Дон ДеЛило, Падач

Тема новог ДеЛиловог романа је свет после терористичког напада 11. септембра, свет Америке, пре свега, драстично измењен катастрофом која је довела до нестанка не само две куле – симболе америчке мегаломаније и моћи, већ је и неповратно уздрмала сигурност и рутину свакодневног живота учинувши да страх и неизвесност постану свепрожимајући. Свет разбијен у комадиће, без упоришта, без облика, као и две куле, свет приказан у низу фрагмената чији садржај чине одломци разговора, делови сцена из свакодневног живота, сцена из коцкарница које су постале јунакова опсесија, разговора јунакињине групе болесника од алцхајмерове болести у раном стадијуму, сећања у којима погинули пријатељи искрасавају као духови … Алцхајмерова болест коју прати постепено непрепознавање онога што чини свакодневни и познати свет болесника, неспособност да се изведу најобичније, најбаналније радње, отуђивање света ствари и људи, свет као потпуна туђина, једна је од носећих метафора овог романа. Све је постало другачије, почео је да размишља о сваком дану, сваком минуту. … Све је деловало мирно, чинило се јаснијим оку, али некако чудно, на њему неразумљив начин. Почео је да увиђа шта чини. Запажао је ствари, све оне мале изгубљене делове дана или минута, и то како је лизнуо прст да би њиме подигао мрвицу хлеба с тањира и доконо је ставио у уста. … Ништа му није деловало познато… Онеобичен свет, свет у коме се време час отеже као на успореном снимку, маестрално приказано у првом поглављу које одсликава јунаково стање свести непосредно по нападу, или се посувраћује мешајући садашњост и прошлост. Време је стекло другачију протежност и густину, постало је катастрофично, набијено тензијом као тренутак пред отварање карти у партији покера. Страх од смрти, фобије, параноја, опсесије, несаница у свакодневној борби са потребом да се поврати или изнова успостави нека подношљива слика света. Последње поглавље сваког од три дела романа посвећено је извесном Хамаду, једном од терориста самоубица. Та поглавља су једина насловљена и то топонимима. Кретање Хамада обележено је јачањем његове воље за учешћем и жртвовањем у одбрани ислама. Од чега? Контекст завере приказан је само овлаш, кроз наговештаје, што од Хамада чини пиуна. Два наративна тока, „породични“ и „терористички“, спајају се у симболичној слици беле окрвављене кошуље која пада са неба. Она се појављује у првом и на крају последњег поглаваља када се сусрећу времена двеју прича, прве која је са катастрофом почела и друге која се њоме, ка њој усмерена, завршила.

Хуан Рулфо, Сабрана дела: Педро Парамо; Долина у пламену, Градац, Чачк, 2006

Сабрана дела мексичког писца и фотографа Хуана Рулфа обухватају кратки роман Прдро Парамо и збирку од десетак прича Долина у пламену – дело невелико обимом али изузетног значаја за читаву латиноамеричку књижевност која је од средине 20 в. доживела велики успон како на књижевно-естетском тако и на плану популарности и ширине рецепције. Поменимо само чињеницу да је култни Маркесов роман Сто година самоће настао под дејством Рулфовог Педра Параме. Својом структуром овај роман коренспондира са по времену настанка сродним му Фокнеровим романом Док ја лежах на самрти, али и са Бекетовом драмом Тада – низ фрагмената који припадају гласовима десетине јунака од којих су у тренутку приповедања сви већ мртви – хор мртвака који не престаје да бива опседнут својим земаљским животом, крећући се цик-цак кроз дисконтинуирано, распаднуто време, сажимајући га у опсесивну тачку. Почињући као потрага за никада виђеним оцем на захтев мајке која је својом смрћу сину у наслеђе оставила свој поглед и глас, обитавајући у њему, прича показује преображај мајчиног „изгубљеног раја“ у чистилиште – село је умрло заједно са својим газдом Педром Парамом. Слика тог света богата је аудитивним и тактилним сензацијама, сфумато треперав од густог ваздуха, магле и дима који свако краетања неутрализују, а звуке онеобичују. Иконичност те слике, њена упечатљивост, сугестивност, богатство асоцијација које собом носи откривају оштро и продируће око једног од значајнијих мајстора фотографије, смисао за композицију која визуелну перцепцију обогаћује и претвара у богат имагинативни и емоционални доживљај. Више него успеле метафоре које, најчешће, утисак чине синестезичним, тоталним, скоро га физички оприсутњују, овој језивој и трагичној причи дају посебан лирски квалитет и роман о фантазгоморичан свету где ваздух мења боју ствари; где живот струји као шапат; као да и није друго него прошаптавање живота, претварају у поему.
Мексичка револуција, злочин, од освете до оцеубиства, инцест, јесу сталне теме. У Педру Параму, као и у причама из Долине у пламену Рулфо им се непрестано враћа и вараира их стилски и композиционо. Мењајући тачку гледишта, од гласа ретардираног Макариа из прве, преко изузетно успелог диптиха гласова у причи Кажи им да ме не убију!, и кратке приче у другом лицу Сети се …, Рулфова вештина да кроз фрагмент, брз али продоран снимак и надасве жив и ефектан дијалог дочара своју песимистичну визију међуљудских односа и људске судбине је неоспорна.
Уз Педра Парама и Долину у пламену, ова књижица садржи и пар недовршених Рулфових прича, као и текст савременог аргентинског писца Хуана Пренса, „Педро Парамо“, врхунац и раскид у исти мах.

