Јелица Живковић

Трагајући за одговором на питање како повећати број чланова, а истовремено свести број незадовољних корисника на најмању могућу меру, Народна библиотека Бор се на разне начине континуирано бави вредновањем пружених услуга и проценом квалитета својих фондова.
У анкети читалаца, коју смо спровели прошле године, 70% испитаних дало је највишу оцену љубазности библиотекара, док је свега 25% исту оцену дало за избор нових књига у библиотеци, чиме је само потврђено оно што смо и раније знали – да је без редовног принављања фондова узалудан сваки напор да се скрене пажња јавности – ни љубазност особља и пријатан амбијент, ни књижевне вечери и трибине, ни редовно појављивање у медијима неће убедити 10% грађана, колико предвиђа минимум стандарда за јавне библиотеке, да се учлане и остану верни библиотеци која често нема жељену књигу. Није лако решити овај проблем: с једне стране, вечити захтев читалаца („Дајте ми нешто ново!”), а са друге, неумољиви финансијери у лику локалне самоуправе који не хају за стандарде и законске обавезе када је у питању годишња принова фондова јавних библиотека. Директор једне општинске библиотеке у нашем округу испричао нам је како је много погрешио када је једном приликом неким лукавством успео да доведе у библиотеку, на сву срећу сада већ бившег председника општине, који је баш зазирао од књига и читања. Тај господин је, видевши полице пуне књига, дрекнуо: „Види, бре, колико књига овде имаш, а стално кукаш да ти купим још, па где ћеш да их ставиш и ко ће све то да прочита?” Тиме је, за његовог мандата, стављена тачка на причу о набавци нових књига, стандардима и законским обавезама оснивача библиотеке. И овај случај, нажалост, уопште није усамљен – напротив, то је слика доста раширеног бахатог односа представника власти према култури која је у неким срединама, особито у провинцији, задња рупа на свирали и ту заиста није пресудан недостатак новца, већ волунтаризам и примитивизам који, као по правилу, увек нађу начина да превагну.
Што се наше библиотеке тиче, стандард од 4500 нових књига и 30 наслова периодике годишње није постигнут, сада већ можемо да кажемо, деценијама и тој чињеници плаћамо данак. Покушавајући да некако ублажимо недостатак нових књига, још пре петнаестак година смо заузели став да треба да се набаве сви наслови које корисници траже, али због ограничених средстава у мањем броју примерака. На крају се тај број свео на свега два примерка, па смо тако добили нови проблем – за неке хит књиге листе чекања су се отегле у недоглед и наши чланови су, разумљиво, опет били незадовољни, а нама је тренутно преостало једино да што прецизније установимо колико бисмо чланова у скорој будућности могли да изгубимо ако пречесто на њихов захтев: „Дајте ми нешто ново!” будемо одговарали: „Жао ми је, нема!”
Ове године смо током десет радних дана у мају на позајмним одељењима Народне библиотеке Бор (одељење белетристике, стручно одељење и дечје одељење) спровели пробно истраживање са циљем да утврдимо проценат наших чланова који не могу да дођу до жељеног наслова. Истраживањем је обухваћено нешто више од трећине (35,7%) свих коришћења у мају, што би требало да представља узорак коме се може веровати.
Следеће, суштинско, питање због кога овакво истраживање вреди радити јесте да ли је корисник добио адекватну замену за тражену књигу, али одговор на ово питање се може добити само ако се непосредно затражи од читаоца, па смо одлучили да га поставимо у оквиру једне шире анкете која је у плану. За сада смо желели да откријемо колико је структура наших фондова одговорна за евентуално незадовољство корисника, које, наравно, може бити изазвано и многим другим објективним и субјективним факторима, често и ван нашег домашаја, а набавка књига је приоритет и обавеза библиотеке.
Анализа резултата овог мини истраживања показала је да најмање разлога за незадовољство постојећим фондом имају чланови дечјег одељења – свега 2,46 % одбијених захтева – и за то постоји више објашњења (већи утицај библиотекара на избор књиге и формирање читалачког укуса, стратегија библиотеке да посебним програмима и кампањама децу трајно веже за библиотеку, мања упућеност деце у издавачку продукцију…); на одељењу стручне књиге 6,9 % посетилаца је одбијено, док је у случају одељења за књижевност чак 14,10 % корисника остало без жељене књиге, што јесте разлог за забринутост ако се узме у обзир да око две трећине наших чланова чита управо белетристику.
Када је реч о траженим књигама које библиотека не поседује, забележено је укупно 24 наслова, а од тога половина на одељењу за књижевност и језик, али је очигледно велики број најтраженијих књига на које читаоци морају дуго да чекају.
Годишње анализе рада библиотеке свакако могу довести у везу набавку нових књига са бројем чланова библиотеке, мада је проблем далеко комплексноји него што на први поглед изгледа, јер на феномен смањене заинтересованости за библиотеку утиче низ социокултуролошких фактора, као и појава нових технологија и медија који жестоко угрожавају вишевековни примат књиге. Ипак, релно је очекивати да ће задовољавајућа набавка нових књига пресудно утицати на повећање броја чланова сваке јавне библиотеке. Ако узмемо у обзир да је у 2006 години у НБ Бор набављено свега 2197 књига, односно 48,82 % од стандарда, а од тога свега 1121 књига (24,9 % од стандарда) куповином која представља најпожељнији облик набавке и једини који омогућава испуњавање жеља читалаца, онда је јасно како се то рефлектује на чланство у библиотеци. Било би сувише једноставно да славодобитно закључимо да с обзиром на тако мали обим контролисане набавке и није велики број незадовољних корисника, јер је чињеница да годинама имамо чланство које броји око 5 % укупног становништва у граду, док стандард предвиђа 10 % – дакле, испуњавамо свега половину минимума.
Неко ће се можда запитати: чему евалуација када ионако не можемо да утичемо на неке ствари? Ми у Народној библиотеци Бор сматрамо да је наша обавеза да радимо све у чему нас материјална оскудица не омета да бисмо сваког тренутка знали где се у односу на друге библиотеке налазимо и да бисмо спремно дочекали нека боља времена, а у међувремену настављамо да се довијамо.

