Архиве ознака: књижевност

Промоција књиге ВРИСАК ТИШИНЕ

Народна библиотека Бор

Среда 6. новембар 2024, 18 часова

Сала за програме

Промоција романа Данијеле Добершек Мијалковић

ВРИСАК ТИШИНЕ

„Истинита прича о Пеђи – његовој упорности, мојем неодустајању и неприхватању да он нешто не може… Вишеструка ометеност, са којом сам се помирила и са којом сам научила да живим.“ (Данијела Добершек Мијалковић)

Учествују:

Весна Тешовић, Ружица Милосављевић, Тамара Глишић и ауторка

Добро дошли!

Књишки мољци и уметност одржавања приповедања

Среда 29. 5, 19 сати

Гост библиотеке биће Зоран Пеневски, стрип-сценариста (Љубазни лешеви, Исидор и нељудска бића, Олга&Филип: књишки мољци; Корпоративни пандемонијум…); романописац и приповедач (Поноћ у њеним рукама, Елегија о белој девојчици…; серијал Океан од папира и друге књиге за децу и/или младе), преводилац, уредник… Са Зораном разговарамо о смеху и страху, људском и нељудском, о (црном) хумору и поробљавању људских емоција…

Предлист из стрипа Корпоративни пандемонијум, цртеж: Александар Золотић

У четвртак, 30. маја, од 10 сати Зоран наставља дружење у библиотеци, с читаоцима својих књига за децу.

Добро дошли!

Нађа и „медузе“

Петак, 9. фебруар, 18 сати

Представљамо роман Медузе живе заувек: док их не ухвате (Геопоетика, 2023) Нађе Петровић, младе драматуршкиње, сценаристкиње, редитељке и књижевнице, чија су остварења и у филмском и у књижевном медију привукла заслужену пажњу и награде на филмским фестивалима.

Нађа Петровић је завршила драматургију и мастер из филмске и ТВ режије на Факултету драмских уметности у Београду. Са шеснаест година освојила је треће место на конкурсу Млади књижевни суперталенти и тад јој је објављен роман То је то. Приче су јој објављиване и у збиркама Приче са градских ћошкова, Студентске приче и Мокри(н) чвор. У роману Медузе живе заувек… (ужи избор за НИН-ову награду) Нађа у контексту препознатљивих адолесцентских криза, несигурности, жеља и искушења тематизује суочавање са болешћу, губицима вољених особа, смрћу у различитим видовима, страхом од смрти и страхом од живота. Притом је језик њене приповести, проткане сновима, визијама, сањаријама, жив и савремен и успешно комуницира широки спектар емоција, утисака и афеката младе јунакиње склоне интроспекцији, преиспитивању сопствених чинова и одлука, колико и емпатији и бризи за другог.

Саша Д. Ловић: Рефлексије из оштећеног живота

ЂУВЕЧ ЈЕ У ШПАЈЗ

Бојажљиво, Синиша спољним делом кажипрста додирује жицу.
Он клечи поред скроз-на-скроз растављеног шпорета марке „Горење“. Са десне
стране стоји троножац (који му служи као сточић), на њему стоје пепељара, кутија цигарета, упаљач, флаша и полупразна чашица (око ње лете ситне мушице). Синиша је добар
мајстор. Сам је код куће. Жена је повела малог да му купи ципеле. Синиша уздахну,
маши се за чашицу, испи, наточи другу. Гледа растављени шпорет и дође му да заплаче
од муке. Кроз отворени прозор допире весела вриска деце, разуздани звуци народне
музике, разговор комшија са спрата. Он се изнова маши за чашу, испи, лице му се згрчи
у гримасу (ону – после испијене чашице) и онда устаде, оде кроз ходник до чивилука. Из
унутрашњег џепа сакоа (сомотног,излизаног) извади неколико новчаница, па их тамо
и врати. Огрнуо је сако, ставио капу, вратио се у кухињу по цигарете. Тик испред врата,
обуо је мокасине – не сагињући се и изашао из стана.
Мислио је, мислио, док је ходао, и рече себи у браду:
„Свратићу до кума…“
Ногу пред ногу, кретао се Синиша, наизглед бесциљно, гледао излоге незаинтересовано, читао графите које су хулигани били исписали по прљавим зидовима и није
сретао никога познатог.
Тад му на памет паде како кум станује далеко и да би било боље да сврати „на по
једну“ у оближњу кафану, што и уради.
Кафана као кафана, полупразна, задимљена, конобар другарски расположен.
Синиша седе за сто до зида, сам, и наручи клековачу и киселу.
„Извол’те, буразеру!“, рече конобар, стављајући пиће пред Синишу и врати се за
сто, где је пијуцкао са неким брадоњом. Сасвим на другом крају кафане, у углу, неки
сумњиви тип се мучио да запали цигару, низ браду су му цуриле бале. Са десне стране
од њега, такође сам за столом, седео је један изузетно педантни чичица, доброћудан и
сед. Синиша га препозна и одушевљено га позва за свој сто.
Био је то Веља, песник.
Веља лежерно, са неизбежним смешком, пређе за сто, на који стави своје пиће и
табакеру са уграђеним упаљачем, наздравише, испише, наручише.
За столом до улаза седела су три пијана радника и гласно су се смејали, а конобар
и брадоња су се шапатом, за свој рачун, нешто домунђавали. Сумњиви тип је заспао и
цигарета му је догоревала међу прстима. И све је било како треба.
А онда…
У кафану уђоше два Циганина. Један је о рамену имао обешену хармонику, а други
под мишком тарабуку. Приђоше пијаним радницима и весеље је почело. Циганин, онај
са хармоником, срцепарајућим гласом Шабана Бајрамовића запева. Радници се обезнанише.
„Пиће за све! За све!“, викали су, конобар је задовољно трљао руке, Веља престаде
да прича Синиши своје догодовштине из младости и обојица се сетно загледаше у музиканте. Три пијана радника им приђоше, спојише столове. Севдалинке су стизале једна
другу, сви постадоше буразери, брадоња приђе, загрли Синишу и заурлаше колико их
грло носи. Ређала се тура за туром. Сумњиви тип је и даље спавао, док су се испред њега
ређале пуне чаше.
„Још, још, још…“, орило се до после поноћи, кад у кафану уђоше чувари реда. Било
је време да се крене. Остадоше столови пуни изгужваних новчаница, препуњених пепељара и полупразних чаша.
Синиша је прво одвео Вељу, песника, до стана, ту, у близини, а затим карактеристичним ходом кренуо пут својега дома. Пустим улицама одзвањали су његови кораци и
шкљоцање упаљача у његовој шаци.
Пара више имао није, а ни цигарета, па се унервозио. Кад је до улазних врата, иза
неког цвећа, повратио, помучио се са откључавањем. Напокон је ушао и кроз мрак дотумарао до кухиње, где упали светло. Тада је на столу угледао мале, грао, сомотне еспадриле и до њих парче хартије на коме је нечитко било исписано:
ЂУВЕЧ ЈЕ У ШПАЈЗ УЗМИ ЈЕДИ. ЕВО ЦИПЕЛЕ
САМ КУПИЛА ЗА МАЛОГ РАДМИЛА
Синиша је у држао у руци то парче хартије. Окрену се, угледа скроз-на-скроз растављени шпорет и дође му да заплаче од муке.