Роберто Арлт, Бесомучна играчка, Рад, Београд, 2007

На овој земљи ко ће нам се смиловати.Јад и беда, немамо Бога пред којим бисмо ничице пали и сав наш бедни живот плаче.
Пред ким ћу ничице пасти, коме ћу говорити о свом трњу и својим опорим купинама, о овом болу што ме мучи у врело вече и не напуштаме?
Колико смо само ситни, и мајчица земља нас није хтела у своме окриљу па нас ево горких, урушрних од немоћи….

Да ли су злочин и грех излаз из осећања крајње немоћи и понижености, начин да се буде? питање је ко је покрећу судбина и поступци Силвија, приповедача и протагонисте Бесомучне играчке, романа Роберта Арлта, аргентинског писца из прве половине 20. в. Четири међусобно лабаво повезане епизоде из периода позне адолесценције,  писане динамичним и особеним стилом који виртуозно контрастрира лирски интониране приказе тренутних епифанијских искустава и језик улице и предграђа, граде свет којим доминира случај, апсурд, неуспели покушаји да се остваре корените промене у животу, недовршени послови, свет одређен бедом и понижењем, столицама које спотичу и сваку радост своде на тренутну илузију бића које тражи ослонац и извесност, у грижи савести и самомучењу, кад друго није могуће. Покушао је да буде лопов и разбојник, да ради, уцењен мајчиним сузама и уздасима сестре која је једино на тај начин, као сенка, и присутна, како у његовом животу тако и у свету дела, да ради у књижари, код продавца папира, на војном аеродрому, покушао је да се убије, да докаже своју способност и домишљатост у области физике, да се пробије уз помоћ обећања богатог ексцентрика које се показало лажним и злонамерним и – увек се сусрео са бесмисленим случајем. Када цинизам достигне одређену тачку онда је Силвију грех – издаја пријатеља – начин да се самоме себи покаже сопствена слобода – играчка судбине и других људи постала је бесомучна

Блага манастира Свете Катарине, текст Корина Роси, фотографије Аралдо де Лука, Православна реч, Нови Сад, 2007.

Ова изузетно израђена књига, са обиљем информација и тумачења али и одличним визуелним прилозима, садржајем се не односи само на оно на шта насловом упућује, већ читаоцу даје прилику да се упозна са поднебљем у којем манастир Свете Катарине живи и постоји још мало па два миленијума (основан почетком четвртога века на на југу Синајског полуострва), и историјатом самога манастира. Подигнут, по предању, на месту где се Мојсију указао Бог кроз чудо купиновог грма који гори, али није сажежен, богат великим благом хришћанске културе, манастир Свете Катарине је вековима циљ ходочасника и путника. Срећан је онај ко у њега ступи, међутим и ова књига може донети исто осећање ономе ко је буде имао у руци.

Епштејн Михаил, Блуд рада : есеји, каталози, мали трактати

„Хроноцид – прилог ѕа васкрсавање времена, уводни есеј ове књиге“, говори о савременим схватањима и начинима доживљавања времена, који се, по аутору, своде на култове прошлости, садашњости или будућности, тј. на убијање времена и његовог континуитета, чиме се пуноћа времена своди на једну димензију. Какви су друштво, култура и морал у савременим световима на прагу „кондиционала“ и постепене фаворизације потенцијалног и виртуелног на рачун актуелног, преображаја из „биће“ у „може бити“, луцидно и питко скицира Епштајн у овом есеју.
Следи низ краћих записа у којима се Епштајн бави феноменима савремене Русије, из перспективе Руса који већ деценијама ради као професор на америчким универзитетима, па на завичај гледа с критичком носталгијом, говорећи о депонијама, о видеократији исл., и дајући интересантну карактерологију Руса као јединства двају романескних ликова, Корчагина и Обломова, који су репрезенти, по Епштајну, типичног руског психолошког парадокса који се испољава у крајностима агилности и тромости.
Одељак „Каталози“ доноси низ логичких и вербалних играрија чије су теме: ситнице, пеге и младежи, дим и сами каталози. Каталози као низање  најразличитијих, често противуречних, ставова, мишљења и судова о једној, често баналној, теми, жанр је који Епштајн жели да ревитализује и афирмише као слику савремене вишеструке, поливалентне, вишезначне културе.
„Мали трактати“: „Самоочишћење“ и „Поступак и догађај“ имају посебну вредност. Да ли је култура заиста настала, како аутор мисли, из човекове потребе за чистоћом, прво у хигијенском, телесном смислу, а затим у смислу чистоте духа од материје, чистоте разуме од не-разума, чистоте сопства од туђег и страног и на крају теоцентричне чистоте од сопства и индивидуалности? Разматрајући укратко историју појама судбина од античких и јудео-хришћанских предства, а уз њу и појмове као што су фатализам, волунтаризам, поступак, догађај, случај, слобода и сл., Епштај долази до сопствене филозофије судбине. Судбина је превртљивост моје способноссти воље, чији предмет постајем ја, и то не као конкретне воље него управо као спосбности воље, која је расејана у мноштву ствари које ме окружују и догађаја који ми се дешавају.
Одељак „Из антологије „Мислиоци нашег доба““ упознаће читаоца са необичним делом Ивана Соловјева, са филозофијом и поезијом која прокламује јединство крајње индивидуалности и непоновљивост јединке са идејом симултане и сукцесивне присутности више разних, туђих свести у свести индивидуе, која тиме постаје самосвојни хор.
Глобална перспектива која је отворила ову књигу враћа се и на крају. Како именовати, којим појмом дефинисати 20. век? Моћ, моћ као власт и моћ као енергија, јесте по Епштајну суштина века, а која се полако преображава у могућност и виртуалност, што ће, понавља Епштајн, обележити век који је пред нама.
За радознале, уместо поговора, интервју са ауторем, који ће читаоца упутити, између осталог и на, Епштајновим истомишљеницима већ познате, сајтове и интерактивне пројекте које је овај покренуо.

