Јелена Милетић, Небојша Миликић

ПОКАзасмоЖИ ШТА МИСЛИмоШ – УРАДИсмо ШТА ЗНАсмоШ

Поводом пројеката СЛИКЕ ТРАНЗИЦИЈЕ и ЈАВНА ТАЈНА Организација и продукција REX – Културни Центар Б92 и Ресурс центри Бора, Лесковца, Ниша, Неготина и Санџака. (www.rex.b92.net/sliketranzicije и www.rex.b92.net/javnatajna)

Питања која себи морамо поставити су: шта очекујемо од децентализације културне политике и како се у рецентној, и од институција препознатој уметничкој продукцији, дефинише идентитет неког града, или проблеми неке мањинске групе у њему, или било који регионални спецификум?
Рекли бисмо да позиције академско/аматерско, институционално/ванинституционално, стваралац/конзумент воде у затворени круг некомуникативног. Потрага за са временим креће другим путем који није затворен наслеђеном хијерархијом, већ отворен за размену и дијалог. За нас као ауторе радова, комуникација са својом (наравно, и другим срединама) је кључан квалитет који је понуђен конкурсом и изложбом Слике транзиције. Долази се до могућности раслојавања утврђених односа појединац-институција-јавност. Идентитет места где се изложба одвија више није утврђен релацијом а=а, већ релацијом а=догађај. Институција постаје оно што и треба да буде–добродошло оруђе, хардвер који омогућава пласман мислеће категорије.
Јасно је да обрасци центар-провинција дају сасвим другачију слику ствари. Устаљене форме стварања индентитета једне средине на основу традиционалистичког културно-административног миљеа су, обично рутински, одржаване како у републичким, тако и у регионалним институцијама. Такве фирме стварају слику затво–реног, херметичног и, ако желимо рећи, непроменљивог. Да ли центри културе јесу градови са „регистрованом” огромном уметничком продукцијом или треба истраживати и провоцирати потенцијале других средина? Изложбе Слике транзиције у Бору, Лесковцу, Неготину, Новом Пазару и Нишу представљају предлог за приступ таквим могућим потенцијалима, али и потребама аналитичког окретања социо-политичком стању које продукује (свака) сама средина. Очито је да су, нпр. аутори, представљени на изложби у Бору, приступајући задатој теми, на много начина искорачили из својих устаљених животних активности и притом се нашли у заједничком подухвату са ауторима који су такав искорак учинили истим поводом, у својим местима живљења. Основни импулс овог искорака је свесност већине аутора радова о друштвеним околностима наглашених темом и жеља за интеракцијом њихових порука и ставова. О овим околностима и могућностима уметничке рефлексије или интервенције је дискутовано на радионицама које су водили уметници-модератори: Јелица Радовановић, Драган Јовановић, Зоран Тодоровић, Драган Протић и Драган Перић. Контакти модератора и људи који су учествовали на радионицама били су прилика за стварање нових пунктова уметничке продукције. Група или појединац, свесни реалности у којој се налазе, исказују понекад слична решења у различитим срединама, што наговештава да мрежа оваквих пунктова има потенцијал профилисане стваралачке платформе и да може прерасти у нову сцену.
Саме Слике транзиције, као тема, у многим радовима имају семиотичку позицију/функцију у релацији означено-значење-друштвена реалност. У видео раду Транзиције нема, групе „Чај одличан” (Ниш) аутори траже реч „транзиција” у Речнику страних речи и израза (М. Вујаклија). „Транзиција” је у функцији знака, има форму, значење и интерпретацију која не води означеном, „транзиција” остаје непронађена. Видео Рингишпил, Миодрага Миће Дрче (Неготин) рефлектује једнолични циклични код шарене лаже, страх аутора од вашарских изазова и подвлачи „замагљену” друштвену реалност у функцији времена означеног транзицијом. Рад се састоји из непрекинутог субјективног кадра особе на рингишпилу. Занимљиво је да овом приликом аутор није превазишао свој страх од вртоглавице, па је на мегдан рингишпилу изашао унајмљени камерман.
