1929. године немачки писац Деблин објавио је роман Берлин Александерплац којим је, заједно са својим савременицима попут Џојса, Рилкеа, Белог …, учинио значајан помак у авангардној тежњи ка разградњи и реорганизацији традиционалних облика уметничког стваралаштва. На самом почетку Деблин експлицира дидактичке аспекте „извештаја“ који ће предочити читаоцу – причао о Францу Биберкофу треба да буде не просто интересантан и забаван след догађаја, већ прича чији је развој поучан и егземпларан. Она почиње Биберкофовим изласком из затвора у којем је одлежао због убиства веренице. Поновни улазак у свакодневни живот и свет прилика је да се кроз роман огласи сама свакодневица. Биберкофова прича нераскидиво је уплетена у причу о самом граду. Мисли, сећања, осећаји, визије и перцепције Деблиновог јунака преплићу се са гласовима случајних пролазника, колпортера, оглашивача … кроз роман се провлаче огласи и рекламе, одломци популарних песама, новинских вести и чланака, статистичких података. Читалац се креће кроз Берлин заједно са Биберкофом, час се са њим поистовећујући и перципирајући из његове свести, час се, заједно са приповедачем, од њега дистанцирајући, посматрајући га у контексту који сви ти аудитивни, визуелни, и др. елементи града изграђују.

Биберкофова прича има драматичан и драмски карактер: изашавши из затвора збуњен и потресен, како својом одвикнутошћу од свакодневног живота, тако и својом потребом да превазиђе себе некадашњег, Биберкоф одлучује да „буде поштен“. Међутим, живот на дну друштвене лествице, међу лоповима и сиротињом, случајни сусрети, његова непромишљеност и неспособност да контролише сопствени живот, доводе до неколико преломних момената. Први ударац тзв. судбине завршава се Биберкофовим вишемесечним пијанством – одбијањем да живи међу људима и са људима – Биберкоф се затвара у бедни собичак и бунило. Затим се појављује извесни Рејнхолд, егоистични и настрани Дон Жуан и криминалац, чији поступци одређују даљу Биберкофову судбину – Франц остаје без једне руке, а затим и без вољене жене, дозвољавајући да Рејнхолдови хирови и његова лична лакомислена самоувереност надвладају његову вољу. Живот Франца Биберкофа је, попут Александерплаза, за који се casino online везује велики део романа, пун раскрсница, хаотичан, у сталној изградњи и реорганизацији – врева и жамор који човека без чврстог психичког и етичког упоришта носе и разносе. Пред крај романа Биберкоф стиже и до луднице, симболичног назива „Књига „ (Buch) А књига у којој он „живи“ заиста и јесте лудница – хор лопова, портира, проститутки, лекара, крчмара, психолога, статистичара … , халуцинације јунака и визије приповедача кроз које у свет романа улазе ликови анђела чувара, Бога, Смрти, библијских праотаца и пророка. Колоквијални језик и жаргон смењују се са библијским цитатима, изрекама, метафорама, екстензивним статистичким подацима, репортерским описима делова Берлина, временском прогнозом; делови огласа и реклама, рефрени песама, војничких или љубавних, новински наслови или делови чланака прекидају ток нарације или упадају у ток мисли јунака; неколико десетина споредних ликова и безимених фигура са којима Франц долази у додир на овај или онај начин, показују сву хаотичност и несредивост контекста који одређује судбину човека, док епизодично евоцирање ликова попут Јова, Аврама, Ореста … гради интертекстуалне и атемпоралне референце за Биберкофову судбину, проширујући репертоар страдања и странпутица, као и могућих исхода. Пародија и пастиш неизбежни су пратиоци Деблиновог јукстапозирања хероизма и патоса које евоцирају ови претходници и судбине његовог јелу и пићу склоног јунака, који је далеко од класичне трагедије и библијског разумевања кривице и греха. Ово посезање за архетипским ликовима западне културе у контексту живота човека чија се свест тешком муком успиње до нивоа ауторефлексије и чије осцилирање између мелодраматичне сентименталности и насилништва остаје до краја неразрешиво, уводи у стилски регистар романа иронију и критичку дистанцу.

