Na konferenciji za štampu, održanoj 18. oktobra 2012. godine u Narodnoj biblioteci Bor, žiri u sastavu Mirko Demić (predsednik), Vesna Tešović i Ana Janković (članovi), saopštio je svoju konačnu odluku i imena autora koji su dobili nagrade za najbolju kratku priču na konkursu 2012. godine.
Žiri je izrazio veliko zadovoljstvo brojem i kvalitetom pristiglih priča, što je zahtevalo da se o pričama razgovara i razmišlja u više krugova, pa je od 274 priče (koliko je ukupno razmatrano), sačinjen širi izbor od 76 priča, gde su svrstane sve priče koje su dobile barem jedan glas; potom je taj izbor sveden na 22, a potom na 12 priča, pa na 5 (koje je svaki član žirija ocenio ocenom od 1 do 5):
1. NAGRADA: 14 bodova
Bojan Brukner (Beograd), za priču „SONDA“ (šifra „podmornica33“)
2. NAGRADA: 13 bodova
Saša Stojanović (Leskovac), za priču „ĐAVOLJA POSLA“ (šifra „đavo65“)
3. NAGRADA: 9 bodova
Bojan Marjanović (Užice), za priču „BOG IZJAVLJUJE SAUČEŠĆE
DEDI MILOVANU“ (šifra „katedrala11“)
– Želimir Periš (Zadar, Hrvatska), „MI, KATARZE“ (šifra „katarza42“) – 6 bodova
– Dejan Popović (Podgorica, Crna Gora), „ŽUTE TAČKE“ (šifra „pop90“) – 3 boda
Ostale priče iz užeg izbora poređane su po redosledu pristizanja na konkurs:
– Milan Micić (Vojvoda Stepa), „UBISTVO U SELU BELI MAKOVI“ (šifra „brana72“)
– Dimitrije Bukvić (Beograd), „ISPOD TEPIHA“ (šifra „scorpio69“)
– Dejan Kreculj (Beograd), „ZLO PROLEĆE“ (šifra „medija59“)
– Nada Dušanić (Sombor), „KROJENJE NA TERKIJE“ (šifra „apatrid61)
– Dragana Ranđelović (Jagodina), „KURVA“ (šifra „baletanka79“)
– Petar Josifljević (Srbobran), „UTEHA“ (šifra „gun00“)
– Ognjen Šestić (Beograd), „VEČNOST ZA SAT“, (šifra „ogi76“)
Prema propozicijama konkursa, svih 12 priča iz užeg izbora biće objavljene u prvom narednom broju „Beležnice“, a tri nagrađene priče i na sajtu Narodne biblioteke Bor.
*****
1. NAGRADA
Bojan Brukner (Beograd)
SONDA
Postoje mesta u koja ne zalaze srećni ljudi. Kao da su rezervisana za one druge. Takva mesta se obično nalaze na prikladno nesrećnim lokacijama. Klub „Sonda“ nalazio se u slabo osvetljenom pasažu u koji ljudi isključivo svrate da izvrše nuždu. Tek poneko od njih bi se, sa poluotkopčanim šlicom, odlučio da siđe niz uske stepenice i uđe u mračan lokal da bi naručio sebi još jedno piće. Uvek još to jedno.
– Pivo – rekao je i seo na rasklimanu barsku stolicu.
Podigao je pogled tek kada se hladna flaša našla pred njim. Devojka koja ju je donela, stajala je sa druge strane šanka i gledala negde tamo iza njega. Tamo odakle je dopirao zvuk. Otpio je dugačak, ravnodušni gutalj i sâm se okrenuo u tom pravcu. Na maloj bini nalazio se bledi momak sa akustičnom gitarom. Svirao je. I pevao. Sasvim sam. U klubu se nalazilo samo njih troje. Pesma je u prvi mah bila neslušljiva. Spora, tužna pesma, puna promuklih falšova i nevešto zahvaćenih akorda. Ali bila je iskrena. To je odmah prepoznao. Devojka za šankom nije. Mogao je to da vidi u njenom prezrivom pogledu uprtom ka bini. Jedva je čekala da momak završi svoju besmislenu tačku, a ona svoju besmislenu smenu.