Слике празних излога у раду Srbia in Transition Новице Станковића (Бор) и серија фотографија Shoping Милене Поповић (Ниш), као и тестирање доплеровог ефекта брендоманије у раду Пиратерија Ненада Максимовића (Бор) (његов рад се састоји из „излагања” групне конзумације неоригиналне нес-кафе) симулирају релације потрошачког друштва и његових десубјективизираних чинилаца – огољених лутака /конзумената/, посетилаца изложбе. Реакција на неонацизам у мултиетничким срединама и суочавање са трауматичном садашњошћу или прошлошћу присутна је у радовима Ко је крив Назима Личине и Аладина Диздаревића (Нови Пазар) и Поздрав из Бора -НЕОАФЖ Јелене Милетић (Бор) у формама видео спота и разгледнице. Новопазарски аутори у свом раду по први пут локалној и широј јавности приказују видео снимке уличног сукоба навијача у Новом Пазару (август 2002), а Јелена Милетић фокусира свакодневицу, „илустровану” неонацистичким графитима, супротстављајући се том мучном окружењу својом појавом на фотографијама.
Очигледно је да организатори и аутори радова циљају на ангажман уметничког дела у пољу друштвених, политичких и економских односа. Поставља се директно питање смисла уметничке продукције у релацијама ангажовано/декоративно, свима-разумљиво-и-потребно/елитистичко. Од учесника у пројекту очекује се прихватање мото-а, чак ултиматума: „Хоћемо да мислимо!”. Одбија се улога пуких конзумената културних и политичких начела у чијем формирању се не учествује. Није важно да ли су то начела културне или економске политике, да ли су на столу питања децентрализације сваке друштвене продукције или демонстрирања права на уметничко стварање ван 19-овековног клишеа: мецена-геније-музеј; тражи се своје место у конкретној заједници, ван понуђених и од образовног система пропагираних хијерархија.
Прави одговори на питања са почетка текста су да ангажована уметничка продукција постоји, или боље рећи, предстоји у целој Србији, да је треба истражити, подржати или провоцирати у различитим срединама, маргинализованим групама и појединцима, а да „макро” културно-политичке стратегије могу бити успешно оријентисане и према актуелним проблемима и искуствима данашњице. Релације центар-периферија није тешко превазићи (јер их је развој савремене технологије већ поништио) и започети рад на успостављању комуникација и веза између људи који хоће да мисле из различитих средина, ради препознавања и профилисања заједничких интереса.
Пројекат Јавна тајна директно произилази из ових постулата, а конкурс, радионице и продукција радова окренути су осветљавању и разумевању феномена јавних тајни, као конститутивних услова многих људских заједница, од породице, групе становника улице или зграде, до становника једног села или града.
Пре него што закључимо овај текст, изнећемо занимљиву констатацију директора Ресурс центра Неготин Сање Мркобад, изнесену на припремној радионици пројекта Јавна тајна у Rex-u: „У Неготину ни на једном отварању нема више од 20 30 људи”. Ова јавна тајна није специфично везана за Неготин нити за било који град Србије. Савремена уметничка продукција једноставно нема своју публику, јер није способна да произведе догађај. Фабрикација галеријске уметности, неспособне да упути било какву поруку која би била јасна и пријемчива ван самодовољног оклопа (да не кажемо конзерве) уметничког система, има за последицу незаинтересованост шире публике и свођење уметничких пракси у оквире визуелних досетки, вицева, и уопште, карикатуралности. Ретки су радови на данашњој сцени који би понудили концепт за излаз из деградирајућег положаја обесправљеним становницима насеља Дубочица, или било ког радничког предграђа у Србији, па ће га очигледно они потражити сами, можда гласањем за спаситеља који ће се сигурно појавити на политичкој сцени, а можда у подмлатку екстремних политичких организација.
