Од када постоје, (про)читане или не, књиге нису служиле само за читање и(ли) гледање садржаја који је у њима забележен односно одштампан. Служиле су и служе много чему: представљању, разметању, као фетиш, али и као приручно средство за нивелисање мобилијара и подупирање врата, за жврљање и окретање шоље, а користиле су се и за заклињање, прорицање, обожавање или пак искаљивање мржње или беса… Данас их многи користе као материјал за израду декоративних или употребних предмета, скулптура или архитектонских детаља. Иако сви начини стварања тзв. измењених књига, рециклирања књиге или више њих као предмета – понекад и независно од садржаја тих предмета као медија текста и(ли) слике, а понекад и да би се таквим делом прокоментарисао или интерпретирао неки аспекат конкретног садржаја или пак статуса, функција и карактеристика књиге уопште – подразумевају физичко уништавање књига, на праксе преображавања постојећих књига у скулптуре, употребне предмете, украсе или онеобичене и личне примерке обично се не гледа као на још један вид тзв. либрицида (систематско уништавање књига из политичких или идеолошких разлога). Напротив. Што због хиперпродукције штампаних издања у непотребним тиражима, што због све распрострањеније тенденције библиотека да књиге проглашавају неактуелним, самим тим и „зрелим“ за расход после неколико година њиховог некоришћења, што због брзог развоја дигитализације и електронских издања, материјал за стварање измењених књига и „књигобјекта“ лако је доступан свима, и „званичним“ уметницима и другим креативним појединцима који на тај начин доприносе разматрањима везаним за актуелност или застарелост (штампане, материјалне, опипљиве, миришљаве) књиге као медија, као и за питања у вези са читањем, учењем, памћењем које имплицира овакав или онакав статус књиге у друштву и личном животу.