На самом крају, у тренутку када више нема снаге да уверава себе у своју чврстину, у сусрету са Смрћу и кроз разговор са њом, Франц доживљава просветљење и преображај за који се заваравао да га је остварио по изласку из затвора. Смрт му његов дотадашњи живот приказује у новом светлу, тачније, осветљава му мрак његовог дотадашњег неодговорног живљења, те се Франц поново, овога пута и коначно, усправља и враћа животу уз звуке ратничке песме која захтева непрестану будност и спремност.

Мемоари Лившица, руског песника из прве половине 20. б, као и увек када су у питању текстови модерниста и авангардиста, представља хибридну творевину, целину сећања на догађаје из периода 1911-1914 чију наративну потку представља формирање и рад извесног броја руских авангардних уметника, футуриста и њима сродних песника, сликара, музичара и есеја, теоријских експликација ставова самог Лившица и коментара и анализе схватања других уметника са којима се Лившиц дружио или само познавао.

Писана тридесетих година, дакле са довољном временском дистанцом, која је у Лившицовом случају била и естетска, с обзиром да се он после Првог светског рата удаљио од програма својих предратних сабораца, ова невелика књига представља колико врло вредно сведочанство о формирању разних авангардних група у предратној и предреволуционарној Русији, о њиховом цепању и/или међусобном укрштању и сливању једних у друге, толико и критички осврт на тај период превредновања, превирања, културно-уметничке анархија и интензивног трагања које је подразумевало, као и у читавој Европи, бројне скандале и сензације, као и озбиљне теоријске и програмске сукобе, али и много празне и бучне реторике, оспоравања без принципа и алтернатива.

Лившиц у овој књизи о себи говори у контексту својих тадашњих младалачких и почетничких покушаја формулисања књижевно-естетских ставова, дакле у контексту својих дружења са уметницима чија су дела и деловања довела до низа нових и аутентичних појава у руској уметности. Од браће Бурљук, сликара, преко младог, робусног, пргавог скандал-мајстора Мајаковског, преко озбиљног и методичног Хлебњикова и његове заумне поезије, па све до знаменитог сусрета петроградских уметника са „оцем футуризма“ Маринетијем, Лившиц описује али и критикује низ ликова, феномена, догађаја, уметничких пракси, разговора, завршавајући своја сећања у тренутку када као регрут одлази на фронт, који је истовремено и тренутак када дотад само наслућивана веза између уметничких и социјално-политичких ставова у његовој свсти постаје чињеница.

Лившицово приповедање је живо и пластично; Једноипооки стрелац нема само документарно-теоријску вредност:

Свет јесте био сав хаотичан, али ми је још увек припадао. Покретна сенка, налик на паука, коју је осветљени вагон бацао с перона на стакло покривено ињем – била је моја; моје су биле избледеле папирне руже на млечној белој мушеми исполиваној пивом на шанку у биифеу; мој је био заспали стручњак за винарство у бунди од сибирске куне са репићима што су подрхтавали при сваком удисају и издисају; мој је био и портир у затупастим суворовским чизмама који се поред врата премештао с ноге на ногу и чезнутљиво гледао сендвиче под мрежастим поклопцем. Све ми се то приближавало под мутном ћилибарском светлошћу што је допирала из углова, од лампи испљуваних мувама, у зарђалом тутњу железничке ноћи, све сам то узимао голим рукама.

Не, није се чак ни приближавало, нити сам ја што узимао. То сам био ја, требало је само све записати.

Тако је, сама од себе, настала Станица ноћу.

ФУТУРИСТИЧКИ МАНИФЕСТ ПОЖУДЕ

Валентинa де Сен-Поан

Одговор оним нечасним новинарима који преокрећу изразе да би Идеју учинили смешном;

Женама које само мисле он ошто се ја усуђујем да кажем;

Онима за које Пожуда није ништа друго до грех;

Свима онима који у Пожуди виде само Порок, као што у Поносу виде само таштину.

Пожуда, када се посматра без моралних предрасуда и као суштински део динамике живота, јесте снага.

Пожуда није, ништа више од поноса, смртни грех за јаку расу. Пожуда, као и понос, јесте врлина која покреће, моћан извор ернергије.