Јелица Живковић

У Крушевцу је од 4. до 6. јуна одржан Библионет: дани матичних библиотека Србије – манифестација коју је основала Заједница матичних библиотека Србије у циљу промовисања делатности матичних библиотека и афирмисања научно- истраживачког рада у библиотечко- информационој делатности Републике Србије. По усвојеној концепцији, манифестација траје три дана и одржава се сваке године у седишту једне од матичних библиотека, а тема сваког скупа треба да буде везана за теорију и праксу остваривања матичних функција у нашем библиотекарству. За домаћина Библионета 2007. изабрана је Народна библиотека Крушевац, која ове године слави 150. годишњицу отварања Читалишта, чију традицију наставља.
Љубазни домаћини угостили су око стотину учесника и гостију из готово свих матичних библиотека Србије које су чланице Заједнице, међу којима су били и библиотекари из Републике Српске и гошћа из Словеније Ирена Сешек. Посебно ваља истаћи узорну ефикасност читаве организације – скуп је одржан у сали Дома синдиката, која се налази под истим кровом са библиотеком, а с обзиром на близину хотела у коме су учесници били смештени, као и седишта институција које су у оквиру програма посећене, све време трајања манифестације било је максимално и садржајно испуњено.
Тема овогодишњег скупа била је Колекције у библиотекама: формирање, заштита, богаћење, одржавање, ревизија и коришћење.
Скуп је отворио Сретен Угричић, председник Заједнице матичних библиотека Србије, који је у свом обраћању истакао значај теме изабране за први Библионет, а затим су окупљене госте и учеснике поздравиле и председница Скупштине Крушевац Бранислава Бркић и директорка библиотеке домаћина Соња Вељковић.
Радни део скупа одвијао се у три сесије током којих смо имали прилику да чујемо 36 доста неуједначених и концепијски веома различитих излагања, од којих су се нека доследно и на целовит начин бавила темом, нека донекле, док је, истини за вољу, превелики број радова само описивао своју праксу која је, без обзира на тип библиотеке или средину у којој се налази, у већини библиотека ипак иста, или барем слична. С обзиром на то да је време излагања било ограничено на десет минута, изгледа да смо неке познате приче непотребно слушали по неколико пута, а да смо остали ускраћени за неке занимљивије које просто нису могле да стану у прописано време. Вероватно се организатор, у циљу популарисања манифестације, за први Библионет определио да омогући што већем броју учесника да се појави на скупу, што је сасвим исправан и практичан поступак, па ће сигурно већ идуће године моћи да се врши боља селекција пријављених радова.
Поред тога, запажено је да су због ширине теме радови у оквиру једне сесије били сувише разнородни да би изазвали дискусију која би истакла главне идеје у презентованим излагањима. Због тога је и предложено да се за следећу манифестацију радови групишу по сродности садржине у оквиру једне сесије, што би свакако скупу дало живост и омогућило јасно диференцирање заједнички уочених ставова.
Заједница матичних библиотека ће објавити Зборник радова са овог скупа, а библиотеке су позване да упуте своје предлоге тема за следећи Библионет.
У оквиру стручног дела манифестације имали смо прилику да чујемо и предавање госта по позиву – ове године је то била Ирена Сешек, начелница Одељења за попуњавање фондова Народне и универзитетске библиотеке у Љубљани, која је пренела искуства из Словеније у решавању проблема везаних за колекције, набавку, законодавство, дигитализацију – овде наводимо само најбитније – а за нас су та сазнања драгоцена јер указују на пут који предстоји српском библиотекарству.
У складу са програмском концепцијом Библионета, која садржи портрет библиотеке домаћина и портрет једног знаменитог библиотекара, представљена је Народна библиотека Крушевац и тим поводом је отворена пригодна изложба Споменар: поводом 150 година Крушевачког читалишта, а представљањем радне биографије Лазара Чурчића, који је мада пензионисан, и даље живо присутан у професији, одато је признање и указана част једном од најзначајнијих савремених српских библиотекара. Пратећи програм употпунила је промоција књиге Питера Брофија Библиотека у 21 веку: нове услуге за информационо доба, коју су представили Светлана Јанчић и Жељко Вучковић.
На крају је одржана отворена седница Заједнице матичних библиотека Србије на којој су предложени закључци и покренуте иницијативе у вези са кључним проблемима везаним за књижне фондове, од којих су најважнији: дигитализација, нови закон о обавезном примерку, заштита старе и ретке књиге, захтев де се средствима НИП-а попуне фондови јавних библиотека, слободан приступ Академској мрежи за све јавне библиотеке. Такође је предложено да ове године на Генералној скупштини IFLA-е Заједницу представља библиотекар из Народне библиотеке Крушевац и да се убудуће уведе пракса да то увек буде представник из библиотеке домаћина Библионета за текућу годину.
Учесницима Библоионета 2007. остаје да се захвале Народној библиотеци Крушевац као домаћину који је, поред одличне организације, гостима улепшао боравак посетом изложби слика Надежде Петровић у Уметничкој галерији, отварањем изложбе „Борислав Пекић” и позоришном представом у Крушевачком позоришту, обиласком Скупштине општине, цркве Лазарице и Рибарске бање.
Библиотекари, посебно они из матичних библиотека, имају разлога да буду задовољни што су добили своју манифестацију од које се очекује значајан допринос промоцији професије и унапређењу струке.

