Архиве ознака: Klub knjigoljubaca

Мали клуб књигољубаца

Среда, 10. 12. 2014, 18

Дечје одељење

Мали клуб књигољубаца – клуб читалаца за децу и младе

за све (будуће) чланове Дечјег одељења Народне библиотеке Бор старије од 9 година

Ако волите не само да читате него и да причате о књигама, да их препричавате другарима, описујете њихове јунаке, препоручујете их или се са њима спорите, ако вас књиге инспиришу, ако бисте волели да се дружите уз помоћ online casino књига или да научите како се све о књигама може говорити или шта се са прочитаним даље може радити

ДОБРОДОШЛИ!

Клуб читалаца подразумева да ћемо сви до договореног датума прочитати исту књигу тј. исти роман, исту збирку прича или песама, исти стрип, а онда о њој разговарати, размењујући утиске, мишљења и „лајкове“. Ако се књига већини допадне, онда ћемо за њу везати и неке друге, забавне и разнолике активности.

Детаљније на: http://knjigoljubac.blogspot.com/p/blog-page_5.html.

ПОНЕСИТЕ СВЕСКУ И ОЛОВКУ!

ЧЛАНОВИ ЋЕ БИТИ ПОДЕЉЕНИ У ДВЕ ГРУПЕ, У ЗАВИСНОСТИ ОД УЗРАСТА, ТАКО ДА ЋЕ ЧИТАТИ РАЗЛИЧИТА ДЕЛА. САСТАНЦИ ЋЕ СЕ ОДРЖАВАТИ СВАКЕ ДРУГЕ СУБОТЕ У МЕСЕЦУ, У ДВА ТЕРМИНА, ЗА СВАКУ ГРУПУ ПОСЕБНО.

 

Информациона и медијска писменост у библиотеци

2. 11. 2013. у Народној библиотеци Бор одржана је радионица чија су тема и фокус биле информациона и медијска писменосту у библиотеци. Радионица је реализована у оквиру програма Едукација едукатора који је пролетос спровела Библиотека Плус, а чији је модератор био проф. Алберт Бекхорст, активни члан секције IFLA за информациону писменост и члан управног одбора ENSIL-а (Европске мреже за школске библиотеке и информациону писменост, Холандија).

Полазници његових радионица добили су задатак да у својим срединама организују исте или сличне програме за релевантне групе учесника – а то су, пре свега, библиотекари, без обзира на тип библиотеке у којој раде, и наставници чије би ангажовање на информационом описмењавању ученика и студената требало да доведе до боље, чешће и темељније сарадње између институција образовног система и библиотека које школама, факултетима, универзитетима стоје на располагању.

Да ли и како библиотека треба да се бави информационим и медијским описмењавањем својих корисника?
Да ли и како библиотека треба да се бави информационим и медијским описмењавањем својих корисника?

За разлику од иницијалних радионица чији је циљ био разматрање могућности заснивања политике информационе писмености у сопственој установи, због чега су се оне у великој мери тицале проблема менаџмента, презентација у Бору била је фокусирана на саме термине и неколике актуелне концепције информационе, односно, медијске писмености и потребу за њиховим повезивањем и развијањем. Циљ програма био је, пре свега, да се, независно од тога како ћемо их назвати и како се терминолошки обрађују у низу сродних дисциплина, размотре проблеми везани за

  • свест о важности знања, вештина и ресурса потребних да се у датим околностима и контекстима дође до потребних података, информација и знања, који би се успешно евалуирали, повезали и интегрисали у постојеће корпусе знања, а с обзиром на валидност хипотезе по којој је информација најважнији производни капацитет савремених друштава
  • степен (не)познавања начина, когнитивних и бихевиоралних модела и техничко-технолошких, финансијских и других средстава на које се то може учинити,
  • знања потребна да се свака добијена информација разуме у контексту специфичних карактеристика медија који ју је произвео/дистрибуирао/дисеминирао и од које она није независна,
  • свест о опсегну референци појма медиј(и), о ширини њиховог утицаја и њиховој свеприсутности, и сл.

Стога је учешће у радионици подразумевало и упознавања са изабраном литературом везаном за медијску и информациону писменост, односно студије медија, као и израду припремних задатака чији је циљ био да се полазници подстакну на размишљање о темама којима је радионица посвећена. Нажалост, релативно скромно интересовање за наведене теме додатно је опало због ових задатака, тако да је број учесника био испод очекивања, мада је, с друге стране, дискусија у оквиру презентације била и занимљива и подстицајана за даље размишљање.

Клуб књигољубаца чита Чехова

23.11.2010. у 18 сати у читаоници на 3. спрату Народне библиотекеБор – Клуб књигољубаца.

Програм је отворен за све кориснике Народне библиотеке Бор, а биће посвећен Чехову.