Пожуда је израз бића које се пројектује изван себе. То је болно задовољство рањене плоти, ведар бол процвата. И, којегод тајне да уједињују бића, то јединство је јединство плоти. То је осећајна и чулна синтеза која води ка највећој слободи духа. То је сједињавање једне јединке човечанства са свом земаљском чулношћу.

Пожуда је потрага плоти за непознатим, као што је Прослава потрага духа за непознатим. Пожуда је чин стварања, она је Стварање.

Плот ствара на исти начин на који ствара и дух. У очима Универзума њихово стваралаштво је једнако. Једно није надмоћно над другим, јер духовно стваралаштво зависи од плотског.

Ми имамо тело и дух. Запоставити једно и развијати друго показује слабост и лоше је. Снажан човек мора да у потпуности оствари све своје телесне и духовне потенцијале. Задовољавање њихове пожуде је задатак освајача. После битке у којој су људи умирали, нормало је да победници, доказани у рату, спроводе силовање у освојеној земљи, тако да живот може бити рекреиран.

После боја, војници траже чулне ужитке, у којима њихове борбене снаге могу бити зацељене и обновљене. Модеран херој, херој на сваком пољу, доживљава ту исту жељу и исто задовољство. Уметник, тај велики универзални медијум, има исту потребу. И узбуђење покретача оних нових религија, које су још увек довољно нове да поседују изазован елеменат непознатог, није ништа друго до чулност духовно окренута ка једној освештаној слици женског.

Уметност и рат су велике манифестације чулности; пожуда је њихов цвет. Људи искључиво духовни или искључиво карнални били би осуђени на исту врсту пропадања – стерилност.

Пожуда покреће снагу и ослобађа енергије. Немилосрдно је повела примитивног човека ка победи, да би поносно жени вратила плен побеђеног. Данас она наводи велике пословне људе, који руководе банкама, штампом и међународном трговином, да повећају своја богатства отварањем центара, упрезањем енергија и подстицањем маса да обожавају и славе предмет њихове пожуде. Ови људи, уморни али јаки, имају времена за пожуду, најснажнију покретачку силу њихових дела и дела која су њиховим делима узрокована, јер она утичу на мноштво и на светове.

Чак и међу новим народима код којих сензуалност још није ослобођена или је нису признали, који нити су примитивни дивљаци нити префињени представници старих цивилизација, жена је подједнако галванизирајући принцип коме се све нуди. Тајни култ који човек према њој гаји само је несвесни подстрек пожуде, до сада једва пробуђене. Код ових народа, као и код оних на северу, али из других разлоига, пожуда је скоро искључиво исто што и размножавање. Међутим, пожуда је, ма на који начин да се показује, и било да се сматра нормалном или ненормалном, увек узвишен подстицај.

Живот животиња, енергетски живот, духовни живот, понекад захтевају предах. А труд ради труда неизбежно зазива труд ради задовољства. Ови напори нису међусобно непријатељски, већ комплементарни, и заједно остварују целину бивства.

За хероје, за оне који стварају духом, online casino canada за оне који су надмоћни у својим сферама, пожуда је величанствен егзалтација снага. За свако биће, она је подстицај на самопревазилажење са једноставним циљем селекције сопства, да се буде примећен, изабран, јасно истакнут.

Само је хришћански морал, који је наследио пагански, фатално заведен да пожуду сматра слабошћу. Од здраве радости која је пупљење плоти у свој њеној силини створио је нешто срамно што треба крити, порок који треба потиснути. Покрио ју је лицемерјем, што је од ње направило грех.

Морамо спречити презирање Жеље, ту, истовремено нежну и бруталну привлачност између два тела, било ког пола, два тела која желе једно друго, тежећи сједињењу. Морамо спречити презирање Жеље, њено прерушавање у жалосну одору старе и стерилне сентименталности.

Није пожуда та која разједињује, раствара и поништава. То пре чине хипнотичке петљанције сентименталности, вештачке љубоморе, речи које опијају и заводе, реторика раздвајања и вечне оданости, литерарна носталгија – све глуматање љубави.

Морамо се отарасити свих озлоглашених рушевина романтизма, укључујући и цветне латице, шапутања на месечини, незграпне милоште, лажну и лицемерну скромност. Када се бића спаја сила физичке привлачности, пустите их – уместо да причате само о крхкости њихових срдаца – усудите се да изразите њихове жеље, нагоне њихових тела, и да предвидите могућности за ужитак и разочарање у њиховом будућем телесном јединству.

