Импресум

Тираж: 300 примерака

Садржај

Реч забележена

– Догађај који се не пропушта – Ана Јанковић

Живот библиотеке

– 14. Конференција COBISS 2005 – Ана Јанковић
– Аутоматизација у библиотекама у Србији – Весна Стевановић
– Основи библиотекарства Биљане Билбије – Александра Вранеш
– Библиотеке по мери младих – Весна Тешовић
– Дружељубиви библиотекар у библиотеци за захтевне кориснике – Милица Матијевић
– Стручни скуп „Деца и библиотеке“ – Весна Јовановић
– Могућности програмског рада са децом у дечјим библиотекама – Александра Вићентијевић
– Рад у библиотециса децом са развојним тешкоћама – Биљана Данић-Грбић
– Каталог нишке периодике: 1888-2004 – Марија Чупић
– Библиотека Музеја Крајине у Неготину – Слађана Милошевић

Шта се дешава

– Како помирити квантитет и квалитет – Весна Тешовић
– Срећан је онај ко је живео у време сајма – Ана Јанковић
– Први Форум библиотекара и издавача Србије – Ана Јанковић
– Конкурс за кратку причу: Одлука жирија
– Post Restante – Вјекослав Видаковић
– Сврдло – Миодраг Ђурђевић
– Птичји свет – Зоран Додеровић
– Разговор са Градимиром Стојковићем
Пазите шта радите, да не завршите у књизи – Весна Јовановић
– Да ли ме се сећаш, да л’ још памтиш мој глас – Горан Миленковић
– 12. изложба Удружења ликовних уметника „Ване Живадиновић Бор“ – Душан Кабић

На нашој стази

– Новчић наде у извору Брестовачке бање – Драгица Радетић
– Церемонија склапања брака у Бору средином 50. година 20. века са освртом на традиционални
модел – Сузана Мијић

Прикази, читања, расветљења

– Црвенкапица и (зли) Вук, или О „магловитој“ српској речи нећак – Радомир Д. Ракић
– Фикција и виртуелна реалност у приповедању – Бранислав Бане Димитријевић
– Разговор са Владетом Јеротићем – Милорад Грбовић
ИЗБОР Бележнице

Летопис библиотеке (4. јул 2005 – 10. децембар 2005)

Милорад Грбовић

У 11. броју Бележнице објављен је текст о Милану Д. Милетићу, књижевнику и адвокату. Све што сам о њему написао, сазнао сам посредно, из разних извора, тек после његове смрти. Ви сте Милана познавали веома добро. Били сте пријатељи још из млађих дана?
Једна латинска изрека вели да о „мртвима треба говорити само добро”;мени се више допада једна Толстојева мисао и препорука која каже да о „живима треба говорити само добро”. Када је реч о Милану–Милету Милетићу, можемо мирно рећи да се о њему говорило само добро и за његовог живота и после његовог одласка из овог живота.
Био је мало старији од мене, упознали смо се у најлепшим годинама младости, живећи у најружнијим годинама спољашњег окружења. Ваљда смо се и зато онако заволели јер смо слично или истоветно мислили и осећали када су у питању били духовни проблеми, као и политички. Шта да кажем о Милету који ми је сада остао у сећању и молитви, осим онога што сам о њему говорио док је био са нама: поштен до сржи, дубоко религиозан, искрен са свима.
Милан је сахрањен у манастиру Ћелије. Често је посећивао тај манастир, нарочито за живота оца Јустина Поповића. Миланова прва посета Ћелијама била је захваљујући Вама, што би се рекло „у Вашој режији”?
Одлазио сам више година, практично све до смрти оца Јустина Поповића (а и после његовог блаженог краја, све до данас) у манастир Ћелије, близу Ваљева. Много су ми значили разговори које сам водио са нашим највећим теологом и духовником (поред или заједно са владиком Николајем кога, нажалост, ни  сам никад срео) авом Јустином, па сам, природно, зажелео да своје, тада најближе, пријатеље одведем у манастир. Милана није требало два пута тамо водити, јер је он убрзо успоставио присан однос са оцем Јустином и наставио код њега да одлази низ година.
Можда је данас мање познато, или је мало и заборављено, да је отац Јустин имао ограничену слободу кретања и био у некој врсти притвора од стране тадашњих власти. Били сте његов пријатељ. Добро познајете Јустиново дело и данас сте чест гост на трибинама посвећеним њему. Колики је његов значај не само као теолога и великог духовника, већ и филозофа, историчара? Такође, Јустин је био изванредно добар познавалац тајни српског језика. Имао је два доктората и говорио је пет језика. Да ли још увек има његових рукописа и колико је оно што је објављено добро проучено?
Архимандрит др Јустин Поповић био је стављен на списак оних које је требало стрељати после освајања комунистичке власти одмах после завршетка Другог светског рата због његових ватрених антикомунистичких проповеди које је држао у Саборној цркви у Београду 1943. године, а којима сам ја имао срећу да присуствујем. У тим проповедима није било трунке мржње према комунистима, али је било довољно тачних опомена оца Јустина шта чека српски народ ако комунисти буду дошли на власт. Још ни данас није јасно ко је прецртао име оца Јустина после рата са списка оних лица која је требало стрељати. Тек, отац Јустин се најпре, неко време крио у нашим манастирима, да би онда био заточен у манастиру Ћелије у коме је живео све до своје кончи не. Неколико година после рата Јустин није смео да напушта манастир, потом му је дозвољено ограничено кретање у Ваљеву, а још касније и у Београду, увек под будном, неприметном пратњом полиције.
О великом значају имена, дела и живота нашег највећег православног мислиоца и молитвеника већ је много писано, а заслуга за упознавање дела и живота оца Јустина припада сестринству манастира Ћелије на челу са игуманијом Гликеријом и, наравно, његовим непосредним ученицима: владикама Амфилохију, Иринеју, Артемију и посебно Атанасију (Јевтићу) који се и даље брине да објави оно што је још остало необјављено од огромног (и по квалитету и по обиму) теолошког, философског и литерарног дела др Јустина Поповића, можда и будућег светитеља Српске православне цркве.
Да се вратимо опет мало неким завичајним темама. Повод за овај разговор јесте био текст о једном Неготинцу. Но, то није Ваша једина веза са Неготином. Мало је познато да сте, као младић, проводили лета у Неготину и да постоје и Ваше родбинске везе са породицом Јотић, угледном неготинском трговачком фамилијом.
Да, Неготин ми је остао у незаборавној успомени из времена моје младости, нарочито оне за време немачке окупације наше земље, када сам са родитељима одлазио у посету моме ујаку Душану Јотићу, индустријалцу и угледном грађанину Неготина и његовој супрузи Стојанки. Одлазили смо увек бродом из Београда до Прахова у коме нас је дочекивао ујка Душан својим колима којима нас је возио у Неготин, на бербу грожђа, јер је то увек био месец септембар. Остајали смо близу месец дана у гостима уз обавезну посету манастиру Букову. За Неготин ме везује и трајна успомена на моје прво заљубљивање. Била је то нека Сека (Глигоријевић) коју касније никада више у животу нисам срео.
У телефонском разговору пре овог интервјуа похвално сте се изразили о Бележници, и о садржају и о опреми .
Мада релативно редовно пратим годинама излажење наших познатијих књижевних часописа, делимично у њима и сарађујем, никада, све до скора, нисам знао за Бележницу, лист Народне библиотеке Бор, који излази већ шест година. Осим чланка о Милану Милетићу (што је и био повод да се на овај начин у часопису огласим, на чему топло захваљујем и Вама и главном уреднику Ани Јанковић), нарочито бих похвалио вредан чланак Виолете Станковић под насловом „Неуморна динамика духа”.
Искрено желим да Бележница и даље излази – нека стигне само што даље од Бора, и до најудаљенијих библиотека у Србији – а њеном уреднику и њеним сарадницима желим добро здравље и бистру памет.
Срдачно Вам захваљујем на разговору.

