Бојан Костић

Цели дан сија
сунце,
човече.
Увече
ноћ,
човече,
тиха ноћ,
човече.
Мрак.
А опет сутра
дан,
човече.
Цели дан сија
сунце,
човече.
Па ко је измислио такву
лепоту
нежну?

Рат
Гносоковок,
Коловек,
Човков,
Голклов,
Головнок.
Гне,
гне,
гне,
гне,
гнев.
Клоносоловоновоноловнолов.
***
Корак по корак
Ход од два корака,
Ход од два корака,
Па ход од два корака
Четири корака дуг
Ход.
Четири корака дуг ход,
Па четири корака дуг ход,
Ход дуг осам корака
И тако даље.
Е ту је све готово.
И то је то.
Ништа своје ја не продајем
Да се разумемо
Ја радим за газду

Ја не продајем
Ништа своје
Нити радим за
Свој интерес
Ја не продајем
Ништа своје
Већ је мој газда бог.
Ја продајем његово
Ја сам само трговац
Који рачуна на
Малу плату небеску
И парче хлеба земаљског.
Или шта је по вољи газде.
Ја не продајем своју
Идеју, идеологију, философију,
Став, антистав, фразу, тезу
Ништа од тога.
Ништа своје ја не продајем.

Према сунцу
Бољке се додирују
Јер расту
Према сунцу
Па и људи који расту
Према сунцу
Додирују се.
Па јер расту сви
Према сунцу,
који уопште расту,
Они се сви додирују.

Зависност
Ја сам хтео па сам
истетовирао
жену.
Па ми је била мал
једна жена.
Него сам истетовирао
две жене.
Односно,
три жене укупно.
Па нисам био задовољан
него сам дао
да се
истетовира
још једна
жена.
А кад сам већ био код тетовирача,
ја му наручим још
две жене.
Погледам се у огледало
ја у женама.
Леп призор.
Лежем у кревет
са колико жена,
осам–девет,
седам–осам,
девет–десет.
А око срца ми топло,
а у срцу ми хладно.

Зид
Ја ни не знам
шта је то река
планина или дрво.
Ја знам шта је то зид,
фотеља и зид други.
То је све што сам ја
гледао
целог живота.
Зид.
Преко пута мене,
где обично седим,
зид.
Пре пута мене,
где живим
зид.
Фотеља, зид, други зид.

Горан Миленковић

Живим узалуд, трљам бок о свињац,
Капље лептир с крова, лептир старог кова…

Човек који живи животом који је више књижевност него биографија – али није нити једно, нити друго до краја – саставио је књигу песама која је, опет не целином, више биографија него поезија.
Негде између онога што по себи јесте, и онога што би као песник могао бити, увек једном руком изнад а коленом крвавим на дну, „колена чврсто закуцаних за под“, врло недоследан, гуран и од сила које нису људске, жељан и ствари потпуно људских и баналних, и шибан ваљда од јутра до мрака за обичне смртне људе ретким осећањем страхотног присуства демона, авети, бескраног ништавила, и замилован једном, са оне друге јако удаљене стране, срнастом лиричношћу, Саша Д. Ловић је написао, боље рећи саставио другу и то лошу књигу. А и прва је била то исто. Човек са огромном управо наглашеном амплитудом пише лоше књиге, стога што у њима нуди и чкаљ и цвет, како би вероватно он рекао да случајем није то што јесте. Стога оне нису добре, иако су много боље него што се иначе о њима мисли, тамо где се мисли, понекад. У ту напола пронађену неравнотежу, јер поезија не трпи ништа осим себе, а камоли један полусан који је гуши, Саша Д. Ловић је узидан као у своју приватну гробницу и у њој га једно теле смрти зове другом и смеје му се. А смрт је мир у времену, почетак и трајање краја мучног и понижавајуће несигурног акта стварања, производње било чега смисленог. Смрт је свакодневна и поновљива. Стога ваљда његове књиге стално лебде између граница естетског, с једне стране, и земље бизарног, са друге, где ово друго ужива веће поверење него било шта друго у универзуму. Непогрешиво сваки замах бива испитиван и коначно доведен до апсурда, мучнине и ништавила, било у самом себи, било својим положајем или местом међу другим актима бића.
Претпостављам, пошто судим да одмах на почетку овом осврту треба утиснути смислен и јасан означитељ и тиме лишити уморног читаоца преостале садржине овога пријатељског писма, да је време да поставим неколико јасних питања и да на њих дам одговор.
Дакле: да ли се једна оваква књига заиста чита као што се чита књига драга, вредна и савршена? Не. И песник Саша Д. Ловић, који је толико различит од гомиле стихотвораца, па и у родном му граду Бору, има исту, њихову судбину. Они као да нису писали ништа, када нису постали савршени. Да ли се овој књизи враћамо као драгом пријатељу? Не. Било и прошло. Библиографска белешка, можда тек нешто више од тога. Да ли се овом књигом песник са успехом обратио својим читаоцима? Није. Збунио их је, и изнова потврдио свој хаотични људски лик. И додатно замаглио онај пес- нички. Но, да ли ову књигу уопште треба читати? Свакако, зато што су њен аутор и она сама необичности високе класе које поседују у себи битне и занимљиве вредности.
Шта се, заправо, ту десило?
Пошто нам је већ, у прошлом веку, дао једну довољно инфантилну слику самога себе, „веома збуње- ног у души“, толико незгодну насловом да одбија, у својој другој књизи песник нам појашњава да је, заправо, у међувремену полудео, и да је срећан због тога. Чим Саша Ловић крене да нам објашњава себе, да се самотумачи, његова поезија страда. Чим он и његов живот постану скупљи од поезије, чим он сам постане најкрупније питање њено, чим све остало бива заборављено, сви ти стихови и речи у њима бледе. Ниједан израз као што је на пример онај његов „крик запрепашћености“ („Ја такорећи човек“) не може да надомести праву унутрашњу исину, праву егзистенцијалну хистерију његовог бића. Ова истина може тек да се самооткрије. Један психопатолошки лик, људски, лако је препознатљив, премда не тако лако разумљив, а из угла зависника oд поезије можда је и непотребан. Рационализација и аналитичка супрематија живота над поезијом у случају Ловић уништавају ово друго.
Одувек сам ту видео једну одурну ствар – ето једне несвакидашње музике, она стиже равно са блатњаве стране ужареног неба, ето једне самосвојне милочујне мелодије подземног ритма, и ето у исто време једне крајње ништавне и заправо погрешне жудње да се буде овдашњи, део административног света метално пуфнасте књижевне рударске провинције и редован члан међу људима који је чине (као да судбина песника није да се мери и одмерава са плодовима језика којим говори и на којем пише, него да бије битку за прашњави отисак на малој локалној књижевној одредници…) Шта је песник Ловић у том својем годинама неодбаченом антикафкијанском лепету ка стању неурозно неутралисаног и ментално кастрираног чиновника поезије и примерно укљученог градског песника могао да учини а да се отцепи од својег enfer-материнства, своје географије за мучење и наслађивање? Није могао ништа, само је порукама које му је слао његов истинитобивајући унутрашњи суфлер, додајући им одело стиха, одузео чистоту. Саша Ловић није чиновник поезије, и никада неће то бити. Уштиркане сабласти које иду по колонијама у лову за хонораром филмоване су у неком другом свету, не и у водоводном блату Ловићевог детињства где се његово еудемонистичко грађанско биће истопило у наручју нагорелих блудних ћелавих жена. Он може до врха планине само ако је песник у оном можда нестварном, књишком смислу, и ако остави за собом благодети друштвених кочија. Овако, напола, Саша Д. Ловић није стигао никуд. Нигде се за ову поезију није чуло, овај крик, јачи и бешњи од многих других, остао је да се разлистава у ништавило јутрима, после грозоморног пијанства, и дању, под фалусима димњака у незбринутом граду, и ноћима, које никада не престају, у делиријуму који без прекида траје и траје. Тек, постоји једно биће које чине самоуништавајуће лудило и велико гађење над светом.
Онога који није од овога света, а и онога који јесте, онај ситни јадни мехур на површинском копу духа види исто. Убацити ову књигу у руке и под око људи, и добиће се управо оно што сада добијамо. Тј. тишина с поштовањем непрочитаног. Не зна тај шта је Рене Шар, шта је Паунд, шта је Настасијевић, тај само трепће, ако је поводљив, и ако му се каже – он је песник – тај ће балавити и ставити јарам границе, одељеност и задатост место јасне, живе слике. Зато, и још из неких разлога, док седи онако ловићевски смрзнут на задимљеној припеци кафанској, погледа ни у шта упереног, песник с нарамком речи на грудима тоне ни у шта, и нико га од површника да разуме не може, јер они унапред све разумеју. Ловић је, откако га ја знам, хтео звање, налепницу, рекламу, од потпуно погрешних људи. У међувремену је испустио још нешто – и тај заостали романтичарски дух песника истопио се у савременој прагматичној пародији живота, и само је неупућеност, о којој сам већ рекао да је априорна, и необразованост, и неинтелигентност паланачких умова могла да га још одржава на тихој ватри постојања, да би он користио у утакмици живота посутој обичном људском сујетом. Чак и да ова поезија уме да дише, чак и да ова поезија не шкрипи, то је један језик данас стран, ако ово није страшно рећи, свему људском. А тек потом се међу онима који нешто слуте, међу ретким читаоцима, још ређим мислиоцима и критичарима поезије, рађа нелагода и страх. Нелагода од онога што виде и чују а страх од онога што ће доћи. Шта је ова поезија, до врага? Ко је овај човек? Или боље, на почетку, ко није овај човек или шта није овај песник?
Саша Д. Ловић свакако није песник руралних пејзажа, како је то тврдио Живко Аврамовић читајући вероватно Милорада Петровића Сељанчицу или Брану Филиповића или Добрицу Ерића, а пишући о „веома збуњеном“. Шта још није Саша Д. Ловић? Саша Д. Ловић није песник идеје, односно он је песник без нове идеје. Тј. од његове наводне, више пута у различитим временима, различитим поводима и начинима наглашаване „неосвести“, нема изграђеног и уверљивог трага – нема овде ничега толико новог. Овде, односно у објављеним књигама. Можда у траговима. Ако је нешто, ако је заиста песник, Ловић је у својим књигама песник интензитета и ритма. Оно друго, што се у књигама не види, они ликови са по- дочњацима, оне страшне и комичне небулозе, онај неговани апсурд, оно одвајање од садашњости, оно заиста ново, то је већ нешто. Али, изгледа да се тога овај човек гнуша. Овај човек, хтео он то да призна или не, жељан је успеха. У ниском високом свету поетске хијерархије, подбули проћелави меланхолици у копачкама и исцелитељи чудних имена немају прођу. Компромис који том приликом прави гњечи га својом оштром штиклом. Овај није борски песник патетике, љубави према стварности и људима, и хроничар угодних згода Бане Димтријевић, па да га сви читају и сви разумеју, и то на далеко. Жељан јесте, али је и луд, коначно и бесконачно и опет недоследно луд, видовит, болестан, од тог лудила и неке узнеговане страсти (та страст старија је од свих људи). У том судару нешто мора да страда. Оно ново и непатворено тако остаје на блоговима, у скицама, блоковима, самиздатним часописима, бележницама, заједничком усменом памћењу (којим се, радећи заједно, спасило од луди- ла и смрти читаво једно мало племе младих отрованих остарелих људи). А ово староово клизи у књигу, уполовљено као живот. Живот – ето праве речи – када се сувом меланхоличном кифлом пише по папиру, тада се напрслост као под командом до најситније тачке пресликава у текст. Таква искреност није од оне обичне. Она је чиста, страшна и неуспешна.
Но, враћам се на интензитет и ритам. Враћам се нечему чега нема, као што га у истој мери има. Чује се та музика негде испод, чује се стално. Она долази у крхотинама, гдегде се наизглед прекида, понавља се, понекад дâ себи душу и трајање, затим понорно умине, као кратка звучна халуцинација. Те музике прво има у оним болним лирским апострофама, где се Ловић чврстином указује као дете живе речи, болесник позоришта, разговарања и самообраћања, који је додирнуо бекетовске, јонескуовске и брехтовске јаме, вртаче и провалије, те се накнадно вадио из таме танким певљивим призивима. У односу те музике и оног најцрњег црнила, односу тонова који стварају зависност и таме која је једина истина после свега што смо доживели при првим корацима својим, у излазној линији која спаја, односно може да споји оно унутрашње поезије и оно субверзивно смеха, оно танушно од речи и оно громадно од бесмисла – у том односу изникла је још давно у мени мисао, нада, да ће Ловић Саша бити, постати нешто песнички највредније у ономе што је мој град од поезије људи могао мени дати, ако је уопште ту битан мој град, а битан и јесте и није. Нигде толике силе као иза овога човека, и после свега што је дао та сила још увек се тамо негде спрема да буде избачена у небо са пепелом и посмртним остацима многих јадних грађана, стихоклепаца, бриколажиста и магараца, задржана у пенастом мехуру грађанских баналности које морају, изгледа, да умру, као што све мора да нестане да би се поезија извукла из дубоког окна у којем пребива. Поезију Саша Ловић мора да загрли, много више него што грли своје мало биће које станује, храни се и троши силан алкохол и отрове, а које би такође хтело да буде лепо, јако, успешно и вољено. Тек кад се пробуди из тог сна, из никада срамног загрљаја с вилом од речи, онда може, у неком досадном часу, наш песник да ослушне жели ли неко да му дошапне неки хонорар срца, неку овоземљаску плату. Песник никада није безуман према поезији, он може да буде то тамо, за неку институцију, за неки интерсубјективни тор, за неку наводну идеју о нужности. Ако то јесте према поезији, не треба да буде радостан, нипошто неизрециво, како нам се нуди да помислимо.
Изнад тога је, напротив, један свет речи који би нешто требало да значи. То је већ нешто страшно. Гледајте, на другој страници књиге Саша Д. Ловић има стих „птице су све тише рикале“ („Смрт Истинуса Конфусуса“). Какав безобразан нонсенс! Какав ужасан знак! Зар се не сећате, ако сте уопште упознати, оне хипертрагичне књиге Јована С. Митровића у којој се у истом маниру може да прочита стих „заводим змије и ржем као пас на све што / шушне“ (Русаље, 21)? Капља може да говори, секира може да плаче, змија може да буде упрегнута, па и птица може да риче, а пас може да рже, дрвеће може да вришти, али мува не може да зуји, грло да се грчи, а свет да се равномерно окреће као да се ништа не дешава. (Свакако, ове непоновљиве метаморфозе птица – крава, јелен, и пас – коњ, траже засебан есеј.)
Потом, одједном, једно „ми“, изникло ко зна откуд:

