Хесус Монкада

Четвороугаони стубови и преградни зидови срушили су се с праском; заглушујућа бука у којој су се мешали шкрипа јелових и носећих греда, рушење степеништа, подова, танких зидова и типли, лом стакала и цигала, црепова и мозаика одјекнула је Стрмином потковице док се место урушавало. Одмах се облак прашине, први од оних који су пратили дугу агонију што је управо почињала, уздигао над градом, да би се лагано распршио у прозрачном ваздуху пролећног јутра.
Неколико година доцније, кад је катастрофа започета тог дана 1970. године била далеко сећање, време покровљено паучином магле, једна анонимна хроника објединила је мноштво запањујућих сведочанстава. Прво од њих с хронолошке тачке гледишта, иако не и најпатетичније, говорило је о заустављању сата на звонику не само дан пред догађај, сред олујног смркавања што је бојило небо у ружичасто-тамноцрвену и мртвачки злаћану и прекривало га црном маглуштином; судећи по хроничару, та штета била је јасна најава оног што ће се сутрадан неизбежно догодити – проглашење неумољивог краја старог времена. Под утиском другог сведочанства, тескоба је при опису ноћи у коју је ступила неизвесност смркавања постајала грозничава: хроника је говорила о густој тишини пустих улица, што је одражавала мук мештана који су се молили да не сване. Међутим, од свих сећања највише је чудило оно које је говорило о злокобном праску у једанаест ујутро следећег дана на Стрмини потковице: судећи по хроници, становништво је било обезглављено почетком катастрофе. Без сумње, сведочења су деловала импресивно. Но то није било њихово једино заједничко својство; постојало је још једно такво, можда безначајно, али је прилично разјашњавало оно што се десило тог злосрећног дана: сва су, без изузетка, била и апсолутно нетачна.
За почетак, Онорат од Рума, један од двојице месних апотекара, који је догађаје о којима причамо надживео толико да је могао дочекати објављивање хронике, иронично је објашњавао да општински сат на звонику цркве није стао 11. априла 1970. Справа старија од друмова и доста оронула често није радила, те никог не би чудило да се њене казаљке не мичу; али тог дана сат је откуцавао и, пошто смо већ склони прецизности, једино би могло да му се замери што је журио седам–осам минута у односу на званично време. По мишљењу апотекара, тиме су сасвим слабили наговештаји сутрашњег догађаја какви су приписани часовнику, а свака спекулација постала је једнако могућа.
У причу се није баш уклапало ни олујно смркавање. Нико није спорио да би се они, е да је текло према садржају хронике, испоставило као пригодна сценографија за увод у драму. Али, нажалост, било је то досадно смркавање, какво се чак није могло поредити ни са свагдашњим сутонима, а камоли с оним чудесним каква апотекар није ни помињао; сумрак се с ветром мренасто вукао долином Ебра узводно: његов жар механички је осветлио гатове где су полако трунула стара месна пловила, затим се просуо реком узводно и, као и сваке вечери, претворио у таму прожету модрикастим одсјајима, и ту више нема шта да се дода.
Ноћ се показала ништавном, готово као смркавање: и једно и друго било је црно, обично. Ако бисмо занемарили увек помало узнемирујућу тмину, није било ничег што би ноћ чинило чудно напетом, ничег интензивнијег у односу на ону каква је у вароши већ одавно редовно трпљена и убризгавана у њену свакодневицу. Од мировног судије, бесповратно разочараног у увеле чари сопствене жене, што се спорим, снажним и дубоким покретима бавио рођаком секретара општине, која се стењући као у хропцу, топила на судијином столу тарући се боковима о матичну књигу умрлих, па до ноћног стражара, цео комшилук провео је обичну ноћ. Можда је једини изузетак био Паскал де Серафи: испружен у брачном кревету, сред исцрпљујућег брујања саучешћа, варио је смрт која га беше изненадила после подне, док је читао дневни лист у берберни- ци. Дакле, ништа необично – градић је располагао световним ритуалима којима је ублажавано и присуство смрти – није узбуркало сате и док је зора грлила Ебар и несталним одблесцима палила цаклину капе, челичну куглицу пендрека и позлаћену дугмад униформе ноћног портира који се успињао Улицом вештица да би легао на починак, град је спокојно спавао.
Прва румен зоре верала се зидом, том границом Ебра и бродова усидрених у ћутљивим гатовима, и лагано се лепила уз грубу грађу кућа, заштићена низбрдицом планинског венца којим је доминирао замак. Дневној светлости никад није било лако да продре у лавиринт улица и уличица. Готово читав век становништво је живело између рудника лигнита и угљени прах га је прекрио попут друге коже; зграде, међу којима је оних белих било мало, људи, чак и реке, увек избраздане црним пловилима, мрких утроба од угља потонулог у бродоломима, деловали су као да имају ту исту патину. Као и сваког јутра, светлост је на крају, док су њена прва црвенила бледела, потиснула мрак; у исто време, стара, немоћна, присна и вишеструко проклета силуета је изашла, жута и црна, из ноћи.
Улице је захватала живахна но краткотрајна врева. Како год, супротно драматичним сведочанствима из хронике, догађај у једанаест ујутро прошао је готово незапажено. Ништа у месту није, ни за тренутак, било обустављено, срца нису престала да куцају; улицама и трговима није се попут посмртне поворке ширила бука, нити је одјекнула као најава катастрофе долином Ебра и обалом Сегра, ћутљивим гатовима или мртвим рудницима. Градић тако свикао на звук бушилице из рудника готово да није ни приметио краткотрајан тресак.
Житељи су се тврдоглаво обмањивали претварајући 12. април 1970. у кључни датум своје колективне драме, а слично су грешили и осећајући се кривим што нису присуствовали догађају. Рушење куће број 20 на Стрмини потковице, којом је започето рушење це- лог града – бирократски усуд је прстом упро у то место, иако је могао у ма које од оних што су већ била празна – није значило више од почетка последњег чина врло дуго одлаганог кошмара. Кад су машине затегле челичну ужад привезану за четвороутаоне стубове и здање пало овијено облаком прашине, било је више од тринаест година откако је уништавање града било почело.
(из књиге: Срушени град, Хесус Монкада, превод са каталонског: Игор Маројевић, Лагуна, Београд 2007)