Бранислав Бане Димитријевић

Један од могућих начина разврставања приповедачких форми је на оне које се базирају на реализму, т.ј. личе на стварни живот, и остале, које су свесно и намерно одмакнуте од њега, а базирају се на ауторовој имагинацији илити фикцији, при чему се у овој другој јасно издваја важна подгрупа фикције у ужем смислу речи, где спадају SCIENCE (научна фантастика) и DETECTIVE FICTION (кримићи).
Оваква подела, сама по себи, не би садржала ништа лоше, да не имплицира готово оркестрирано етикетирање поменутих група од стране већег дела критике, при чему се оне прве повезују са мемоарношћу, анегдотношћу и слично (чиме им се аутоматски додељује и нижа уметничка вредност), оне друге са маштовитошћу и идејношћу (тј. – по дефиницији озбиљном уметношћу), док се оне треће у старту дефинишу и одбацују као лака и безвредна литература.
Шта је узрок једне овакве предрасуде, која је, као и све друге, понекад тачна и применљива, а понекад (чешће) и није, али је све време штетна?
Углавном оно што се налази и у основи саме поделе – однос фикције и реалности у (било ком) прозном остварењу, и њихово правилно разумевање.
Важећа дакле, предрасуда, почива на основној (прет)поставци да у првој групи суверено важи сирова реалност (у функцији документарности), док фикције нема, или је има само у траговима;да се у другој ради о фикцији у функцији идеје (поруке, експеримента и сл.), те да присуство реализма ту и није нужно потребно, и да најчешће чак и смета;док се у трећој групи ради о потпуној фикцији, али не у функцији уметности, већ чисте забаве.
Занемаримо за ову прилику остале високомудрене квазикритичарске глупости, којих је неколико успело да стане у претходну реченицу, и кренимо право на основну тему. Дакле – ФИКЦИЈА.
Фикција је обавезни састојак сваког прозног дела.
Док се код друге и треће групе то само по себи подразумева, обратимо пажњу на прву, којој се управо недостатак фикције (читај: маште, имагинације, пуног стваралачког набоја) приписује као мана. Она се ствара управо тако и са циљем да што је могуће више личи на стварни живот. Да ли је то заиста могуће без употребе фикције? Наравно да није. Пуко бележење стварног догађаја без уметничке обраде (читај: фикције), не даје као резултат причу, и по дефиницији је досадно за читаоца. Стога је улога фикције у облику приче која је најприближнија документарном, у скраћивању и продужавању појединих делова догађаја, прилагођавању радње и ликова потребама приче и (често најминималнијим) изменама радње у циљу потенцирања одређених порука или (и) појачавања укупног ефекта. Улога и удео фикције у (реалистичком) приповедању никада није мања од ове, а може ићи и до потпуне, при чему су и радња и ликови и место догађања измишљени у потпуности, или састављени од делића стварности попут најфинијих мозаика, што ставља пред уметника далеко тежи задатак и много већа ограничења него када се ради о причама из друге, а понекад и треће групе, јер читалац ниједног тренутка не сме да посумња да догађај није стваран.
Реализам је други обавезан састојак сваког прозног остварења.
Ово, наравно, на први поглед делује контрадикторно у односу на претходну тврдњу. Па ипак није, јер код приповедања се ради о виртуел ној реалности, о реалности која постоји и важи само у том једном конкретном делу. Виртуелна реалност приче јесте у корелацији са стварном реалношћу, али такође и са правилима и условима које сам аутор задаје ради остварења свог уметничког циља. Свака прича (роман, новела…), је свет за себе, и функционише релативно независно у односу на друге светове, па и онај стварни спољашњи. Правила и закони по којима се све у причи одвија, дефинисани су од стране самог писца, који понекад ту улогу делегира неком лику (наратору), али је коначна одговорност и даље на њему. Уколико аутор током приче одступа од законитости које је сам поставио, његова виртуелна реалност постаје ирационална, а сама прича неверодостојна. Објаснимо то на примерима.
Приликом (у претходном пасусу објашњене) минималне улоге фикције, задатак одржања виртуелне реалности је најлакши, али и ту аутор може да начини грешке, као што су на пример изостављање битног дела радње, неадекватна карактеризација, неразјашњена мотивација за одређене радње или понашања и слично. Тако читалац, иако му је предочен стваран догађај, не верује ни причи ни аутору, који је пореметио узрочно – последични след догађаја и створио некохерентну целину.
Како улога фикције расте, и аутор уводи измишљене ликове и догађаје, комбинује их са стварним, тако се повећава и његова одговорност у креирању виртуелног света у коме се ништа не дешава без разлога, па чак ни случајности. Тако код аутора, који не воде рачуна о томе, можемо прочитати много нелогичности, које прелазе у глупост, а првобитно замишљено озбиљно дело (које је уз мало труда то можда и могло бити) постаје предмет подсмеха.
Управо ове неуспеле приче, али чудне ли ироније, и оне најуспелије, где је границу између стварног и измишљеног немогуће увидети, чак ни најумнијима међу нама, повод су предрасудама с почетка текста.
Код треће групе, фикције у ужем смислу речи, задатак креирања виртуелне реалности, који се поставља пред аутора, је огроман, нарочито код научне фантастике. Он ствара нове светове, интелигентна бића и друштва, чудовишта, нове машине и технологије, и у оквиру њих, и најчешће – базирајући се на њима, ствара причу и реализује своје уметничке циљеве. Мало је који аутор овог жанра несвестан свог задатка. Све је ту измишљено и невероватно, и аутор храбро креће у стварање виртуелне реалности, тако што дефинише законитости разних врста, и труди се да се све у причи дешава у сагласности са њима. Проблем је у томе што је за тако свеобухватан задатак потребно и свеобухватно познавање разних научних области (на пр. биологије, физике, механике, астрономије, телекомуникација, психологије, социологије…), и на све то уградити књижевни занат и таленат. Стога у овом жанру имамо сразмерно мали број великих и значајних имена, али и тоталних промашаја. Огромна већина сместила се у дефиницији довољно добро, што је практично значило – ништа велико, али довољно добро за рото-издања, која читаоци жељно прихватају, те ето повода за предметну заблуду.
Друга група је негде између ове две крајности. Па ипак, због своје основне циљне опредељености, она има многе олакшавајуће околности. Фикција се не појављује ни због једног другог разлога, већ ради лакше рализације почетне идеје. Чак се и сама (виртуелна) реалност овде налази у неком трећем плану, и аутори о њој мало или ни мало воде рачуна. Стога се појављује огроман број нелогичности и чак ординарних глупости, које, на први поглед, не ометају ни причу ни идеју. Али читалац осећа да нешто ту није у реду, чак и ако не увиђа грешке, и причи просто не верује, или му је досадна.
Иронично је да приче из ове групе имају најбољи положај у склопу општеприхваћених предрасуда, иако је број неквалитетних дела овде пропорционално убедљиво највећи. Разлог за то је управо у транспарентности њихових идеја и порука. Њихови аутори просто вриште да их само идеја и интересује, за остало их је баш брига, успевајући пречесто да у то убеде и читаоце и критичаре којих је, (зашто ме то не чуди?) иначе, највише регрутованих управо из редова ове врсте писаца.
Обичног читаоца, наравно, све ово нимало не интересује. Нема ни разлога за то. Он приче у којима фикција није употребљена на прави начин (или чак уопште) препознаје као досадне, а оне у којима је заказала виртуелна реалност као неверодостојне, и одбија да их чита.
А веће казне за писца од тога нема.