Јелица Живковић

На иницијативу Секције за матичне библиотеке Библиотекарског друштва Србије у матичним библиотекама је спроведена анкета за читаоце, како би се сагледали одређени показатељи везани за библиотечке услуге. Анализу добијених података представила је Весна Петровић, руководилац Матичне службе у библиотеци „Глигорије Возаревић” у Сремској Митровици и председник Секције, на стручном скупу за библиотекаре одржаном у Бањи Врујци 15, 16. и 17 јуна. Тема скупа била је „Библиотекар – струка и професија”, а основни мотив за његово одржавање је већ дуже време присутна потреба да се, у сусрет новом Закону о библиотечко-информационој делатности као и прилагођавању новим тенденцијама у светском библиотекарству, проговори о неправедно маргинализованој професији библиотекара у нашем друштву.
У раду Весне Петровић „Професионализација делатности кроз унапређење права корисника: анкете читалаца”, наглашава се неопходност промена у третману библиотекарства од стране друштва, али и промена самих библиотека, са јединственим циљем да се корисницима понуде боље услуге: „Нити се библиотеке могу променити без свесне и свестране професионализације струке, нити је ова професионализација могућа, ако се библиотеке саме не трансформишу.”
Анкета је спроведена у 14 матичних библиотека у: Бору, Ваљеву, Врању, Зрењанину, Јагодини, Кикинди, Лесковцу, Панчеву, Прокупљу, Чачку, Суботици, Сомбору, Сремској Митровици и Краљеву. Анкетирано је укупно 1.369 читалаца.
Анкетирани корисници су позвани да оцене 6 елемената нашег рада: љубазност библиотекара, амбијент у библиотеци, висину чланарине, нове књиге, постојећи књижни фонд и наш наступ у медијима
Понуђена су 4 одговора: лош, делимично добар, добар, изузетно добар. Анкета је дала и могућност дописивања одговора на 3 питања: наведите чиме сте посебно задовољни у услугама библиотеке; наведите чиме нисте задовољни у услугама библиотеке; предлози за побољшање библиотечких услуга.
У Народној библиотеци Бор анкета је урађена на узорку од 140 чланова одељења за одрасле, што је почетком маја 2006. године износило око 10% активног чланства. Анкета је била анонимна, али је рађена на репрезентативном узорку од припадника одређених социјалних категорија: ученици средње школе – 25, студенти – 25 , радници у непосредној производњи – 30, радници у друштвеним делатностима – 30, остали (пензионери, пољопривредници, незапослени…) – 30 анкетираних.
Љубазност библиотекара је прво питање о коме су се анкетирани изјашњавали и управо смо ту и добили најбоље оцене: 1 анкетирани (0,7%) дао је оцену лош и такође 0,7% оцену делимично добар; 24,3% се определило за оцену добар, а чак 74,3% испитаних је љубазност библиотекара оценило највишом понуђеном оценом – изузетно добар.
Амбијент у библиотеци је као лош оценило 0, 7 % испитаних; 7,4% сматра да је амбијент делимично добар; 50, 7% , тј. највећи број, определио се за оцену добар, док је 41,4% дало највишу оцену изузетно добар.
Висина чланарине је заслужила оцену лош од 0,7% наших корисника; 7,4% је дало оцену делимично добар, већина од 47,8% дала је оцену добар, а чак 38% наших чланова сматра да библиотечке услуге нису скупе и даје оцену изузетно добар. На ово питање одговор није дало 5,7% анкетираних.
Нове књиге је питање на које је 46,4% анкетираних дало оцену добар, 25,6% изузетно добар, 16,4% делимично добар и 4,3% лош.
Постојећи књижни фонд више од половине учесника анкете (52,9%) оценило је као добар; 28,6% налази да је фонд изузетно добар, 15,7% делимично добар, а свега 1,4% испитаних је дало оцену лош. На ово питање није одговорило 1,4% испитаних.
Наш наступ у медијима оценило је као добар 41,4% анкетираних, а 27,8% као делимично добар, док је 16,4% дало оцену изузетно добар; 13,6% сматра да је тај наступ лош.
Упоређујући добијене резултате, дошли смо до сазнања да наши корисници од свих услуга које добијају у библиотеци највише цене љубазност библиотекара -74,3% испитаних је управо овде дало највишу оцену, а проценат оних који су изузетно задовољни амбијентом у библиотеци износи 41,4. Најмањи број анкетираних (свега 16,4 процената) дао је оцену изузетно добар нашем наступу у медијима. Оцену добар највећи број наших корисника дао је постојећем књижном фонду (52,9 процената); за одговор делимично добар испитани су се најчешће опредељивали када су оцењивали наш наступ у медијима (27,8 процената), а то је активност која је добила и убедљиво највећи број оцена лош – укупно 13,6 процената анкетираних је одабрало овај одговор.
Када је реч о питањима која су остала без одговора, највећи број корисника – укупно 10 – није се изјанио о новим књигама, а 8 о висини чланарине.
Коначно, посматрајући добијене одговоре добар и изузетно добар као оне којима можемо бити задовољни, или изузетно задовољни, а одговоре делимично добар и лош као оцене о којима треба размишљати, даље анализирати и пратити појаве на које се односе, долазимо до следећих резултата: љубазност библиотекара је добила убедљиво највише оцене анкетираних – 98,6 процената је дало позитивне оцене; амбијентом у библиотеци задовољно је 86,4 процената, а постојећим књижним фондом 81,4 процента; 7,1% учесника анкете није одговорило на питање о новим књигама, док је 72,1% задовољно; наш наступ у медијима је добио најслабије оцене – 57,8 % сматра да је добар, али 41, 4 % није задовољно. Ако узмемо у обзир све понуђене одговоре (840), добили смо укупно 135 (16%) одговора лош и делимично добар и 684 (81,4%) одговора добар и изузетно добар. Просечна оцена, у 14 библиотека које су спровеле анкету, лош и делимично добар износи 31,3% а добар и изузетно добар 68,6%, па ако библиотекари НБ Бор одлуче да верују статистици, могу бити веома задовољни.
За нас су посебно занимљиви одговори које је требало дописати, међу којима смо тражили истоветне или сличне и сврстали их у неколико група које су се наметнуле.
Као и у првом делу анкете, у рубрици наведите чиме сте посебно задовољни у услугама библиотеке нашло се највише одговора (40% од укупног броја) који су истакли љубазност и предусретљивост библиотекара. На другом месту је услуга која се такође односи на рад библиотекара, с тим што су се у 25% одговора истиче стручност и ефикасност као нешто чиме су анкетирани посебно задовољни. Овде смо евидентирали 151 одговор.
Замерке које су учесници анкете могли да упишу у рубрику наведите чиме нисте задовољни у услугама библиотеке није изнело 72 испитаника, дакле више од половине, а најбројнији приговори (18,7%) односе се на недовољан број примерака најтраженијих књига, чему се, логично, додаје и 6,2% незадовољних због листе чекања – очигледно је наша немогућност да у кратком року обезбедимо довољан број нових књига најчешћи извор незадовољства наших чланова. То потврђују и предлози за побољшање библиотечких услуга – највећи постотак анкетираних (23,3%) предложио је да библиотека набавља више нових књига и већи број примерака.
Међу одговорима који се нису могли сврстати у посебне групе било је занимљивих, духовитих и необичних. На питање којим услугама није задовољан, један наш корисник је одговорио: „Листом чекања, било је боље раније када су нове књиге прво читали родбина и пријатељи библиотекара”; исти корисник није задовољан ни квалитетом набавке, па нам је поручио: „ Мање угађајте широким масама – библиотека не треба да буде опијум за народ, већ ињекција за буђење!” Један студент је огорчено протестовао: „Никада немате оно што мени треба”, док нас је један одговор збунио: „Нисам задовољан својим понашањем, трудим се да будем учтивији.”
Један учесник анкете је кратко саопштио чиме је посебно задовољан у библиотеци „Нема намћора”, а други нас је једноставно благословио: „Да сте живи и здрави још година сто!”
Било је веома различитих предлога: „Поставите аутомат за кафу”; „Чешће анкетирајте читоце по разним питањима”; „Организујте клуб читалаца”; „Можда би неки млађи директор могао да побољша рад и услугу уопште”; „Нађите нормалне људе”. Последњи наведени предлог потиче од учесника анкете који је на сва постављена питања дао оцену лош и он је једини који је потпуно незадовољан нашим услугама, што не значи да ми због тога нисмо забринути.
Према анализи Весне Петровић, слични су одговори које су дали сви испитани корисници у другим библиотекама:
Наведите чиме сте посебно задовољни у услугама библиотеке:
-Љубазност библиотекара
Образованост и стручност библиотекара
Добар однос библиотекара према читаоцу
Слободан приступ фонду
Задовољство што је уопште организован рад библиотеке
Брзина услуге
Пријатан амбијент у библиотеци.
Чиме читаоци нису задовољни у услугама библиотеке:
Мали број нових наслова најтраженијих књига
Мали број књига стручне литературе
Оскудан књижни фонд
Рок за враћање позајмљених књига
Број старих и оштећених књига
Недовољна популаризација књижног фонда.
Предлози за побољшање библиотечких услуга:
Више актуелних нових књига
Више књига из области стручне литературе
Више књига на страним језицима
Приступ Интернету за читаоце
Штампање билтена за нове књиге
Мања чланарина – више читалаца
Да почнете да размишљате тржишно: прво квалитет, онда квантитет
Више средстава за набавку нових књига од стране оснивача.
Две трећине, односно 66% анкетирани читалаца мисли да смо: љубазни, образовани, стручни, да имамо добар однос према њима; да је пријатан амбијент у библиотеци и за рад и за учење и за програме; да је висина чланарине одговарајућа; да су набавка нових књига и постојећи књижни фонд задовољавајући; да је наступ у медијима добар. Али једна трећина (34%) читалаца с тим се не слаже…
Коментаришући добијене резултате Весна Петровић је закључила да су они „први показатељ неопходности професионализације наше делатности”.
Када је реч о статусу анкетираних у Народној библиотеци Бор, највише оцена изузетно добар добили смо од категорије остали (пензионери, пољопривредници, незапослени…) – 77, а најмање од студената – 53, али су они дали и најмање оцена лош, свега 4, док смо највише слабих оцена добили од категорије радници у непосредној производњи – 10 (од тога се 7 односи на наш наступ у медијима); ова категорија је, укупно гледајући, најмање задовољна услугама које добија у библиотеци: 21,9% дало нам је оцену лош или делимично добар. Најблажи су опет били наши корисници из категорије остали, свега 11,6% је наш рад у појединим сегментима оценило као лош или делимично добар. Студенти су били резервисани када су у питању нове књиге, само један је изузетно задовољан, а 17 је дало прелазну оцену добар.
За библиотекаре Народне библиотеке Бор анкетирање корисника је корисно искуство, а одговори које смо добили помогли су нам да схватимо како нас наши суграђани виде – понешто од тога смо и сами знали, неки ставови су нас изненадили, неки обрадовали, а неки разочарали. У сваком случају, након оствареног увида у жеље читалаца и могућности библиотеке, уложићемо сав могући труд да подигнемо ниво наших услуга и задовољимо већи број потреба већине наших сталних чланова. Истини за вољу, најлакше је то остварити тамо где се не захтевају велика материјална улагања него је реч о организацији рада или понашању запослених.