Проблематизовање значења феномена јавне тајне намеће се као нужно у актуелном политичком и свакодневном дискурсу. Не треба да наводимо много примера, довољан је један: ко је бирао жртве за каналисање насиља унутар заједнице бивших југословенских република? Ако савремена уметност треба да буде одраз друштвене стварности ма како трауматична ова била, онда се јавна тајна о жртвовању десетина хиљада људи током деведесетих година може схватити као резултат стања духа или друштвеног конструкта који има своје особене, али за нас још увек тајне механизме деловања. Такав конструкт и даље постоји. Јавна тајна је процес који за полазиште има информацију или појаву која је, обично, за заједницу којој се обраћа недовољно убедљива, да би се потом о њој причало, и на крају следи јавно објављивање/потврда када сама полазна информација/појава престаје да буде јавна тајна, али се цео механизам, склоп конструкта премешта на другу појаву или скуп информација. Радионице и изожбе на тему Јавна тајна су пројектовање механизама или, боље речено, -мреже за схватање потреба појединаца и заједница за успешном миграцијом овог феномена.

О ауторима:
Јелена Милетић (Зајечар, 1975), дипломирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду 2002 године. Добитник прве награде жирија на изложби Слике транзиције у Бору. Објављује радове из области савремене уметности и теорије феминизма. Ради као руководилац ликовне збирке Музеја рударства и металургије у Бору.
Небојша Миликић (Београд, 1964), дипломирао и магистрирао на Рударско-геолошком факултету у Београду. Бави се организацијом, продукцијом и промоцијом пројеката у култури. Самостално и групно излаже од 1997. године. Објављује чланке о политици продукције и презентације савремене уметности. Ради као уредник програма акција у Реx-у, Културном центру Б92 у Београду.

Јелена Милетић

Вирџинија Вулф, Сопствена соба, Плави јахач, Београд 1995.
Virginia Voolf, A Room of One’s Own, Granada Publishing LTD, London 1983.

Вирџинија Вулф (VirginiaVoolf, 1882–1941), књижевница која је заувек променила појам жене у књижевности, ангажоване жене, која је својом личношћу створила икону интелектуалке(1), остала је забележена у феминистичкој књижевности својим есејима Сопствена соба и Три гвинеје. Затим, романима Путовање напоље (1915), Орландо (имагинарна биографија посвећена Вити Сек–вил-Вест), Таласи и Госпођа Даловеј (романи тока свести).(2) Ту икону 20. века карактерисала је самосталност, другачији приступ писању, неопходан из феминистичке перспективе, који је садржао и душевне ране, праћене честим депресијама и кризама идентитета. Иако је била удата за Лионарда Вулфа, била је бисексуалка (о чему сведочи роман Орландо, писан делом у мушком, делом у женском роду), остајући и у својим књижевним делима верна свом андрогеном идентитету. Истицање њене биографије се намеће као нужно да би се разумео њен целокупан идентитет.(3)
Окончала је свој живот бацивши се у реку Аузе, али је пре тога напунила џепове камењем да би избегла судбину Офелије која скаче у воду и полудела плута певајући.(4)
I
Сопствена соба
Жене и књижевност. Какав нерешив проблем?! Ако зађемо у неку библиотеку, било виртуелну или уобичајену, прашњаву, пуну полица, и кренемо у потрагу за књигама, од рукописа па до CD а, чији су предмет писања жене, утрошићемо онолико времена колико је биљци алое потребно да два пута процвета.
Дакле, сто година. Али, то нису дела која су стварале жене, већ мушкарци. Ако бисмо кренули обрнутим путем, онда би нам се тај пут чинио бесмисленим. Вирџинија Вулф је изабрала онај други, трновитији.
Уосталом, она и није волела меке кораке.
Ко је заправо Вирџинија Вулф у Сопственој соби? ЈА, self identity који не постоји у реалности. Можемо да је идентификујемо као Мери Битон, Мери Ситон, Мери Карамајкл или као Шекспирову надарену сестру. Проблем настаје у трансформацији. Личност постаје медијум(5) који има двоструко дејство: изражава себе и обраћа се женама.