Радомир Д. Ракић

Крупнице језикословне

У последња три броја НИН-а повела се необична „мала лингвистичка расправа” о сродничком термину нећак. О једној речи, па би, на први поглед, површнијем и мање обавештеном читаоцу, могло изгледати и као „много буке ни око шта”, али није тако. И није то, нипошто „ситница језикословна”, него крупница, како сам формулисао наднаслов овог прилога. „Мука с речима”, што рече М. Данојлић, један од наших највећих преводилаца.
Након првог чланка у коме је Ања Лакићевић, преводилац, замерила Вуку што је користио, по њој, „кроатизам нећак”, реаговао је читалац г. Пантелић, тврдњом да је ово сасвим српска и сасвим легитимна реч и да у западним српским крајевима није никаква замена за термин сестрић. НИН је, онда, поново уступио простор А. Л. и извесном Предрагу Костићу који је споменутој терцирао (прилози „Имаћемо нефјуе” и „Нећак или сестрић”, НИН бр. 2850).
С највећом нелагодом се јављам бојећи се да, ако има и трунка истине у оној тврдњи да понеко остане жив и кад изрекне какву тоталну глупост, особа А. Л, која је, дакле, у два наврата писала о сродничком називу нећак, можда и више није међу живима. Истина, свако правило има и изузетака, па се, као хришћанин, искрено надам да би баш тако могло да се посрећи овој особи те да је преживела. У истој невољи могао се наћи и њен истомишљеник из Ивањице који је оценио да је коришћење „магловите речи нећак”, заправо ујдурма оних којима „разумевање родбинских веза изгледа није кул”…
Но, има и она беневолентнија изрека, тачније, то је био милосрдни крик Јана Хуса на ломачи: „О, sancta simlicitas!” (значење видети, напр. у Рјечнику страних ријечи Братољуба Клаића), па да им обома одбијемо на, у сваком случају, образовну ограниченост – али се с највећим негодовањем питам зашто је редакција НИН-а уопште дозволила објављивање ових прилога. Да не спомињем лектора који је морао да интервенише и не допусти њихово штампање као примера лингвистичког дилетантизма.
Задржимо се, како сама „скромно” назва свој чланак, на „малој језичкој расправи” главног јунака ове трагикомичне лигвистичко-преводилачке епизоде, особе А. Л. Да подсетим читаоце или оне који су имали срећу да не примете њено накнадно објашњење, цитирам најпре прву ноторну несувислост: „Рече лепо (бивши) Србин Његош (…)”. Откуд споменутој особи право, морал да, због нечијег (дукљанског) безумља, нашег највећег песника самовољно отписује од Српства? Ако је хришћанске вере, нека се прекрсти и изговори: „Опрости ми, Боже, не знам шта чиним тј. не знадох шта сам рекла…” Оно о меду и жучи да прескочим… ту стаје здрав разум, не будући у стању да схвати бездан ове дрскости неуке особе која надмашује и оног Молијеровог мудраца који није знао да „говори у прози” кад говори обичним језиком – па А. Л. узима себи слободу да вреднује допринос дела Вука Караџића, приписујући му да нам је, уз мед, подвалио „и грког, поприлично”.
Да би показала своју ученост, преводилац А. Л. се позива на „све лингвисте” „који се баве контрастирањем језика и проблемима тзв. језичких интерференци између српског и западних језика (…)” и, тако, „знају колико је ‚грког’ Вук донео (или занемарио, и оставио) српском језику не само на плану лексема које је сакупљао ‚којекуде’, већ нарочито на плану морфо-синтаксе (…)” да би извела абра-кадабра закључак да, пошто смо ми народ који је вазда кроз своју историју славио своје домаће мучитеље, било политичке било лингвистичке, не чуди ни позивање на једног од њих.” Овај бућкуриш немуштих мисли и незнања, завршава пак, делимичном амнестијом за последњег (тј. Вука), реченицом: „тај је бар урадио и много доброг.”(!) И поново без образложења овог salto mortale-а, само сад са сасвим супротним вредносним предзнаком… Има ли ова особа – која је, свакако случајно или нехотице, заборавила и верске српске (м)учитеље, на челу са Светим Савом који је веровања чистио од, у народу, љубоморно чуваног паганизма – има ли (и) зрно разума кад већ нема ни знања нити образа?
У трећем пасусу свог текста А. Л. креће одлучно „in medias res” своје пресуде судбини термина „нећак”. Односно, ceterum, censeo, као преводилац, сматра да има право да устврди, „поново истакне да је наш термин (једнина, сиц!)