Јелена Радовановић
Тај човек ми је постао просто неиздржив“, вајкао се отац Хиларион и искапио још једну чашицу ракије.
„Има га свуда, сваки дан ми долази у цркву, моли се, шета, љуби иконе, даје прилоге, прича сатима са црквењаком, пали по десет свећа… а ја сам га ето, Боже ме прости, прошли пут скоро истерао из цркве… изгубио сам стрпљење за његова обећања… не ословљавам га више ни са господине Пунишићу него само Пунишићу, просто сам себе више не препознајем. Ето, ономад у недељу… дошао да се причести и ја га питам је ли можда у међувремену починио неки грех чији опрост тражи од Бога, а он седи, трепће и каже ми…ма јок, ништа посебно, не могу тренутно да се сетим… онда ја више нисам имао ништа да га питам, а он каже – па ето, можда сам превише радио и занемарио породицу… био сам предобар према другима на своју штету – и све тако…“
Тако је говорио отац Хиларион сав зајапурен на нашој слави, стално се крстио и гладио браду, а ми смо климали главом, износили стално ново мезе и нуткали га печењем и колачима.
Крста Пунишић, чувени престо- нички богаташ, заменик министра свргнуте владе и некадашњи комунистички барон у пензији је те јесени утувио себи у главу да у цркву св. Архангела Гаврила, надомак његове куће, треба да се угради грејање. Цео свој пројекат је образложио оцу Хилариону и рекао да ће сви да буду поносни кад радови буду завршени и њихова се црква, као једна од рет- ких у престоници, једног дана, врло брзо, подичи парним грејањем.
„Само неколико моћних спонзорчића…добротвора, у ствари, и ствар је одмах решена“, узвикнуо је тада Крста Пунишић самоуверено.
Отац Хиларион се у почетку нећ- као. „Нисам сасвим сигуран, господине Пунишићу“, говорио је. „Разумем вашу добру намеру, али опет… питам се да ли нисмо у срцу ближи топлој Божјој речи и учимо више да је поштујемо ако Свевишњи себи дозвољава да куша наша варљива чула са то мало хладноће у цркви. Не каже се узалуд: хладно као у цркви, то мора да има неког недокучивог смисла и тако треба и да остане.“
На то је господин Крста Пуни- шић сигуран у себе одвратио да не може да буде никаквог недокучивог смисла у томе да се паства мрзне и да ће и црква бити пожељније уточиште за многу изгубљену душу ако и изнутра зрачи топлином.
„Црква је прављена за живе, не за мртве“, додао је онда значајно, „а жив створ тражи да се огреје.“
„Вагао сам дуго, није да нисам“, причао је даље отац Хиларион кад је на ред дошао послужавник са белим мрсом, „а долазио је скоро сваки дан у цркву и чекао мој одговор… на крају сам му дао одрешене руке да ради шта жели и скупља те своје спонзоре.“
Добивши и званични благослов, Крста Пунишић је стегао оцу Хилариону руку и рекао: „Ма оче, нема да бринете. Треба само да окренем пар телефонских бројева и ствар је скоро решена, све је онда само питање дана.“
Дани су пролазили, пролазиле су и недеље, недеље су се нанизале у месеце, Крста Пунишић је и даље ишао скоро свакодневно у цркву и након две године је отац Хиларион одлучио да тако даље не иде, пришао му и упитао га шта је било са њиховим договором.
„ЈА нисам одустао!“, узвикнуо је Пунишић. „Не одустајемо нипошто, то је Божја воља. Нашао сам већ седам спонзора!“
„Већ!“, насмејао се отац Хиларион. „Па добро, господине Пунишићу, имамо ли ми средстава или немамо, кажите јасно да се зна.“
„Па како да вам кажем..“
Крста Пунишић, некада неуништиви преговарач, спустио је главу и гледао у своје ципеле скрушен као ђаче. „И имамо и немамо. Показало се да је залогајчић крупнији него што смо мислили…“
„Кажите ви мени прво колико имамо, па ћу ја да вам кажем да ли имамо или немамо“, био је упоран отац Хиларион.
Крста је нешто промрмљао, на шта је отац Хиларион, ионако глув на једно уво, викнуо:
„Нисам добро чуо!“
„Имамо дванаест посто.“
„Дванаест посто од чега?“
„Дванаест посто од потребних средстава. Али то није безначајно, варате се ако мислите да је то мало, а осим тога… па ето, тек очекујем прилог од главног спонзора који треба да покрије педесет посто.“
„А остатак?“
„Ма наћи ћемо и остатак као што смо нашли и ово. Добиће грејање наш Архангел, то је Божја воља. Знате, оче, времена нису као некад… људи се не ослањају више само на реч, човек у пензији губи контакте и брзо га забораве, па им треба мало освежити памћење…“
„И ето, од тад, од тад… Боже ме прости, прогања ме Пунишић као неки ђаво“, говорио је отац Хиларион и грицкао ораснице. „Не могу да га се отресем. Сваки дан је у цркви и сваки дан ми помиње неку госпођу Гину за коју никад нисам чуо… и још инсистира да је зовемо донаторка или добротворка, а никако спонзор или нешто још горе. И ето та госпођа Гина треба да нам као дар из ведра неба својим племенитим прилогом преокрене коначно целу ствар у нашу корист… Све ми је то закувана ђавоља ујдурма, Боже ме прости, у коју више нећу да се петљам“, закључио је отац Хиларион, сипао четири кашичице шећера у кафу и дуго је уз уздахе мешао.