– Znaš, ima tome već dvadeset godina… – rekao je kao za sebe – kada su neki likovi koji istražuju okeane naleteli na jedan čudan zvuk u tim svojim istraživanjima. Vrlo čudan.
Devojka za šankom ga je pogledala.
– Isprva nisu znali šta je. Mislili su da je u pitanju neka ruska podmornica, ili neki neotkriveni oblik života u okeanu. Ipak, taj zvuk koji su čuli, po svemu je ličio na pesmu kitova. Po svemu osim po jednoj stvari: imao je potpuno pogrešnu frekfenciju.Ljudi koji znaju ponešto o kitovima, znaju i to da kitovi svojim pesmama zapravo komuniciraju. Mužjaci i ženke se tako dozivaju u sezoni parenja, na taj način vode jedan drugog prilikom migracija u toplije vode, tako se pozdravljaju i upozoravaju. Problem sa našim kitom je što njegovu pesmu nijedan drugi kit nije mogao da čuje. Vidiš, kitovi, kao i ljudi, čuju zvuke samo iz određenog opsega. Ovaj kit, iz nepoznatog razloga, pevao je suviše visoko, na frekfenciji koja se uopšte ne nalazi u tom opsegu.
Zamenila mu je pikslu. Morala je nešto da uradi.
– Već dvadeset godina naučnici ga prate. On se kreće putanjama drugačijim od svih ostalih kitova. Nijedan jedini put nije susreo pripadnika svoje vrste. Zamisli… čitav život nije pronašao nikog ni najmanje sličnog sebi. Nikog ko ga razume. Što se njega tiče, on je na ovom svetu apsolutno i nepopravljivo sam.
Nategao je flašu i nije je spustio dok nije bila prazna. Izvadio je novčanicu, stavio je na šank i ustao.
– Ali znaš šta je zadivljujuće u svemu tome? Kit nikada nije prestao da peva. Dvadeset godina on svakog dana doziva i traži nekog svog. Nekog ko će ga nekim čudom čuti.
Bledi momak je završio svoju pesmu. On je završio svoju priču. Pijanim koracima je izašao ispred lokala, otkopčao šlic i pišao po zidu. Unutra je devojka bledom momku davala piće na račun kuće. Bledi momak nikada ranije nije dobio piće na račun kuće niti ga je devojka ikada ranije nekom dala. Pogledao je u zid ispred sebe. Na njemu je stensil grafitom bilo iscrtano novorođenče sa krilima, lukom i strelom.
„Zar je moguće da me i dalje tako zamišljaju?“, pomislio je i otresao poslednje kapi urina.
*****
2. NAGRADA
Saša Stojanović (Leskovac)
ĐAVOLJA POSLA
Zvonjava telefona probudila je usnulog junaka ove priče, koji beše nemalo iznenađen savršenim redom u stanu; kutije su bile na mestu, a računar se ponosno šepurio u ćošku; umesto otvorenog teksta – kome se kraj sinoć nije nazirao – stajalo je obaveštenje da je dokument već poslat. Taj kopernikanski obrt nije sprečio pisca da podigne slušalicu, odakle je dopro izbezumljen poziv da se „nacrta u uredničkoj kancelariji“. Šta li sam zgrešio – izvođač književnih radova pomisli dok je buljio u ekran koji je sada potpuno prestao da svetli. Eto ti sad stvarnosna proza – prodra se na kompjuter – pa se slikaj! A lepo sam mogao da i dalje pišem kratke prikaze za duge večerinke i nežne kritike za grube katrene! – dodade kao za sebe, stavljajući novokupljeni plejer u džep dok je stupao na ulicu. Zebra pa ostrvo, semafor i žardinjere i već je bio na ulazu u „hram knjige“; tako su bar oronuloj zgradi tepali preostali uposlenici. Svesni da Belzebub nit ore nit kopa, ali ponekad ume da se pozabavi lepom književnošću.