Јелица Живковић

У периоду од 10. јуна до 10. августа 2004. године обављена је ревизија целокупног фонда монографских публикација у Народној библиотеци Бор.
Будући да је ревизија један од најсложенијих законом предвиђених послова који је свака библиотека дужна да у прописаном року извршава, веома су важне припреме, избор метода у складу са Упутством Народне библиотеке Србије о ревизији и отпису библиотечке грађе, као и пажљиво планирање самог тока да би се цео посао обавио ефикасно, са крајњим циљем да се о фонду добију веродостојни подаци.
Овогодишња ревизија у Народној библиотеци Бор је друга по реду која је рађена уз помоћ рачунара, сравњивањем стања фонда са електронском базом података. Претходна, која је на овај начин урађена 1998. године, дала је веома добре резултате у смислу установљавања правог бројчаног стања фонда монографских публикација, а након тога је уведена пракса годишњег расхода по основу дотрајалости и неупотребљивости на свим одељењима библиотеке. Имајући ово искуство у виду, као и чињеницу да се целокупни књижни фонд налази у електронској бази са подацима који задовољавају минимум који омогућава идентификацију сваке библиотечке јединице (аутор, наслов, инвентарски број, сигнатура), процењено је да неће бити потребно затварати библиотеку током ревизије. Стога је попис организован поступно, по одељењима – најпре на стручном одељењу, затим на одељењу за књижевност и језик, па на дечјем, а на крају је пописан фонд у депоу библиотеке; посебно је обављена ревизија фонда монографских публикација завичајног одељења, где је истовремено формирана електронска база. За то време са корисницима није радило само оно одељење на коме се управо одвијао попис, док се на осталим одељењима рад одвијао нормално, чиме је интерес корисника у највећој мери заштићен.
Сравњивањем података након извршеног пописа дошло се до следећих резултата: до почетка ревизије 2004. године Народна библиотека Бор је имала 129.726 библиотечких јединица уписаних у инвентар монографских публикација. У претходним ревизијама и редовним годишњим расходима (у периоду од 1962. до 2004. године) расходована је 57.501 књига, а у овогодишњој 3.327 књига, што укупно износи 60.828 примерака. Овом ревизијом је установљено је да је Народна библиотека Бор 10. августа 2004. године поседовала укупно 68.898 књига на својим позајмним одељењима и 1.553 књиге у фонду завичајног одељења, што укупно износи 70.451 књига.
Добра је вест да је свега 39 књига расходовано по основу старих задужења (иначе се, по закону, овај отпис врши након три године), што износи свега 1,2 % од укупног отписа. Тај податак сведочи о предности поседовања електронске базе корисника, чија се задужења ажурније прате него раније, па се и мере за враћање књига „заборавних” корисника благовремено предузимају.
Лоша је вест да је ревизијом установљено да на одељењу за књижевност и језик, чији су фондови у слободном приступу за кориснике, недостаје више од хиљаду књига! Мада немамо доказе који би на суду били валидни (нико није затечен in flagranti са књигом испод капута), верујемо да, без увреде, међу нашим корисницима има „несавесних”, како стоји у извештају Комисије за ревизију, која је на тај начин избегла ружну реч лопов. Елем, звали ми ту појаву како нам драго, чињеница је да су ти „несавесни корисници” прилично оштетили библиотеку, мада им у целини ваља одати признање за читалачку културу јер су на списку несталих књига дела Слободана Селенића, Светислава Басаре, Милорада Павића, Моме Капора, Габријела Гарсије Маркеса, Хорхеа Луиса Борхеса и, као куриозитет, целокупна дела Чарлса Буковског, која је библиотека приновила 2003. године.
Дакле, ова ревизије је, између осталог, показала да неки наш корисник не може без Чарлса Буковског, а да библиотека, са друге стране, не може даље са оваквим члановима. Зато је на одељењима појачан надзор, а размишља се и о набавци камера, ма колико то рушило романтичну слику о библиотеци.

Јелица Живковић

Презентација пројекта Виртуелна библиотека Србије (ВБС) и програмског пакета COBISS

У оквиру обележавања 135 годишњице библиотекарства у борској општини Народна библиотека Бор је 8. априла 2004. године организовала први стручни скуп библиотекара Борског и Зајечарског округа, са темама Презентација пројекта Виртуелна библиотека Србије (ВБС) и програмског пакета COBISS (предавач Весна Стевановић, помоћник директора Народне библиотеке Србије за ВБС) и Мрежа јавних библиотека у Србији 2002. године (предавач Владимир Шекуларац, библиотекар саветник – руководилац Одељења за унапређење библиотечке делатности Развојног центра ВБС).
Окупивши, после више од две деценије, све заинтересоване библиотекаре из региона, Народна библиотека Бор је, симболично, учинила и први корак ка решавању проблема којима су се бавили предавачи двеју обрађених тема, а чији је заједнички именитељ тежња да се српско библиотекарство на почетку 21. века повеже у јединствени информациони систем, у оквиру кога би се на организован и рационалан начин обезбеђивало поштовање стандарда, као и висок квалитет услуга за све кориснике библиотека у систему. Скупу су присуствовали библиотекари из Бора, Мајданпека, Неготина, Кладова, Зајечара, Књажевца, Бољевца и Сокобање.
Већина присутних библиотекара се кроз предавање Весне Стевановић први пут подробније информисала о суштини и циљевима пројекта Виртуелна библиотека Србије. Велико занимање је побудило представљање програмског пакета COBISS, током кога су учесници скупа практично упознати са основним појмовима и процедурама узајамне каталогизације. Иако већина присутних библиотекара не ради у библиотекама чија би техничка опремљеност у догледно време дозвољавала прикључење у Систем, оцењено је да је презентација остварила своју сврху самим тим што је присутнима јасно ставила до знања где се наше библиотекарство данас налази и шта нам све предстоји на путу ка приступању светској породици библиотека.
COBISS (Co-operative Online Bibliographic System & Services – Кооперативни онлајн библиографски систем и сервиси), промовисан 1991. године, систем је који је настао на темељима одлуке Заједнице југословенских националних библиотека, која је још 1987. године прихватила систем узајамне каталогизације као заједничку основу библиотечко-информационог система и система научних и технолошких информација Југославије. Улогу носиоца овог посла добио је Институт информацијских знаности (ИЗУМ) из Марибора, а до распада Југославије 1991. године у систему је учествовало 55 библиотека са целе територије некадашње државе. Данас су скоро све некадашње чланице обновиле сарадњу са ИЗУМ ом.
COBISS је организациони модел повезивања библиотека у библиотечко-информациони систем са узајамном каталогизацијом, узајамном библиографско-каталошком базом података и локалним базама података библиотека учесница, базом података о библиотекама и другим бројним функцијама виртуелне библиотеке. Основни услови за функционисање система су: стандардизована и узајамна обрада библиотечке грађе и уједначено вођење каталога, оспособљеност стручних радника за узајамну каталогизацију и рачунарска и комуникациона повезаност библиотека.
Од момента повезивања библиотеке у систем ВБС, стварају се услови за коришћење свих достигнућа у овој области којих је наше библиотекарство лишавано током деведесетих година 21. века, а то је управо време када је увођењем нових технологија дошло до великих промена. Примера ради, навешћемо само податак да су у свету електронски online каталози преко Интернета доступни корисницима већ читаву деценију.
Библиотеке свих типова могу постати чланице мреже и Народна библиотека Србије већ организује одговарајуће семинаре за оспособљавање стручних радника за узајамну каталогизацију, али је највећа препрека техничка опремљеност библиотека, као нужан предуслов за укључивање у систем, а која подразумева постојање локалне рачунарске мреже и непрекидну везу са Интернетом.
Већини присутних библиотекара је остварење ових услова, с обзиром на тренутно стање у њиховим библиотекама, изгледало као списак лепих и недостижних жеља.
Друга тема скупа, Мрежа јавних библиотека у Србији 2002. године, о којој је известио Владимир Шекуларац, бавила се стањем у јавним библиотекама и, у извесном смислу, библиотекаре је вратила у реалност испуњену свима нама добро познатим проблемима.
Анализа, рађена на основу статистичких података које библиотеке достављају Народној библиотеци Србије, подсетила је још једном на кругове хроничних проблема нашег библиотекарства, који се концентришу око простора, опреме, набавке, коришћења, изолованости и небриге друштва за делатност којој је у Европи додељена битна улога у изградњи будућег дигиталног друштва. Развијени свет је схватио је да су јавне библиотеке идеално позициониране да подстичу развој грађанског друштва и демократије ширењем информација и образовања, јер су политички неутралне и доступне свим грађанима под равноправним условима. Нажалост, наше друштво у транзицији се олако одриче једног потенцијално моћног носиоца културног и едукативног утицаја, какав би библиотека могла да буде.
Неумољиви језик бројки је показао да је у свим јавним библиотекама набавка далеко испод минимума које прописује стандард. То, наравно, јесте један од битних разлога недовољног броја корисника библиотечких услуга, мада није и једини. Други велики проблем је техничка опремљеност библиотека, од којих неке још немају ниједан рачунар! Имајући у виду да је током последње деценије 20. века у библиотекарству – увођењем нових технологија и електронских медија, који су омогућили умрежавање на глобалном нивоу – дошло до великих промена које су се одразиле на методе рада, стандардизацију, пружање услуга и сл, може се сагледати понор у који је библиотекарство код нас потонуло, ако нам бројке кажу да сада радимо горе него осамдесетих година.
Те промене, ти заокрети ка новом не пролазе безболно ни у земљама са високоразвијеним технологијама јер свака транзиција и преструктурирање изазива отпоре, па је утолико разумљивија сложеност задатка пред којим се нашао тим НБ Србије – да прескочи дигитални јаз који српско библиотекарство на почетку 21. века раздваја од света и да корисницима библиотека понуди нове услуге, које су се током последње деценије развиле.
Први скуп библиотекара Борског и Зајечарског округа показао је неопходност струковног организовања, регионалног повезивања, размене искустава и сарадње на путу ка тако озбиљним циљевима као што су обезбеђивање дигиталне писмености за све и укључење целокупног друштва у ново информатичко доба.