Стидљивост, која се мења у зависности од времена и места, има само незнатну вредност друштвене врлине.

Морамо се са пуном свешћу суочити са пожудом. Морамо са њом учинити оно што префињено и интелигентно биће чини од себе и свог живота; морамо пожуду преобразити у уметничко дело. Глумити безбрижност или чуђење да би се објаснио љубавни чин јесте лицемерје, слабост и глупост.

Треба да тело желимо свесно, као и сваку другу ствар.

Љубав на први поглед, страст или непромишљеност, не смеју да нас нагоне да се без престанка дајемо, нити да узимамо, како смо обично наведени да чинимо због сопствене неспособности да сагледамо будућност. Морамо бирати интелигентно. Вођени интуицијом и вољом, треба да поредимо осећања и жеље двају особа и да избегнемо да сједињујемо и задовољавамо оне који нису у стању да употпуне и узбуде једно друго.

Подједнако свесно и уз помоћ истог вођства воље, ужици ових парова треба да воде ка свом врхунцу, треба да развију све своје могућности, и треба да омогуће да роди све семе посејано стапањем двају тела. Пожуда се мора учинити уметничким делом, створеним као и свако друго уметничко дело, истовремено и инстиктивно и свесно.

Морамо да са пожуде скинемо све сентименталне велове који је изобличују. Тим је веловима прекривана само због пуког кукавичлука, јер се самодовољна сентименталност тиме задовољава. Сентименталност је удобна и зато захтевна.

Код младих и здравих, при обрачуну пожуде и сентименталности, пожуда је победник. Осећање је дело моде, а пожуда је вечна. Пожуда тријумфује, јер је она весела егзалтација која води с оне стране сопства, ужитак у поседовању и надмоћи, незауставива победа из које се увек изнова рађа вечита борба, најопојнија и најсигурнија подстрекачица освајања. А пошто је свако освајање привремено, оно се мора непрестано изнова извршавати.

Пожуда је снага, у смислу да пречишћава дух доводећи телесно узбуђење до белог усијања. Дух пали и жари из здравог и снажног тела, прочишћен његовим загрљајем. Само слаби и болесни тону у глиб и смањују се. А пожуда је снага јер убија слабе и подстиче јаке, као испомоћ природној селекцији.

Пожуда је снага и зато што никада не води ка бљутавости одређености и сигурности, које раздаје умирујућа сентименталност. Пожуда је вечита борба, никада коначно завршена. Одмах по варљивој победи, чак и за време трајања саме те тренутне победе, увек будно незадовољтво мамуза човека оргијастичком вољом да превазиже и прерасте самог себе.

Пожуда је за тело оно што је идеал за дух – величанствена Химера, коју човек непрестано хвата а никада не дохвата, и коју млади и жељни, заражени визијом, неуморно гоне.

Пожуда је снага.

САЖЕТА ХРОНОЛОГИЈА АВАНГАРДЕ

У овој хронологији указано је на неке кључне догађаје везане за тзв. историјске авангарде, дакле покрете који су се у европској и светској књижевности јављали од почетка 20 века па све до средине 30-их године, односно до пред Други светски рат, а који се при том могу сматрати као део авангарде. Споменуто је и пар личности/дела који се пре сматрају експонентима модерне него авангарде, као нпр. Уликс или Човек без својстава, као и неколико феномена ван области уметности у стрикном смислу, као што су Фројд или Бергсон, али чији је одјек и значај у уметничким круговима био и остао толико велик, да се могу сматрати битним и за разумевање авангарде.
Наравно, ова хронологија нема претензије на свеобухватност или исцрпност, напротив. Бави се, пре свега, оним личностима, делима и догађајима који спадају у шире познате феномене.

Напомена: Линкови упућују на изворне текстове, дигитализоване репринтове и репродукције дела ликовне или музичке уметности који се могу наћи на интернету.

1897
– Густав Климт оснива покрет „Бечка сецесија“.
– Алфред Жари написао је Краљ Иби, бурлескну драму која се сматра првом авангардном драмом и која је имала изузетан утицај на француске авангардне уметнике, пре свега надреалисте, и која се, такође, сматра претечом позоришта апсурда.