Гина Булатовић-Кастратовић, оцвала дугогодишња водитељка и новинарка државне телевизије, чувена по свом високом стасу и тестостеронском гласу којим је стекла многе обожаваоце међу мушком публиком и, ништа мање, по својим многобројним ванбрачним аферама, од којих је најчувенија била она са директором телевизије и тајкуном Страхињићем који је доживео срчани удар у јеку страсти и умро директно на њој, па се у чаршији причало да је у ствари погинуо у заносу, била је између осталог и жена познатог и имућног кардио-хирурга Живојина Кастратовића, власника приватне клинике „Срце на длану“. После свих друштвених преокрета који му нимало нису ишли у прилог, Крста Пунишић, који је осећао да су његови дани славе и немерљи- вог утицаја прошли и да све више постаје збрчкани фосил оне моћне зверчице која је некада био, тако да су га чак и рођена деца, којој је препустио на управљање своју империју, исмевала, знао је да цела идеја са уградњом грејања зависи највише од Гинине милости. Гина је, међутим, нешто стално одуговлачила и правдала се од данас до сутра, све док једног дана није на чудан начин сломила ногу и престала пот- пуно да се јавља.
Сморен тим понижавајућим мољакањима, празним обећањима и бруком која је била на помолу да пукне, Крста Пунишић се резигнирано спремао да оде на прославу педесет година матуре и тако некако на пар дана умакне из престони- це, иако му се на прославу тог јубилеја није никако ишло као претходних година. Причало се, осим тога, да овог пута, после читавих петнаест година одсуства, треба на прославу да дође из Америке и славни Слободан Боб Милошевић, његов друг из клупе, бивши боксер, а сада милионер и власник ланца коцкарница у Чикагу. Као муње у магли су Крсти Пунишићу севале слике из школских дана кад је са Слободаном Милошевићем у опанцима пешачио десет километара до сеоске школе, како је Боб путем често боксовао против невидљивог противника у ваздуху, како су жвакали исту суву проју, ловили пуноглавце по барама и маштали како ће једног дана обојица баснословно да се обогате, побегну из те забити и прочују се по свету. О Бобу Милошевићу, његовом утицају, везама и богатству у Америци су се у међувремену намножиле легенде које је народ спретно китио и надувавао, па се тако по уласку у свечану салу Крста Пунишић осетио још мањи него што је растом био, тек сенка оног биберчета које се из опанака пробило до заменика министра… Пожелео је, у ствари, што уопште није личило на њега, да што пре клисне из те радознале масе где су све очи, чинило му се, као и увек биле упрте у њега. Боб Милошевић је већ седео за столом, расположен, зајапурен, живахан и знојав као и онда у школској клупи и чувао празну столицу поред себе само за Крсту. Крста није имао куд, наместио је осмех и добро расположење и целе вечери уз игранку, пијанку и лумперај до зоре са усиљеним занимањем слушао Бобову причу о пробијању и успесима у Америци.
„Брале, ако ти треба било каква помоћ, неко спонзорство, неке хитне паре, само реци твом баји Бобу у име старих дана!“, викао је Боб већ добро нацврцан и црвен у лицу као цвекла, грлио га, млатарао унаоколо рукама дозивајући стално келнере и љубећи све жене око себе. Крста Пунишић је осећао како му у стомаку лута нешто као велика кисела бабура, издржао је некако ту прославу до краја и сутрадан се одмах вратио у престоницу не јавивши се ником.