‚ сестрић, братанац (…) прецизнији и самим тим има предност при превођењу енглеске речи nephe (…) у односу на термин нећак. И то баш због преводилачке струке (…), а упркос Вуковом труду (…).” И онда, овај „велики зналац” српске лексике и, канда, посебно, српског називља сродства, објасни: „Тачно је да је речцу (моје подвлачење, Р. Р. – дакле не: реч!) нећак Вук завео у своме речнику, али то је само једна од речи ‚прикупљених на терену’ (како је позна то да је Вук чинио, и од тога правио ‚стандардни језик’!). Велики број тако прикупљених речи забележио је у сеоским крајевима Србије које су населили досељеници из Лике и Херцеговине. Отуда код Вука нећаци. Бранио нас човек од турцизама. Кроатизми му промакли.” Врхунска је ово „преводилачка (?!) уметност” код се успе у једној реченици изрећи толико нетачних или полу-података, неистина, измишљотина и увреда на рачун скоро две трећине становништва уже Србије, све до Поморавља и скоро читаве Војводине, да о Славонији и не говорим, које је листом потекло из динарског подручја од Велебита, Приморја, Дубровника и његове околине, Херцеговине, Црне Горе с Брдима до Метохије, укључујући сав унутарњи простор: од дрежничког краја, Лике, Баније, Кордуна, Крајине, читаве остале Босне и Херцеговине, Славоније… становништво које је вековима било изложено прогонима, у бежанијама и сеобама, дакле сталне „избеглице” – како их многи самозвани србијански „староседеоци” с отвореним несимпатијама етикетирају… И само минимум националног историографског образовања из средње школе – да не кажем етнологије и антропогеографије које се не уче нигде осим на одговарајућим студијским групама, иако су и доприноси ових наука доступни сваком писменом човеку – био би спасоносан лек против овог галиматијаса глупости. Али, шта да се ради – А. Л. сматра да може тек тако олако да се фрља овим темељним чињеницама сложених процеса српске етногенезе! Нажалост, то је тек део бруке: А. Л. је овде показала и тотално непознавање филолошких чињеница кад каже да је Вук „лексеме (…) сакупљао којекуде”, односно да је „речи‚ прикупљао на терену’”, „како је познато да је Вук чинио, и од тога правио‚ стандардни језик”! Велики број тако прикупљених речи забележио је у сеоским крајевима Србије које су населили досељеници (…)” итд, како наведох – што апсолутно не одговара фактима. Вук, поготово за прво издање свог Српског рјечника, из 1818, у коме реч „нећак” наводи као сасвим обичну и без назнаке да је, напр. „из Ресаве”, „из Ерцеговине”, „из Сријема”, Бачке, Баната или ког другог краја у коме је била специфична, како је то чинио у многим случајевима – јер он тада није сакупљао речи „којекуде” него, како је савршено тачно закључио највећи српски лингвиста после њега, пок. академик Павле Ивић: Књижевни језик с којим је Вук изашао у Рјечнику (у споменутом првом издању – Р. Р.) одговарао је у основи тадашњем тршићком говору.” Односно, на другом месту још експлицитније: „Рјечник из 1818. је незаменљиво дело наше лексикографије” јер је то „у основи говор једног човека”, и „у њему лексика органски развијеног индивидуалног говора сачињава кохерентан систем, она обухвата онолико речи колико је потребно да се покрију значења која постоје у амбијенту и свету његовог носиоца.” И даље: „Значењска поља (…) речи су по правилу јасно разграничена, а тамо где се јавља синонимија, она није плод случајног сусрета двеју речи из различитог извора, већ има дубље узроке. Све је пропуштено кроз јединствено језичко осећање…” „Посебно је значајна чињеница”, наставља П. Ивић, „да Вуков говор припада нашем централном језичком масиву и да је сразмерно мало натруњен туђицама…” те, на тај начин, представља „лексику чисто српског говора (подвукао Р. Р.) из доба пре него што је модерна цивилизација унела безбројне нове слојеве туђица и неологизама. Та лексика је у ствари језгро речничког блага нашег савременог језика.” Наводећи све ово у магистарском раду „Терминологија сродства у Срба”, успешно одбрањеном још 1969, а штампаном (тек) 1991. године, потписани је нагласио да се, стога, „управо прво издање Вуковог Рјечника с пуним правом може узети као основа изворне (српске) сродничко-терминолошке ситуације, то више што је обухваћен врло велики број сродничких назива чије је нијансе могло осјетити (и без посебног обраћања пажње) једино прецизно чуло какво је Вук имао.” У наставку је још посебно наглашена вредност овог издања Вуковог Рјечника јер се у њему наводе, напр. и тако фине разлике какве су оне између термина „зет” – за таста, ташту, шураке, тазбину, и „свâк” – само за свастику;између „братанац”, односно „братић” – само за тетку, а „синовац” – само за стрица и, коначно, управо ова о којој се расправља: „нећак” – само за ујака, док је „сестрић” био само за тетку… У другом, знатно потпунијем и поправљеном издању Рјечника из 1852, Вук додаје: „Нећак је само ујаку, а теци је само се трић: Вргао се нећак на ујака”. Исто раздвајање значења ових дублета, зависно од тога да ли је реч о односу с мушким или женским сродником тј. сродницом, даје и код речи нећака: „Нећака је само ујаку, а теци је само сестрична.”