Јелица Живковић

Народна библиотека Бор ра-сполаже простором, елементарном опремом и стручним кадром, што дозвољава ширење делатности и прихватање нових улога у складу са новим потребама корисника, које намеће савремено информатичко доба. Библиотека има четири нивоа са посебним одељењима: одељење набавке и обраде, дечје, информативно одељење са периодиком, одељење за књижевност и језик, завичајно, стручно и матична служба. Целокупан књижни фонд монографских публикација (око 70.000 инвентарских јединица) налази се у аутоматској бази података и рад са корисницима је компјутеризован.
Анализе резултата рада би-блиотеке током последње деценије, засноване на годишњим извештајима са статистичким подацима, указују на тенденцију опадања заинтересованости грађа-на за библиотеку, која се огледа кроз смањење броја чланова и слабију посећеност јавних манифестација. Разлози овако неповољног тренда су двојаки и налазимо их с једне стране у материјалној ситуацији и општем стању окружења у којем живимо, а са друге стране у превазиђеном моделу услуга које библиотека нуди својим корисницима.
БИБЛИОТЕКА И ЛОКАЛНА ЗАЈЕДНИЦА
Бор је индустријски град са око 45 000 становника, без традиције (насеље је добило статус града пре педесетак година), чији је целокупни економски, социјални и културни живот од самих почетака везан за деловање једног од највећих рудника на свету. Пропадање овог гиганта током последње деценије погубно се одразило на читав живот у граду, самим тим и на културу и институције које су изгубиле свог моћног и јединог покровитеља и донатора. Истовремено, материјално сирома-штво, удружено са порастом броја незапослених и незадовољних људи неспремних да нешто сами предузму, створило је климу која није нимало повољна за рад библиотеке – перманентно се сма-њује број корисника, тако да се последњих година цифра креће око 2.000 чланова, што је мање од 4,5% становништва. Традиционалне про-грамске акције и кампање за популаризацију читања и при-влачење већег броја корисника библиотечких услуга, упркос ве-ликом ангажовању запослених, ни-су дале задовољавајуће резултате.
Закључци:
– Уколико остане у границама своје класичне улоге пасивне институције која извршава по-слове прописане стандардима, задовољавајући се притом сред-ствима добијеним из буџета, опстанак библиотеке је доведен у питање.
– Библиотека не сме одустати од своје примарне улоге, али у времену промена свом кључном ресурсу – кориснику мора по-нудити нешто ново што ће га привући и задржати.
– Нужно је дефинисање опсежније улоге библиотеке која је реле-вантна за ситуацију и окружење у којем живимо.
НОВА МИСИЈА БИБЛИОТЕКЕ У ЛОКАЛНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ
Ослушкујући потребе наших суграђана и узевши у обзир ситуа-цију у граду, долазимо до уверења да је оно што њима хронично не-достаје правовремена и тачна информација из различитих домена свакодневног живота, како на ло-калном тако и на ширем плану, и едукација за прихватање нових послова и изазова које време транзиције доноси. Примера ради, неки студент је остао без стипендије, а неки радник се није пријавио за посао јер нису били обавештени да су били отворени конкурси; неко је имао добре изгледе за посао, али му је недостајало елементарно познавање рада на рачунару; нека породица је пропустила прилику да под повољним условима летује јер није имала благовремену информацију; многи старији људи нередовно размењују пошту са својом децом у иностранству јер немају приступ Интернету; хронични болесници, којих у граду има много, свакодневно угрожавају своје здравље, па и животе, јер не знају да је тренутни ниво загађености ваздуха у граду за њих фаталан и да морају тог дана да остану код куће; многи људи су имали проблема или нису остварили своја законска права зато што нису умели да попуне пореску пријаву, или нису знали коме треба да се обрате за одређену врсту помоћи из области судства, здравства, просвете, администрације итд. Библиотека може да понуди својим корисницима такве врсте инфор мација и помоћи.
Све до сада, библиотека је била неискоришћени потенцијал, занемарени извор информација и знања потребних савременом човеку; док нашем граду недостају такве врсте служби и одраније – са продором информатичких технологија у све сегменте свакодневног живота, тај недостатак је наглашенији не-го икада. Уз прихватање једног оптималног модела организације, библиотека ће трансформисати и проширити своје деловање и улоге: са искуством у прикупљању, класификацији и преношењу информација и традицијом у пружању услуга, она заслужује да буде лидер у формирању локалног информационог центра.
УСЛОВИ КОЈЕ ТРЕБА ИСПУНИТИ
У процени првих корака које треба предузети на путу трансформације библиотеке – од класичне, претежно пасивне и буџетски финансиране инсти-туције, ка живом и динамичном сервису коме може да се приступи из многих области – определили смо се за оне промене које су изводљиве одмах или у врло кратком року без великог ангажовања материјалних средстава, ослањајући се углавном на сопствене тренутно доступне ресурсе: основу тих промена чини реорганизација и прерасподела простора, функција, опреме и кадрова.
Информативно одељење НБ Бор је језгро будућег информационог центра нашег града. Традиционално, то је било место где се вршио упис нових чланова и читала штампа. Задржавајући своју примарну улогу, ово одељење прихвата организацију програма и акција које постају висок приоритет библиотеке, а обухватају две основне сфере деловања: пружање информација и едукација корисника. Ово одељење располаже читаоничким и изложбеним простором, као и салом која може да прими више од стотину посетилаца. Опремљено је компјутером и има приступ Интернету; као и остала одељења библиотеке, има приступ фондовима монографских публикација и корисничкој бази. На одељењу раде два библиотекара (један са завршеним факултетом за менаџмент и један етнолог) у две смене.
У плану је да се до краја године корисницима овог одељења на располагање ставе два терминала преко којих ће моћи да претражују књижни фонд (у питању су старији компјутери које имамо). Потребна су додатна средства, чије изворе тренутно не видимо, за набавку нових компјутера преко којих би се нашим корисницима омогућио индивидуални приступ Интернету, а тада ће бити потребно да се ово одељење и кадровски ојача. Од тог тренутка ће библиотека преузети већу улогу у информатичким услугама.
ЦИЉЕВИ И КОРИСТИ КОЈЕ ЋЕ ОД ПРОМЕНА ИМАТИ ГРАЂАНИ И БИБЛИОТЕКА
1. Повећање нивоа информисаности грађана о локалним питањима и могућностима решавања проблема.
2. Подизање општег културног нивоа средине и отварање према окружењу.
3. Оспособљавање за коришћење нових технологија.
4. Омогућавање перманентног образовања које је императив сваког успеха.
Крајњи циљ библиотеке је повећање броја корисника библиотечких услуга и стварање услова за ширење делатности у профитабилне области, или, стицање поверења грађана нудећи им разне додатне услуге, које ће у перспективи библиотеци обезбедити већу финансијску самосталност.
Могући извори прихода су: значајно већи број корисника, продаја информација и пружање специјалних услуга.
ЗАДАЦИ И ОБЛИЦИ РЕАЛИЗАЦИЈЕ
Библиотека ће посредовати у интеграцији информатичких услуга, компјутерских технологија и образовних медија; ширећи своју функцију, помоћи ће локалној заједници у разумевању и савладавању сопствених проблема и отворити путеве боље комуникације грађана са окружењем, помажући им у стицању осећаја власништва над информатичком писменошћу. За реализацију непосредних задатака који предстоје, библиотеци је неопходна широка сарадња са медијима, значајним појединцима и институцијама, организацијама и службама из различитих сектора у граду. Тимом задуженим за реализацију конкретних акција руководиће директор библиотеке и у њега ће се, по потреби, укључивати сарадници са стране (из локалне заједнице, али и шире).
Информативна функција:
– Стварање локалних база података из различитих области јавног живота.
– Ажурирање адресара институција, установа, служби и појединаца значајних за средину.
– Повезивање и посредовање између оних који нуде и оних који траже одређене услуге.
– Омогућавање приступа изворима информација које су битне за локалну средину (скупштинске одлуке, одређени пројекти, планови и програми).
– Отварање Интернет читаонице.
Едукативна функција:
– Установљавање редовних циклуса трибина и предавања о најактуелнијим темама.
– Организовање курсева, радионица, тренинга, семинара… из различитих области.
– Формирање клуба приврженика отворене библиотеке, где ће се сливати информације, идеје и иницијативе за покретање нових програма, акција и кампања.
ЕВАЛУАЦИЈА
Овај програм је рађен полазећи од реалне чињенице да библиотека, у догледно време, од уобичајених извора финансирања не може да очекује додатна средства за развој делатности. Зато су за почетак и предвиђени кораци који не захтевају, или захтевају врло мало новца који можемо да обезбедимо: реорганизација рада, нова систематизација радних места и стварање повољне климе за прихватање промена; едукација и оспособљавање библиотечког кадра за нове одговорности; формирање тимова и одређивање носилаца појединих задатака према њиховим способностима; свакодневно присуство у неком од медија; сарадња и заједнички наступи са локалним институцијама, школама и организацијама; вођење кампања које промовишу библиотеку; подношење извештаја израда билтена, анкетирање и коришћење свих доступних инструмената за проверавање суда локалне средине о нама.
Сви предузети кораци ће се анализирати у утврђеним интервалима (једном месечно) и мењаће се, или ће се кориговати ако околности налажу.
Ми знамо да смо способни да делатност библиотеке усмеримо ка широком путу нове информатичке ере. Неке од наведених корака у реорганизацији, систематизацији, сарадњи са медијима већ смо предузели и почетни резултати су позитивни.
Библиотеке будућности нису мртви домови књига, него живи, динамични сервиси грађана, којима може да се приступи из различитих области, извори информација и знања који имају одговоре на сва питања својих корисника.