Запни запели те бесови
Запни незапео мајци
Запни док си жив
Кад цркнеш
Запећемо ми
(„Запни“)

Као да видим одиозног Матију Бећковића како седи у „Балканчету“, како се њише, виче, кркља и маше рукама као заставама, носи актенташну са ракијом стомаклијом коју кришом пије, а испред њега, на столу, округла мрља од вињака и недогорела цигарета, тамо брунда бркати конобар… ма то је сасвим глупо. Оно колено закуцано за под се одиже, и стаје на моћни басамак признања од стране људи, мозгова, постаје нешто у структури, ухлебљено, задојено, мада тек грађанским лошим печењем и лошом страном ловићевске џибре. То „ми“ онтолошки не постоји код Саше Ловића, и његово јављање у мору самоће, његов колективни глас у боји плусквамперфекта, уме да доведе читаоца до последњих одаја снаге и стрпљења.
Онда тамо где је „пуста ватра“ неко „прокламује орјентацију“, а неко „на теменима пројектује милосрђе“, па неко окупиран трага за „животним средствима“, а неко испија „квинтесенцију негативног менталног става“, „пропагира се“ неосвест, „санкционише“ случајност и већ „при деловању симбола“ камењем се дошаптава киши пут, па метал стење „под серијом тешких удараца“. Ту су и „мрачне куке средњег века“ и однекуд „виза“, и све то иде уз сав пелин, чемер, чворове, росе, успаванке, па и уз поган, џибру, ловоре, ненаклечање, изаткане облаке, васпразност, шарке, катран, житно семе, чађаве стазе, утуљено светло, чкаље, ватрену руку, анђела темног, чемер чемера чемерног, искилављене казаљке, горштаке, клемпу клемпавог, три жетве и јаланџију. Један плитак млаз језика живота који се бућка у паузама између реклама, једна битка која не мора да се води а не сме да се губи, један језик који побеђује поезију тако што прави мрље на њеном телу, ето то је то. Морам да признам да ми је поптуно несхватљиво како неко може да начини стих „грозничави гргот погледа ка унутра“, а да потом користи тековине очајног језикозборства политичких емисија, економских академија и спортских прегледа, препун фраза, прашине и свакаквог силеџијства. Птица безочна се смеје, а она је иначе „унеређена незајажљиво“, а дрекавац је „млаћен неузмлаћен“, ма шта то значило. Јад је „васколика“ и бес је „заборављена“ (и у руском је ова именица мушког рода), али је поглед „сузан“, а грч је „посусао“, а не „посустала“, односно „суз- на“. А у „Сенци“, иначе занимљивој песми због својег почетног упричавања које обећава, имамо један овакав израз: „лице боје пауса“. Као да нас песник баца у машину у којој се праве стихови, и нама у уљу и међу зупчаницима поезије бива лоше, и због искуства које је празно и недоследно, и због тога што је пронађена реч заправо непронађена, па поред овога:

При нејасној светлости жуте
Воштане свеће
Која даје сабласан облик
Свакој познатој ствари у овој соби
Где обитавам већ век и по
Нејасан самом себи
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

имамо још и шуштање, бледило, и једно страшно сећање, једног дечака, ветар, лажни осмејак, и онда изненада тај паус, извађен из ко зна којег до зла бога аутоматизованог бунара без дна, као да није било неког природнијег и прирођенијег решења за слику. Ето, то је проблем са овом поезијом. Иду речи, а онда се песник присети да то што је дао није он, то није сва истина његова, он ту није довољно нов, довољно непоновљив, није довољно показао колико му је тешко од свег света и свег постојања, и онда мора да врисне, да провуче кроз стих задах највеће мучнине. И то ће онда бити он. Што јесте истина, јер он то осећа. Али, шта с тим? А од свега они који нису он добију празне игре речи, и оцрњену празнину. Добију ту онтолошку мучнину, над којом је рађено, а која није добила ништа утешно преко својег дупликата. Све због страха да неће бити препознат, да ће остати сам.
Овде се још стихови завршавају и настављају без икаквог разлога. Може се овако: „Заборавио сам те / срце / у њеној / препуној соби… али се може и овако: „О камену суви кад у теби / почне ово раздање да куца…“, а ритам се губи као да је последња ствар на свету:

муве су наоколо зујале дрвеће почело
да
вришти
сузе церове квасиле хумус
и како је плакала секира наишавши на
камен
ватрене сузе прштале су наоколо, итд.