1900
Фројд је објавио Тумачење снова.
Ибзен је објавио своју последњу драму, Када се ми мртви пробудимо, у којој показује знатан помак у односу на теме, ликове и поступке својих ранијих, „класичних“ драма.
У Шпанији (Барселона) почела је изградња Гаудијеве Саграда фамилија (Света породица), једне од најпознатијих грађевина, у сецесионистичком стилу.

1901
Пикасова прва самостална изложба у Паризу.
Објављена Стринбергова драма Сан, која је, приказивањем унутрашњег живота и психичких процеса на сцени, имала утицаја на формулисање експресионистичке поетике.

1902
Ничеово дело Воља за моћ објављено постхумно.

1903
– Матис, Руо, Дерен оснивају у Паризу Јесењи салон, реагујући против естетике Париских салона.

1905
Револуција у Русији.
Ајнштајн по први пут објављује своју теорију релативитета
Маринети покреће часопис Поезија.
Излагање Матисове Жене са шеширом, која је потакла критичара Восела на чувену изјаву „Донатело међу зверима“ и довела до утемељења термина фовизам (од fauve (fr.) – звер)
Оснивање групе „Мост“ (Die Brücke  Die Brücke музеј ) у Дрездену, групе немачких експресионистичких сликара, међу којима су нпр. Кирхнер, Хекел, Нолде

1907.
– Настале су Пикасове Госпођице из Авињона, дело које је годинама саблажњавало, чак и неке Пикасове обожаваоце и које се може сматрати почетком кубизма.
– „Матисова Академија“ у Паризу под поковитељством Гертруде и Леа Стајна, великих мецена, пре свега Пикаса и Матиса.
– Бергсон објављује своје врло утицајно и за уметност модерне и авангардне више него значајно филозофско дело Стваралачка еволуција.

1908
Луј Восел је сковао термин кубизам да њиме означе слике које је те године Брак излагао у Паризу.
Браћа Бурљук, оснивачи руског будућњаштва, и њихова сликарска група излажу у Кијеву.

1909
Маринети у француском Фигароу објављује текст Оснивање и Манифест футуризма. У току године објављен је и у Италији, Мађарској и Пољској, а следеће у Русији, итд.
Шенберг изводи своје прве поптпуно атоналне композиције Три комада за клавир.

Андре Жид оснива Нову француску ревију – La Nouvelle Revue Française, која и данас излази.
Колекционар и мецена Дјагиљев у Паризу оснива „Руски балет“ у коме ће се у наредним годинама промовисати дела не само руских композитора, као нпр. Стравинског, већ и француских, Дебисија, Равела, Сатија, итд. У његовом визуелном уобличењу (костимографија и сценографија) учествовали су, између осталих, Пикасо, Матис, Дерен, Ларионов, Гончарова.

1910
У Берлину су покренути утицајни експресионистички часописи Der Strum, Die Aktion.
Маринети почиње своја путовања широм Европе да би говорио о футуризму и пропагирао нову поетику. Футуристи Бала, Боћони, Русоло, Кара, Северини, Прадела објављују нове футуристичке манифесте, који се тичу сликарства и музике, а касније и филма и позоришта, што ће остати пракса и током неколико наредних година, током којих су изложбе, књижевне вечери и манифести футуристичких уметника били свакодневна појава широм Европе. Сам Маринети објавио је на десетине манифеста.
Објављен зборник Рибњак судија у Русији – тзв. група Гилеја
Шехерезада Римског-Корсакова и Жар-птица Стравинског у Руском балету у Паризу.

1911
Прва групна изложба кубиста на „Салону независних“ у Паризу
Аполинер је сковао термин Орфизам да њиме означи дела уметника које је инспирсисао апстрактни кубизам.
Прва употреба термина експресионизам у часопису Штрум.
Кандински и Марк у Минхену оснивају групу „Плави јахач“, која је добила име по једној слици Кандинског, што је била реакција на одбијање слике Страшни суд Кандинског. Следеће године излази и истимени алманах.
Кандински објављује есеј О духовном у уметности.