Промоција збирке афоризама Марине Раичевић

У Народној библиотеци Бор ће у петак 2. децембра у 19 часова бити представљена збирка афоризама ПРОЧЕШЉАНЕ РАЗБАРУШЕНЕ МИСЛИ Марине Раичевић.

О књизи ће говорити рецензент Мидораг Стошић и Весна Тешовић.

Чупава стварност најлакше се чешља бујном маштом.

Живимо како знамо и умемо. Зато тако и живимо.

Прање прозора је најефикаснији додолски ритуал.

Плитки разговори најбрже удаве.

Ко има очи на леђима, саплиће се о сопствену опрезност.

Да јуче нисмо седели на ушима и затварали очи, данас нас не би вукли за нос.

Ивана Нешић у Народној библиотеци Бор

Петак 13. 5, 18 сати, сала на Информативном одељењу

Гошћа библиотеке биће књижевница за децу и младе и историчарка уметности Ивана Нешић (Ћуприја, 1981), ауторка двају романа о пустоловном дечаку Мики у свету фантастичних, митских бића и искушења Зеленбабини дарови (Награда „Невен“) и Тајна немуштог језика (Награда Змајевих дечјих игара), оба у издању Креативног центра. Поред тога, Ивана је осмислила и својеврсни романескни водич кроз Народни музеј, пустоловину Мисија: музеј, која и јунакињу и читаоце упознаје са неким од најзначајнијих дела српских сликара као што су Шумановић или Јовановић. Уз то, Ивана је ауторка биографских прича обједињених у књизи Приче о пркосним Српкињама: 50 смелих жена Србије (издавач је Urban Reads); неке од њих имају и своју видео-верзију.

Добро дошли!

Пас и контрабас у Народној библиотеци Бор

Народна библиотека Бор, 7. 2. 2020.

19 сати

Представљање романа Пас и контрабас (НИН-ова награда за најбољи роман 2019. године) Саше Илића

Саша Илић је ко-аутор (са Драганом Бошковићем) каталошке приче Одисеј, аутор романа Берлинско окно (стипендија фондације „Борислав Пекић“ за роман у настајању; ужи избор за НИН-ову награду за 2005. годину) и Пад Колумбије, збирки прича Предосећање грађанског рата, Душановац. Пошта: календарске приче и Лов на јежеве; један од оснивача и првих уредника подлиска односно „културно-пропагандног комплета“ Бетон (од 2006. до 2013), један је од уредника (са Јетоном Незирајем) антологије савремене косовске драме Лет изнад косовског позоришта, уредник и један од оснивача Радничке комуне Линкс, уредник издавачке делатности у Народној библиотеци Србије, један од аутора Пешчаника… Један је од уметничких директора (са Јетоном Незирајем и Алидом Бремер) међународног књижевног фестивала Полип, који се од од 2010. одржава у Приштини.

Југославија у постјугословенским књижевностима

6. 12. 2018, 19 сати

О Југославији у постјугословенским књижевностима разговарамо са Сашом Ћирићем, уредником и водитељем радијске емисије о регионалним књижевностима Око Балкана (Радио Београд 2) и једним од уредника портала и подлиска Бетон.

 

Бетон, бр. 191, 16. 1. 2018

 

Емисија емитована 22. 3. 2018. Гошће: Лејла Каламујић, Асја Бакић, Тања Ступар Трифуновић