Ненад Максимовић
Када и онако равнодушни човек данашњице одлучи, те покуша да у себи покрене бар мрвицу оног исконског дара, да бар за тренутак трансцендира свет и себе посредством бизарне катарзе палчевог нокта, и у тој се одлуци и том покушају послужи једном од, рекло би се, милиона књига савремене поезије – он, парадоксално или не – запада у још веће потешкоће. Наиме, постаје још равнодушнији. Долази до саме испразности. Онда се, ако је медиокритет – диви самој чињеници што је прочитао још једну књигу, што је за стотинак страница културнији, што незадрживо одмиче низ вертикалу еманципације… Сад, јесте, тачно је да се осећа празно, то је… -ах! па то је то! он сада све разуме! постмодерна – дијагностичка уметност! песник својом испразношћу само одсликава опште стање света! да, песник недвосмислено показује да је испразан, али он је испразнији од других, да! у томе је његова величина, он је актуализована хипербола нашег стања!!! Уколико је, пак, тај човек, што се управо изложио демонима савремене поезије, бар иоле духовно здрав (нпр. да бар нокат његовог палца осећа дубок смисао потенцијалне и актуалне егзистенције), он ће се наћи у стању извесне збуњености. И почети да размишља као толико пута пре. У књизи, наиме, има свега што треба (они лукавији песници најчешће искористе све постмодерне манире, без обзира да ли су ови у суштинској вези са оним што се исказује), да, да, свега, незаобилазне ироније, шизоидне расцепканости, катастрофичности, апсурдности бизарности, да, да, и полиморфности, и добро исклесаног римованог стиха и оног што се прелива, замуцкује, саплиће, стаје, и оног што наличи свакодневном говору, и оног што звучи “мудро”, па и оног у коме стиховски акценат тако “заврће” природни ритам језика да нас тера да се – не без мистичне језе – запитамо где је ишчилела емоција, заправо како се уопште може мислити / осећати на један такав начин. Ту су некњижевне форме, најчешће форма рецепта, или некаквог административног списка, ту су и тзв. графичке песме, и онеобичавање и ефикасни завршеци и – да не заборавимо – метафизика! Чешће, додуше, као реч но као делатни принцип! И баш ту и јесте читав проблем. Сви ти манири – за разлику од великана који су их увели – употребљавају се најчешће безвезно, усиљено, као какав списак правила који се мора испоштовати, а све у жељи да се успе. Тако у савременој поезији увиђамо да је све ту, а да – пардоксално или не? – нема најчешће готово, а неретко ни потпуно – ничега! Шта?! Како?! Зашто?!
На правом смо месту! Шта?! Како?! Зашто?! Три суштинска питања!
Као читаоци, ми сами морамо разрешити наше “зашто”; да би смо читали, или да би смо мислили…? Писац, такође, то мора решити за себе, интимно, и то не само у поезији, него и у животу, јер ће се ово друго неминовно пресликати на прво. “Зашто” је неопходно не би ли се добио онтолошки ослонац, темељ заправо. У супротном имамо, са једне стране, поету којим речи говоре и ту и тамо оцрњене папире који се одупиру сваком битном значењу и, с друге стране, читаоца који се препушта стихији некаквог сулудог ритма и који место да мисли (јер речи су, не заборавимо, ту ради значења, а не ради пуког нарушавања тишине ) – чита! Оба ова случаја припадају појму субегзистентности и веома су раширени у нашем народу који је, стицајем историјских околности – навикао да симулира бивство.
Ако смо се као читаоци одлучили да у речима песника потражимо значење, и при том осетили да нас дело које је пред нама само овлаш додирује (пецкање по леђима, свраб у пределу испод пазуха…), онда морамо, ако желимо извући икакву поуку, упитати и себе и песника: “шта” је покушао и “како”.
Шта и како?