Вирџинија Вулф нас води кроз четири поглавља која имају функцију виртуелних соба of one’s own и предочава нам реалност. Жена мора имати новца и сопствену собу ако жели да се бави књижевношћу.
Прва соба. Врата која треба прво отворити су Универзитет. Жена треба да се школује. Травњаци, библиотека, мала парохијска црква, банкет. Ако жена жели да уђе у библиотеку, она то ради уз пратњу професора или уз препоруку декана.(6) Ако уопште зажели да одшкрине врата парохијске цркве, унутра је чека црквењак – НА ЛЕВУ СТРАНУ, ИЛИ МИ ПОКАЖИ КРШТЕНИЦУ! Ако жели да буде присутна на банкетима где се до касно у ноћ као какав ритуал изводе разна мудровања,(7) мора да је луда. Романсијерско правило да се о банкетима говори као о местима где је неко рекао нешто духовито, док су супа, лосос, пачетина безначајне ствари. Зашто би се неко сетио Ван Дајка или неког холандског сликара Vanitas тематике? Уосталом, оног тренутка када су жене ушле на ликовне академије, било им је забрањено да похађају анатомију, тако да су, све одреда, сликале мртву природу.(8) Уосталом, сви идемо у рај, а онда се окренемо и видимо безрепог мачка. Нико, наравно, није приметио разлику.(9) Смешно, зар не?!
Ферманска башта.(10) Џејн Ха-рисон (Jane Elan Harrison) – Prolegomena to Study of Greek Religion, 1921. године, прва жена са факултетском дипломом, пионирка класичних студија. Самоизражавање у књижици Реминисценције на студентски живот, о којој ће касније бити речи. Она у то време сања о женским заједницама и женским колеџима о којима у то време жене заиста могу само да сањају у баштама где нема чувара. Овом секвенцом Вирџинија Вулф (В. В.) затвара круг универзитета. Гасе се светла. Сви, уосталом, одлазимо у рај. И, напокон преузима идентитет Мери Ситон (1890). Зачеци феминизма. Мери Ситон (В. В.) изнајмљује просторије са пријатељицама. Оне читају књиге, дописују се, али удобности морају да причекају. Зашто, питале су се. Зашто њихове мајке нису биле богате, зашто им нису оставиле наследство? Мерина мајка је можда била расипница – да, изродила је тринаесторо деце свештенику. Њено расипништво се одразило на њеном лицу. Богатство! Узмимо само ове чињенице у обзир:
9 месеци трудноће
+ 3 – 4 месеца дојења
+ 2 – 5 година игре са дететом
све то: х 13
е, онда стекните богатство(11)
О економској независности жене у односу на мушкарца (М), можемо говорити тек од 1889. године
Друга соба. Лондон. Британски национални музеј. (12)
Његово величанство М. Зашто мудри мушкарци никада не говоре о томе шта мисле о женама када је очигледно да мудри мушкарци не говоре ни о чему другом?
Пол и његова природа могу, наравно, да привуку докторе и биологе, али оно што је необично је то да тај пол, тј. жена, јако привлачи ауторе љупких есеја и лаких романа. Све сами мушкарци са квалификацијама, или без квалификације, пишу о женама (само што нису жена).
И, ево шта су писали о нама:
Већина жена уопште нема ка-рактера.
Поуп
Жене иду у крајност, оне нису ни боље ни горе од мушкараца.
Ле Бријер
Жене су неспособне.
Наполеон
Жене су ментално, морално и физички инфериорније.
Сигмунд Фројд
Гнев је натерао све те велике мушкарце да пишу о нама. Нико није имун на детињасту таштину. Све те књиге писане су под црвеним светлом емоција које је узроковала мизогинија.(13) Шта је то мизогинија? Дословце – мржња према женама. У ширем смислу речи, безразложна мржња и/или страх који су најчешће праћени непријатељством и гађењем. Мизогинија се јавља у институционалним и свакодневним праксама, у јавним дискурсима, и у приватним и интимним односима. Она је често ритуализована и идологизована и прати је хијерархија и експлоатација жена.