1912
Де Кирикова изложба у Паризу, за коју је Аполинер написао приказ означивши Де Кирикову уметност као метафизичку.
Пикасо, Брак и Грис почињу да израђују колаже, дела која настају комбинацијом и сједињавањем традиционалних сликарских техника (уље, темпера, и сл.) са фрагментима вансликовне стварности, новинама, каменчићима, фотографијама.
Изложбе футуриста у Немачкој и Великој Британији.
Езра Паунд прокламује имажинизам.
Објављен Шамар јавном укусу, манифест руских авангардних, кубо-футуристичких уметника, који су потписали Мајаковски, Хлебњиков, Кручоних и Давид Бурљук.

1913
Прве Сандрарове симултанеистичке песме.
Аполинер објављује Алкохоле.
Пруст објављује На Свановој страни, први том романа У потрази за изгубљеним временом.
Виндјам Луис прокламује вортицизам, мада online casino сам термин потиче од Езре Паунда. (од vortex – вртлог, ковитлац)
У Русији објављен зборник Тројица у коме је и Кручонихов текст којим се у тееорију уметности уводи термин заум.
Премијера футуристичке опере Победа над сунцем у Луна парку у Петрограду – Матјушинова музика, Малевичеви костими, Кручонихов „зауман“ либрето и Хлебњиковљев пролог.
Браћа Бурљук, Мајаковски, Каменски … путују по Русији и одржавају књижевне вечери и предавања о футуризму.
Премијера Посвећења пролећа Игора Стравинског.
Први Дишанов реди-мејд Точак бицикле.
У Њу Јорку одржан први Armory show, прва велика изложба аванградних уметника на територији Америке. (Види http://xroads.virginia.edu/~MUSEUM/Armory/galleries.html – виртуелна реконструкција ове изложбе) Као међународна изложба савремене уметности, ова традиција је опстала и до данас. Види http://www.thearmoryshow.com/cgi-local/content.cgi

1914
Виндајам Луис покреће Бласт.

1915
Почетак супрематизма, прво излагање Малевичевог Црног квадрата.

1916
Кинески цар Римбо Десења, прва дада представа.
Хуго Бал, Тристан Цара и др. у Цириху оснивају Кабаре Волтер, 5.2.1916.: почетак дадаизма.
Прољетни салон у Загребу, прва авангардна активост у Хрватској.

1917
Аполинерова драма Тиресијине дојке, у којој је први пут употребљен термин надреализам.
Дишанова Фонтана, најчувенији реди-мејд.
Нови авангардни листови, ревије и магазини: Пикабијин 391, Ревердијев Север-Југ, Noi futuristi
У Лајдену Мондријан и Тео ван Десбург оснивају часопис и покрет De Stijl.
У Цириху се отвара галерија Дада, и покреће часопис Дада, који од трећег броја уређује Тристан Цара.
Часопис Кокот Улдерлика Доналдинија излази у Загребу.

1918
Објављени Калиграми Гијома Аполинера, који је и умро исте године.
Курбизјеов и Озенфантов манифест пуризма После кубизма.
Први део Шпенглерове Пропасти Запада
Шпански Ултраизам (Борхес, Гиљермо де Торес …)
Царин Манифест Дада, објављен у Дада бр.3.
Блокова поема Дванаесторица.
Изведба Мистерије Буфо Мајаковског са сценографијом Малевича и у режији Мејерхолда, чувеног руског редитеља, који је на иновативан начин, уз помоћ колажа и монтаже прерађивао дела класичних драматурга у савремене, авангардне представе и перформансе.
У Петрограду основана анархистичка група уметника Комфут (Комунисти-футуристи)

1919
Бретон, Арагон и Супо покрећу чласопис Литератир, у коме радове објављују и Дишан, Пикабија, Ман Реј, Макс Ернст.
Објављује се прво аутоматско дело надреалистичких писаца, заједнички рад Бретона и Супоа, Магнетна поља.
У Вајмару, Гропијус оснива Баухаус школу уметности и дизајна, која ће имати изванредан утицај на формирање модерне архитектуре, индустријског дизајна, типографије, итд, без обзира што су је нацисти 1933. године затворили..
Татлин, један од најзначајнијих руских аванградних уметника, конструктивиста, започиње израду тзв. Татлинове куле – Споменика Трећој Интернационали, гигантски пројекат који никада није остварен
Ел Лисицки заснива Проун. Значење овог акронима можда је „пројекат потврђивања новог“. Проун подразумева апстрактне геометријске слике и инсталације.