Када је два дана по доласку опет отишао у цркву, јер се није имало куд, отац Хиларион га је уместо са уобичајеним намћорлуком дочекао сав зрачећи и ширећи руке још са улаза у цркву: „Све је решено, Богу драгом хвала, мој господине Пунишићу! Јуче смо неочекивано добили прилог о коме смо могли само да сањамо… Долазио је јуче један наш човек из Америке, представио се као Боб Милошевић, рекао да је чуо од своје сестре, која долази у нашу цркву, да хоћемо да уградимо грејање, да ето кубуримо с парама, па је хтео да помогне… све у готовом, да не поверујете…“
После тог разговора, Крста Пунишић је под високом температуром пао у кревет и није устајао пет дана. Све се након тога одвијало врло брзо, мајстори су дошли, радови су отпочели и мало-помало Крста је поново почео да свраћа у цркву и да из прикрајка посматра напредак радова. Онда се једног дана ненадано јавила и Гина Булатовић- Кастратовић и сва усплахирена рекла да хитно мора да га види и разго- вара с њим, још тог истог поподнева. Испричала му је да је ономад сломила ногу на неки потпуно незамислив начин, тако што је стајала на степеницама своје виле и заливала цвеће, изненада јој је пукла и отпала висо- ка потпетица на ципели, изгубила је равнотежу, откотрљала се низ степенице и сломила ногу на два места, од чега је један прелом био отворен и прилично компликован, па је захтевао чак три операције. Више пута се извињавала што се тако дуго није јавила, јер је опоравак тражио време… док се опет није десила једна чудна ствар. Тог преподнева је шетала Булеваром на штакама и са ногом у гипсу кад је на само пар центиметара иза њених леђа уз громогласан прасак са неког балкона на асфалт треснуо огромни сателитски тањир, распавши се у гомилу делића, поцепавши јој чарапу и посекавши је на пар места на здравој нози и на обе руке. Гина није часила ни часа и, много брже него што јој је нога у гипсу дозвољавала, у потпуној паници отишла право код своје две тетке близнакиње, које су ионако живеле на Булевару, петнаест минута хода од места на коме се то десило, иако уопште није имала намере да их тог дана обилази. Две неудате тетке од деведесет пет година, Верица и Душица Булатовић, сестре њеног давно преминулог оца, живеле су у великом четворособном стану и, када нису водиле свој уредни уседелачки живот, бавиле су се углавном Гином, њеном каријером и њеним животом. Након што им је Гина уз њихово брижно превијање рана и мазање јодом узневерено испричала причу о паду сателитског тањира, сестре су се згледале и скоро у глас закључиле да су у игри неке опскурне силе које Гини хоће нешто немушто да кажу пре него што јој, Боже саклони, можда науде још више. Онда су је кон- спиративно и тихо упитале да можда није неком учинила неку неправду, макар и нехотице, да није случајно обећала нешто што није испунила или, не дај Боже, остала неком дужна неке паре… Гина је пребледела и испричала теткама све о обећаном спонзорству за грејање у цркви и како са тим одуговлачи већ две године, на шта су тетке узвикнуле: „Ју- ју сине, то је то! Не оклевај више ни дан, него одмах пут под ноге и однеси тај новац где треба.“ Тако се Гина нашла још истог дана са Крстом у кафани близу цркве поневши са собом велику кожну торбу пуну пара, са намером да их се коначно отара- си. Крста је, међутим, усплахирено одмахивао рукама, испричао, уз мало надобудности и лоше воље и не без извесног ђаволског задовољства што је види тако сву изгребану и са ногом гипсу (сетивши се мрзовољно још једном оног што, у ствари, никад није ни заборавио, како је Гина још давно уз исмевање одбила све његове недвосмислене насртаје и уз свој грохотан мушки смех му рекла да би њих двоје у кревету личили на парење хрта и пекинезера), да је спонзорство у међувремену решена ствар, да су радови већ почели и да пара, хвала јој лепо, има и више него што треба. Гина је онда упорно наваљивала да новац приложи цркви у неке друге сврхе ако не за грејање, али Крста је рекао да он онда нема више ништа с тим и да о томе море да разговара са оцем Хиларионом. Тако је Гина брже-боље отхрамала до цркве теглећи торбу пуну пара, нашла оца Хилариона, представила му се нестрпљиво видевши да је уопште не препознаје, и рекла да има велики новчани прилог којим хоће да помогне св. Архангела, те да ће се отац сигурно сетити неке племените сврхе за коју ће му новац добро доћи. Отац Хиларион је збуњено погледао у небо, па у Гину, па у торбу, пресекао се кад је видео толики новац и рекао да ипак мора мало да размисли. Гина је нервозно одвратила да нема времена за размишљање и да новац жели да приложи одмах.
Тако је новац, у истој тој кож- ној торби, завршио испод кревета у црквењаковом собичку, где и данас лежи. Отац Хиларион га повремено извуче одатле, пиљи дуго у хрпу новчаница, каткад се прекрсти, па га поново врати испод кревета, а да му намену још није одредио. Повремено размишља о мењању крова или кречењу цркве, али још увек не може јасно да одлучи шта са њим.
На прошлонедељној литургији се окупило много више света него иначе, јер радови су коначно приведени крају и грејање је успешно уведено. Отац Хиларион је говорио о Божјем провиђењу и милости и читавих петнест минута причао о добром и богоугодном делу Крсте Пунишића, хвалећи његове напредне идеје, пожртвованост, посвећеност и непоколебљиву веру у цркву. Стојећи у првом реду испред олтара и осећајући вреле погледе на свом потиљку, Крста Пунишић је гледао у своје ципеле, све време се благо осмехивао и осећао да су најзад, најзад све ствари поново дошле на своје место и да је потпуни склад са Богом, собом, ближњима и целим светом оно што му ипак тако пристоји и припада.