Константин Вагинов, Сабрана дела

„Предговор за Јарчеву песму
који аутор изговара када се појављује на прагу књиге

Однедавно Петербрг је за мене обојен у зеленкасту боју, светлуцаву и трепераву, ужасну и фосфорну. И на зградама и на улицама и у душама подрхтава зеленкасти пламичак, подмукао и злурад. Трепне пламичак и пред тобом више није Петар Петрович него љигав гад; букне пламичак – и већ си и сам гори од гада; а улицама не иду људи: завириш под шешир, а тамо – змијска глава, загледаш се у старицу – видиш жабу која мрда стомаком. А млади људи, сви маштају о нечем посебном: инжењер неизоставно жели да слуша хавајску музику, студент – да се што упечатљивије обеси, ученик – да направи дете како би доказао своју мушкост. Уђеш у радњу – за тезгом стоји бивши генерал и осмехује се наученим осмехом. Уђеш у музеј – водич те гледа у очи и лаже. Не волим више Петербург, не маштам више ни о чему.“

Овако започиње авантура читања невеликог али од прворазредног значаја дела Константина Константиновича Вагинова (1899 – 1934). „Вагинов је гранични писац, поред осталог, и због тога што је хронолошки последњи велики писац петербуршког доба руске књижевне историје који живи и делује у новим околностима. Његово еклектично дело има сумаран карактер… „ (из „Књижевно дело Константина Вагинова“, Зорислава Паунковића) С обзиром да је био члан свих званичних и незваничних, традиционално орјентисаних и авангардних књижевних група Русије свог доба, Вагинов јесте еклектичан, али је и оригиналан и самосвојан писац. У овој књизи налазе се сви његови књижевни текстови: прозни тј. романескни текстови (које је због њихове авангардности, употребе и необичне комбинације различитих говорних, књижевних и документарних жанрова, због необичне структуре и редукције у карактеризацији и др. стилских средстава тешко назвати романима) – Јарчева песма, Послови и дани Андреја Свистонова, Бомбочада, Харпагонијана,и збирке песама: Путовање у хаос, Острва, Петербуршке ноћи, Звуколици…

***

Ја нисам човек: оде све и поста јасно
Да живот прост је. Поново мук.
У даљи обрис моћних Хималаја,
Равница сред, равница сам и ја.
Неразлучна. Час скупи она се у грудву,
Час претвори у траву или гај.
Ја нисам човек: нисам плач, ни вала удар,
Ни одраз вала, нити вала мах.
А виолине шкрипаху до зоре –
У згаслој земљи богат беше пир.
Учинило ми се да начас постах човек,
Ал као облак, нада мном се надви ти.

Љубитељи ироније, сатире, гротеске, пародије и парадокса уживаће у његовој прози тражећи идеју која откључава компликован сплет ликова и ситуација, а љубитељи симболизма, митопоетизације стварности, елегије и носталгије – у његовим песмама. За љубитеље херметичности ту су Манастир Господа нашег Аполона и Витлејемска звезда – рани текстови који представљају неку врсту манифеста или креда.
Вагиновљево дело је „обележено свесним опредељењем и залагањем за хуманистичке вредности, које се схватају и као услов постојања културе. … метафора прелазног и преломног стања, коју Вагинов тематизује, има шире значење од тадашњег историјског оквира. Она поседује и одлике универзалности.“ (Зорислав Паунковић)

Луј Доло, Индивидуална и масовна култура

Полазећи од следећег цитата Клода Авлина:
Култура може да буде само индивидуална и субјективна жеља и потреба неког појединца, трагање на правцу који он сам бира и на путу који је само њему својствен, како би покушао да постигне, истовремено са сазнањима, и схварање самог себе и других.

Доло у овом есеју покушава да одговори на питање да ли се о култури може и треба да говори у једнини или заиста постоје многобројне, мање-више дистинктивне, културе, да ли се култура може степеновати, каква је улога државе и институција у стварању/ подстицању културе. Доло даје кратак преглед историје појма култура, начина на који се разумевалао шта је култура, како се стиче, чему служи и у каквом је односу према науци и техници. Констатујући да свака дефиниција тежи да културу партикуларизује и сведе је на ограничен број способности, знања или моћи, али да је покушај њеног дефинисања ипак довео до кристалисања осећаја –а не појма – културе, Доло закључује: … она је … брига за аутентичност, тежња за универзалним, превазилажење самог себе, потреба за учешћем, захтев за префињеносшћу, за пробојем, за креативношћу, нада у више постојање.