Потписник овог прилога, свакако је, дакле, меродаван да укаже на незнање, и што је још горе, на истрајавање на њему преводиоца А. Л. У споменутом магистарском раду, који се може наћи бар у Универзитетској библиотеци а, верујем и у Институту за српски језик (за Народну библиотеку нисам сигуран јер је издавач, колико ми је познато, пропустио да јој достави обавезни примерак из симболичног тиража овог издања од свега 300 примерака!), посебно се још указује на индоевропско порекло тог нашег термина који је у средњем веку имао облик нетиј (в. Ђ. Даничић, Речник из књижевних старина српских I-III, с.в.), који је даље добио наставак „-ак” а онда, јотовањем, дошло до сажимања у „нећак”, али да се у најзападнијим српским крајевима, код српског живља, у некадашњој аустријској Војној граници и (турској) Босанској крајини, до најновијег времена чувао и тај архаични облик „нет(и)јак”. А од термина „нећак” је настало и првобитно искључиво српско, породично презиме Нећак, с тим што су се неки огранци ове фамилије покатоличили и, у најновије време, похрватили!
„Чега се паметан стиди тиме се непаметан (има и адекватнији израз) поноси”, а подсећајући се и на мисао да се такав, непаметан, врати истим путем да би (поново) запео на исти камен, или оне: да се паметни уче на туђим грешкама а они којима је Бог узео разум ни на својим, – све то исказује А. Л. која је ко зна коликим (и каквим) преводилачким образовањем стекла храброст да се упушта у овакву, научну, расправу. Зато, да кажем и „бобу – боб”: преводилац може постати свако ко је довољно писмен и упоран да колико-толико савлада неки страни језик и поготово ко је толико спретан да то своје знање пласира тј. искористи да преводи неке текстове (литерарне, научне, стручне и сл.) и објављује те преводе, да буде судски тумач и преводилац или пословни, конверзацијски и чак тзв. симултани преводилац. Ако је за неке од ових послова и предвиђена факултетска диплома као обавезна, та диплома, колико су ми, као вишегодишњем сараднику у настави и фактичком наставнику на факултету, познати наставни планови језичких студија – не значи да је студиј морао да обухвата и студије културе народа чије језике уче (част изузецима: романистима, англистима…, али не свих факултета) а некмоли, и уопште, општију културу понајмање, нажалост, народа којем се припада и од чијег се језика као матерњег полази. А без стварних, иоле солиднијих знања, небитно је, да парафразирам А. Л, ако је пут у пропаст поплочан и најбољим намерама.
Из свега наведеног белодано је колико је ненаучно (да не спомињем и друге квалифације) уопште и постављати питање да ли је (српска) реч „нећак” (довољно) српска или уопште није, и да није прокажени „непрецизни кроатизам” као и (многи) други који су Вуку промакли – читај: намерно нам их је као неке вирусе убацио. Не можемо се у овој прилици задржавати на изузетно озбиљној и сложеној проблематици односа књижевних језика српског и хрватског али се, због, по националну судбину више него трауматичних његових последица мора, за шире читатељство, споменути да је за све, осим за хрватске, малигно националистички затроване, „језикословце”, гранитно необорива чињеница установљена Бечким договором о заједничком језику Хрвата и Срба из 1850, и да је хрватски књижевни језик, преко фазе тзв. „илирског”, па онда и „југославенског”(!) како га је назвао сâм Анте Старчевић конкуришући за наставника у Београду, и како се, као званични термин, предлагао у сред Загреба приликом оснивања хрватске Југославенске академије знаности и умјетности… заправо преузет српски језик источно-херцеговачког, штокавског и ијекавског говора (особинâ које није имао ни један од изворних хрватских дијалеката) да би, постепено све више, до обесмишљавања бивао преиначаван како би се од српског што више разликовао, а онда и сасвим одвојио.
Друга је ствар, и тема за другу, озбиљну и много дужу расправу што се и српски језик, као и много раније енглески, мање француски, али и руски, упрошћава и граматички и фонетски (поготово у домену акцентуације), идући за неком својом „економијом” и што, како је то указао наш велики етнолог пок. Мирко Барјактарорвић (у свом раду „Терминологија родбине и својте у Горњем Полимљу”, у коме се до скора користило више стотина врло прецизно одређених сродничких назива – све до, напр. „свастичића” и низа таквих, у средини изузетно разуђених сродничких односа), заједно са губљењем социјалних основа живљења „очи у очи”, у заједницама села или племена великих сродничких агломерација пресушује и потреба за конкретнијим терминолошким диференцирењем… Не морамо ићи у Америку, односно уопште на Запад, да бисмо се уверили да млади не знају више од десетак сродничких назива и да се не праве разлике између стрица и ујака, тетке и стрине, а да је и у штампи сасвим освојио германизам да мушкарац „жени” девојку или жену… Довољно је обратити пажњу на то и у Београду. Али, док можемо, зашто бисмо се лишавали свог лексичког богатства и коришћења тако финих значењских нијанси којих има мало где и у свету, преводиоче, односно – нека буде и – преводитељко или преводитељице?
Треба ли, на крају, још ишта рећи? Можда А. Л. – ако је учила латински – подсетити на изреку „Si tacuisses…”, једино с малом изменом: „…philologus mansisses!