Мизогинија није рационална, већ је то афективно-емотивни однос према жени, који почива на амбивалентном односу између мржње и љубави. Амерички антрополог Дејвид Гилмор је назива мушком болешћу и најчешће је повезује са патријархалним друштвеним конструктом у коме мушкарци и жене имају унапред одређене улоге.(14)
Полна једнакост у институционалној сфери не умањује мизогинију у ванинституционалној сфери и свакодневном животу. Први талас феминизма, којем припада Вирџинија Вулф, суочавао се са мизогинијом и патријархатом у институционалној сфери, када је мало жена учествовало у јавном животу. Међутим, списи о овој проблематици у есеју Сопствена соба нимало не заостају за феноменима који се јављају и данас. Жена у оваквом конструкту је инфериорна у односу на мушкарца. Истовремено, она је одраз у огледалу његове мушкости (маскулина). ОН, мушкарац, је владар… Осим магле, изгледа да све контролише.
Пут је за оба пола грчевит, живот је мукотрпан и тежак, вечита борба која захтева огромну храброст и снагу. А надасве, пошто смо створења склона илузијама – ОН тражи самопоуздање. Без самопоуздања смо беспомоћни као одојчад у колевци. Вирџинија Вулф поставља питање како најбрже наћи немерљиво и драгоцено својство. Због тога, патријархат(15) мора да осваја, мора да влада. Самопоуздање је важно јер даје огроман број људи. Зар је половина човечанства мање вредна од његовог величанства М?(16) Током протеклих векова, жена је као огледало које има чаробну моћ да двоструко увећа мушку фигуру која се у њему огледа. Без те моћи, земља би била мочвара и џунгла.(17) Славна историја наших ратова не би постојала. Кад жене не би биле инфериорне, не би ни увеличавале. Како год да се користе у цивилизованим друштвима, огледала се налазе у основи свих силовитих и херојских поступака. Зато су и Наполеон и Мусолини толико инсистирали на инфериорности жена.(18)
Вирџинија Вулф затим преузима идентитет Мери Битон и говори о праву на рад и праву гласа. Она се присећа значајног догађаја када су жене, да би имале сопствени пени, биле израбљиване и радиле посао који нису волеле и за који нису биле адекватно плаћене.(19) Говори и о праву да бирају и буду биране (1918). Вирџинија Вулф заступа механизам полне једнакости у јавно-политичкој сфери бивствовања жене и каже да жене треба да престану да буду заштићени пол, да оне исто тако успешно могу бити и војводе, морнари и радници на доковима.
Свашта се може догодити када женскост више не буде заштићено занимање.(20)
Трећа соба. Историја. Била сам разочарана зато што увече нисам донела ниједан закључак. Жене су сиромашне због овога или онога. Шта је са историјом? Зашто жене нису писале у време краљице Елизабете? Да сузимо испитивање и позовемо се на историчара који не бележи уверења већ чињенице.(21)
Вечита загонетка: мушкарци су писали сонете и драмске комаде, а жене не. Замислимо да је Шекспир имао надарену сестру. Шта се са њом догодило?
Ако прегледамо књижевност, о женама се одвајкада писало. Оне су биле звезде водиље у свим делима многих писаца: Клитемнестра, Антигона, Клеопатра, леди Магбет, Федра, Кресида, Розалинда, Дездемона, војвоткиња од Малфија, Миламет, Клариса, Беки Шарп, Ана Карењина, Ема Бовари. По-мислили бисмо да су оне биле важна персона.