То јесте суштински проблем младих и осредњих песника, а таквих је данас највише. Наиме, они или не увиђају да су ова два питања једно, заправо две стране истог, или пак немају тај “орган” који би им уопште омогућио такав увид (а када би га имали, можда им увид и не би био потребан!). Шта и како, неодвојиви као етика и естетика, као есенција и егзистенција, у врхунским поетским делима достижу висок степен узајамног сједињења, и то се сједињење доима као потпуно природно стање хармоније ума и срца, тела и душе. Прецизно изграђене слике, складна сазвучја и етички високо котирана значења у великом поетском делу јесу једно, и не захтевају никакву анализу. Анализа, то чудно уситњавање једног, јавља се из потребе да се објасни зашто је лоше дело такво какво је. И онда налазимо да су сазвучја складна, али ни прецизне слике, нити икаквог значења. Или, пак, да су прецизне слике и узвишено значење осакаћени неприпадајућој им емоцијом. “Како” потпуно туђег “шта”, “шта” потпуно туђег “како” – јасно нам откривају да је стваралац желео да буде оно што није (најбољи пример су наши пензионери који са шездесет почињу да стварају, а у шездесет првој већ завршавају животна дела. Неумешност “поетског усредсређења” да задовољи оба ова принципа у једном даху највећи је кривац за хронични недостатак не катарзе, него бар емоције које би подсећале на аутентичност, као када неки безвезни мирис изазове низ још безвезнијих слика и ми се, без обзира на сву безвезност, осетимо некако пуније, јер не знамо да смо доиста – живели. У доба у коме су најзад – након векова борби за уметничку слободу – све естетике постале легитимне, када поета најзад може стварати из оног што јесте по себи, настаје трка за оригиналношћу, пуна буке и беса, а која, најчешће се испостави, не значи чак ни “ништа” (и ништа је ипак нешто). Чак, иако у ово чудно доба и они са мање дара имају могућност да се сместе под окриље тзв. арта, најчешће се дешава да из пуке лењости (необавештености) у томе не успевају. Антиетика која каже “није важно шта, важно је како”, и антиестетика са својим “није важно како, важно је шта”, симптоми су већ поменутог обољења, етичко-естетичке шизоидности, али се, као такве, мањкавости ипак дају надоместити. То је још једна измишљотина постисторијске уметности. Реч је, наиме, о концепту без кога се таква дела распршују из свог немогућег атомског језгра, попут радиоактивних честица. Ако није важно како, то се “неважно како” мора надокнадити (што ипак значи да је оно важно), а ако није важно шта, опет се то “неважно шта” мора “оштасвовати”. Без тога, све творевине које стреме “анти-правцима” остају неутешно мањкаве, сличније каквој шали или вицу но уметничком делу, што им је недвосмислено у намери.
При само овлашном прегледу савремене поезије у нас, намеће се закључак да или погрешни људи објављују погрешне књиге, или да су, пак, сви аутентични давно нестали са лица земље (ово друго се сматра заблудом сваке граничне епохе, но треба узети у обзир могућност да се заблуда наједном преметне у истину).
Један општи поглед на поетска дела настала у “граду магле” показује нам да имамо најмање ниједног, а највише четири-пет истинских (не и врхунских) песника. При том, најмање половина тог броја долази из околних села, а разлог је вероватно то што је простодушности теже да симулира. Сам град, имајући 20-ак песника/МЗ (по једној месној заједници, читај – заједници меса и месних прерађевина), показје за нормалније градове непојмљиве димензије симулације. Огроман је број оних који квантитет објављених књига сматрају за мерило друштвеног статуса. Још више необавештених који своје интимне записе перверзном маштом премећу у ранг арт-а. Готово сви сматрају књигу предметом какав је ауто, на пример, само што је ауто много скупљи. људи немају довољно енергије (идеја) ни за себе саме, ни да својим животима удахну елан смислености, пишу књиге које ми читамо и након чијег ишчитавања се, сасвим природно, осетимо не испуњенијим, прочишћенијим и смисленијим, него уморнијим, прљавијим и без икаквог значења. У намери да од самих себе сакрију поражавајуће чињенице колабиралог духовног живота, они нам продају (…). Место да разобличују и узвисују, они своју пропаст скривају иза бујица углавном бесмислених речи и тако је сублиминално преносе и на нас. Но, доста о њима.
Ови који иоле вреде повремено су у стању да нам пренесу по нешто значења. Али, све је то већ постало заморно. Исувише познато, предвидиво, деја ву! Ако бисмо подробније проучили односе између београдске и борске поетске сцене, видели бисмо и тачно могли побројати чије је ко манире покупио. Но, проблем није толико у тој “трансплантацији”, колико у примени “пошто-пото”, примени “бићу први који је овде”, оној у које се туђе искуство не уграђује у своје, већ се почиње да му се несвесно служи.
Они најбољи (најмање ниједан, највише три) према поезији се односе као према некаквој играрији. Женском делу то, додуше, не замерамо. Иако поезија делимично јесте игра, она, ипак, ако је судити по наслеђеној баштини (а по чему другом), носи са собом одређене одговорности. Но, то овде никог не занима. Високоетичке теме се не третирају, између њих и свакодневног стоји већ излизана иронија као брана, и као наговештај да песник поседује високу етику, али је чува за себе. У оваквом свету за њу нема места. Као да свет није онакав каквим га ми чинимо.
Уосталом, чему толика прича. Јасно је да нико неће успети да простим треперењем трију абдоминалних живаца досегне неку трајнију нирвану. Тачка. Која пробија папир.