Međutim, koliko god hod uz stepenice izdavačeve „via dolorosa“ beše mučan – noge teže od olova i tako to – autora je mnogo više iznenadio doček:
– Znao sam da nisi sav svoj, ali…– povika naručilac književnih poslova opasno se približavajući svom pulenu – … ko bi mogao da pretpostavi?
– Dopustite da objasnim – narator je pokušavao da spasi šta se spasti može, iako je taze spravica baš u tom trenutku zavibrirala i zazujala i zasvetlela kao kao Satanom osedlana – vi bar znate za moje niske strasti i visoki pritisak; pošto šetnjom pokušavam da zatomim jedno i drugo, ušao sam u radnju sa računarskom opremom i…
– Ne zanima me gde si ušao, važno je šta je proizašlo! Kakva veličanstvena ideja – sada više nije krio oduševljenje urednik, stežući žrtvu u medveđi zagrljaj – od jedne banalnosti napraviti takvu priču…
– U stvari, suština je u svedenosti izraza – već je i autor počeo da shvata da Crnobog nije uvek tako crn, pokušavajući da uz pomoć svih deset prstiju – tako često rabljenih u idiotskoj floskuli o poštenom radu – iza leđa ugasi plejer koji nije prestajao da se oglašava na sve moguće načine.
– Ko bi rekao – odgovori domaćin prividno zainteresovan i iskreno uplašen od mogućnosti dalje piščeve elaboracije – pa ipak, raduje me…
– Baš kao i večitom ljudskom nagonu za usavršavanjem – pisac se nije dao prekinuti u prilici koja mu se pruža sada i ko zna kada više u životu – zašto bežati od plodova uma novog veka koji nam život čine tako udobnim?
– … Rekoh, raduje me spremnost da se, uprkos glasinama o okoštalosti tvog stila i rigidnosti u izražavanju, menjaš nabolje – beše radostan uvek nezadovoljni činovnik dok je domaću rakiju sipao u čaše, i posle kucanja sa sagovornikom, sadržaj svoje naiskap stresao u grlo – ne daj vremenu da nas olako gazi, ispisniče!
– Pravu priču treba samo strpljivo čekati – svečano izjavi pripovedač tražeći način da nekako uguši aparat koji je postao nepodnošljiv, pre nego što ga je bacio pod sto i svoj temperament upotrebio za konačno uništenje sprave, udarajući nogom po ekranu na svaku naglašenu reč – čeka-ti i če-ka-ti i…
– Moram da ti verujem – odahnu urednik kad je video da književnik više ne lupa sumanuto đonom o izlizani tepih ispod koga je bubrio vlažan parket – posebno zato što je krajnje vreme da krenemo; čak je i Lucifer odneo šalu.
– Nije tačno… – pokuša budući laureat da isproba svoju veštinu ubeđivanja.
– Vreme! – kuckajući na sat gazda na trenutak prekinu polemičara.
– … Nije tačno da Đavo sâm dođe po svoje… – prozbori sada pisac smirenijim glasom, svestan da ne može baš svako da prepozna pravo značenje sentence – … taj ne dolazi nepozvan.
*****
3. NAGRADA
Bojan Marjanović (Užice)
BOG IZJAVLJUJE SAUČEŠĆE DEDI MILOVANU
Nesnosno je toplo. Na našoj terasi je ovakvo svako popodne. Sunce šiba u bele, plastične stolice. Mislim da ću oslepeti. Još sam u ovoj crnoj haljini. Ali ne mogu više da sedim unutra. Od kada sam stigla iz Beograda, kuća nam je prepuna ljudi. Defiluju iz sobe u sobu, mrmljaju i nose poslužavnike.
– E, a odlično je pečenje, lepo se odvaja od kostiju, ne moraš da glabaš – reče malopre moj ujak.
– Mhm-mhm – stric mrmlja punih usta.
Iako se meso lepo odvaja, glođe neku kost kao izgladneli pas.