У стварности, жена је била жртва сегрегације.(22) Тревелијан у својој књизи Историја Енглеске пише о положају жене. Кћер која одбија да се уда за господина по избору својих родитеља могла је бити закључана и кажњена батинама, а да то није изазивало шок јавног мњења. Брак није био ствар личних осећања, већ породичне грамзивости и трговине, посебно у витешким вишим круговима. Тако је било око 1470. године, у Чосерово доба. Слично је било и у средњој и вишој класи двеста година касније, у време Стјуарта. И онда, када се прихватимо књижевности, све оне племените речи су сишле са њених усана, а она, жена, у то време једва да је умела да чита и пише и била је власништво мужа. Удавале су се у шеснаестој, хтеле не хтеле. Зато би било у најмању руку необично да су писале Шекспирове комаде. Жене не могу да имају Шекспиров таленат. Уосталом, и мачке не иду у рај, иако имају душу.(23)
Али, ипак, немогуће је да ниједна жена није имала такав таленат. Замислите да је Шекспир имао даровиту сестру и да се она, рецимо, звала Џудит. Шекспир је, вероватно, ишао у лицеј и читао Вергилија и Хорација (и можда је одстрелио неког зеца). Вероватно је да је због тог подвига морао да се пресели у Лондон где је постао даровити глумац и почео да живи у средишту света, а она је и даље живела у родитељској кући, једнако маштовита и жељна да види света. И онда, када је читала књиге и када су јој наређивали да крпи чарапе и кува гулаш и када су хтели да је удају и када је рекла да се грози брака – онда је добила батине. Затим су следила преклињања – да оцу не наноси бол и да га не брука пред светом. Међутим, таленат и маштовитост јој нису дали мира, па је побегла од куће и упутила се у Лондон. Стала је испред позоришта и рекла да жели да глуми. Наишла је на исмевање. Онда је, захваљујући вођи трупе, затруднела. Дар је био заробљен у телу – извршила је самоубиство. Сахрањена је на раскрсници.(24)
Овако би изгледала прича. Међутим, у реалности, ниједна жена није могла да има Шекспиров дар. Дар се не рађа међу радним, неуким и покорним људима. Не рађа се ни данас у радничкој класи, па самим тим не може да се роди ни међу женама које су жртве сегрегације. Ипак, известан дар сигурно постоји у некој Џудит, или међу радничком класом, али нема прилике да се развије, засија. Њихов дар никада не осване на папиру. Ниједна жена није могла да стигне до Лондона и да стане испред позоришта и пробије се до вође трупе, а да не буде изложена насиљу – јер чедност је фетиш.
Чедност има религијски значај, обмотана је велом тако да њена демистификација изазива изузетак. Али, ако би жена ипак нешто написала, други пол би то прогласио моралном уобразиљом. Оно што је преостало од чедности је анонимност, чак и у 19. веку. Нека Картер Бел или Џорџ Елиот су плод њихове унутарње борбе – криле су се иза мушких имена и тиме удовољавале конвенцији (коју, други пол, ако је већ није увео, свесрдно ју је подржавао): највећа слава за жену је да се о њој говори. Међутим, у природи уметника је да брине шта се о њему говори. Ипак, прави уметник све неправде које је доживео превазилази и претаче у своје дело (по коме ће му судити).
Четврта соба. Животна авантура. В. В. преузима идентитет Мери Карамајкл, престаје да говори о томе да ли је Мери имала сопствену собу или сопствени пени, она говори о свом добу, о себи. Жене су комплексна бића, о њима мало можете да прочитате у лексиконима и енциклопедијама. У периоду савременом Вирџинији Вулф, жене су имале факултетске дипломе. Писале су, а да при том нису писале аутобиографије. Жи-вотна авантура Мери Карамајкл је уметнички роман о Клое која је волела Оливију. Не трзајте се!, поручује смело В. В. Подједнако је, као што је Антоније волео Клеопатру, Клое волела Оливију. Оне заједно раде у лабораторији, једна је удата, има двоје деце. Колико је књижевност трпела зато што су мушкарци обожавали жену, колико је мало примера у књижевности у којима су мушкарци истински пријатељи? Колико је књижевност осиромашена јер су жени врата била затворена, јер је била удавана против своје воље, када је држана само у једној соби и на једном радном месту? Како је било могуће да их драматичар прикаже целовито, занимљиво и истинито? Решење је љубав, песник(иња) треба да воли.(25)
У овом делу есеја назиру се аутобиографски елементи В. В.(26) Говорећи уопштено, она не преза ни да говори отворено о себи. Штета би било да жене пишу као мушкарци; свет не би био разноврстан да постоји само један род. Она се пита о чему жене мисле. Шездесет година касније, Мајкл Канингем(27) поставља исто питање – о чему жене мисле и како је могуће сместити један дан живота жене у један спис. Све актерке: гђа Даловеј, гђа Брун и сама Вирџинија Вулф, живе у једном моменту, у часу који откуцава часовник. Сате наших чудних живота. Зато, ако желите да пишете о женама, треба да отворите сопствену душу, да се ослободите стега греха које смо наследиле од сексуалног варварства и исписујете истину.