Сузана Мијић

Бор – град о коме је доста писано са различитих аспеката, специфичан по чињеници да је за неколико деценија од руралног насеља, преко колонијалне фазе, израстао у урбану регију. Данас, када готово не постоје разлике у начину живота на селу и у граду, потребно је пронаћи нијансе које град издвајају и чине јединственим урбаним системом. Проучавања историјске прошлости, економских, социјалних и политичких прилика, просторних целина и демографских покретљивости доприносе упознавање града на макро нивоу.1 Међутим, истраживања појединих сегмената друштвеног живота утканих у градски миље, датованих у ближој или даљој прошлости, ма колико маргинално изгледали, интерпретирају структуру и организацију града.
Овај прилог је инициран одржавањем манифестације „Златна свадба” која се 2005. године четврти пут организује у борској општини. Манифестацијом су обухваћени брачни парови из Бора и сеоских средина које административно припадају општини Бор, а чији бракови континуирано трају 50 година. Програм манифестације, конципиран од стране Геронтолошког друштва је културно-забавног карактера (укључује посету Музеју рударства и металургије, Народној библиотеци Бор, културно-забавни програм, званични пријем код председника општине и свечани ручак). Позиву за учешће одазвало се 22 брачна пара из Бора, Слатине, Злота, Брестовца и Оштреља, што представља трећину у односу на укупан број склопљених бракова у Бору и селима из околине Бора 1955. године.
Циљ овог прилога је да се на основу података добијених разговором са учесницима манифестације, коришћењем релевантних података из литературе, који обухватају период краја XIXи прве деценије XXвека и емпиријске грађе депоноване у Музеју рударства и металургије, укаже у којој су мери задржани, односно промењени и трансформисани традицијски културни обрасци у условима новонастале друштвено-економске и политичке структуре у периоду после Другог светског рата, на примеру начина склапања брака у Бору и околним сеоским срединама.
Традиционални облик склапања брака у околини Бора
Села која административно припадају борској општини специфична су по свом етничком саставу, јер изузимајући Доњу Белу Реку, сва остала су настањена влашким становништвом. Поред друштвено-економских, привредних и географских чинилаца, свакако треба истаћи и значај хетерогене етничке структуре у проучавању појединих елемената народне културе. Живећи заједно на једном простору, током различитих историјских периода, долазило је до процеса симбиозе и асимилације између романизованог балканског и станивништва словенског порекла, што свакако има утицај и на очуваност појединих архаичних елемената у свадбеним обичајима.2
Склапање брака представља један од преломних догађаја у животном циклусу појединца. Свадбени ритуали су у традиционалној култури нашег народа имали сложену структуру. Груписањем појединих елемената издвојићемо три фазе свадбене церемоније:
1. Прошевину је уговарала проводаџија у традицијом прописане дане – четвртком или недељом. У прошевину одлазе момак са својим родитељима и неко од њихове фамилије. Девојка оглашава свој пристанак испијањем понуђене ракије, што представља вид невербалне комуникације. Затим се размењују дарови, девојка добија мараму са дукатом и киту цвећа, а момак кошуљу, чарапе, тканицу и пешкир. Током прошевине обављају се договори око припреме свадбе и девојачког мираза.3 Позивање сватова регули сано је обичајном праксом, најпре се зове кум, затим стари сват,4 а тек онда родбина и пријатељи. Обавезни реквизит је буклија окићена новцем и цвећем. Девојке уочи свадбе ките капије и врата младенаца венцима цвећа.
2. Главни сватови на свадби су кум, стари сват, девер, а код влашког становништва и бабица – моша. После окупљања у младожењиној кући, сватови крећу по невесту. Присутан је један архаичан обичај извођења лажне младе. Након тога пакује се младин мираз и младенци са сватовима крећу у цркву на венчање, а затим се одлази у младожењину кућу, где се обављају традиционални обичаји увођења новог члана домаћинства у круг породице и домаћи култ. Ови обичаји везани су за поједина култна места у кући као што су праг и огњиште. Праг је у старијој обредној пракси прекриван свекрвином сукњом, касније белим платном, јер се у традиционалној култури нашег народа јавља као свето место испод кога бораве душе умрлих5. Огњиште је представљало домаћу, породичну светињу, а као ритуално средиште куће, имало је исту улогу као олтар у храму6. Посебна улога у овим обичајима припада свекрви, што се објашњава матријархалним сирвивалом. Током свадбеног ручка размењују се дарови и почиње игранка. На крају првог дана свадбе, кум скида невести венац са главе, а свекрва је забради марамом, чиме она симбилично улази у ред удатих жена.
3. Прва посета младиним родитељима после свадбе назива се помирење, код влашког становништва – пакашуње, а код Срба у Доњој Белој Реци – повртање. Том приликом дарови добијени у тазбини носе се на барјаку са привезаним петлом или кокошком.
На основу ове фрагментарне дескрипције можемо закључити да су бројни обичаји и ритуали које је наш народ везао за склапање брака били у функцији обезбеђивања среће, напретка и плодности брака, а не сме се занемарити и њихова апотропејска и социјализаторска улога. Ритуалном праксом као саставним делом свадбене церемоније наглашена је промена друштвеног статуса (девојка – невеста – удата жена;момак – младожења – ожењен мушкарац), односно прелазак из једног животног периода у други.