Јелица Живковић

У оквиру циклуса трибина посвећених проблемима адолесценције, у Народној библиотеци Бор 12. септембра 2002. год. Мирјана Булатовић (аутор) и Жарко Требјешанин (рецензент) представили су друго, допуњ ено издањ е књ иге Ђаво у праху: исповести наркомана. За Бележницу су говорили о збиру несрећа љ уди којима је “душа у шкрипцу”, о неразумевањ у и равнодушности друштва, о заштити од зла које се шири.

Неколико особа из публике је вечерас замолило да потпишете њихов примерак књиге, а Ви сте то одбили. Зашто?

Никада нисам ову књигу потписала. Мени је иначе тешко потписивати и књиге чији сам аутор у правом смислу, мислим на моје књиге поезије, јер сматрам да је ауторство некако божја ствар, ствар надахнућа – ја се ту осећам као проводник. Када је реч о овој књизи, која је документаристичка, која је рађена не по надахнућу него са одређеним циљем, можда би се могло другачије поступити, али како је реч о великој несрећи и многи од “јунака” ове књиге су већ мртви, они не могу да се потпишу, па нећу ни ја.

Реците нам нешто о настанку књиге Ђаво у праху и о проблемима на које сте наилазили сакупљајући исповести наркомана од којих је књига сачињена.

Књига Ђаво у праху започета је у Новом Саду 1987. године, јер сам тада радила у једном листу покрајинског социјалног, где сам затекла агилну колегиницу Ику Митровић, која је била заинтересована за исти проблем. Заправо, нас две смо радећи у тој редакцији хтеле да вишак радног времена употребимо за туђу корист, а тада је највећи мирнодопски проблем била наркоманија и назирао се опасан пораст броја наркомана. Прво издањ е је изашло у три хиљаде примерака, Ика Митровић и ја смо узеле издавачу хиљаду и пет стотина и поделиле бесплатно: болници “Др Драгиша Мишовић” смо дале девет стотина, остало смо поделиле онима којима је било потребно. Међутим, чим је књ ига изашла, одмах након прве промоције, почео је рат. Ми смо се држале по страни, јер је рат већа несрећа, и, ево сад, након једанаест година, број наркомана је утростручен!
Писање ове књиге је најтежи литерарни подухват у мом животу, десет књига поезије које сам објавила не могу се поредити са овим искуством: сећам се да једно годину дана нисам смела да је отворим. Пишући ову књ игу као да сам пливала по живом блату, уистину је било тако. Тешко је било гледати ту патњу изблиза – очи у очи, на пола метра. Видите велику несрећу, разорену личност која има врло мало шансе да се врати у свет нормалних, здравих љ уди, од које је врло тешко извлачити причу, нарочито редоследом који вам је потребан. Сећам се човека оболелог од сиде, који зна да му је преостало још три-четири дана живота. Испричао ми је своју тешку причу, жели да помогне другима, треба да се растанемо и ја треба да кажем “довиђењ а”, а знам да је у његовом случају та реч бесмислена, јер нећемо се видети – ја идем даље у књигу, а он у смрт. Да бих некакао превазишла ту ситуацију, упитала сам га да ли верује у живот после живота и он ми је одговорио: “Верујем да душа некуд иде”, ја сам рекла: “Иде, сигурно иде”, и тако смо се опростили.

У предговору првом издању кажете да је “циљ ове књиге да бар једног младог човека безбедно проведе поред амбиса дроге.” У међувремену је Ваша књ ига уврштена у списак литературе за студенте Факултета политичких наука у Београду (Катедра за социјалну политику и социјални рад). Имате ли нека сазнањ а о њеном утицају на младе читаоце?

Ја не знам како ова књига утиче, али знам да је веома много младих чита, да иде из руке у руку, па је самим тим , надам се, и шанса да делује превентивно велика. Немам никакво лично искуство са дрогама, нити ико из моје најближе околине, али била сам пушач – а дуван је лака дрога – пре четири и по године сам престала да пушим и знам како је тешко ослободити се зависности. Ја сам на овој књ изи радила без икаквог личног интереса и сматрам је готовим оруђем у борби против наркоманије, писала сам је потпуно несебично, због других, мени непознатих љ уди, зато ми је понекад тешко што морам да убеђујем људе у њену сврху. њен значај је схваћен на Факултету политичких наука, који је уврстио у студентску литературу пре пет година, а књ ижевница Невена Витошевић је Министарству просвете предложила да Ђаво у праху уђе у обавезну лектиру за основце и средњошколце.

Колико је наше друштво уопште спремно да се суочи са тако тешким проблемом као што је наркоманија?

У односу на брзину ширења пошасти наркоманије наше друштво је веома споро и неефикасно. Не знам колико је вест тачна, али чула сам да дилери, криминалци великог формата, сматрају наше законе за себе најповољ нијима. Знамо каква је ситуација у школама, све институције су у некаквим великим ломовима, у кризи. Дакле, остаје породица као најважнија заштита, прва помоћ у превентиви. Уверена сам да уколико просечан родитељ узме ову књигу и заједно са својим дететом у претпубертету пређе причу по причу, дете ће на прави начин бити информисано и заштићено. Наглашавам фазу претпубертета као право време – пубертет је фаза негације свега и свачега, од најједноставнијих односа унутар породице и у школи до десет Божијих заповести, и тада је већ касно. Наравно, родитељ и даље мора да је стално на опрезу и да, по овом питању, никако не прекида комуникацију са војим дететом. Веома је важно ништа од детета не скривати: у овој књ изи се признаје да постоји период уживања у дрогама, али он је трагично кратак – траје, у зависности од врсте дроге, од седам дана до два месеца, након чега наступају страшне кризе апстиненције, које по речима једног лекара изгледају тако да нема ниједног родитељ а који не би обио апотеку или ушао у не знам какав ризик да свом детету које кризира донесе оно што му треба.Требало би младом човеку све то предочити: да је најопаснија дрога прва дрога, да евентуално “рајско уживањ е” траје највише два месеца, а то кошта петнаест до двадесет година лаганог умирања; у већем броју случајева то траје много краће, са занемарљ ивим бројем оних који су успели да поврате равнотежу. Млад човек треба да зна да је посезање за дрогом варијанта руског рулета, с тим што у овом случају хитац понекад путује петнаестак година, ранивши успут многе недужне љ уде и да он зато нема права да каже: “Ја ћу свој живот да уништим”, јер се никада не ради само о његовом животу.