И саме песме се завршавају када се прсти уморе од писања, рецимо „Низ лелек“. Итд.
Тако на свим нивоима ова поезија јесте недоследна: недоследно логична, нестабилно разумљива, непостојано подељена стихом и у стиху, условно и хаотично грађена речима, на прескок структурисана као целина, насилно подата поемизацијама, одором збуњујућа. Она је недоследна и у тој својој недоследности, и у томе је њена врхунска недоследност. Када у маниру „птице су све тише рикале“ овај збуњујући свет падне на мелодију који гргори испод речи и ствари, онда се добије ова књига, моћно јалова. Људи који имају ову „неизрециву радост“ у свом читалачком искуству бивају збуњени, немоћни пред њеним значењем. Онда они ћуте, и од тога нема ничег горег. Они виде да је то црно, врискаво, хаотично, али они то не виде у детаљима, већ разливено, и они то не могу да памте, нити да разликују од нечега другог.
Но, када се песник уморио од несмиреног двојства самога себе, доспео је пред крај књиге. Ту је дао неколико пристојних минијатура, насупрот почетном конфузусу, па чудну „Етерну“, у поптуности ловићевску „Тугу 1992“, кристал „Звери са зубима од жада“, опет чисто ловићевску „Замисли“ и „Зашто си се вратила“. То су Ловићеве, костићевски речено, славујанке. _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

А хтео би росом горком многа јутра
Пелином слатке сокове твоје
(„Клемпо“)

О камену суви кад у теби
Почне ово раздање да куца
Погледај и види где ми се поглед гаси
Жељан
Мирис осмеха погледа искреног
Њеног
(„Камен“)

Итд.
Када се нађу на истом плодном пољу нежност и ужас, и када се претворе, заједно или одвојено, у сливени и јасни чин песничког језика, онда Саша Ловић иде, или пузи, добрим путем. Уосталом, све ово мало што сам имао лошег да кажем о Ловићевој лирици, као и све оно што сам о њој прећутао, све те мале или велике несавршености, не могу да прекрију оно најкрупније што је смешта под увеличавајуће стакло моје пажње.
Оваква или онаква, она је, испред свега, не само искрена, већ језовито искрена – лишена механизма који би истину стварности и субјективности могао да доера према норми времена и људи (плитким, исконструисаним, неслободним нормама) а да то буде невидљиво. И то је јако важно. Потом она је црна и болна, толико црна и толико у болу да је немогуће не осетити је као такву. Стога она никада неће имати читаоце, никада неће имати хиљаде и милионе, али ће вероватно они ретки бити и они прави. На крају, рафинирана у осећању и схватању и себе и онога што је око ње. Саша Д. Ловић је интелигентан песник који уме да мисли.
Она има своје духовне очи којима види свет управо онако како је мени драго да га неке очи виде – као једно језовито место, такво баш тамо где га до крајности и без остатка чине људи. Не могу никада да кажем да ми смета анакреонтика, али историја мојега „ја“ није вино и песма. Свет је шарен, али мој је црн, сив, модар, крвав, избоден, расточен, лажан, апсурдан, пун дима, лицемерја и страха. Живот је свакакав, али овде је „читање дугог спис- ка казни“. Ту су авети, заблуде, преваре, разочарања, изгубљено поверење у свет, и болна и мучна нужност да се крене испочетка, или да се на почетак вечито враћа.
И опет, ова поезија је несвакидашње нежна, посвећена и тиха, када се дотле дође. И тај контраст некако постоји и није на ругло свету. Даље, ова поезија не верује у друштво, нити у било какво организовање ван власти субјекта. А од субјекта јој је мука. Ова поезија не верује, недоследно, ни у поезију, као што свака права поезија не верује у постојећу поезију, него је поново ствара, као да претходне нема.
Она, дакле, није по себи неутешно погрешна, она је у раскораку са оним што јој у корену буја, распрскава се, одиже је. Овом поезијом јавља се прави лирик у наговештају. Али, тек у наговештају. Али и такав случај је редак, без обзира на бројке и мњења.
Сада, док ово пишем (ово упутство о писању поезије, састављено у размишљањима онога који иначе о таквом упућивању мисли све најгоре), у неком унутрашњем кратком филму видим како, у бледожутом карираном сакоу и са шареном уредном краватом око врата, једина преостала присна пародија Џорџа Брамела, первертирана и надахнута, ступа клатећи се улицом, са фрулом у руци и флашом у џепу. Ако је Бодлер морао за ону праву културноисторијску фигуру да тврди да је крајње нејасна, шта бих онда могао ја да тврдим за њен недовољно артикулисани персифлаж? Остаје ми само да се надам да ће се песник коначно пробудити из површног живота и прорећи истине дахом праве поезије. Ако то значи да читалац треба да угледа светлуцаво тамне одбљеске пакленских провалија, онда наш песник мора тамо да стигне и да их ослика тако да иза тога може да стане његово име, баш његово, сјајно, чисто, без двоумице, поред имена свих оних који су већ тамо стизали или покушавали да стигну. Ту мора да се види његова фигура како стоји на две ноге, али не и обогаљена, безножна, са половином у другом свету. Целина, прозирност, граница, јачина, негација.
Саша Д. Ловић остаје, и поред свега, једна необична појава, и као човек, и као дух који ствара, и свему томе неколико пута поменута недосленост не може пресудно да одузме величину, али не може ни да га разбистри, осведочи и заокружи. Човек који је „потпуно стран самом себи“ („Ја такорећи човек“) мораће да постане близак својој поезији, и тамо негде у миру једног стабилног црног света назреће већ ту силуету коју упорно тражи.

Љубиша Рајковић Кожељац

Ако је неко писац по вокацији, он остварује занимљиве и ваљане текстове и кад пише о најобичнијим стварима из живота. Будући да је ту увек у питању личност, и то личност стваралачка, такав писац снагом свога духа уздиже на пиједестал уметности све што његово перо речју уобличава, слика и гради, отрже забораву. Јер, у књижевности, као уметности речи, и ствара се да би нам памћење било дуже, да живот – са свим оним што га чини таквим какав јесте – не оде у привиђење. Онај, дакле, ко је писац по вокацији, пише искључиво по нагону, гоњен на муке стваралачке унутарњим императивом – он се за смисао писања готово никад и не пита: писање је његов начин живљења. Он пише као што гледа, слуша, дише… Укратко, рођен је за писца. У такве списатеље засигурно спада Бранислав Бане Димитријевић.
И у књизи Како сам певао са овцама Димитријевић је испољио приповедачко умеће. Он чину писања приступа без икакве „треме“, пише неусиљено, спонтано, ноншалантно чак, поигравајући се, што његовом тексту даје драж игре (оне безезлене, дечје) и чар понесености, местимично и екстазе. То су ти узлети духа тако потребни књижев- ном делу, као со хлебу, без којих и нема белетристичке вредности текста. То су ти пропламсаји који једно штиво и чине литерарним. Таквих узлета и пропламсаја препуне су приче из ове књиге, и управо су у њима и највиши уметнички домети текста.
Димитријевић ствара по мери свог уметничког дара, помало разапет између новинара и књижевника. Он воли свој завичај, воли родни град (Бор), људе у њему, то је читава галерија ликова… Било да прича о њима са симпатијама или антипатијама, било да приказује њихово лице или наличје, он ни у чему не изневерава стварност, не изобличује, не карикира; напротив, он даје верну слику Бора (какав је био и какав је сада), као и Борана, и оних бивших и ових садашњих. Проницљивог духа и јаке моћи запажања, овај писац остварује уметничку истину своје прозе на основу истине самих животних чињеница о којима је у тој прози реч, тако да му дело, у целини гледано, има и несумњиву документарну вредност – делује као уметничко сведочанство.
Уз све остало, у књизи је питорескно насликан и књижевни живот у Бору. Види се, рецимо, како је дошло до оснивања књижевног клуба „Инорог“, како се реаговало на одлуке жирија који су нечију књигу проглашавали за књигу године, итд. Веома су занимљиве појединости које се односе на неке борске књижевнике, као што су, на пример, Милен Миливојевић, Радиша Драгићевић, Драган Тешовић, Милоје Ђуришић и други.
Димитријевићев стил краси и отклон од дагеротипијског сликања, критички став према много чему негативном, као и чест иронично-хумористички приступ ономе што се третира. Мотиви његових прича су веома разноврсни, па је и стил приповедања прилагођен теми и мотиву, тако да је у приличној мери заступљена и стилска разноврсност (што оставља утисак не- уједначености), али је стилогено језгро у свим причама, мање-више, очувано у свој својој особености и препознатљивости, што књизи даје јединствену физиономију. Сижеи прича интересантни су сами по себи, а њихову литерарну обраду карактерише сажетост, живописност и колористичност, као и језичко-стилска изнијансираност, те је и стога начин обраде упечатљив, допадљив и памтљив.
Памтимо Бор као град којим су, не тако давно, заиста текли бакар и злато. Памтимо Бор када је он био замајац привредног развоја целе Србије, па и ондашње Југославије. Сада је овај град, нажалост, нешто сасвим друго: тежак болесник, чија агонија дуго траје. Но, има наде! „Град је и поред свега преживео и живеће и даље. Без обзира на лажне месије, политичаре који не знају падеже, бизнисмене који мљацкају и прде за столом, културњаке у гуменим опанцима и кожним манти- лима.“

Добро је што приче Димитријевићеве имају локална обележја: управо њима се оне, као легитимацијом својом, уклапају у мозаик универзалности. У праву је Димитријевић кад вели, поверавајући нам се: „Приче о Бору и из Бора бориле су се да испливају на површину. Да удахну загађени ваздух пуним плућима. Тражиле су да живе.“
И живеће – у срцима читалаца.
Елем, добро је што ова Банетова књига, питка и поетична, пуна лиризма, мирише на сумпор, арсен и угљен-диоксид: као таква, сија она у нашој души попут непресушног борског блистер бакра, попут какве златне полуге.

Радивоје Бојичић

Још нам је стари, добри Decimus Iunius Iuvenalis, којега ми са часова књижевности знамо под именом Јувенал, једном, а то једном било је пре више од два и кусур миленијума, по којима је и наш јубиларац Миливојевић, добио име, изјавио како је “difficile est satiram non scribere”, што би на језику да те цео свет разуме требало да значи, “тешко је данас не писати сатиру”.
Да Јувеналу и данас, после две хиљаде и нешто више од сто година можемо веровати на реч, помаже нам то што ова изјава није објављена у нашој штампи, и што Јувенал сигурно није био савремени српски политичар.
Осећајући потребу за сатиром на исти начин као и већина оних којима је тешко не писати сатиру, од Јувенала, дакле, па до њега самог, и Милен Миливојевић се пре тачно пола века латио оштрога пера.
И право за машину, јер у оно доба, ни ми који смо први почели да користимо нож и виљушку, још нисмо користили компјутер.
А, пре пола века, као што се на сваком интернету може наћи, догодило нам се:
Употреба хула хопа прерасла у светско лудило и многима се од тога још и данас врти у глави.
Први пут употребљене лего коцкице. Lego alea jahta est.
Основана НАСА и тако испуњени сви услови за одлазак у Небеску Србију.
Почела да дејствује Европска економска заједница, оно што се данас зове или ћемо да идемо у Европу, или има да останемо овде где јесмо.
Појавила се књига Трумана Кепотија, Доручак код Тифанија. Ваљда су се код Тифанија служила и Труманова јаја, јер се тиме сироти Кепоти није могао баш похвалити.
А Борис Пастернак добио Нобелову награду за књижевност, о чему се певало и у Лариној песми.
И као што смо рекли, Милен Миливојевић објавио у Јежу прву хумореску. Зато је та година у Миливојевићевом животу значајна колико и Борису Пастернаку, који је 1958. добио књижевну награду коју прижељкује сваки писац и поета.
И док је Пастернак одавно у књижевној историји, Милен Миливојевић је са нама. И што је и за Милена најважније, протеклих пола века нису на њему оставили трагове ерозије, а и ерозија је још присутна.
И књига Касно сам почео да пишем сведочи да за аутора који је већ пет деценија на књижевној, посебно сатирично-хумористичкој, а нарочито Јежевој сцени никад није касно.
У овом послу, није важно кад се почиње.
Важно је да осетиш кад је време да завршиш.
За Милена Миливојевића је рано за касно.
Крајње је време да Милен пресавије табак.
И настави да пише. Поготово сада када је са преко педесет година у хумору и сатири постао и већински власник својих афоризама.
А то је већ неко власништво.
И капитализам уопште.