Малевич у Витебску (Белорусија) као предавач на Академији уметности започиње интензивно теоријско утемељавање супрематизма и оснива супрематистички групу УНОВИС – ѕаступници нове уметности..
Отворен филмски студио Одеса.

1920
Хорор филм , немачког експресионисте Роберта Вејна.
Дада-алманах – један једини број – излази у Берлину.
Јингер обајвљује свој контраверзни дневнички запис о доживљајума из Првог светског рата, Челична олуја.
Толерова драма Човек масе.
Инкух у Русији (Институт уметничке културе) које воде Кандински, Татлин и Пунин и Малевич у Москви, Петрограду и Витебску.
Чапек оснива у Чехословачкој часопис Музаион.
Карел Тајге и група Umělecký svaz Devětsil промовишу примитивизам и магични реализам у Прагу, у Унион кафеу.
Пантологија новије српске пеленгирике Станислава Винавера. (И Нова пантологија пеленгирике из 1922.)

1921
Витгенштајн објављује Tractatus logico-philosophicus.
Ел Лисицки својом Проун апстракцијом задире и у издаваштво – уводи радикалне новине у типографију и фотомонтажу.
Ханс Рихтер снима први у низу својих „ритмова“, Ритам 21, за који је сам тврдио да је први апстрактни филм.
Пирандело објављује своју драму Шест лица тражи писца.
У Кракову Бруно Јасенски, вођа пољских футуриста, објављује футуристичке манифесте у првом броју часописа Дан футуриста, чији се други број, под називом Нож у стомак појавио после три недељер у Кракову и Врашави.
Пољански у Љубљани покреће Светокрет – Лист за експедицију на Севрни пол човековог духа.
Дела и Чернигој покрећу у Љубљани Танк и промовишу конструктивизам.
Љубомир Мицић покреће часопис Зенит и у првом броју објављује манифест зенитизма, Човек и уметност.
Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског у новопокренутој библиотеци „Албатрос“ намењеној младим и новим писцима и делима.
Громобран свемира Станислава Винавера
Бурлеска Господина Перуна Бога Грома Растка Петровића

1922
– Објављен Уликс Џемса Џојса.
– Снимљени су чувени филмови немачких експресионистичких редитеља, Морноов Носферату и Др Мабузе Фрица Ланга.
– Брехтове прве драме, Бал и Бубњеви у ноћи.
– Пуста земља Т. С. Елиота.
– Дада- Танк и Дада-Jazz Драгана Алексића, по један и једини број, којима контрира Дада-Јок Пољанског.
– У Београду почиње да излази читав низ авангардних часописа и листова, Надреализам данас и овде, Немогуће, Путеви, Црно на бело, Хипнос.
– У Загребу отворена галерија „Зенит“.

1923
Прва Бахаус изложба у Вајмару.
Коначан слом француске Даде тј. одвајање Бретона, Арагона, Елијара од Царе на изведби Цариног Срца на гас.
Мајаковски објављује поему О томе са чувеним Родченковим фотомонтажама.
Брик и Мајаковски оснивају ЛЕФ (Леви умтнички фронт).
Хиљаду друга ноћ, балет на либрето Марка Ристића изведен у београдској Касини.

1924
Бретонов Манифест надреализма.
Бретон са Супоом, Десносом и Елијаром покреће часопис Надреалистичка револуција.
Цара објављује Седам манифеста Даде.
Лежеров Механички балет
Прва изложба Јана Мироа.
У Русији се издаје Државни план литературе.
Оснивање и прва изложба конструктивистичке групе Блок у Варшави.
У Румунији се оснивају Contimporanul (Савременик), 75КС (коњских снага) Иларија Воронке и Виктора Браунера који стварају слике-песме, и Тачка.
Цигански романсеро, најчувенија збирка шпанског песника Лорке.

