Јасмина Вуканић

(Мр Драгана Милуновић, Библиотеке за хендикепиране, Задужбина Андрејевић, Београд, 2006)

У издању Задужбине Андрејевић објављена је монографија „Библиотеке за хендикепиране‘‘ ауторке Драгане Милуновић, која представља приређену магистарску тезу „Библиотеке за хендикепирана лица‘‘, одбрањену децембра 2004. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
У раду су, у складу са пружањем посебних библиотечких услуга или са специфичном организацијом, третирани проблеми библиотека за слепе, глуве, библиотека за ментално ретардирана лица, а у извесној мери и пружање библиотечких услуга старим лицима, болесним лицима, и лицима са психолошким проблемима или телесним повредама код нас и у свету.
Развој библиотека за хендикепиране отпочиње настанком библиотека за слепе које представљају најразвијенији и најзаступљенији тип специјализованих библиотека за хендикепирана лица. Специфичност ових библиотека огледа се у томе што оне својим корисницима нуде посебну врсту грађе која је дата у тзв. алтернативним форматима.
Организацију и процес рада у библиотекама за хендикепиране илуструје компаративна анализа која је у раду дата на примеру Конгресне библиотеке у САД, библиотека за хендикепиране шест европских земаља и библиотека за хендикепиране у Београду. Ова анализа пружа увид у бројне разлике у технолошкој и организационој развијености ових библиотека. С једне стране, представљен је Сервис Конгресне библиотеке у САД (Национални библиотечки сервис за слепе и физички хендикепиране), који заједно са библиотекама у мрежи покрива готово читаву територију САД и истиче се као узор на пољу бављења хендикепиранима. С друге стране, дата је слика стања у Европским и библиотекама за хендикепиране у нашој земљи. У нашој земљи стање у библиотекама за хендикепиране је врло незадовољавајуће. У њих се недовољно улаже и оне не функционишу као самосталне установе већ постоје у саставу других институција (школа, домова, организација које се баве заштитом хендикепираних лица), чиме је развој ових библиотека знатно ограничен. У развијеним Европским земљама ситуација у библиотекама за хендикепиране варира између ове две крајности.
Посебно поглавље посвећено је међународним библиотечким удружењима хендикепираних лица, односно најзначајнијој, IFLA секцији библиотека за слепе, која се већ годинама бави и унапређивањем библиотечких услуга за слепа лица и унапређивањем рада библиотека за слепе. Запањујући је податак, дат на основу процене IFLA-е, о томе да је тренутно слепима доступно само 3–5 % свих публикација које постоје у свету.
У поглављу у којем су описани стандарди у библиотекама за хендикепиране (стандарди у односу према корисницима и стандарди за каталогизацију материјала у алтернативним форматима), ауторка спомиње и посебно важну иницијативу Народне библиотеке Србије, покренуту 2003. године о оснивању Библиотеке за слепе као самосталне установе. Овај, још увек нереализован пројекат, представља један од могућих начина да се у нашој земљи пробуди свест о неопходности оснивања самосталних специјализованих библиотека.
У монографији су презентована најновија техничка и технолошка достигнућа која представљају основни предуслов за постојање библиотека за хендикепиране и за њихов даљи развој. Међутим, и поред наглашене потребе ових библиотека за савременом технологијом, од почетка рада присутан је императив о значају људског фактора, односно о значају приступа библиотекара хендикепираном кориснику. Одговарајући приступ библиотекара код корисника умногоме може да резултира и рехабилитацијом, подизањем нивоа мотивације и социјализацијом.. Због тога се у овим библиотекама посебно инсистира на систематској обуци библиотечког особља.
Ауторка се посебно осврнула на „библиотерапију‘‘, методу којом се пацијенту даје брижљиво одабран материјал на читање. Читањем одређене литературе, уз процес идентификације са ликовима и емотивним уживљавањем, пацијент се суочава са сопственим проблемима и начинима на који они могу да се реше. И поред тога што постоје и негативна искуства у примени ове методе, па самим тим и различита схватања о њој, она свакако отвара нове димензије у приступу библиотекара хендикепираном кориснику и наглашава снагу терапеутског дејства читања.
Рад пружа увид у историјску перспективу и савремена кретања библиотека за хендикепиране, код нас и свету. Покреће и бројна питања која се тичу специфичности захтева које ове библиотеке имају. Нуди и бројне идеје, конкретне кораке и обрасце које савремене светске библиотеке користе у пружању библиотечких услуга хендикепиранима.
Овај драгоцен рад из библиотекарства представља и синтезу сазнања из различитих наука и дисциплина – дефектологије, медицине, психологије и социологије.
О потреби за објављивањем једне овакве монографије не треба посебно говорити. Треба само истаћи да ће примена сазнања која су наведена у монографији тек говорити о њеној вредности.
Ова мултидисциплинарна студија, осим што представља значајан показатељ стања, потреба, и перспектива развоја библиотека за хендикепиране пружа значајне смернице у превазилажењу оквира у којима се крећу библиотеке за хендикепиране у нашој земљи.