Babina sestra me proganja. Zatekne me u kuhinji:
– Joj, kako si porasla, prava studentkinja.
Pa se sretnemo u hodniku:
– Kako ja, dušo, volim tvoju babu!
Sedne pored mene u dnevnom boravku:
– A i mene je tvoja baka volela!
Iz nekog suludog razloga, babina sestra ima potrebu da mi na svaka dva minuta stavi ruku na obraz i kaže „baka te je volela, mnogo te je volela“.
Grmi. Celog leta kiša gotovo da nije ni pala. Naslonjena sam na vrata od terase. U visini moje glave zalepljena je umrlica. Pored crnog krsta piše babino ime. Stavili su umrlicu i na ulazna vrata od kuće. Samo, na toj umrlici nema fotografije. Odlepila se ili šta već. Ali, ovde je sve na mestu. I ova fotografija. Kažu da ličimo. Ja imam malo veći nos. Oči su nam iste. Baba je stvarno bila lepa kada je bila mlada. Zašto li je otac odabrao baš ovu fotku? Pitaću ga. Ili možda ipak neću. Nervozan je ovih dana. Čini mi se, ne toliko zbog smrti, koliko zbog sahrane i propratnih rituala. Sve mora da bude savršeno. Inače, šta bi svet pomislio? Da nam je laknulo? Baba je već dugo bila bolesna. Trudimo se, ali nismo reprezentativna ožalošćena porodica. Babina sestra najbolje glumi. Ali, četrdeset dana žalosti biće dovoljno čak i za nju.
– Jesi dobro ti? – čujem iznenada očev glas. Stoji na vratima. Kraj njega je babina sestra.
– Jesam, jesam.
– Hoćeš da ti donesem parče pečenja? – pita me. Moj otac tako shvata ljubav. One koje najviše voliš treba prevashodno da nahraniš.
– Ne mogu sad, nisam gladna – kažem. Otac vadi cigaretu.
– Uzmi parče, divno je, ja sam sad dva pojela – uskače babina sestra.
– Uzeću posle – kažem i okrećem se ocu – e, tata, a što ona umrlica ispred kuće nema fotku?
Otac se namršti: – Ima, kako nema.
– Nema, kao da se odlepila. Ili ju je neko odlepio – trijumfalno mu saopštavam da sam pronašla rupu u sistemu savršene sahrane.
Baci upaljenu cigaretu na beton: – Sad ću da mu jebem milu majku – skočih za njim, ali me babina sestra zagrli.
– Pusti, mila, sve je u redu.
Grmi. Čujem oca kako juri niz stepenice.
– Onaj blesavi Milovan, znaš ga.
Čujem nekakav lom.
– Znam, onaj mutavi komšija što stalno svira harmoniku. Živi preko puta.
Čuju se nekakvi udarci. Možda po vratima.
– On tako, ma, glupo je to, ali kao nešto on. Ma, pusti ga, ludak – smeje se babina sestra. – Ostavi mi mrtvu majku na miru da te ne bih ubio, bolesniku jedan! – čujem očev glas.
– Ma, dete, ne opterećuj se tim. Mator konj, pa kao zaljubljen. Pusti budalu – smeje se i dalje babina sestra. Veliki prsten mi se zabi u obraz. – Baka te je volela, sunce. Ista si mi ona.
Sedim na terasi. Otac se nije vraćao. Zauzet je, slutim. Pokupila sam cigaretu koju je bacio, uredno ugasila i bacila u kantu za smeće. Tišinu prekida zvuk harmonike. Raštimovana je. Pa se prolomi kreštav glas: – Slikuu tfoju jubiim, fapćem tfoje ime, vetav nofi rečii, ne zaforaviii meeee! Komšija Milovan. Kao da plače. Ne računajući babinu sestru, prvi put čujem da danas neko plače. Uzimam telefon.
– Dobar dan, kada ima ujutru prvi autobus za Beograd? U 6? Hvala.
Konačno počinje kiša.