Како помоћи “душама у шкрипцу”

У поговору првом издању књиге Жарко Требјешанин наглашава да нам “Ђаво у праху” открива људе којима је ”душа у шкрипцу”. Помаже нам да разумемо њ ихов свет, њихов лични доживљај; разоткрива нам оне тајне нити кобне везаности за дрогу и трагичне последице једне велике обмане.
На питање да ли сматра да се код нас довољно и на прави начин говори о наркоманији, др Требјешанин је одговорио:

Рекао бих да се код нас доста говори о наркоманији, али не систематски и континуирано, него кампањ ски, у оквиру некаквих акција које трају месец-два па онда поново све замре, а проблем је толико велики да овакав приступ сигурно не може ништа да реши. С друге стране, о наркоманији се углавном говори површно, сензационалиститички или рационално и аналитички, тако да се не може стећи ни прави увид у размере и природу тог зла. Ова је књ ига специфична по томе што нам приказује свет наркомана изнутра, покушавајући да проблему наркоманије приђе као једној великој несрећи која више није индивидуална, него добија социјалне димензије. Оно што бих нарочито истакао је приступ који омогућава комплексно сагледавањ е: како зависник самог себе види, како га виде његови најближи, како околина – предочен је читав процес разарања и пропадања линости.

Између првог и другог издања књиге на овим просторима су се догодиле трагичне промене: земља се распала, ратови, злочини… Колико је, по Вашем мишљењу, све то – или нешто друго – утицало на евидентан пораст наркомана код нас?

Па, ако знамо да људи посежу за дрогама управо у тим ситуацијама осујећења, фрустрација, тешких стресова и неподношљ иве патње које човека потпуно избацују из колосека, а имајући у виду шта смо све у овом периоду преживели, није никакво изненађење што су многи реаговали на овај начин. Под болестима зависности подразумевам и таблетоманију којој сада такође треба стати на пут. Уверен сам да би се наркоманија и без свих страхота које су нас у протеклом периоду задесиле ширила, јер је то просто светски тренд, али у нашем случају се, из поменутих разлога, стиже до стравичног податка да се за десет година број зависника утростручио.

Реците нам, на крају, да ли поред стручњака који се баве проблемима наркоманије (мислим на лекаре, психијатре, психологе, социологе и сл.) постоји нека смишљ ена стратегија која подразумева перманентно деловање државе и грађана у сузбијању болести зависности и каква су, у тој области, искуства других земаља?

Наравно да је у решавању овако тешког проблема осим експерата неопходно укључење многих институција али, пре свега, породице, школе и медија. У земљ ама у којима се често воде кампање за сузбијање болести зависности, видимо да је то у много случајева више атракција него права, корисна акција: истина је да ниједна земљ а није решила тај проблем, с тим што у свету постоје много бољи услови за лечење, док код нас отприлике сваки стоти наркоман може да добије кревет у некој установи за одвикавањ е. Када је реч о превенцији, јасно је да је наркоманија прерасла границе индивидуалне патологије и да она више није проблем појединца или само њ егове породице, него је проблем читаве заједнице у чије решавање морају бити укључене све институције које на било који начин могу да помогну, али и невладине организације и држава, која сигурно може да учини много више.

Јелица Живковић

Нове компјутерске технологије су крајем протеклог века довеле до великих промена у многим сферама живота па тако и у библиотечкој делатности, која се нашла у транзицији од традиционалних мирних домова књига ка динамичним информационим центрима. Тај процес, наравно, није ни у најразвијенијим земљама прошао без отпора: у једном америчком истраживању из 1991. године, директор једне високошколске установе је изјавио да он “није убеђен да би ми требало да будемо информатичари у униформама библиотекара. Ми смо људи од књиге, добављачи информација, понекад знања, с времена на време мудрости, а не они који крцкају бајтове”…
И док су велики и напредни, у времену о коме говоримо, бринули овакве бриге, код нас је највећи део ојађеног и пониженог становништва почео да мери дубину пада квалитета свог живота измишљеном висином некадашњег стандарда, оличеног у кредитима, синдикалним летовањима и масовној култури. Та масовна, каква-таква култура уступила је место никаквој култури, многе праве вредности су замењене сурогатима, али су понегде остале провалије које се нису дале камуфлирати. Рекло би се да је то област у којој ће репарације причињене штете најдуже трајати и најтеже ићи, можда и због широко прихваћеног и буквално протумаченог схватања да је култура секундарна потреба, а ово је било време када се смело мислити само на своје примарне потребе, што ће рећи голи живот.
Ако се, дакле, у опоравку друштва култура опет налази на зачељу, шта тек да кажемо о школском библиотекарству, као пасторчету просвете и културе? Ипак, школске библиотеке постоје, оне су потребне, у будућности им је намењена веома важна улога информационих центара у школама, а овог тренутка су, у највећем броју случајева, готово потпуно бескорисне: заборављена места где уморни наставници окончавају свој радни век у очекивању пензије или допуњавају мањак часова у настави до пуног радног времена, изложени често подсмеху али и зависти колега који “нормално” раде и верују да се у школској библиотеци баш ништа не ради. Као да те несрећне библиотеке ни због чега другог и не постоје већ да би незбринуто наставно особље некако остало у радном односу. Неколико лепих изузетака из ове суморне слике, барем када је о реч о библиотекама у школама Борског округа, улива наду да се стање може, у догледно време, изменити набоље.
Народна библиотека Бор у својој мрежи има укупно 36 регистрованих школских библиотека, 27 у основним и 9 у средњим школама. Од раније је већ познато тешко стање у овим библиотекама, које оптерећују свакојаке недаће, карактеристичне за библиотекарство у Србији уопште, као што су неадекватан простор, проблеми са набавком и обновом фондова, али драстичније још него у јавним библиотекама овде су изражене мањкавости у стручном раду, с обзиром на чињеницу да школски библиотекари нису у обавези да полажу стручни библиотекарски испит, а годинама уназад се едукација ових кадрова занемарује. Имајући то у виду, матична служба Народне библиотеке Бор је и у протеклом периоду у више наврата настојала да са школским библиотекама успостави бољу сарадњу у циљу подизања стручног рада на виши ниво: одређен је један дан у недељи за консултације са библиотекарима, обављан је стручни надзор, предлагане су мере, али су одјеци тих настојања углавном били слаби, а постојање библиотека у највећем броју школа се свело на формално, статистички подаци о раду за потребе програма МБС су углавном измишљани а целокупан рад је просто фингиран.
Матична служба НБ Бор је у оквиру својих редовних активности током септембра обишла школске библиотеке на територији општина Бор и Мајданпек, а у новембру библиотеке на подручју Неготина и Кладова (из објективних разлога нисмо обишли само шест библиотека). Увид у рад ових библиотека показао је да много тога може да се уради, да нема горе немаштине од незнања, да стручни рад никада није ни морао толико да се запусти, без обзира на заиста поражавајуће стање у области набавке. Најбољи доказ за то су оне библиотеке у којима су, упркос свему, библиотекари обављали свој посао, понекад изван стандарда, на много компликованији начин, измишљајаући сопствена правила, али су ипак успевали да одрже у каквом таквом реду фондове и да ученици не забораве да постоји школска библиотека. Наишли смо на позитивне примере и занимљиве покушаје да се помогне библиотеци: један школски библиотекар се обратио многим великим издавачима писмом молећи за бесплатне примерке нових издања према сопственом избору, и на тај начин је фонд током 2002. године обогаћен за 127 примерака, други је са библиотечком секцијом ученика организовао репарирацију књига и на тај начин у фонд су враћени многи оштећени примерци; у једној библиотеци у којој су смештени компјутери (4) ученицима је омогућено да самостално раде и истражују служећи се постојећим фондом књига и дискова. Нажалост, ентузијзма је ипак мало, много је више библиотека на које су директори школа помало заборавили, у које ученици ретко залазе, у којима библиотекари имају осећај да раде узалудан и бескористан посао.
У настојању да се помогне школама да своје библиотеке што пре доведу до нивоа прихватљивог, држећи се притом гесла “уради одмах, са што мање пара”, организовали смо стручни семинар за школске библиотекаре Борског округа и то 2. октобра за библиотекаре општина Бор и Мајданпек у НБ Бор и 16. децембра у НБ Неготин за библиотекаре са територије Неготина и Кладова.
У оквиру семинара обрађене су следеће теме, које су оцењене као елементарне за почетак стручног сређивања школских библиотека: Минимум југословенских стандарда за школске библиотеке, Евиденција библиотечке грађе: инвентарисање и смештај, Ревизија и отпис библиотечке грађе, Рад са корисницима и Библиотечка статистика. Предавачи су били стручни радници НБ Бор и НБ Неготин. Након сваке теме вођен је разговор са учесницима. Семинар је био одлично посећен – 2. октобра се одазвало свих 18 библиотекара са територије Бора и Мајданпека, а 16. децембра у Неготин због лоших временских прилика на скуп нису стигли библиотекари са територије Кладова, али су са територије општине Неготин присуствовали готово сви (изостала су три библиотекара).
Овом приликом је остварена врло добра сарадња са општинском библиотеком из Неготина, која је обезбедила превоз и учешће својих стручних радника у обиласку библиотека, припреми и организацији семинара.
Разговор са школским библиотекарима и директорима школа у току обиласка библиотека, током самог семинара, а нарочито контакти који су том приликом успостављени, позиви и консултације које се након тога одржавају, уверили су нас да смо учинили први корак ка поимању школске библиотеке као информационог центра – улоге која библиотекама у веку који је започео по дефиницији припада. Верујемо да је од потпуног прихватања ове идеје до њене реализације пут далеко краћи и лакши од онога како то најзаинтересованијима тренутно изгледа и да је, у том смислу, и одговор на питање постављено у наслову свакако позитиван