1925
Интернационалном изложбом декоративних уметности и модерне индустрије у Паризу започиње Арт Деко, интернационални стил декорације и дизајна, који је имао своје експоненте у издаваштву, архитектури, дизајну ентеријера, моди, индустријском дизајну…
Бретон организује прву надреалистичку изложбу на којој излажу Пикасо, Ернст, Де Кирико, Ман Реј, Масон, Арп.
Лежер и Озенфан оснивају Академију модерне уметности на којој се заступа естетика машина.
Бахаус се из Вајмара, због политичких разлога, сели у Десау.
Макс Брод објављује, постхумно, Кафкин Процес.
Први део Хитлеровог Мајн Камфа.
Шкловски објављује Теорију прозе, теорију формалистичког разумевања и анализирања књижевног дела, која подразумева и блиског Шкловског са руским футуристима и њиховим схватањем појмова као што су језик и његове функције, конструкција, мотивација, и сл.
У Румуније се покреће Интеграл, који је комплементаран Савременику.

1926
Арагонов Сељак из Париза
Ле Корбизјеов Алманах модерне архитектуре
Нови футуристички манифести, Механичка уметност, Футуристичка архитектура
Ејзенштајнова
Јакобсон, Мукаржовски, Богатирјев, Трубецкој оснивају Прашки лингвистички кружоок.
У Београду основана група Облик.
Јавна птица Милана Дединца.

1927
Бретон се прикључује Комунистичкој партији.
Метрополис Фрица Ланга
Лоркина Маријана Пинеда изведена у Далијевом декору.

1928
Равелов Болеро изведен у Руском балету.
Бретон објављује романескну прозу Нађа и текст Надреализам и сликарство
Жермен Дулак по Артоовом сценарију снима филм Шкољка и пастор
Опера за три гроша Брехта и Курта Вејла
Словеначки конструктивисти имају своју прву изложбу ван Југославије, у Берлину.
Корен вида Александра Вуча, надреалистички, кратки лирски роман
Без мере Марка Ристића, „анти-роман“
Ђорђе Јовановић покреће нове часописе, као што су Трагови.
Браћа Бихаљи оснивају Нолит.

1929
Излази Бретонов Други манифест надреализма.
Андалузијски пас Буњуела и Далија – вероватно најпознатији надреалистички филм.
Берлин Александерплац Алфреда Деблина
Брехт формулише теорију епског позоришта.
Маринети постаје академик.
Човек са киноапаратом Дзиге Вертова
Марко Ристић оснива надреалистичку групу у Београду.
Алманах Немогуће, у коме су српски надреалисти објавили свој манифест илустрован једним фотограмом Вана Бора.

1930
Буњуелов филм Златно доба
Почиње да излази Надреализам у служби револуције, нови часопис француских надреалиста у коме се говори о о српском надреализму
Човек без својстава Роберта Музила
Шенбергова опера Од данас до сутра у Франкфурту на Мајни – прва додекафонска опера
Самоубиство Мајаковског
Фројд објављује једно од својих најзначајнијих студија, Нелагодност у култури.

1931
Крв песника Жана Коктоа
Лангов М
Надреализам данас и овде, часопис српских надреалиста, у коме објављују, поред осталих, Марко Ристић, Александар Вучо, Ване Бор, Коча Поповић … али и Бретон, Елијар, Цара.
Нацрт за једну феноменологију ирационалног Коче Поповића и Марка Ристића
Анти-зид: прилог за правилније схватање надреализма Марка Ристића и Вана Бора

1932
Прва Пикасова ретроспективна изложба
Селиново Путовање на крај ноћи

1933
У Француској почиње да излази Минотаур, у коме су објављивали авангрдни уметниоци, нарочито надреалисти.

1934
Шостаковичева Прва џез свита
Надреалистичка скупштина у Прагу

1935
Тријумф воље Лени Рифенштал, пропагандни филм који приказује прву годину Хитлерове власти, иновативним коришћењем кинематографских средстава, аудио-визуелних ефеката, што га, упркос нацизму, чини једним од најзначајнијих филмова у досадашњој филмској историји.

1936
Батајев лист Ацефалус
Лорка убијен у шпанском грађанском рату.

1937
Пикасова Герника
Бретонова Луда љубав, још једно хибридно романескно дело, са фотографијама Ман Реја и Бресаија
Премијера Кармине буране Карла Орфа у Франкфурту на Мајни