ДОМ ЗА СПОМЕНИК

Да су знали,
никад не би пали.
У згради посвећеној њима
надмећу се златоусти и вештачка
клима.

Срушише одају уплашених пионира,
све у име тобож кућног мира.
На даскама које живот зраче,
копља укрштају виловњаци и
корњаче.

Револуцијо, остаде ти
и ова црква полугола,
скамењена, без љубави
и са пуно бола!

9. 3. 1996

Пригодна или, по речима самог песника Венка Христова Борејна (1946-2009), „дневна“ песма, посвећена судбини зграде Дома културе у Бору и деци револуције која су за њу дала своје животе. Патриотској патетици првим двама стиховима ударен је шамар. Мада, овде заиста нема ничега пригодног или свакодневног. Вероватно је у приватном или стеченом вредносном регистру оваква тематика, критичка и социјална, историјска и надлична, заузимала неко друго, треће место. Тако је песма о љубави или о песми довољно песма, довољно модернистичка. Песма која третира друштвено је из нижег регистра, више је журналистичка, више сличи јавности, више је отворена, тако и пролазнија, рањивија. Песма је из прве и једине Христовљеве књиге, објављене по његовој смрти (ЖИВИ СПОМЕНИК, Народна библиотека Бор, 2011). Песник је одабрао тон резигнације и туге – да је знао како ће ова прича, судбине зграде и судбине револуције и некадашњег социјалистичког друштва данас да се заврши, можда би тон био још тужнији, хладнији и безнадежнији. Али већ тада, средином деведесетих година 20. века, биле су ту чињенице распада, иако се тај свет сећањима и темељима још чврсто држао давно прошлих времена. Када са стране дођу гости у библиотеку, нарочито они који су склони левим погледима на свет, фотографишу обично тај натпис, чудећи се гласно како је та група речи уопште преживела оне који су дошли после оних који су их урезивали у камен.