Наја Марије Ајд

ОНА НЕ ПЛАЧЕ
/Hun græder ikke/

Аника стоји на прашњавом перону с лутком у светлоплавој носиљци од тканине, проштепа- ном танком плавом пластиком. Једном руком чврсто се држи за очеве сиве фланелске панталоне. Другом руком замахује носиљком напред- назад. За то време зури у девојчи- цу која седи на бутини своје мајке на перону преко пута. Девојчица је руке ставила мајци око врата и притиска образ на њено лице. Аника и тата стоје већ поприлично, он чита новине и расејано одвовара сваки пут када га Аника нешто пита. „Да ли је то наш воз?“ Он клима. „Је л’ јесте?“ „Не…“ „Зашто читаш новине?“ „Ммм…“
Узели су такси до железничке станице, и Аника је седела сасвим мирно и гледала у возачев дебели, сиви врат. У аутомобилу је смрдело. Њен отац је говорио другачије него обично, и необично се смејао када би таксиста нешто рекао, што је очигледно било смешно. Она је много плакала када су кренули. Дојенче је подригнуло на мајчиним леђима. Аника је вриштала када ју је отац изнео. Ишли су да посете баку и деку. Мајка је превише уморна да пође и она. Аника не воли када мајка изгледа уморно. Млађа сестра све време спава. Отац склапа новине и смеши јој се: „Када дођемо на ферибот, знаш шта, појешћемо по сладолед.“
Висок, непознат човек смешећи прилази Аники и тати, и то је очигледно човек кога тата познаје, јер се срдачно и гласно поздрављају уз изразе изненађења и обојица спуштају кофере међу ноге и рукују се. „Ово је моја ћерка“, каже отац и ставља јој руку на главу, „то је Аника“. „Па то си ти“, каже човек, „последњи пут када сам је видео била је у дечјим колицима!“ „Три године“, каже отац, „сада има три и по, а пре тачно месец дана добили смо још једну ћеркицу.“ Непознати подиже поглед са Анике, гледа у оца и одушевљено га тапше по рамену. „Честитам, кућо стара, баш се радујем! А мајка и дете су добро?“ У том тренутку разговора Аника ставља носиљку међу ноге и руке спушта са стране. Сада стоји исто онако као и двојица поред ње. Гледа у лице непознатог, и не жели више да се врати мами у стан са жутим завесама и мачком која готово увек лежи на осунчаном поду у кухињи, полуотворених очију. Ископирала је двојицу мушкараца до најситнијег детаља што се тиче њиховог физичког става, и поново гледа у девојчицу која се и даље припија уз мајку опаљену сунцем. Глупа девојчица. Аника може да осети носиљку на својим нагим ногама. Прави велики мехур од пљувачке која се распукне, па тако постаје влажна око усана. Исплазила је језик девојчици прекопута. Осећа се висока и широка. И осећа се такође као и онда када је била у сали пливачког базена са мајком, вода је била хладна, она је цвилила, али било је лепо и сада се преместила на леву ногу, тачно онако како је и тата урадио, и нешто чаробно је прострујало кроз њу, нешто у исто време баршунасто меко и тамно, али ипак веома јако осветљено. Она: Човек. Готово да не може више да стоји, хтела би да скаче горе и доле, да потрчи све до канте за ђубре на другом крају перона, али уместо тога сада искоса гледа оца и непознатог, који нешто гово- ри дубоким, брујећим гласом, констатује да обојица стоје потпуно мирно, као да су закључани у великим, медведоликим телима, па Аника уместо тога наставља да стоји и трља се по бради палцем и кажипрстом, као што тата управо чини. Тада је непознати изненада погледа. Затим престаје да говори усред реченице, а затим му се лицем разлије широк осмех. Почне да фрфља и стави руку на уста. Отац зачуђено следи пријатељев поглед па и он прсне у безразложан смех када му поглед пређе преко Анике и заустави се тек код њених ногу које опкорачују носиљку па се затим врати до њеног озбиљног лица. Аника се сакрије из оца. Нешто је пече у глави и трбуху. Тата се сагиње и подиже је. Покушава да поврати контролу над гласом. „Не треба да ти буде криво.“ Гледа у пријатеља. Још више се смеју. „То је само зато што је тако смешно када стојиш исто као и ми. Зар не?“ Сада очев глас дрхти. „То је тако смешно!“ Двојица мушкараца се опуштају и гласно смеју. Не могу да пре- стану. Отац је огромном руком помилује по образу. Аника се заплаче као да јој се срце пара док гледа у девојчицу коју у истом тренутку мајка спушта на перон и она сместа отрчи и попне се на клупу. Аника плаче још гласније. Смех престаје. „Па шта је, душице, немаш зашто да плачеш“, каже тата. Онда велики, смеђи воз прође између двоје деце, испуштајући цврчеће, шиштеће звуке. Отац се брзо поздравља са пријатељем и пење се у воз, још увек држећи Анику у руци. Поседа је на седиште у купеу. Она смешећи се врти главом. Шмрчући се пење коленима на седиште и наслања чело на прозор. Посматра светлоплаву носиљку за лутку која је остала на перону. Не каже ни реч. Може да намирише очев дуван за лулу. Прозор има киселкаст укус. Мало, црно семе које се не може разликовати од зенице очевог ока, оног које је малчице разроко, када не зна шта да каже, сада је посађено у њу. Може да примети како јој тумара у стомаку, али не плаче. Воз полази. Поља и шуме пролећу, далеки и зелени. Она не плаче.