У традиционалној породици о избору брачног партнера одлучивали су родитељи, тако да се склапање брака „…пре могло окарактерисати као успостављање везе између две породичне заједнице него као удруживање два индивидуума”.7 Критеријуми избора брачног партнера били су пре свега материјално стање и друштвени статус. Такође треба истаћи и наглашеност територијалног принципа, што указује на заступљеност сеоске ендогамије, односно склапање брака унутар сеоских заједница. Старосна структура младенаца упућује на заступљеност малолетничких бракова, будући да су се девојке удавале у 15. или 16. години, а младићи женили око 17. године. Разлози неступања у брак већ пунолетних чланова сеоских за једница били су болест или сиромаштво. У нашем традиционалном друштву доминантан је патрилокални облик брака, што значи да је млади брачни пар живео у домаћинству младожењиних родитеља. Треба напоменути и спорадичну појаву домазетских бракова које карактерише матрилокални принцип.
Церемонија склапања брака у Бору средином50. година XX века
Иако је Бор добио статус града 1947. године, у наредној деценији није било значајнијег помака на урбанистичком и привредном плану, тако да је задржао изглед рударске колоније, са лошим саобраћајним везама, што илуструје податак да се једном улицом улазило у град и излазило из њега. Новоименовани град је у потпуности зависио од рудника који су Немци у великој мери онеспособили приликом повлачења (јама је била потопљена, флотација и многа друга постројења онеспособљена, електричне централе демонтиране). Године по ослобођењу биле су године стагнирања пре свега због обнове већ застарелих рудничких постројења, недостатка радне снаге и лоших саобраћајних веза. Али како наводи С. Јовановић, „Ове тешкоће надокнађиване су ентузијазмом и ударничким еланом борског колектива, индивидуалним подвизима који су Бор током једне деценије сврставали у сам центар велике борбе којом се подизала уништена југословенска привреда”8.
Поред привредно-економских, начин живота у послератном Бору био је под непосредним утицајем суштински промењених политичких и културно-историјских чинилаца, али и традицијских модела културе које су из сеоских средина преносили нови досељеници и околно становништво. Разговором са учесницима манифестације „Златна свадба” дошло се до података који представљају својеврсне „усмене мемоаре”9, будући да реконструишу једну културну ситуацију из прошлости – склапање брака, а уједно преноси информације о животу и приликама у Бору средином педесетих година XXвека.
Критеријуми за избор брачног партнера, као што су имовно стање, друштвени статус и слично, у условима промењене друштвено-економске структуре више нису преовлађујући, а самим тим се губи утицај родитеља у одлучивању око склапања брака. Главни критеријум су емотивни односи двоје младих. „Нападао је велики снег тог јутра на Светог Николу, када сам са својим колегом кренуо у једно село у околини Књажевца на славу. Угледао сам је и знао сам да ће ми бити жена, а и ја сам се њој допао. Договорили смо се, а таст ми је рекао да сачекам док спреме мираз и свадбу. Одговорио сам му да ми не треба ни мираз ни свадба, већ она. И повео сам је са собом.” Као што се може закључити, структура свадбене церемоније у којој је проводаџика имала значајну функцију је нарушена. У измењеним условима супституцију наводаџике представљају колеге, пријатељи, суседи.
Полазећи од територијалног принципа као критеријума, издвојили смо четири категорије бракова, карактеристичних за поменути период:
1. бракови склопљени између старинаца, то јест рођених Борана чији су родитељи настањени у Бору између два рата и раније;
2. бракови које су склапали нови досељеници, насељени у Бору после Другог светског рата, претежно из јужних и источних предела Србије;
3. бракови аутохтоног становништва сеоских средина из околине Бора;
4. мешовити бракови, склапани махом на релацији старинаца и нових досељеника.
У погледу територијалног оквира увиђа се да је склапање брака вршено унутар одређених друштвених групација, што се може идентификовати са традиционалном ендогамијом, на шта посебно упућује и податак да је заступљеност бракова из четврте категорије, коју смо условно назвали мешовитим, била најмалобројнија. Територијални оквири брачних веза одговарају друштвеним оквирима, који се поклапају са етничком и конфесионалном припадношћу. Будући да је Бор кроз своју колонијалну фазу стекао одрђење мултиетничке и мултиконфесионалне средине, 50. година још увек је склапање брака обележавала конфесионална и етничка хомогеност, тако да је међу стареначким становништвом важило правило да се католик жени католкињом, а православац православком. Аутохтоно становништво је задржало оквире старе сеоске ендогамије коју је једино реметило укључивање бракова традиционално склапаних у оквиру појединих села. Нови досељеници се су у већини случајева женили девојкама из свог завичаја. Интересантан је одговор једног испитаника који каже да је довео девојку у Бор из свог села са југа Србије, али да то није исто, јер је она из друге махале. И код аутохтоног и код досељеног становништва, територијални оквири природно одговарају етничким и религијским. Најмањи број (свега два), спада, по предложеној класификацији, у мешовите бракове. У једном случају је реч о склапању брака између Шиптара и Српкиње, где из облика територијалне егзогамије проистиче религијска и етничка. У другом случају нови досељеник је склопио брак са девојком из стариначке породице, који је у религијском и етничком смислу хомоген.