Марвин Пери, Интелектуална историја Европе

Које су кључне идеје о човеку и свету у историји европске мисли и како су оне настале, модификовале се, долазиле у сукоб, како су међусобно биле повезиване и хијерархизоване, питања су којим се руководи Марвин Пери у овој систематичној иторији идеја, полазећи од античког наслеђа до данас. Иако је студија, без обзира на наслов, посвећена углавном мислиоцима и идеологијама Западне Европе, књига је корисна и функционална. С обзиром да је настала на основу универзитетских предавања, јасна је, прегледна, информативна и читљива. Уз свако поглавље иде и „Препорука за читање“ која упућује радознале на даље бављење неком од многобројних тема и области којих се ова књига дотиче.

Дејвид Чејни, Животни стилови

Одавно је примећено да традиционални облици стратификације и класификације друштвених група не одговарају савременом животу и да не могу да објасне различите врсте друштвених контекст и интеракција које условљавају и честа померања, прелажења и трансформације идентитаета и сам идентитет доводе у блиску везу и зависност од моде. Стога теоретичари посежу за новим концептима. Чејнијев концеп ослања се на појам из свакодневног живота – појам животног стила – који настоји да дефинише на начин који ће му сачувати флексибилност али и омогућити да функционише као дескриптивно-аналитичка категорија.  Стил као обележје припадности одређеној групи карактеристичан је за модерно потрошачко друштво масовне културе и процес глобализације који хоће да потре детерминативну улогу нације, завичаја, породице и др. традиционалних облика колективитета и јер је зависан од начина потрошње роба и услуга који стичи симболичко значење.Стил је начин изражавања идентитета и Чејни, после уводне теоријске расправе, испитује његово дејство на спољашњост тј. www.njmcdirect.com изглед и иконографију, на сопственост и на сензибилитет. Закључак ове анализе јесте естетизација свакодневног живота као једно од битнијих обележја савреманог света.

Орхан Памук, Снег

Тишина снега, снега који асоцира чедност и чистпту, снег који умекшава и успорава покрете и укида закон гравитације, пахуље које истовремено лете и ка земљи и ка небу … пахуље које овим романом промичу или веју на десетине различитих начина да на крају постану симбол људске судбине и слика структуре изгубљене збирке песама која је својим нестанком мотивисала писање овог романа.

Политика, војни удар једног глумца који је читав град претворио у позорницу, религија као индивидуалан, егзистенцијалистички феномен и као знак припадности нацији и групи, као средство отпора и средство насиља, љубав, стечена и изгубљена у трагичној немогућности да се љубомора и њен порив ка освети зауздају, потрага за срећом и бег од ње у уметност, питање да ли је срећа довољна и довољно достојанствена да би човек само њој тежио, непроходни путеви сопствене свести и неочекиване продори ирационалног и афективног, уз Памукове неизбежне теме као што су однос Истока и Запада и могућност модернизације Турске без губитка националног идентитета, вешто су испреплетане у овом, за сада последњем, Памуковом роману. Атмосфера романа – недокучив сплет судбине, околности, личних и колективних интереса који покушавају да се поклопе, али се неминовно разилазе –  уз гомилање догађаја и бројне обрте који три дана – колико радња романа траје – растежу чинећи релативност времена опипљивом, уз мноштво филозофско-теолошких и идеолошких расправа ликова подсећа на романе Достојевског – Зле духе, нарочито. Достојевскијевска је и психологија ликова, детаљно приказана. Типично за Орхана Памука је постепено увођење мотива двојника и откривање ликова једног у другоме, као и повремена свест о кретању психе од потпуне усамљености до осећаја присуства других – људи или виших сила – у самом себи. Препознатљива вештина дескрипције и стварања слојевима значења богатих слика од баналних, свакодневних догађаја (црни пас који, не без ироније, револуцију у запуштеној пограничној варошици повезује са Блоковим виђењем руске револуције у поеми Дванаесторица), видљива је и у Снегу. Интересовање за заборављене детаље културне историје, историје грађевина или улица на пример, интересовање које раскрива слојеве времена, такође је једна од вредних и успешно, функционално, изведених особина Памукове прозе.

