензија.
По облику, пафте се могу поделити на: барем пафте, кружне пафте, певац, пиротске и ћемер-копче. Пафте су најчешће декорисане вегетабилним и геометријским орнаментима, а нешто ређе зооморфним. На кружним копчама се као веома чест орнамент јавља шестокрака звезда (Соломоново слово), која, према народним веровањима, има апотропејску функцију. Пафте из наше збирке су, по свему судећи, јањевски пар. Њих су јањевске „прстенџије” лиле у великом броју, тако да су продаване на вашарима и стизале као веома јефтин накит до удаљених села.5
5. Колевка, љаган, средина 20. века
Колевка, израђена од брезовог дрвета, заобљених крајева, са дугим и узаним, заобљеним крајевима. Са спољашње стране је ојачана трима тракама од коре, симетрично распоређеним при дну, у средини и на самој ивици. Дно има четири кружне перфорације, а на ободу вунене врпце тамно црвене боје. Предмет је коришћен за смештај одојчади.
У кући се обично налазила крај кревета мајке, постављена на столици или неком другом комаду намештаја, а коришћена је и изван домаћинства, приликом чувања стоке или обављања ратарских послова, када су жене везивале укрштене врпце преко груди, а колевку носиле на леђима. Једну колевку користила су сва деца из домаћинства. Колевка из наше збирке је поклон породице Крстић из Бучја, где смо и забележили предање по коме „влашко становништво користи колевке, за разлику од српског, код кога су у употреби биле ткане љуљке, па су зато Власи на регрутацији прави, док су Срби погрбљени”. Ову колевку је израдио мошу Тика, мајстор из Кривеља.
Димензије: дужина 69,5 cm
ширина 24 cm
дубина 13,5 cm
6. Прстен, столоват, инв. број Е/1183, 17-19. век
Прстен, састављен од шест делова спојених лемљењем. Карика прстена има наглашене ивице, унутар којих је ливењем изведен украс у облику плетенице. Са стране се налазе две розете украшене шестокраком звездом. На глави прстена се налази крст урађен имитацијом гранулације, а у пољима које граде кракови крста и у центру се налази по једна купица. Прстен је од бакра.
Димензије: ширина карике 6 mm
пречник глеве: 2,5 cm
Столовато прстење се територијално везује за источни део Балканског полуострва, тако да их и бугарски аутори сматрају типичним бугарским прстењем које води порекло од старијих словенских облика.6
Велика заступљеност овог прстења у музејским збиркама и приватном поседу говори о многобројним радионицама у којима се израђивани. Столовато прстење се јавља у 16. веку, свој успон доживљава у 17. и 18. веку, нарочито у градским срединама, док у 19. веку постаје накит који се носи у сеоским срединама, и то као свечано, свадбено прстење. До трансформације функције, која не укључује облик, долази почетком 20. века, када столовато прстење добија своју примену у обредној пракси, на пример за шарање обредних хлебова који се користе у свадбеном ритуалу или за украшавање повојнице.7
Врло је интересантан и мотив крста који се јавља као симбол хришћанства, али и као моћан апотропејон за заштиту од злих демона. Пре појаве хришћанства, крст је био познат као симбол плодности и обнављања живота, јер мотив преплитања симболизује сексуални акт и плодност.
7. Пастирска труба, рикало, бушим, инв. бр. Е/1181
Сигнални инструмент, великих димензија, направљен од липове коре и целом дужином обавијен ликом. Функција овог предмета је у прошлости била везана за почетак бачијања, као и за Ђурђевдан, велики празник сточара. Данас се најчешће користи у наступима КУД „Лука”. Карактеристичан је за село Луку, док га уосталим селима око Бора нема. Подручје распрострањености се шири према Мирочу и Дели Јовану, као и Црноречју.
Димензије: дужина 240 cm
Порекло пастирске трубе треба тражити у дувачким инструментима палеобалканских племена (Трачана), који су их, као чобани, несумњиво користили. На то упућује и податак да су Словени, одн. Срби, тек по доласку на Балкан, тј. по насељавању североисточне Србије, преузели пастирску трубу са њеном сигналном функцијом од Флаха. Преузели су инструмент, али не и назив – бушим (изговара се са меким „ш“), јер се у српским селима, у области Црне реке, овај инструмент назива рикало. Ово је још један од примера интегративних процеса словенског и старијег балканског становништва, који су условили размену, прихватање и чување разнородних културних традиција.
Извођење сигнала на пастирској труби има пре импровизациону него чврсту музичку форму, а завршни тон се свира декрешендо, што се може сматрати украшавањем извођачке праксе.8
8. Акварел Струнга, Братислав Петровић, инв. бр. Е/1167
Поред велике уметничке вредности изражене фасцинантним колоризмом, акварел Струнга се одликује и документарном вредношћу. Акварел верно приказује један од објеката народног градитељства на бачији – струнгу, заклон за овце, где оне бораве током ноћи и преко дана после муже. Струнга је једноставна конструкција на две воде, направљена од тањих облица, прекривених „шумом” – лишћем, маховином, грањем, трњем, шибљем. Са обе стране струнга се наставља оградом која окружује читаву бачију. Акварел је урађен љубичастим, плавим, зеленим, сивим и наранџастим тоновима.
Димензије: 50×35 cm
Формирање Ликовне збирке је иницирано акварелима Братислава Петровића, академског сликара и кустоса Музеја рударства и металургије у Бору, рађеним током теренских истраживања бачијања, што је резултирало изложбом под називом „Бачија, архаична установа сточарења на Дубашници и Малинику”, за коју је урађан и један од најатрактивнијих експоната садашње сталне поставке – макета „Бачија – сточарско станиште”.
9. Обредни колач из култа мртвих, мост, пунћа, инв. бр. Е/1195
Једна од девет требујала, симболизује мост, који, по анимистичким веровањима становништва североисточне Србије, прелази душа, путујући са овоземаљског на онај, тајанствени свет. Правоугаоног је облика, са благо заобљеним угловима, украшен двема паралелним линијама по средини (које представљају мост) и урезаним цртама на крајевима.
Димензије: дужина 14 cm
ширина 8 cm
Током теранских истраживања села Луке, етнолошкој збирци је поклоњен известан број обредних хлебова из култа мртвих, рађених од киселог теста, на основу којих су урађене верне гипсане копије које својим елементима у потпуности замењују оригинале.
Напомене:
1. Витковић-Жикић, Милена: „Либаде, пример оријенталних утицаја у српској грађанској ношњи”, Новопазарски зборник бр. 13, Нови Пазар 1989, стр. 153.
2. Владић-Крстић, Братислава: „Грађанска ношња у Зајечару”, ГЕМ бр. 42, Београд 1978, стр. 285.
3. Тешић, Јелена: „Невестински накит код Срба у 19. веку и првој половини 20. века из збирке Етнографског музеја у Београду”, каталог изложбе, Београд 2003, стр. 97.
4. Аранђеловић-Лазић, Јелена: „Народна ношња у Неготинској крајини”, ГЕМ бр. 31–32, Београд 1969, стр. 286.
5. Тешић, Ђорђе: „Народни накит 19. века”, ГЕМ бр. 26, Београд 1963, стр. 274.
6. Тешић, Ђорђе: нав. текст, стр. 263.