АНТОН ПАВЛОВИЧ ЧЕХОВ (1860-1904)

Иако по професији лекар, Чехов је писац чије је стваралаштво узбудило читав европски књижевни свет и довело до новог разумевања и преиспитивања двеју форми којима се Чехов превасходно бавио – драме и приповетке.

По некима творац савремене кратке приче, по другима – злонамернима – писац који није био способан да напише роман, Чехов је за собом оставио на десетине и десетине приповедака, новела, анегдота, кратких прича, цртица и других кратких прозних текстова, који су својевремено били објављивани, често и под псеудонимом, нарочито када су сатирични и карикатурални, у различитим руским часописима и новинама. Тим причама Чехов је створио своју особену, лирским штимунгом, меланхолијом и сетом прожету, визију Русије с краја 19. века. Свака од тих прича је другачија, и по теми и по начину приповедања: некима доминира опис који Вас својом сугестивношћу – јер Чехов је један од највећих пејзажиста међу књижевницима – увлачи у причу до те мере да можете чути и физички осетити шумове и звуке, ветар, снег, али и тишину која је са Чеховом неповратно ушла у књижевност и отелотворила се између речи. Друге су дате у виду дијалога који тече привидно мирно и готово банално али Вам ипак преноси низ неизречених и неизрецивих осећаја – мајстор је био Чехов и у томе да површним миром и одсуством радње, драматичних излива емоција, узбудљивих догађаја пренесе доживљај тескобе, анксиозности, трагичног поигравања судбине, одсуства комуникације и стварног разумевања међу људима, бесмислених неспоразума и нерешивих конфликата. Неке су духовите, чак и бурлескне; у некима је хумор горак и болан. Неке су писане у првом лицу, исповедним тоном, као да Вам их близак пријатељ шапуће на ухо, а неке у виду новинске репортаже тако да се тензијом између незаинтересованог приповедача и увида у интимна преживљавања ликова у причу улева динамика неодлучности и сталне промене емоционалног и афективног регистра. Све су прожете лирским доживљајем света човека који се у свет и људе – били они студенти, чиновници, лекари, сељаци, болесници, заљубљене девојке или напаћене старице – уживљава с жељом да га разуме и прихвати а не да га просуђује, анализира или коментарише. Све су прожете и извесном тугом која некако задобија лик и постаје јунак Чеховљеве приче. А ликови – на стотине њих, а сви подједнако стварни, упечатљиви, присутни, без обзира да ли им је аутор посветио читаве стране описа и дијалога, или их је свео на једну реч, реченицу: Чехов је умео да пронађе онај гест, тик, израз лица који је за одређено лице толико карактеристичан да га целог открива у трену.

Међу причама које свакако не бисте смели да пропустите налазе се: Дама с псетанцетом, Павиљон бр. 6, online casinos Мршави и дебели, Кућа са мезанином, Један дан на селу, Случај из лекарске праксе, и, наравно, Степа – његова најдужа и најлепша приповест.

Чеховљево драмско стваралаштво представља прекретницу у схватању самог појма драме. Уместо драматичности – сцене разговора набијене унутрашњом, имплицитном тензијом несаопштивих осећања и мисли. Све што је са становишта фабуле битно – убиства, расправе, растанци – у Чеховљевим драмама се дешава изван сцене, између чинова. На сцени остају мртав галеб, празан вишњик, мапа Африке – познати Чеховљеви симболи који су у култури задобили посебан статус, као и оно „У Москву…“ трију сестара. Осујећеност, неиспуњеност, стално размимоилажење жеља и стварности, нека недефинисана немоћ човека, несигурност, изгубљеност, хватање за сламку, скривање иза баналних изговора, осећај протраћености.

Поред неколико једночинки – Просидба, Свадба – неколико комедија, незавршеног, али интригантног Платонова (којег је Мајкл Фрејн дорадио у Златни мед), за Чеховом је остало неколико ремек-дела која не престају да привлаче пажњу читалаца, драматурга и режисера. Чехов је на сценама свих светских позоришта – начин на који је он доживео и представио човека, људску психу (или душу, како се некада говорило) са свим њеним унутрашњим немирима, сумњама, питањима, конфликтима и међуљудске односе није изгубио на актуелности и дејству.

v Ујка Вања

v Вишњик

v Три сестре

v Галеб

За Чеховом су остала и многобројна писма. Нарочито су од интереса она у којима је сведочио о својим искуствима из кажњеничке колоније на острву Сахалин – интервјуи са кажњеницима послужили су му као грађа за текст Острво Сахалин у којем своје лекарско разумевања физичког и психичког стања затвореника употпуњује размишљањима на тему односа државе према преступницима. Такође су значајна и писма која је у последњим годинама свог живота Чехов писао са Јалте – његов лекарски позив омогућио му је да упозна многе, од Москве врло удаљене и тада јако заостале крајеве Русије, али му је донео и много патњи.