Луиђи Пирандело, Један, ниједан и сто хиљада

За Пирандела карактеристична опсесија проблемом идентитета и самоспознаје у романескној форми и уз грађење структуре која својом мешавином трагичног и комичног, патетичног и фарсичног, филозофске рефлексије и бурлескних дијалога даје овом тексту самосвојност, још једном показује свој егзистенцијалан значај. Можели се живети са сазнањем да су Ја за себе – аморфно, неухватљиво, неизрециво, некомуникатибилно и Ја за друге – кога има колико и погледа управљених према мени – непомирљиви и неускладиви? Може ли се живети без задирања у болну тему међуљудског разумевања и комуникације, без свести да те комуникације никада заиста и нема, да свако разговара и живи са сликом коју има о себи и другима подразумевајући или боље не доводећи никада у питање природу и функцију те слике? Пиранделов одговор је не. Растрзан између потребе да поруши све представе о себи код других, да их примора да одустано од већ дефинисаног става према њему и сазнања да је без другог немогуће себе видети, да је туђи поглед једини медиј егзистирања Пиранделов јунак одлучује се на радикалнан преображај свог живота. Од лагодне егзистенције срећно ожењеног власника банке који не ради ништа, до живота у сиротињском дому којим се одбацују име, имање и прошлост да би се дух емпатично загњурио у сваки тренутак и сваку појаву, да би постало дрво, дах ветра итд. креће се Пиранделов Москарда, наизглед само због носа. Ничеанска дилема између несвесног живота тј. живота који себе не зна и неће да зна и свести која својим продорима и анализама разара живот, умртвљује га и кочи, јер сазнање је могуће само у непокретности и апстракцији, разрешава се виталистички, прихватањем живота као незавршивог континуитета импресија, доживљаја, увида без ауторефлексије. Ако не може да буде један, Москарда неће бити ни сто хиљада – биће ниједан.

Томас Ман, Смрт у Венецији

Новелу Смрт у Венецији Томас Ман је објавио 1913. године. Инспирисан Платоновим ставовима о qубави изнетим у Федру и Гозби, као и Ничеовим и Шопенхауеровим размишљањима о уметности и уметнику, Ман је створио своје ремек-дело. Кроз причу о перверзној љубави старог писца Ашенбаха према дечаку Тађу он подстиче на размишљање о психо-физичким особеностима уметника – усамљеника отуђеног од грађанског друштва и његових перцептивних, мисаоних, моралних конвенција, о односу уметности и живота, страсти и воље, стваралачких и деструктивних порива, мере и екцеса, Запада и Истока, културе и варварства, о платонској и чулној љубави, о љубави која је истовремено и нагонска животу и нагон ка смрти.    
Прожета митолошким сликама и алузијама које у нов контекст, као нешто типично и антрополошки константно, стављају античке представе, заснована, попут Вагнерове опере, на контрапункту лајтмотива, исприповедана кроз мешавину Ашенбахове патетике и приповедачеве ироније, као парабола, али и психолошка студија, она потврђује да је срећа кwижевникова мисао која може сва да постане осећање, осећање које може цело да постане мисао, али и Ничеову идеју да се истински трагично рађа из дионизијског, из страствено-патничке разузданости, која је потпуна уроњеност у свет, а не из аполонијског мирног, дистанцираног и хладног погледа на свет.
Ко може одгонетнути биће и карактер уметности! Ко разуме оно дубоко нагонско сливање дисциплине и разузданости на којем она почива!
Да ли је уметник, стваралац, трагична жртва човечанства која интимно проживљава и једина је, како је то и Јунг веровао, у стању да поима оно што је латентно и непродуктивно присутно у подсвсти читавог човечанства или скривено да се тек генерацијама касније схвати као дух једне епохе? Или је уметник ипак отпадник, боем, биготан и раскалашан човек који само уз тежак напор воље може – али, опет, само привремено – да себи створи привид грађанског достојанства, радиности и једноставности, за којима непрекидно чезне? Колико заиста вреди бити непрестано свестан и растрзан искуством, емоцијом и мишљу?

Чедомир Попов, Велика Србија: стварност и мит, Сремски Карловци 2007

Наш врсни историчар, Чедомир Попов у овој књизи не пише о историји Србије,  нити о српском националном питању, него о идеји Велике Србије и шта је ова идеја значила  у историјском и у политичком смислу. С обзиром да историја никада није ни једносмерна ни једноставна, а нарочито то није политика,  ова идеја се изродила  у “великосрпску политику”, за коју се оптужује Србија век и по. Парадокс ових оптужби је што су се оне временом умножавале, а кампање против наводно Велике Србије заоштравале све до војних интервенција, ратова и сатанизације Срба.
Академик Чедомир Попов своју најновију књигу коју је насловио Велика Србија: стварност и мит, завршава поглављем: Велике Србије није било, и то је одговор на почетно питање да ли је “Велика Србија” била стварност или мит.
Књига је објављена у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића, у едицији Историјска литература 2007. године.

Роналд Харвуд,, Историја позоришта: цео свет је позорница , Београд, 1998

Писана на основу телевизијске серије коју је овај чувени енглески драматург приредио за ББЦ, књига Историја позоришта је колико информативна и студиозна, толико и питка, неоптерећена сувишним детаљима. Не одустајући од анализе позоришних и драмских феномена, Харвудов основни циљ ипак је да те феномене приближи и разјасни онима којима позоришне конвенције нису познате, да разоткрије начине функционисања театра кроз векове. Пратећи, додуше селективно, развој драме као књижевног жанра, сценске организације и конвенција глуме од њихових корена у ритуалу и мистерији до друге поливине 20. века, Харвуд открива кључне моменте у њиховој историји, покушавајући да те промене доведе у везу са ширим друштвеним и естетичким контекстима у којима су се оне одвијале. Као мултимедијална синтеза књижевности, ликовних уметности, музике и глуме, као место укрштања свих уметности, позориште је комплексан феномен, и на тој комплексности и очигледној друштвеној неопходности драме и театра Харвуд непрестано инсистира, откривајући какве је све значајне и репрезентативне функције позориште имало кроз историју. Богато илустрована како анегдотама из живота глумаца, редитеља и драмских писаца, тако и визуелно, плакатима, сликама и фотографијама, ова књига, која не скрива да је плод ауторевих личних афинитета, не скрива ни своју намеру да у читаоцу пробуди љубав према позоришту коју и сам аутор, као драмски писац и редитељ, према њему осећа.