СЛАТКИШ /Slik/

Куповали смо све по реду са дугачког списка и на крају завршили код полица са слаткишима. Купили смо две кесе мешаних бомбона. Ти си их ставила у велику плетену корпу коју је твоја мајка купила на Балију. Узели смо и чоколадицу, одмах је отворили и поделили на пола. Готово да смо одмах прогутали слатку лепљиву масу. Затим смо отишли до касе и почели да истоварујемо робу на траку. Сетила си се да ставиш и омот од чоколадице. Девојка на каси ју је убацила у корпу за отпатке уместо нас. Ја сам платила. А онда те је зауставила ситна, мршава жена са наочарима и седом косом у праменовима. „Шта то имаш ту?”, упитала је и показала на плетену корпу. “Ох”, рекла си ти, “заборавила сам да је ставим.” Насмешила си се девојци за касом. “Опростите, молим вас.” “Није довољно извинити се”, рекла је жена, “шта имаш ту?” Људи су почели да гледају. “Како то мислите? То су аткиши.” “Да ли си то платила?” “Не, па то и кажем. Заборавили смо да ставимо корпу на пулт.” Црвене флеке су ти се шириле по врату и даље по грудима. “Дајте само да то платим”, рекао сам ја. “И кажеш, то су слаткиши?”, пита те жена, а мене не зарезује. “Да.” Њене усне се искренуше у непријатан осмех. “То је корпус деликти”, рекла је она, “и мени је потпуно свеједно шта сте вас двоје заборавили или нисте заборавили, има да пођеш за мном.” “Како то мислите”, ти си збуњено упитала. “То што сам рекла!”, рекла је жена и гурнула наочаре које су јој сликзнуле на носу. “Молим вас, опростите”, рекао сам ја, “ми остављамо хиљаде круна у овој бедној робној кући сваког боговетног дана целог лета.” Разљутио сам се. “А сада ћете да ми казните жену као да је неко дериште, зато што је заборавила две бедне кесице бомбона!” Протресао сам јој једну кесицу право испред лица. “Ево!”, повикао сам, “узмите новац!” Бацио сам прегршт металног новца на траку. Девојка на каси је изгледала несрећно. Новац се заглавио тамо где је трака зарањала у пулт. Немац, који је паковао робу у велику картонску кутију, покушао је да извуче новчиће. То се завршило тако што је девојка зауставила траку. Дугачак ред људи с пуним колицима је замољен да плати на другој каси. У међувремену жена с наочарима је рекла: “Није реч о томе да се плати сада, реч је о крађи, ми овде у робној кући имамо процедуру, и Ваша жена има да пође са мном.” Чврсто те је ухватила за руку. Била си на рубу плача. “Томасе”, прошапутала си. “Само мирно, идем с тобом”, рекао сам и скупио наше ствари. “Дајте да завршимо с тим!” повикао сам. “Одмах!” “Ваша жена ће бити саслушана сама. Таква су правила.” “Хоћу да говорим са пословођом!” повикао сам. Ти си гледала у под. Она те је и даље држала за руку и повукла те са собом. Ниси пружала отпор. Обратио сам се девојци за касом. “Пронађи ми пословођу у овој усраној продавници!”, повикао сам. Девојка је изгледала уплашено. Позвонила је звонцетом. Нисам могао да уочим ни тебе ни ону мршаву жену. Осећао сам као да је прошло бескрајно дуго времена док се пословођа није појавио. Дотле сам попиздео због тога што се жена потрудила да те понизи што год више може тиме што је теби тикала док је мени говорила Ви. Показало се да је пословођа човек средњих тридесетих, доброћудног изгледа. Гласно сам га упутио у проблем. Пословођа је погнуо главу. “Посао нашег детектива није у мојој надлежности. Код крађе се примењује исти приступ у свим нашим одељењима.” “Ово није крађа!” повикао сам и готово да сам шчепао јадника за врат. “Доведи ми бре моју жену ‘вамо!” “Нажалост”, рекао је пословођа и извињвајући се насмешио, “то не могу да учиним.” Онда сам бесно треснуо кесице са слаткишима о под и пробио се поред касе. Потрчао сам кроз део са поврћем и залупио метална врата поред месаре. Два човека у крвавим прегачама изненађено су ме погледала. Паковали су млевено месо на послужавнике. “Где је КАНЦЕЛАРИЈА?” Један месар ми је пришао. “Зависи на коју канцеларију мислиш.” Када сам објаснио на коју мислим, он је зевртео главом. “Жалим случај. Ту не могу да ти помогнем.” Лупио сам шаком о сто и стуштио се према вратима у дну локала. Али она су водила на паркиралиште. Онда се вратих у продавницу. Сасвим доле, иза полица са вином, нашао сам једна врата. Била су закључана, почео сам да лупам о њих. Дозивао сам те. Људи су преплашено гледали. Затим ми је брзим кораком пришао један из обезбеђења, док су кључеви звецкали за појасом. И пошто нисам добровољно хтео да пођем за њим, он ме је зграбио и одвукао кроз продавницу. Викао сам и вриштао. Био је снажан. Извукао ме је на улицу. “Довиђења и хвала”, рекао је, “да ли је јасно?” Шутнуо сам нека паркирана кола. “Нећете се са овим извући”, сиктао сам, “пријавићу вас, сунце вам ваше!” Он ме је погледао арогантно. “Нажалост пријавиће твоју жену. Довиђења и хвала.” Закорачио сам према њему, а он ме је одгурнуо, тако да сам се умало претурио преко ивичњака. Повукао је панталоне нагоре, кључеви су му зазвецкали а онда се вратио у супермаркет. Био сам задихан. Ознојио сам се. Мишићав младић ме је ћушнуо у раме. “Је ли, овај, јеси ли ми ти шутирао ауто? Мислим, брате, да треба да о’ладиш; ‘ајд’ циркулиши.” Још двојица се тада нагомилаше иза њега. Један висок, издужен тип и један тамнокоси, к’о шифоњер. “Шта кажете, дечки? Треба ли овакав неки да нам шутка мержду?” “Стани бре, ништа му није било”, рекао сам и окренуо се да пођем. Али шифоњерасти ми заврну руку на леђа. “То ће да те кошта пет стоја, баки.” И када су се и остала двојица стисла око мене и питала ме да ли ћу одмах да им платим или треба прво да ме млате, попустио сам. Слободном руком сам извукао неколико згужваних новчаница из џепа. И онај издужени високи задовољно се насмејао када ми их је узео и открио да ту има седам стотина. “Хвала ти, ћале, то би требало да буде то.” Шифоњерасти ме одгурну и тада сам се опружио колико сам дуг.
Добио сам велику, крваву подеротину на колену. Нека жена ме је упитала да ли ми треба помоћ. Сунце ме је заслепило. Открио сам да се мала група људи скупила око мене. Устао сам и одшепао. Једна девојка је промрљала, “Види га само, к’о летва”, када сам прошао поред ње. У супермаркету је стајао пословођа и чекао ме. “Морам да Вас замолим да сместа одете. Муштерије ће се узнемирити. Не можемо да сносимо одоворност за то.” Одговорност! Завртео сам главом и зашкргутао зубима. Демонстративно сам извукао телефон и назвао локалну полицију. “Полиција!”, фрктао сам, тако да човеку буде јасно кога зовем. Један бестидни полицајац је могао да ми каже само то да су већ разговарали са детективком из супермаркета, и она је пријавила крађу. Моја жена ће добити позив из полиције врло скоро. Не би требало да будем сигуран да ће се извући само са глобом – то лако може да јој се запише и у досије, како је рекао. Пословођа ме је благо ухватио за руку. “Смирите се, средиће се то.” Повукао сам руку с великом снагом. Он се затетура уназад и обори пирамиду од конзерви с пилетином и шпарглама. Ужасан тресак се зачуо уз пад лименки. Котрљале су се на све стране. У руци ми је севало од бола. Нека девојчица се саплела о конзерве и почела да цвили. Њен отац је трком дошао. “Шта то бре радиш будало једна?!” Стајао ми је сасвим близу, подигао је руку као да ће да ме удари у лице, али се призвао к себи када га је девојчица повукла за ногу. “’Бем те будалу, таквог”, сиктао је и с мржњом гледао у мене. Онда је подигао дете, показао ми средњи прст и отклепетао у својим пластичним сандалама. Људи су зурили у мене вртећи главама. Неки су почели да сакупљају конзерве. Пословођа ме је зграбио за раме. “Сада је доста”, рекао је одлучно, “сада треба да одеш.” Гурнуо ме је. “И немој ни да сањаш опет да дођеш.”
Одједном си ти стајала испред мене, са траговима сасушених суза, бледа. Можда си ту стајала превише дуго. У позадини сам могао да назрем строго и ликујуће лице мршаве жене. “Напоље сад!” Пословођа је повисио глас. Твоја рука је клизила по мојој. Мора да смо изгледали поражени. Онда смо полако почели да идемо и када смо изашли на паркиралише, почела си да ридаш. Ја сам те држао. Ваздух је титрао од топлоте. Заборавили смо да понесемо намирнице, па смо се вратили да их донесемо. Плави мерцедес је протутњао пред нас са сиреном до даске, довикнули су ми нешто смејући се кроз отворене прозоре. Погледао сам те и за тренутак као да нисам могао да те препознам. Твоје лице ме је подсећало на испумпану лопту, коју су шутнули и оставили на ободу великог, зеленог травњака. Поцепану, сиву и шупљу. Оставио сам те да стојиш и сео у аутомобил. Одједном нисам желео да те додирујем. Мало затим шмрчући си се ушуњала на задње седиште. Убрзао сам и чуо те како си више пута изгубила дах због пребрзе вожње док смо одлазили из града. Са данског превео Предраг Црнковић