Пета соба. Андрогин В. В. говори о проблему рода. Иако она припада првом таласу феминизма, полна једнакост јој није страна. Напротив, у последњем поглављу она демистификује позицију пола и поставља gender. Термин gender многе теоретичарке преводе као род. Међутим, многе су склоне да ову реч не преводе, па је остављају у изворном облику. Прве, које прихватају теорију рода, припадају трећем таласу феминизма, критикују поделу на полове и успостављају род као друштвени конструкт. Вирџинија Вулф, раније, говори о андрогину као једнополном уму. Позива се на Колриџа, који слави велики ум андрогина, који мање прави разлику међу половима и мање је порозан, природно је креативан, ужарен и емоционалан. Шекспиров ум је био, по В. В, мушко-женски ум. Заправо, потпуно развијен ум не посвећује пажњу полу – важан је род, односно, улога коју ми имамо у друштвеном конструкту. Затим, В. В. се окреће свим женама и предочава им истину – бритко и јасно: жене не треба да буду наивне. Потребно је успоставити сарадњу међу половима у људској свести да би се постигло умеће стварања, једноставно успоставити брак супротности. Писац мора широм да отвори своју свест и да је такву предочи својим читаоцима. В. В. сматра да је Шекспиру то успело. Писац, једноставно, мора да има слободу и мир. За писца је кобно да на уму има само сопствени пол. Кобно је просто бити жена или мушкарац – треба бити андрогин.
На крају, интелектуална слобода зависи од материјалних ствари. Поезија зависи од интелектуалне слободе, зато, жене, сада имате сопствену собу, али водите рачуна како ћете је уредити.
(Текст је посвећен недавно преминулој Жарани Папић)
(1) С. Слапшак, Женске иконе 20. века, Библиотека 20. век, Београд 2001, стр. 303.
(2) Иако је лично познавала Фројда, одбијала је психоанализу сматрајући да психоанализа контролише жену.
(3) Биографија Вирџиније Вулф је важан документ за разумевање њеног стваралаштва, као и портрет који је урадио Мен Реј.
(4) По средњовековном веровању, женско тело је лако и теже се потапа. Види у: С. Слапшак, Женске иконе 20. века, стр. 308.
(5) Мондоид, „Личност је мој медијум”, GAYTO, časopis za queer teoriju i kulturu, Београд, 1999/2000, стр. 256-260.
(6) Да бисте били члан Библиотеке САНУ, потребно Вам је исто оно што је било потребно жени крајем 19. и почетком 20. века (прим. аут.)
(7) Израз мудровање је алузија на спис Пјетра Аретина из 16. века: П. Аретино, Мудровања. Попови, монахиње и блуднице у делу великог класика сатиричног еротизма, Београд 1983.
(8) Значајан преокрет у феминистичкој историји уметности је извела Фрида Кало, насликавши анатомију свог живог тела, приказујући реално своју
патњу и бол и тиме себе приказала као cyborga.