Бојан Јовановић, Блискост далеког

Бојан Јовановић, са књигом Блискост далеког, као трећом књигом, после књига Клопке за душу и Пећинске сенке, завршава своје Анахронике. Познат читалачкој публици по бројним социолошким и антрополошким темама о којима је писао раније, Бојан Јовановић у Анахроникама 1-3  не остаје само у оквиру  њих, него улази и у домен психолошкога. У том смислу Анахронике сагледавају вечиту запитаност човека над самим собом и непрестано трагање за смислом.
Пећинске сенке покрећу теме из свакодневице обичног човека, тиме подстичу читаоца да размишља о обичним стварима и појавама на необичан начин.
У културној историји пећина је означена као човеков почетак, за савременог човека, пећина као симбол духовног преображаја, постаје потреба. Према аутору свако у себи носи пећину, место у коју се повлачи свест у тренуцима дубоких душевних криза, тражи заштита и пут за излазак из таме.
Блискост далеког указује читаоцу на сложеност међусобне повезаности људи и ствари у свету у коме живимо. У овој књизи Бојан Јовановић осветљава супротности присутне у различитим животним ситуацијама; како се човек носи са супротностима у себи и око себе, тражи начине да их међусобно измирује и  укратко, како живи супротности.
Захваљујући луцидном оку аутора да гледа иза појавног  и његовој вештини да на такав угао гледања укаже и читаоцу, књиге Пећинске сенке и Блискост далеког у сваком погледу подстицајне су за читаоца.

Рене Шар, Архипелаг речи

Револуционар у политичком и естетском смислу, као и сви надреалисти, којима се на кратко придружио 1929., Рене Шар је песник чије је дело изазвало низ позитивних реакција и одушевљење критичара и других уметника, као што су Ками, Пикасо, Брак, Ђакомети, Морис Бланшо, који његово дело карактерише као поезију поезије … која је стављена насупрот самој себи и учињена видљивом у својој суштини. На темељу надреалистичког програма истраживања сна и подсвести, залагања за аутоматско писање које извлачи из песниковог ума оно исконско, непосредовано, и води успостављању директне веза са сопственим бићем, на темељу експерименaта који практично воде новом односу према језику, открићу нових и неистражених потенцијала речи и исказа, Рене Шар је створио своје особено дело. Крећући се од разбокорене екстатичности експресије раних песама интензивног емоционалног набоја, кроз које се нижу екскламације кратког, одсечног, ратоборног и изазивачког ритма до напетог минимализма позних дела у којима је песма сапета у чврсте границе афоризма и максиме, колико једноставне толико и семнтички презасићене, Рене Шар открива богатство боја, звукова и значења у свакој речи, увек другачијој, неухватљивој, самовредној. Сарадња са Бретоном и Елијаром за Шара је била значајна, али не и ограничавајућа, код њега су ретке нападне и шокантне метафоре једног Бретона настале сажимањем читавог ланца асоцијација испуштеног да би слика деловала херметичније и алогичније. Његова једноставност изгледа да проистче из његове способности емпатије, из слободног и искреног изливања његовог духа у свет, духа отвореног и еманципативног, духа који хоће да свету подари реч. Љубав као страст и патња истовремено, слобода, за коју се као активан учесник у шпанском рату и у Покрету отпора, није борио само речима, пантеистичко утапање у природу, опсесија светлошћу и огромношћу, безграничним просторима вода и неба, неке су од одредница Шарове поезије.

Ишчезавам у небу, језеру лишеном обала.
Клизим слободно кроз зрела жита.
Никакав дах не замућује
Огледало мога лета.em>
(Из песме Духовна птица)
Изузетно је значајна сарадња Рене Шара са чувеним сликарима, већ споменутим Браком, затим Матисом, Мироом, јер је истраживање плодне фузије између реч и слике тј. поезије и различитих видова визуелног изражавања била његова главна преокупација после 1950. Један од најзначајнихиј производа тог дијалога и коренсподенције између вербалне и визуелне уметности јесте збирка Летера Амороза, настала у сарадњи са Жоржом Браком. У Народној библиотеци Бор можете пронаћи Шарову збирку песама Архипелаг речи, затим разне изборе из његовог дела у антологијама француске или модерне светске поезије, као и у периодици.