Предраг Црнковић

Ђуко Рашета се шета испред Градске библиотеке. Топло је, пролеће се већ годинама хвали летњим температурама одмах чим се отопи ускршњи снег – клима се шали – али он је у мантилу, и као да има неколико слојева одеће испод њега. Шетка се нервозно, као да се премишља да ли да уђе. Као да оклева, или се плаши. Или чека прави тренутак?
Ђуко Рашета је одувек мрзео штампарске грешке. Типфелере, како им је тепао. Ужасавао их се. Мислио је да књиге с погрешно одштампаним речима, па макар се радило и о најситнијим пропустима, не треба ни да постоје. Боље да нису ни биле тискане, кад су такве, фаличне, уносе забуну, одузимају од лепоте света уместо да доприносе уметничком складу. Осим тога, оне уносе и забуну у погледу поруке дела, мислио је Рашета. Та, књижевно дело је ионако тешко дешифровати, само још фале типфелери! Шта је писац хтео да каже? Да не уме да куца на писаћој машини? Или је хтео да поручи да издавачи заобилазе ту штампарију у широком луку? Или, по некима, можда је порука сасвим ненамерна, мада истинита: писац није однео гајбу пића ноћној смени у подруму тискаре. Тако је било некад. Постојали су писци с много типфелера у књигама, чак и у самим насловима и поднасловима, на пример „Збрка прича“, „Цревна хаљина госпође те и те“, „Отимачи светог грила“, и слично. А било је и писаца којима ни свећом нису могли да нађу никакав типфелер. Ама ниједан. Нове методе штампања укинуле су обавезу писаца да чашћавају графичаре и штампаре, али нису укинуле и типфелере. Људска рука је слагала слова у калупе, али та иста рука данас укуцава текстове. Ђуко Рашета још није чуо да се дактилографкињама или онима који раде на уносу текста, доносе картонске кутије пуне брендија или пива. Где ће припит чово или нацврцана девојка да куца текст како треба?! Штампари су нешто друго. Они знају да попију. А и треба им, алкохол помаже због свог оног олова, кажу стручњаци. „Унос текста!“ Звучи као ложач у парној локомотиви. С друге стране, „словослагач“ уопште нема тај метални, оловни призвук у речи. Делује некако растресито, лагано, у Ђуки та реч изазива асоцијацију на витког параглајдера, на летача који лети држећи се за змај од лаког дрвета док ветар дува у најотпорнији али и најлакши синтетички материјал.
И некако данас има и више тих типфелера него некада, када се све радило ручно. „Ручно?“ Ђуки је пало на памет да се каже да се текст уноси ручно и данас, када се само куца, и прави „прелом“ на рачунару. Није још видео неког ко типка ногама. Па да, сетио се Ђука, то је метафора. Она скривена, као када и дан данас на радију веле да „Сунце излази“ иако се зна да то Земља обиграва.
Али некад се знало, прво је песник пијан док пише, онда је уредник ушикан кад прихвати такав рукопис, па онда треба напојити штампаре да трукају написотину без грешака, а затим треба напити и критичаре да похвале збирку, јер трезни не би ни у лудилу, док ето у књи- жарама ни пијан то неће да купи.
Данас се тај алкохолно-књижевни ланац прекинуо, и то не ваља, мисли Ђука, та трезна карика у стоном издаваштву квари пос’о, ту се уноси отуђење и песник губи контакт с технологијом стварања књиге.
Шета се Ђука, изгледа као ормар у мантилу, а на плус двадесет пет степени, људи га погледују, они у мајицама с кратким рукавима, он као да је хладно јесење вече. Хоће неће хоће неће и…хоће! Улази Ђука у Градску библиотеку, као да то ради више да би коначно избегао љубопитљиве погледе пролазника него што се истински, у себи онако, одлучио да уђе јер има неког посла у „храму књига“. У библиотеци више није чудан, хвала Богу! Ту је сталан гост, климају му главом, знају да воли да уђе, поседи, прелиста, прочита, толико га често ту виђају да се и не сете да примете како је Ђука натронтан, а дан тако леп, топао, сунчан, више летњи него пролећни. Али тако је то, после снега за Ускрс, лето обично порани и угреје још крајем априла.
Ђука Рашета је и писац. Не много познат, не много плодан, али се може похвалити да у три до сада објављене књиге нема ниједан једини типфелер. Од те три књиге, две су збирке песама, а трећа је роман. У песмама је била реч о романописцу који жели да постане песник, а у роману о песнику који покушава да напише роман па одустаје када схвати да је истину једино могуће рећи у песми. Рашета се много намучио да му ама баш све до сада објављене књиге буду без грешке. Оне штампарске. Додуше, бар је знао што му је било чинити, јер у време када је он то објављивао, још су се књиге штампале у штампаријама. Па је имао коме ракију, вино и пиво однети. Ђука је издао прву збирку некако и »залио« од хонорара, али да напоји штампаре приликом тискања друге збирке песама, морао је да узме кредит. Био је то наменски кредит за набавку беле технике, како је слагао у редакцији листа гдје је био запослен. А за штампање романа, који су му објавили у време када је економска криза већ обезвредила уобичајене хонораре, морао је да прода „пеглицу“ и да стан замени за мањи. Али, типфелера у његовим делима није било.
А типфелери су у стању да уни- ште и најбољег списатеља. Не зна се шта је горе, када они, типфелери, задесе живог или мртвог писца. Ако је писац мртав, онда се може догодити да нико и не примети брљотину. Тако се, на пример, догодило да је име преводитељице Анице Савић-Ребац изостављено са корица једне књиге Томаса Мана. То се приметило тек после неколико година. Па су онда само доштампали цедуљицу коју су турили међу корице непродатих примерака. С друге стране, живог писца то много више боли; штавише, то може прерано да га отера у гроб. Ђуки се понекад чини да је типфелер живом писцу као операција без анестезије. А мртвом као погрешно уклесан епитаф.
Ђука се завукао дубље међу регале у позајмном одељењу, и загледао у полицу где је писало Књижевна критика. Гледао је наслов Облик и мисао, Светозара Петровића. Требало је да буде Облик и смисао. Ето шта типфелер може да уради од дела!
Ђука је дошао у Градску библио- теку с планом. У петпарачким причама се то обично пише „паклени план“. Или дијаболични план. Имао је Ђука и четврту књигу. Недавно је успео да сакупи, пробере и објави изабране приче које је до тада био штампао по новинама и часописима. Биле су то приче у којима се говорило о љубави, те приче је Ђука посветио својој правој, али несрећној љубави и насловио их Писма љубави. Јер, како је објаснио једном критичару, он је тим причама слао поруке вољеној, позивајући је, преклињући је да се врати, сваком причом јој изјављивао љубав. Али, та четврта књига није била тискана као претходне три. Није било словослагања, није било гаравих, пријатељских, насмејаних, познатих лица из подрума у улице у центру Коњиц града, није било његових првих читалаца, ноћних птица, којима би комбијем однео гајбе вина, и пива и неколико боца комовице. Ђука уопште није имао појма ни ко то „уноси текст“, ко то типка по тастатури, и није имао увида у процес штампања.
А када је видео наслов, пао је у несвест. Наслов је гласио Песма љубави. Тако да је у издавачком проспекту најављена у едицији поезије – експериментални гласови.
Ђука је цео свој књижевнички живот посветио савршеним текстовима, без иједне словне грешке, а о правопису да и не говоримо. Већ у годинама, није себи могао да дозволи – тако је мислио – да заврши књигом која има типфелер у наслову, који, уосталом, збуњује читаоце, смањује продају, али и његов приход, јер је добио хонорар као да је написао песме, књига му је имала и цену песничке књиге, а о њој је критику написао критичар поезије, чиме је само потврдио гласине да он заиста не чита књиге о којима пише приказе.
И то је била мисија Ђуке Рашете. Морао је да уништи откупљене примерке у Градској библиотеци. Тираж је био мали – као за песничке књиге! – а будући да је реч била о поезији, већина примерака није ни била у слободној продаји. Осим тога нико и не купује поезију. Те примерке је Ђука Рашета већ одавно био покуповао. Према томе, уништење библиотечких примерака његове завичајне библиотеке би завршило посао.
Једини проблем је био у томе што је једини начин да уништи библиотечке примерке био да запали целу зграду. Наиме, Ђука је прво мислио да појазмљује сопствену књигу и да онда пријављује губитак или оштећење исте док не уништи све примерке. Међутим, како да позајмљује сопствену књигу, када као аутор има сигурно више него један ауторски примерак?! Ђука није имао никога да замоли да уместо њега позајмљује књиге и уосталом, ко би се за њега жртвовао и пристао да каже библиотекаркама да је уништио збирку песама. Треба то и платити. Ето, погрешан наслов је толико слудео Ђуку да више и не препознаје властито чедо, отуд и мржња према том фаличном литеарарном дегенчету, и решеност да то све спали. Да га не би памтили по грешкама. И колико само ту има типфелера и у самом тексту. А име аутора?! Ђура! Назвали су га Ђуром. У тексту је било свега и свачега. Крупне очи су постале очи као купине, што има неког смисла у поезији, али то је била мисао књижевног лика који уопште није био песнички нада- рен. Као лик. И који је, као лик, био алергичан на купине.
И Ђука је урадио оно што је мислио да мора. Испод мантила је извадио боце са гасом. Радио је брзо, пре него што су се људи снашли. Док се један од посетилаца досетио да оде до шалтера и упозори да се нешто чудно догађа поред полица с књигама, Ђука је одврнуо вентиле, плин је почео да цури, писац је извадио и упаљач, и …
Није било живог сведока који би истрагу усмерио у правом смеру, па је врло брзо заживела теорија да је реч о терористичком акту, будући да је град у којем се налазила библиотека био у региону познатом по међунационалним сукобима и по шверцу људи, дроге и оружја.
Ђука се решио типфелера.
Али, ја нисам. Јер наслов је требало да гласи ПОЖАР ЗБОГ ГРЕШАКА; не грашка. Какав грашак?! Наиме, причу сам сазнао у Клубу књижевника, и објавио је у локалном листу. Изашла је под наведеним фаличним насловом. Из чисте оданости чињеницама, објављујем је под тим уклетим, погрешним насловом.

Душан Кабић

Драган Станковић–Шваца (Бор, 1956–1995), завршио је основну школу у Бору, средњу уметничку школу „Ђорђе Крстић“ (графички одсек) 1976. године у Нишу, а дипломирао је 1992. године на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, у класи проф. Миодрага Живковића. Свој радни век провео је као професор ликовне културе у основним школама „Петар Радовановић“ у Злоту и „Ђура Јакшић“ у Кривељу.
За свог, нажалост, веома кратког живота, учествовао је на више колективних изложби у Бору, а имао је и једну самосталну изложбу у борској Галерији „Бардак“ 1994. године. Данас су његове слике делом власништво Музеја рударства и металургије, и делом у приватном власништву.
Од 17. априла до 10. маја ове године, у Музеју рударства и металургије уприличена је ретроспективна изложба Драгана Станковића–Шваце. Нажалост, због преране смрти, иза њега је остало релативно мало радова. Међутим, ти радови се и те како уклапају у проницљиво мишљење нашег истакнутог сликара Пеђе Милосављевића: „Уметност живи захваљујући истинитости емоција и стваралачкој искрености“.
Драган Станковић–Шваца је имао „искрених емоција“ још у својој првој стваралачкој фази, када је цртежом решавао основне ликовне елементе, на свој особен начин: избегавајући чисту класику, наговештавајући модерно у себи (поставка композиције), о чему сведоче дела „Акт жене“, „Лежећи акт“ и „Полу-акт мушкарца“ (радови док је био на студијама). При крају студија, 1991. године, израдио је „Портрет жене“ где наговештава ликовну зрелост: сигуран цртеж, модерно обрађена композиција, доминантне топле хроматике суптилно распоређене. Ово дело га уводи у тзв. „другу фазу“ – одмах након дипломирања, где је, понесен богатим емоцијама, зналачки демонстрирао графичке вештине комбиноване са занимљивим хроматским акцентима. И овде му је предмет уметничке обраде људски лик: жена или човек. Дело је малог формата, али снажних, искрених, експресивних порука, и настало је 1992. године. Следеће, 1993. године, настаје „Портрет са дугом црном косом“, дело зреле ликовности, суптилно, до краја сублимираних, ликовних елемената.
Ово дело је увод у „трећу фазу“ којој је стваралачко извориште у ставовима Пола Сезана: „Оно што је велико у делу, то је спиритуално у њему: степен осећајности, сензибилитет љубави и уха, који су у својој органској природи“. То су дела његове најзрелије фазе, настала 1994. године, у којима користи комбиновану технику са прскањем на папиру, којом постиже суптилну контемплацију о универзалном у човеку, маестрално компонујући помоћу геометријских елемената свој свет, садржајно богатих асоцијација.