(9) Безрепе мачке које станују на острву Ман (Isle of Man), види у: В. Вулф, Сопствена соба, Београд 1995, стр. 16; Вирџинија Вулф је, такође, била спремна да изазове скандале као што је упадање у клубове само за џентлмене. Види у: С. Слапшак, стр. 307.
(10) О повезаности жене и цвећа говори нам дуга традиција. Занимљиво је да је крајем 19. века Густав Климт сликао жене у буколиком окружењу као природном станишту жене.
(11) Абортус: основно право жене је избор рађања. Фуко у својим предавањима на Colage de France из 1973. говори о био-власти и регулацији која утиче на сексуалност. Види у: М. Фуко, Треба бранити друштво, Светови, Нови Сад 1998, стр. 290-321. О викторијанском добу види у: М. Фуко, Историја сексуалности, Воља за знањем, Београд 1978, стр. 9-21. Уопште о абортусу види у: З. Мршевић, Речник основних феминистичких термина, Београд 2000.
(12) В. Вулф је започела своју каријеру као критичарка и есејисткиња. Године 1907. доселила се са братом Адријаном у суседство своје сестре Венесе у Блумзбери. „Блумзбери група”, која је сакупљала интелектуалце и интелектуалке (Роџер Фрај, Литон Стрејчи, Дезмонд МакКарти, Џон Мејнард Кејнзи, Е. М. Фостер), није имала посебан програм нити заједничке идеје, већ само заједнички интерес за филозофију, етику и естетику, уопште за књижевност и уметност. Види у: С. Слапшак, стр. 306; Virginia Voolf, The Norton Anthology. English Literature, Sixth Edition. Volume 2. W. W. Norton & Company. New York, London 1993.
(13) О мизогинији је највише писала социолог Марина Благојевић, види у: М. Благојевић, Мизогинија; контекстуална и/или универзална?, Посебно издање 2, Нова политичка мисао, Београд 2002.
(14) М. Благојевић, нав. дело, стр. 23-27.
(15) О патријархату види у: С. Браица, Патријархат као идеологија, Етнолошке свеске 8, Београд-Крушевац 1987, стр. 131-139; Г. Рубин, Трговина женама – белешка о политичкој економији полности, зборник радова Антропологија жене, приредиле Ж. Папић и Л. Склевицки, Библиотека 20. век, Београд 1983, стр. 91-152. У припреми је зборник радова (Filonus)
(16) В. Вулф, Сопствена соба, стр. 41-42.
(17) О жениној блискости са природом види у: Ш. Ортнер, Жена спрам мушкарца као природа спрам културе, Антропологија жене, стр. 152-184, Ж. Папић, Полност и култура, Библиотека 20. век, Београд 1997.
(18) У више наврата, В. Вулф истиче свој антифашистички и пацифистички став; њене идеје су највише заступљене у есеју Три гвинеје. Види у: В. Вулф, Три гвинеје, Феминистичка 94, Београд 2001.
(19) Значајан датум је 8. март 1857, када су у Њујорку текстилне раднице због ниских плата, предугог радног времена и тешких услова рада започеле штрајк, јер су биле искоришћаване и као раднице и као жене. Види у: С. Л. Новосел, Демократска транзиција и положај жене, Дискриминација жена у Хрватској, Загреб 2000, стр. 12
(20) В. Вулф, Сопствена соба, стр. 48
(21) Исто.
(22) Г. Рубин, нав. дело, стр. 126-137.
(23) Речи једног бискупа. Види у: В. Вулф, Сопствена соба, стр. 54.
(24) Исто, стр. 54-56.
(25) Исто, стр. 91-96.
(26) Као што је већ напоменуто на почетку текста, да би се разумели есеји и романи В. Вулф, неопходно је расветлити њен живот. У једном периоду живота живела је у бисексуалној вези са Вити Секвил-Вест.
(27) У овом тексту само помињем роман Мајкла Канингема Сати, по коме је снимљен истоимени филм. За роман Сати је добио Фокнерову и Пулицерову награду. Види у: М. Канингем, Сати, Народна књига-Алфа, Београд 2003. (прим. аут.)