Јелица Живковић

Последњу деценију прошлог века обележио је снажан продор електронике у све сфере друштвеног живота, па и у библиотечку делатност, што је у светској библиотекарској јавности изазвало бројне расправе и опречне ставове о будућности књига и библиотека.
Запитаност над судбином традиционалне библиотеке у надолазећем времену Интернета и нових компјутерских технологија сасвим је разумљива и оправдана: мултимедијалност нових електронских облика књиге, која подразумева и нов начин читања, намеће потребу за другачијом опремом и организацијом рада библиотека. Улога претежно пасивне институције која прикупља, обрађује, чува и даје на коришћење библиотечки материјал мења се и библиотека постаје информатички центар који пописује, класификује, омогућава свестрано претраживање фондова свих умрежених библиотека и дистрибуира у неупоредиво краћем року жељене информације и сав остали библиотечки материјал. У библиотеци будућности, која је за развијене земље већ почела, уместо каталога користе се софтвери за унос података, читаоницу је заменила рачунарска мрежа и онлајн приступ који библиотека обезбеђује својим корисницима; библиотекар у класичном смислу више не постоји и он преузима улогу информационог стручњака, који води своје кориснике кроз свет информација о расположивим фондовима.
Нажалост, наша шира јавност је остала, у условима блокаде и санкција, изван дискусија о мисији и функцијама библиотека у информатичком окружењу – нас и даље муче елементарни проблеми опстанка као што су простор, набавка и кадрови. Ипак, и наши библиотекари су свесни нових захтева и последица коришћења информатичких технологија и, у вези с тим, потребе која се намеће као императив времена – да се планира развој професије и струке.
Три библиотекара Народне библиотеке Бор присуствовала су током 2001. године семинарима у организацији Школе Б плус, а који су се бавили савременим стандардима у библиотекарству у три основна сегмента делатности: набавном процесу и каталогизацији публикација, менаxменту и маркетингу у библиотекама, и примени актуелних информативних технологија. Позитивна искуства стечена на курсевима изазвала су велико интересовање за саму Библиотеку плус – њене организаторе, циљеве и будућност. У покушају да нађемо одговоре на ова питања, стигли смо до Зорана Хамовића, аутора пројекта и једног од водитеља курсева, који је иначе јавности познат као оснивач и главни уредник Издавачке куће КЛИО и аутор више пројеката из области едукације у културним и медијским установама.
Школа Б плус, као део програмског пакета Библиотека плус, намењеног перманентном образовању библиотекара, указала се као јединствена и драгоцена могућност осиромашеној и у сваком погледу запостављеној библиотечкој делатности да своје кадрове упозна са савременим токовима библиотечког пословања. Према речима Зорана Хамовића, идеја о подстицању библиотекара на акцију, са циљем изградње савременог типа отворене библиотеке, покренута је још 1997. године. Почетком реализације пројекта може се сматрати семинар у Горњем Милановцу (септембар 1998), у чијем је раду учествовало 15 библиотека из Србије. Ипак, због недостатка финансијских средстава, на конкретан рад школе се чекало још две године, када је пројекат добио подршку Фонда за отворено друштво, што је организатору омогућило да, између осталог, сноси трошкове пута и боравка полазника.
Овогодишњи програм Школе Б плус у свом наставном плану имао је две целине:: Савремени стандарди и методи у библиотекарству и Нове информационе технологије у библиотекарству, и пет тематских модула: Иновације у набавци и каталогизацији,, Коришћење библиотечког материјала, Менаxмент и маркетинг, Обука за електронско доба и Коришћење извора са Интернета. Теме су обрађене у оквиру осамнаест курсева у Универзитетској библиотеци “Светозар Марковић” у Београду, а на сваки курс је позивано највише 20 пријављених полазника, што је диктирано капацитетима коришћених учионица (класичне и електронске) којима библиотека располаже. Како се у програму наводи, курсеви су били намењени “библиотекарима из свих типова библиотека и свих професионалних усмерења, руководиоцима одговарајућих одељења и руководиоцима библиотека”, са напоменом да су у Школи Б плус, за разлику од постојеће поделе према школској спреми на библиотекаре и књижничаре, “библиотекари људи који су положили стручни испит и раде у некој библиотеци: школској, високошколској, јавној, специјалној.” Очигледно је приликом прихватања пријава кандидата узиман у обзир територијални принцип па су се на истом месту нашли библиотекари из свих крајева Србије, што је читавом пројекту дало квалитет плус, у смислу омогућавања размене искустава и отварања врата за сарадњу. Водитељи курсева су били признати стручњаци за одређене теме, аутори различитих програма, стручних радова или пројеката из одговарајућих области библиотекарске едукације. Курсеви су одржавани током месеца маја, јуна, септембра и октобра, викендом, у виду једнодневних (у трајању од 4 часа), или дводневних (8 часова). Највећи број курсева је од полазника захтевао ангажман у четири фазе: припрема, рад на самом курсу, израда практичног рада и верификација стеченог знања и, што нам се чини особито значајним по ефекат школе, наставак сарадње у облику консултативног програма праћења развоја првобитно постављених пројектних задатака.
Организатори Школе Б плус могу бити задовољни почетним резултатима: програм за 2001. годину реализован је 100%, интересовање полазника је било много веће од расположивих капацитета, примећено је да су курсевима присуствовали факултативно, у мери у којој је простор дозвовољавао, и људи који нису добили позив, а сви консултовани полазници су се најпохвалније изразили о целокупној организацији и квалитету наставе. Оно што се и овог пута потврдило јесте чињеница о огромним разликама у опреми и раду међу појединим библиотекама – док једни лагодно сурфују по Интернету, други немају ни каталошке листиће, да и не говоримо о компјутерима! Међутим, оно што је у неформалним разговорима са полазницима означено као најважнији резултат ове школе јесте потпуно равноправно дата могућност свим учесницима да се едукују и буду спремни за повољније услове, које сви очекујемо у времену које долази. Зоран Хамовић нам је потврдио да су се намере организатора школе ка таквом циљу и кретале – поента читавог пројекта садржи се у томе како други раде, а не како ви радите. То Б плус чини отвореним, динамичним системом, који је Хамовић, мислећи на методе и ефекте школе на учмалу и пасивну атмосферу у претежном броју наших библиотека, назвао “креативним поремећајем”. По његовим речима, програм ће се даље развијати уз учешће оних библиотека и библиотекара који буду показали највећу кооперативност и отвореност.
За наредну годину планира се децентрализација у раду школе, тако да се курсеви неће одржавати само у Београду него и у другим библиотекама у оквиру система. Такође ће бити предузети кораци у правцу регионалног повезивања, на нивоу бивших југословенских република и шире, обезбеђивањем учешћа предавача, а можда и слушалаца, из иностранства. Изгледа да ће баш наредна година показати колико ће се услова стећи да се високо постављени циљеви Школе Б плус, као што су континуирано развијање стручних способности и изграђивање професионалних навика библиотекара и иновирање и уједначавање библиотечке праксе у различитим типовима библиотека, у стварности реализују и колико спремности међу самим библиотекарима има да у трку ухвате један од брзих возова за будућност у свету, насупрот тихом умирању из претходне деценије.