X. Г. Балард, Четвородимензионални кошмар, 2005

Загонетан почетак ин медиас рес, маестрално вођење заплета кроз различите слојеве прошлости, кроз прецизно и детаљно описан посткатастрофичан, језиво дехуманизован и прашином и рушевинама затрпан простор сугестивне, иако застрашујуће атмосфере, осећај да над свиме стоји нека космичка тајанственост до самога краја неразрешена и неукинута, све то чини Балардове приче више него вредним препоруке. Приповедач који научнофантастичне топосе и клишеа вешто преокреће и онеобичава, Балард мање или више препознатљиве физичке и глобалне катастрофе и футуристичке преображаје света и друштва користи као позадину за истраживања унутрашњег простора духа и тела. Изолација као принуда репресивних система чије се идеологије постепено интериоризују али и као својевољно отуђење, тежња да се изађе из кошмара постојања у простору и времену, да се оствари апсолутни континуум егзистенције ослобођен израслина материјалног, обележја су краја света и човека у Балардовој визији. “Гласови времена” одзвањају у главама Балардових јунака док се без воље и снаге крећу по једном умирућем, полураспаднутом, полуаутоматизованом свету. У Баларда нема вере у науку и научни поглед на свет, у силе разума или у било какав напредак, биолошки, социјални, економски, али његов свет није ламент песимисте, већ дело које својом структуром, сугестивношћу и снагом слике која, чак и када описује хладно и дистанцирано, анатомски, интригира и увлачи читаоца, наративним ритмом који одражава свеопшту дисонантност и нестабилност скепсу и очај преображава у вредну уметничку визију.
Књига је пропраћена студијом Новице Петровића, “Мотив ентропије у делу Томаса Пинчона и X. Г. Баларда”, која приказује историју и експанзију термина ентропија кроз различите науке и детаљно анализира дела Пинчона и Баларда с обзиром на употребу мотива ентропије у физичком, психолошком и социјалном смислу, као и с обзиром на ефекат који та употреба има на плану форме.

Бранимир Живојиновић, Са врхова светске лирике: препеви, СКЗ, 2006.

Избор препева Бранимира Живојиновића, књижевника и преводиоца, објавила је Српска књижевна задруга 2006. године поводом педесетогодишњице више него плодног преводилачког рада. Живојиновић преводи са немачког (Гете, Шилер, Хелдерлин, Новалис, Клајст, Хајне, Ниче, Томас Ман, Кафка, Целан, Музил итд.), енглеског (Шекспир, Милтон, Блејк), француског (Бодлер, Верлен) и руског (Пушкин, Љермонтов, Ахматова). Аутор је избор правио следећи два критеријума: личну наклоност према песнику и успелост превода. То, како сам каже у Предговору, свакако није антологијски избор најбољег што светско песништво има – нема грчких и латинских песника, нема поезије читавих народа (Кина, Индија), али је то прилика да се чита оно што истинито припада врховма, као и да се читалац упозна са звезданим тренуцима једне преводилачке историје. Шекспир, Милтон, Клопшток, Гете, Хелдерлин, Новалис, Тјутчев, По, Брентано, Хајне, Фет, Хебел, Хесе, Рилке, Галчињски, Алберти, Мајаковски, Брехт и многа друга имена, у интерпретацији Бранимира Живојиновића, чекају на своје читаоце.
Фридрих Хелдерлин

ЉУДСКО ПРИЗНАЊЕ

Свет зар није мој дух, лепшег живота пун,
откад волим? Па што више ме ценисте
када гордији, бешњи,
празнословнији када бех?

Ах, што ваља за трг, то само воли пук,
пошту одаје роб једино силнику;
верује у божанство
само ко је божанствен сам.

Радиша Драгићевић, На другој обали
Бор, 2006 – Књига године борског аутора за 2006. годину

(…) пред једним од прозора болне и слатке младости, који се попут ње саме (…) одавно угасио стоји приповедач Драгићевићеве збирке приповедака На другој обали. Говорећи о младости – својој или туђој небитно, све док звучи аутентично и искрено – Драгићевић језиком, који, ни у причама у којима је приповедач само сведок догађаја, не одустаје од тона личне заинтересованости и лирског саучесништва у свему што одсликава трагику и парадоксалну неизвесност живота, евоцира један сентиментално и носталгично обојени свет прошлости, свет са друге обале реке живота. На тој другој патријахално – руралној обали систем вредности и начин живота су можда другачији, али ситуације и догађаји су универзални, исти у сваком, микро или макроконтексту. Универзалност као епистемолошки и естетски захтев који читалац поставља сваком делу од кога не очекује пуку забаву и разбибригу, ова књига у потпуности задовољава. Заснована на анегдоти прича се шири и попуњава епским и лирским елементима, све док, преломљена кроз призму приповедачевих емоција, медитација и аксиолошких ставова, не нарасте до целовитог исказа о неком аспекту човековог бивања у свету. С друге стране, збирка задовољава и потребу да пружи специфичну, значајну и кохерентну визију света. Живот као место сукоба психолошких, социјалних, моралних и судбинских сила у својој несводивој амбивалентности и непрозирној усмерености, на најпотпунији се начин доживљава и самооткрива у тренуцима бола, несреће и промашаја. Ипак, лирска занесеност, на моменте пантеистичка, са једне и хумор, са друге стране трагику истовремено и релативизиују и конкретизују. Без обзира да ли проговара аутентичним језиком човека и средине коју приказује, или нормираним књижевним језиком, Драгићевић у својој визији остаје доследан. Почевши од прве приче – Огледало – која говори о неиспуњеној жељи дечака да му мајка купи огледало, а имајући у виду како симболичке наслаге које мотив огледала, од мита о Нарцису кроз дуги низ дела која га обрађују са собом носи, тако и значење које “фаза огледала” има у процесу одрастања, што причу преводи у домен приказа иницијације у свет одраслих, Драгићевић ту визију, из приче у причу, богати новим детаљима и нијансама. Боје, мириси, звуци, слике, свака прича је чврсто уплетена у специфичну атмосферу која комуницира низ јаких и упечатљивих сензација, што читање претвара у прави доживљај. Збирку завршава глас који, физички на овој, а емотивно још увек на тој другој обали, додајући приказаном свету још једну перспективу, причом покушава да премости просторни и временски јаз. По нашем мишљењу, у томе је углавном и успева.

