Промоција нове књиге ИСЕЧЦИ Јована С. Митровића, најзавичајнијег од свих борских завичајних писаца, књижевног ветерана, древног становника митске Козарске улице у старом Бору, аутора бројних књижевних и новинарских текстова који говоре и сведоче о Бору као граду, о аутентичној друштвеној појави, о симболици града и његовој транспозицији у књижевности и књижевним световима, о култури града и његовој прошлости, вредној памћења.
СИПЉИВА КИША
Сипљива капље киша по прозорима
самујем као и те капи
и не верујем на реч више ником
чак ни мом матором мачору
што преде неку прастару вуну
свом газди на гуњу
на столу књига Маргарет Дирас
Moderato cantabile
ни сам не знам шта тражим у њој
можда давно заборављени зној
љубавних игара Кама сутре
ни слике више нема на старом раму
ни мелема за незараслу рану
само ми Бројгел у глави
и његова изобличена лица
сипљива киша капље по прозорима
самујем као те капи
а где бих и да одем кад нема
Moderato cantabile
кад нема Moderato cantabile
Песма је из Басове збирке НОЋ ЗРИКАВЦА (1997). Овде је у питању једна грешка – Moderato cantabile, уколико нешто ради, умножава и мути додатно осећаје усамљености, љубавне празнине, винске опијености и интимне неостварености, у њој нема љубавних игара, зноја и остварене еротике, само празнине и смрти. Тако да испада да је ово „ни сам не знам“ тачно, а ово после тога није. Битна је или није битна опрека између мора, ветра, светлости соба, пачетине са наранџом, магнолија и сонатина, и ових тешких капи кише, старог мачора и изобличених лица са Бројгелових слика.
У Исфахану
дивих се
шах Султан
Хусеиновој медреси
сад причам
како је тамо било
чак и оно што се
није догодило
Године 1991. објављена је књига БУЛА ИЗ КАБУЛА Слободана Ж. Ракића, новинара и песника. Штампана је зеленом бојом слова – један стих из Курана каже да ће они који настањују рај носити фине свилене хаљине зелене боје. Књига има неколико делова: слике из Авганистана, Турске, један део који је препис текста са разгледница које је песник слао из Ирана, лирски записи из Пакистана и завршни део који су реминисценције писане четири године по доласку са Истока, из којих су узети горе наведени стихови. Тих година се из Бора и Југославије ишло у Персију да би се градиле фабрике, мостови, бране и насеља. Књига има доминантан магличаст меланхолично-сетни тон, праћен сликама улица, градова, разних свакодневних сцена. Медитативни ритам и кратке лирске структуре, као уједи неког безазленог, али моћног инсекта што изазивају мутне флешеве јарких боја и екстазе бола – конкретне сличице, фотографије, понекад графике, понекад разливени акварел сцене или речи или осећаја, понекад туга настала из осећаја растојања и недостајања. Дискретна и далека еротика.
Причати оно што се није догодило. Далеко изнад фактографије, голог недоживљеног путописа, унутар истине.
ИЗ НАШЕГ ГРОБЉА ЕПИТАФИ
Овде почива
Милун М. Јањић
који преко главе
претури
сва три рата
ни зрно га не очеша
погибе од ЈЕЗИКА
својега брата
Радована
године господње
иљаду деветсто четерс и неке
На корак од њега
у истој храстовој ладовини
у камен срасла слова
овде почива
Радован М. Јањић
погибе
године те и те
од РУКЕ својих синова
који му
и овај белег подигоше
То су, заправо, два белега. Један је белег оцеубица, који убијају и који о томе остављају траг – нити се хвале, нити се жале, већ остављају знак понављања и прихватања, озакоњења злочина као дела традиције. Други је белег песника, који то озакоњење нити хвали, нити куди, већ га доводи у питање, довођењем у свест. Погибија од језика је смештена у конкретно време – само је остављено да се учита из које етапе злочина је дело – предратно, ратно или поратно. Било је џелата у свим временима и стално се нешто није смело.
LYRIKA PINUS SILVESTRIS, Прво доба.
ДОМ ЗА СПОМЕНИК
Да су знали,
никад не би пали.
У згради посвећеној њима
надмећу се златоусти и вештачка
клима.
Срушише одају уплашених пионира,
све у име тобож кућног мира.
На даскама које живот зраче,
копља укрштају виловњаци и
корњаче.
Револуцијо, остаде ти
и ова црква полугола,
скамењена, без љубави
и са пуно бола!
Пригодна или, по речима самог песника Венка Христова Борејна (1946-2009), „дневна“ песма, посвећена судбини зграде Дома културе у Бору и деци револуције која су за њу дала своје животе. Патриотској патетици првим двама стиховима ударен је шамар. Мада, овде заиста нема ничега пригодног или свакодневног. Вероватно је у приватном или стеченом вредносном регистру оваква тематика, критичка и социјална, историјска и надлична, заузимала неко друго, треће место. Тако је песма о љубави или о песми довољно песма, довољно модернистичка. Песма која третира друштвено је из нижег регистра, више је журналистичка, више сличи јавности, више је отворена, тако и пролазнија, рањивија. Песма је из прве и једине Христовљеве књиге, објављене по његовој смрти (ЖИВИ СПОМЕНИК, Народна библиотека Бор, 2011). Песник је одабрао тон резигнације и туге – да је знао како ће ова прича, судбине зграде и судбине револуције и некадашњег социјалистичког друштва данас да се заврши, можда би тон био још тужнији, хладнији и безнадежнији. Али већ тада, средином деведесетих година 20. века, биле су ту чињенице распада, иако се тај свет сећањима и темељима још чврсто држао давно прошлих времена. Када са стране дођу гости у библиотеку, нарочито они који су склони левим погледима на свет, фотографишу обично тај натпис, чудећи се гласно како је та група речи уопште преживела оне који су дошли после оних који су их урезивали у камен.
У Народној библиотеци Бор ће у петак 2. децембра у 19 часова бити представљена збирка афоризама ПРОЧЕШЉАНЕ РАЗБАРУШЕНЕ МИСЛИ Марине Раичевић.
О књизи ће говорити рецензент Мидораг Стошић и Весна Тешовић.
Чупава стварност најлакше се чешља бујном маштом.
Живимо како знамо и умемо. Зато тако и живимо.
Прање прозора је најефикаснији додолски ритуал.
Плитки разговори најбрже удаве.
Ко има очи на леђима, саплиће се о сопствену опрезност.
Да јуче нисмо седели на ушима и затварали очи, данас нас не би вукли за нос.