Виолета Стојменовић

Флавио Ригонат, преводилац и власник издавачке куће „Лом“, био је 21. марта ове године гост Народне библиотеке Бор. Том приликом представио је своју издавач- ку кућу, поједине едиције и ауторе, и прокоментарисао на какву су рецепцију код наших читалаца наишли „Лом”-ови наслови. Разговор са гостом водила је Виолета Стојменовић, док су питања из публике увела у разговор и теме као што су конкретни, финансијски и други проблеми издавача у Србији, обезбеђивање ауторских права за превођење страних писаца, и сл. Овом књижевном вечери отворена је и продајна изложба издавачке куће „Лом“, која је изазвала велико интересовање корисника библиотеке и грађана, што је, имајући у виду огромну популарност бар двојице аутора – Буковског и Де Мела – сасвим разумљиво. Из занимљивог и веома живог разговора, издвојили смо неколико питања и одговора.
В. С: Када је и како настала издавачка кућа Лом?
Ф. Р: Издавачка кућа ЛОМ настала је из ХАОС-а, 1996. године. Значи, првобитно се звала ХАОС, а основана је 1989. године, на наговор Миодрага Скулића, човека који је знао извесног штампара Перишу. Периша ми је тада одштампао прву књигу, али није стигао да је повеже, јер му је штампарија изненада срушена, па сам се даље млатио са књиговесцима. Периша ми је тада предложио да оснујемо заједничку фирму и нађемо канцеларију. „А шта ћемо да радимо?” питао сам га. „Бићемо директори!” рекао је Периша. „Добро, али шта ћемо да радимо?” „Ставићемо кравате, имаћемо сваки свој сто и телефон! Трговина, бато!” рекао је Периша. „Него, имаш ли ти 5000 марака за почетак?” „Немам.” И тако никада нисам постао прави директор. Тај ХАОС је којекако функционисао неких 6–7 година, али се убрзо појавио кафић ХАОС, па бутик ХАОС, па чак и галерија ХАОС, што је довело до тога да променим назив куће у ЛОМ. Све је то, на крају крајева, исто. И некад и сад, кад питаш неког како се провео тамо где је био, ако је било добро, рећи ће ти „Хаос, брате!”, а временом је то прерасло у „Лом, брате, лом!” А и она срча када весељаци ломе чаше, флаше и тањире исто тако је лом и плаћа се по кафанском ценовнику.
В. С: Како бисте описали издавачку „политику“ своје куће и критеријуме на основу којих одлучујете које ћете ауторе и наслове објављивати и којом динамиком? Да ли је могуће направити равнотежу између издавања комерцијалних и популарних наслова и оних чије издавање не доноси велику материјалну корист али су, из других разлога, вредни објављивања?
Ф. Р: Издавачка политика куће је да објављујем оно што ми се допада ако у том тренутку има пара, и ако сам у стању да књигу преведем или нађем доброг преводиоца, итд. Све у свему, од почетка па све до 2004. радио сам сâм, а ту има проблема, јер треба укуцати текст, преломити га, дизајнирати књигу и одштампати је, а успут платити све те људе који ти увек праве проблеме јер нису навикли да раде друкчије од оног како се њима свиђа. Е, онда се књига нуди, разноси по књижарама, долазе разни ликови који тврде да ће они то успешно да продају, па их никад више не видиш, па још наплата од књижара… …Тако да сам после 15 година ипак замолио једног пријатеља да ми помогне. Био сам у ситуацији да објавим разноразне комерцијалне књиге, али то углавном нисам радио, али сам зато објавио разноразне од оних других, такозвано „камење“ које само пребацујеш, као Сизиф, с једног места на друго. Ипак, објавио сам и неке књиге које су ми платиле објављивање тог „камења“, али сам сигуран да неки други издавач ништа не би урадио од њих.
В. С: Не издајете само несумљиве и препознатљиве „хитове“ аутора као што су Буковски, Селинџер или Орвел, већ и њихова мање позната, занемарена, или рана дела. Да ли тиме скрећете пажњу читалачке јавности на ширину и разноликост дела ових аутора неоправдано поистовећених са једном или две књиге, или је само име аутора довољно интригантно и потенцијално комерцијално?
Ф. Р: Чињеница је да се само „хитови“ продају. То ме увек боли. Ловац у житу се увек продаје, али не и остале Селинџерове књиге. Итд, итд. То за Буковског не важи баш толико, а код Орвела ме повукло то што Нико и ништа у Паризу и Лондону није довољно позната књига код нас. Објавио сам Хамсунов Круг се затвара, јер је то његов најбољи роман, а овде нико није ни чуо за то. Или Смех у тами Владимира Набокова, јер никада није ни преведен на српски. Да резимирам, овде још има много, много простора за издаваштво, али бојим се да се број читалаца рапидно смањује…
В. С: Имате великог преводилачког искуства. Какав је Ваш став о превођењу – да ли језик и стил писаца који се преводи треба прилагодити језику читаоца или се пре треба трудити да се читалац приближи језику и стилу изворника?
Ф. Р: То је комплексно питање и захтева читав есеј, за који овде нема места. У сваком случају, треба поштовати тзв. изворник, колико год је то могуће. Значи: ако је реченица кратка, да буде кратка, ако је дугачка, дугачка. Ако има жаргона, не може буквално ни књишки, али треба имати меру, јер је жаргон често ефемеран. Битно је да читалац ужива у читању, а не да се мучи. Нажалост, мало је оних који уживају у том превођењу, а самим тим мало и оних који ће уживати у читању…
В. С: Шта тренутно преводите?
Ф. Р: Фантеово Вино младости.
В. С: Колико је напоран посао приређивача којег се Ви, такође, често подухватате?
Ф. Р: Вероватно мислите на књиге Дечак из воде (монографија Милана Младеновића – ЕКВ), Писмо оцу Франца Кафке, Мој живот Лава Толстоја, Ветар Лазе Лазаревића, Певци Боре Станковића, Песме и Тако мртви воле Чарлса Буковског, Записи пред сан Сеи Шонагон, Какав свет Роберта Крамба, Браћа Фрик Гилберта Шелтона. Црначки посао, али шта ћу кад то волим.
В. С: Откуд едиција Јапан у Лому-у и каква је њена даља судбина? Да ли је могуће популаризовати класичну јапанску и кинеску књижевност у Србији и колико се „Записи пред сан“ или „Дневник љубави и „Дневник путовања“ уопште код нас траже?
Ф. Р: Изузетно ценим јапанску књижевност, али знам да то нема неку прођу у Србији, поготово не стара јапанска књижевност. То што сам покренуо ту едицију, свакако је заслуга Катарине Поповић која је једно време радила у Лому. Нажалост, „камења“ никад доста. Јуче су ми рекли да треба да иселим магацин јер се та кућица руши, па сам „камење“ селио на спрат, одакле ћу га опет носити ко зна где… Али, то ме неће спречити да објавим још неколико чудесних јапанских књига и поносан сам на ту едицију.
В. С: Преводили сте и објавили и неколико стрип-албума. Да ли Вас стрипови лично интересују или сте за њихово објављивање имали неке друге разлоге?
Ф. Р: Одувек сам читао Политикин забавник и касније Кекец, да бих у својој седмој години открио читав рудник стрипова у Италији, где сам ишао преко распуста. Али само објављивање Мачка Фрица 1993. било је ненадано, јер сам тада већ ушао у тај посао издаваштва и било ме је срамота да 6 месеци ништа не објавим. Имао сам веома мало пара, па ми се тај стрип учинио као нешто идеално, јер је имао формат омањег јеловника. После тога је било логично да се мало озбиљније позабавим Крамбом који је геније своје уметности. Успут сам се мало позабавио и Шелтоном, јер су његова Браћа Фрик, мало ремек-дело андерграунд хумора. На крају сам први објавио Сашу Ракезића – Зографа (Океан изненађења).
В. С: Шта сматрате својим највећим преводилачким или издавачким успехом?
Ф. Р: Дечак из воде, Ловац у житу (мој превод), Песме Чарлса Буковског, Тибетанска књига живота и смрти, Хамсунов Круг се затвара, Фантеова трилогија (Чекај до пролећа, Бандини, Пут за Лос Анђелес, Упитај прах), Какав свет Роберта Крамба.

Виолета Стојменовић

У Вашим романима чести су ликови писаца, односно ликови који током романа постају писци. То повлачи и тематизацију писања и читања, експликацију или приказ одређених поетика, мање или више блиских имплицитној поетици самога романа чији су ти ликови део. Чиме је у Вашем случају мотивисана та, код многих писаца присутна потреба да се писањем промишља сам чин писања?
Д. В: Лепо питање. Имати за главног јунака писца наиглед је захвално, то има својих предности, али и опасности да останете аутистичан у изразу, да се угушите у монофонији. Владимир Набоков је често посезао за професијом списатеља којом је снабдевао своје јунаке. Ипак, није гушио, и успевао је да те ликове снабде дилемама и опсесијама које има већина људи, да не кажем обичних људи. Мада, само наизглед, људи су обични. Чим се заребе по кожи, сучавамо се са необичношћу. За мене се не би могло рећи да прибегавам јунацима који су писци. Напротив, за мене је изазов да погледам свет кроз окулар неких других професија. Па тако, моји јунаци су психијатри, возачи трамваја, клавирштимери, градитељи лука, зубари, келнери, рецепционери … Тачно је да за јунаке имам и неке историјске личности, али они су сем Џојса – који се у мом роману Северни зид изборио за једну од главних улога – углавном референце, некакве есејистичке притоке. У Руском прозору мој јунак Руди Ступар пролази путању лика из тзв. „билдунгс романа” тј. романа у којем главни јунак одраста и сазрева, и свој дар успева да оствари у писању, заправо, ми га остављамо у тренутку када се пронашао у том послу, али не знамо да ли ће и успети као писац. Дакле, поновићу оно што сам већ неколико пута рекао: најважније мерило вредности неког дела је у томе да ли се читалац у том литерарном свету препознаје или не, да ли има нас у неком роману или не.
В. С: „И пропуштено јесте биографија.“ Ако је писац, између осталог, онај ко разоткрива и оно што је само потенцијално, пропуштене прилике, невидљиве колоплете површно међусобно не- условљених судбина, ствари и дожовљаја, бесконачност призора у свакој тачки времена и простора, да ли онда текст може бити завршен и шта у случају таквог текста одређује његов формални почетак и крај?
Д. В: Постоји онолико верзија неког романа колико је и страсних читалаца тог дела. А није мистификација ако кажем да аутентично књижевно дело наставља свој живот и када се склопе корице књиге, заправо тек тада и почиње. У супротном, утолили смо читатељску глад „fast food” прозводом са киоска. Тиме се не храним, па самим тим такве ствари и не производим.
В. С: И опет: “И пропуштено јесте биографија“. Али, биографије пишу други. Да ли то значи да се само споља могу уочити и артикулисати све оне мреже у које је човек свесно или несвесно уплетен, да човек сам не може да себе сагледа и схвати у контексту? И да ли је с тим у вези и то што не пишете романе у првом лицу?
Д. В: Немам ја баш много романа у првом лицу. А сем тога прво лице Вам не гарантује непосредност. Верујте, тешко ми је, и донекле бесмислено, да анализирам властите књижевне поступке. Или јеси или ниси. Како за пиво, тако и за роман. Не постоји рецепт. Никада не прилазим споља, форма се у правој литератури остварује у самом процесу настајања. Не верујем у литературу која настаје по некаквом унапред скованом плану. То су досадне творевине које данас увелико пишу залудни семинаристи по универзитетским кампусима, књиге без доживљаја. То није моја шоља чаја!
В. С: Незавршеност човека нашла је у Вашим романима свој симболички израз у сликама тргова, станица, возова, средњоевропских градова познатих као раскршћа култура, и сл., у коришћењу бахтиновски речено полифоније. Да ли су отвореност и излажење из себе морални или егзистенцијални императив?
Д. В: Постојимо тек у поређењу са другим. Пишемо из властитог искуства, искуство се не може измишљати. Данас је тренд јалове литературе, и код нас и у свету, у којој се доживљај прво измисли, па се онда описује. Нисте европски писац зато што Вам се јунак зове Едуард и живи у Паризу. На невидљивом канапу вучете за собом властито одрастање, све оне особе које су вас правиле, сва искуства, читаву љуштуру која чини ваш нуклеус. А тај нуклеус уз компоненту дара и рада на себи ствара књижевни свет.
В. С: Да ли је у том случају писање отварање према свету, да парафразирам навод из Дантеовог трга, пуштање ствари у сопствени дух или, напротив, утискивање духа у ствари?
Д. В: И једно и друго. Ту рецепт не постоји.
В. С: На неколико места говорите о претварању историје у географију. Да ли емиграција – у буквалном или симболичком смилсиу – има предност утолико уколико дистанцу, да не кажем романтичарску иронију, претпоставља уплетености? Да ли и на индивидуалном и на ширем, рецимо националном плану, излажење из себе пред– ставља суочавање са собом, а не бекство?
Д. В: Прави писац од свега прави предност. Негде нисам био пожељан због географије, а негде због историје, али све је то неважно. Једино има смисла радити на себи, брусити властити дар, не смарати се наклапањима шта би било да је било. Ко то рано схвати има могућности да се оствари. У супротном увек има довољно разлога да властити неуспех припишемно околностима, околини, таквом времену итд. Досадно много, заиста!
В. С: Пре свог првог романа, Виа Пула, објавили сте две збирке прича. Да ли још увек пишете краће приповедне форме, или сте их напустили зарад романа као форме која Вам омогућава да те приче испреплетете и надовежете једну на другу?
Д. В: Моје приче су заправо биле синопсиси романа. С времена на време, у размацима од по неколико година објавим причу. У овом часу то је такав ритам, што никако не значи да у неком тренутку нећу поново писати интензивније при-че и можда објавити књигу прича. Али, то препуштам времену. Да нисам писао есеје, писао бих приче, јер ја у већини новинских текстова потрошим рам могуће приче.
В. С: На чијим маргинама Ви пишете фрагменте својих дела?
Д. В: На властитим маргинама. Чини ми се да је данас много мистификације коју индукују критичари. Наравно, критичарима је увек лакше да се одушевљавају просечним делима, јер их лакше уклапају као какве илустрације у властите „системе”. Критичарима је тешко да се суоче са персоном, њима је много лакше да пребројавају буве у делима писаца једне сезоне. Да би тумачили величину и сами морате бити величина.