Виолета Стојменовић

Венедикт Јерофејев, Москва – Петушки, Нови сад, 1985

Контраверзан руски писац, невеликог опуса, овим романом, објављеним 1970, који је готово две деценије кружио бившим СССР – ом у самиздатским преписима, представља једну од прекретница руске књижевности 20. века. Роман на први поглед описује немотивисано и хировито путовање од Москве до Петрограда меланхолично и дефетистички расположеног, пијаног Венедикта, који не престаје да се налева све до стварног, или у алкохолом изазваном делиријуму умишљеног, убиства. Путовање је праћено причама и дискусијама пијаних путника, који захватају све теме, од хемијског састава вотке до онтолошких, теолошких и егзистенцијалних проблема, као и сентиментално-патничких, као кроз сузе изговорених, али истовремено и духовитих и пародичних исповести и вапаја за спасењем од “зверског кежења постојања”. Та јединствена мешавина баналне тугаљивости која звучи попут самопокуде Мармеладова из Злочина и казне, и подругљивости, помешане са малодушношћу коју Јерофејев изједначава са Апсолутом, парадоксално води осећању трагичног; агонија и смех, банално и аутентично, аподиктично и оспоравајуће здружени су да би наличје и дно света проговорили. Свет је приказан из перспективе алкохолом, егзистенцијалном патњом, осећањем тескобе и узнемирености да ли прочишћене или помућене свести (у сваком случају, свести која не функционише по конвенцијама “нормалног”, “здравог”, друштвено прихваћеног, идеолошки кодификованог, већ се приклања деструктивној, циничној и увек критички настројеној, од стране друштва маргинализованој боемској спрдњи са свиме што то друштво сматра природним и здраворазумским). Стварност је халуцинацијама, и алогичним асоцијацијам пијаног мозга подривена и сама сведена на пуку фантазију, којом доминира “света туга” и “широка руска душа”, чије преламање производи гогољевску гротеску. Као и Гогољеве Мртве душе, и ова “поема” из сатире на актуалну свакодневицу, јукстапозирањем тривијалног и чудног које вешто балансира на граници вероватног, прелази у дело великог значаја. Питајући се о смислу као потреби и увек измичућој могућности, испитујући и само то питање кроз најразноврсније емоционалне и стилске регистре, оно и у читаоцу изазива узнемиреност пред превртљивим и неухватљивим животом.

Мигел де Унамуно, Како се прави роман, Београд, 2006

Историја настанка неког књижевног дела, нарочито ако оно у књижевност уводи нешто ново, читаоцима може бити јако интересантна. То су знали нпр. Томас Ман или Андре Жид, који су своје романе, Доктор Фаустус, односно, Ковачи лажног новца, пропратили текстовима који описују контексте и процесе њиховог стварања. Унамунов текст је ипак јединствена појава, јер представља приказ историјског и психолошког контекста настанка романа који Унамуно не само да није заиста написао, него никада и није имао намеру да заиста напише. Говорећи о томе као би написао повест о Хугу који не сме да заврши читање једне књиге, јер га у њој приповедач непрестано упозорава да ће на крају умрети заједно са јунаком, Унамуно уствари говори о природи писања, и, нарочито читања. Многи савремени писци и теоретичари, када наглашавају потребу за активним читаоцем који сарађује на стварању дела, и не своди себе на пасиван медијум поистовећен са тзв. главним ликом или ликовима, а самим тим и уско ограничен, уствари настављају Унамунову идеју по којој пасиван читалац “умире” сваки пут кад заврши са читањем једне књиге, и да таквим читањем убија и саму књигу, не дозвољавајући јој да она у његовом духу оживи и са њим започне један, можда незавршив, дијалог. Међутим, овај Унамунов текст није само то. Прича о роману повод је да се говори о ситуацији изгнаника који са граница Шпаније и Француске чежњиво гледа ка својој земљи, дакле повог да се изнесе једна занимљива и значајна филозофија историје, поткрепљена и заокружена Унамуновим схватањима о животу, свету, појединцу, колективу, Богу, а која је он подробно приказао у књизи Трагично осећање живота. Низ рефлексија и коментара на филозофију, књижевност, историју, политику, на актуелне и универзалне теме, уједињен увек полемички настројеним и витализмом прожетим духом Унамуна, ова специфичан текст може се читати и као есеј и као приповест, али свакако са великим занимањем као изазов на домишљање.