Весна Јовановић (и фотографије), Виолета Стојменовић, Ана Јанковић, Весна Тешовић

Сâм почетак сајма обележио је један ванредно непријатан догађај који умало није довео у питање организацију читаве манифестације. Наиме, након вишенедељних преговора и договора око учешћа “Арс Либријевог” каравана књига на 23. Борском сајму књига који је требало да почне 02. јуна, Ненад Арсић, власник издавачке куће “Арс Либри” из Београда, отказао је свој долазак у петак 30. маја у 12 сати, правдајући своју одлуку да се “прерачунао и да му се не исплати да дође у Бор”.
Са жаљењем се мора констато- вати да овакав поступак нисмо очекивали од издавача којег смо сматрали “озбиљним”. Ненад Арсић је ипак морао да зна “да ли ће му се долазак у Бор исплатити” бар у време док су трајали преговори, а не да директора НБ Бор, све запослене, а онда и све оне грађане Бора који су са нестрпљењем очекивали овај догађај, који је био и најављен у свим медијима и добро испланиран, доведе у један крајње незавидан и надасве понижавајући положај.
Дакле, због отказивања главног организатора у последњи час, сајма текорећи није ни било. Захваљујући дугогодишњем пријатељу Славољубу Милојковићу из Ниша, који је у помоћ прискочио у последњи час, на платоу испред Дома културе нашла су се четири штанда, те су Борани могли да рачунају барем на продајну изложбу књига, ако не на сајам на какав су навикли.

ddd

У понедељак 2. јуна у 14 сати, у присуству амбасадора Мађарске Шандора Папа, председника Општине Бор и многобројних гостију, у Народној библиотеци Бор је отворен 23. Борски сајам књига. На отварању су говорили Бранислав Ранкић, председник Општине Бор, Весна Тешовић, директор Народне библиотеке Бор, а присутнима се веома надахнутим говором обратила и Мирјана Мариншек Николић, књижевница и публициста из Београда.

ddd

Мирјана Мариншек Николић је истог дана, у 18 сати, публици у Народној библиотеци Бор представила свој мултимедијални пројекат „Фрида у кући Милене“, посвећен 100. годишњици од рођења велике мексичке сликарке Фриде Кало, а инспирисан посетом Мексику и Фридиној кући, Кази Азул, као и честим посетама галерији Баили у Пожаревцу. Инспирисана радом двеју сликарки, Фриде Кало и Милене Павловић Барили, Мирјана Мариншек Николић је истражила паралелизме у радовима ових двеју уметница, те је тако и настао овај веома занимљиви пројекат изговорен и приказан кроз наративе о животу, судбинској и уметничкој повезаности ових двеју надарених и славних жена. Анализом њихових живота и дела, Мирјана Мариншек Николић закључује да су њихове судбине биле повезане: спојио их је Париз 1939. године, Њујорк 1940. и две несреће, саобраћајне у којој обе доживљавају повреду кичме и емотивне – обе су биле несрећно и болно заљубљене.

ddd

У уторак 3. јуна, у 17 сати, на најбољи начин следећи завет великог песника Драгана Лукића, „смеха, смеха деци“, младим Боранима представила се екипа Ошишаног јежа. Чаробњак добре атмосфере био је Мирко Марковић, некадашњи уредник Ошишаног јежа, а сада директор библиотеке „Ђорђе Јовановић“ из Београда, који је представио своју Нову смешну књигу. Садашњи уредник овог најстаријег, а сада јединог хумористичко- сатиричког листа Радивоје Бојичић, читајући одабране стране из своје Откачене читанке, бранио је „декларацију о праву човека на смех“. Јасмина Буква је борским основцима представила лист Мали јеж, а посленици „Нове школе“ су ово књижевно уживање зачинили припремивши пригодне поклоне. Кроз пријатно и занимљиво дружење, борски школарци уживали су у стиховима, афоризмима и причама наших гостију. Такмичили су се у најслађем смејању и најбоље испричаном вицу које им је оргaнизовао Мирко С. Марковић. Наши гости поклонили су часописе и књиге малишанима, али и Дечјем одељењу НБ Бор, у којима ће наши чланови да уживају овог лета.

ddd

Истог дана, у 19 сати, борски књижевник Милен Миливојевић прославио је 50 година свог хумористичко- сатиричког стваралаштва, окупивши око себе уредништво Ошишаног јежа и „јежевце“ из Бора, Зајечара и Мајданпека. Представљена је нова Миленова књига Касно сам почео да пишем, а јубилеј су зачинили и гости читајући своје афоризме и сатиричне приче. Окупљени Борани су уживали у сатиричним „жаокама“ Радивоја Бојичића и Јасмине Букве из Београда, Живојина Денчића и Радивоја Јевтића Јенкија из Зајечара, Есада Пека Лаличића из Мајданпека и Рајка Мициног, Јована Г. Стојадиновића и Љубише Тодоровића из Бора.

ddd

У среду 4. јуна представљен је 6. зборник Прича у папучама. Књига садржи 23 приче које су изабране од готово 300 прича, колико их је стигло на Конкурс за необјавље- ну кратку причу 2006. и 2007. године. Аутори из Београда, Новог Сада, Зрењанина, Бора… различитог узраста, афирмисани или тек почетници, amateurs кратке приче, сваки са сопственом поетиком и особеним приступом задатој наративној форми, дају зборнику разноли кост, шаренило, и панорамску ширину у приказу тенденција и токова савремене кратке прозе.
Од локалних аутора заступљени су Саша Д. Ловић, са причом “И сад – шта ја да радим”, која је победила на конкурсу 2006. и Бранислав Бане Димитријевић, са причом “Гаће”, коју је прочитао публици присутној на представљању зборника.

ddd

У четвртак 5. јуна, гости Народне библиотеке Бор били су књижевници из Сремске Митровице. На овом својеврсном сусрету Истока и Запада Боранима су се представили познати песник и уредник издавачке куће „Српска књига” из Руме Недељко Терзић својом књигом Збор и збег и млади афористи- чар Срђан Динчић. О Динчићевој књизи Кактус, маказе и ситне наказе надахнуто је говорио борски књижевник Милен Миливојевић. Ако је судити по задовољству окупљених Борана, који су бирајући између спасовданског славља и књижевне вечери изабрали ово друго, Срђана очекује успешна каријера писца хумористичко-сатиричке оријентације.

ddd

У петак 6. јуна, гости Народне библиотеке Бор били су Драган Великић – писац и амбасадор Србије у Аустрији и Иван Радосављевић – уредник у издавачкој кући “Стубови културе”. Непосредан повод за њихов долазак било је представљање романа Руски прозор Д. Великића, овогодишњег добитника НИН-ове и награде „Меша Селимовић“. Представљање романа и читање краћих одломака употпунио је разговор с публиком, на чију радост се г. Великић показао као интересантан и речит саговорник, комуникативан и отворен.
Поред представљања, повод за долазак “Стубова културе” била је и значајна акција ове издавачке куће, која поводом 15 година свог постојања школским библиотекама поклања на десетине својих наслова, актуелних и популарних, како би употпунила скромне фондове наших школских библиотека и приближила своје најзначајније и најчитаније ауторе и публици адолесцентског узраста. На препоруку матичне службе Народне библиотеке Бор, школа чији је библиотечки фонд обогаћен за преко сто нових књига, јесте Гимназија “Бора Станковић”.