Церемонија склапања брака обављана је у Бору у згради општине и у службеним просторијама управе у сеоским срединама. Корените промене друштвене и политичке структуре, у периоду после Другог светског рата, утицале су на незаступљеност црквених бракова, док грађански облик склапања брака постаје обавеза. У испитиваној групи бележи се појава само два сакрална венчања. У оба случаја реч је о православним браковима склопљеним у руралним срединама. Једно црквено венчање обављено је у Оштрељу, а друго у селу из околине Врања. Чин венчања обављен је и у једном и у другом случају у приватном простору, односно у домаћинству младенаца. У осталим случајевима за Бор и околне сеоске средине доминантан је грађански облик склапања брака.
Изједначавање урбаног и руралног присутно је и у организацији свадбе, која се обавља на два начина:
1. склапање брака са свадбеним весељем,
2. склапање брака без свадбеног весеља.
Свадбено весеље у граду, организовано је после званично склопљеног брака и то искључиво у стану невестиних или младожењиних родитеља, уз присуство око двадестак гостију (рођака, суседа, колега). Музичари, углавном пријатељи младенаца или њихових родитеља изводили су кола и народне песме. На питање које су мелодије у то време биле популарне, нико од испитаника није могао да се сети. Младенци су добијали поклоне, а карактеристично за то време је даривање предмета металног и стакленог покућства – шерпи, лонаца, чашица за ракију, тањира… Предмети текстилног покућства и новац као дар изостају.
Свадбено весеље у руралним срединама организовано је искључиво у домаћинству младожењиних родитеља, што указује на очуваност патрилокалног облика брака. Обичајна пракса је у великој мери редукована, тако да је доминантна друштвена функција свадбене церемоније. Поклони су идентични као и у граду, обогаћени предметима домаће текстилне радиности. У сеоским срединама забележена је и појава уздарја, која није карактеристична за град.
Док је церемонија склапања брака са свадбеним весељем била заступљенија на селу, појава склопљених бракова где свадбеног весеља није било чешће се сусреће у граду. Готово да се одговори у потпуности поклапају – после обављене процедуре у општини, ишло се у „Рог” са кумовима на ручак или чешће само на пиће. „Ишли смо у „Рог” на пиће. Он и кумови су пили ракију, а ја сок од малине.”
Склапање бракова где свадбено весеље изостаје се веома ретко сусреће у сеоским срединама и карактеристично је за најсиромашнији сеоски слој становништва. У сеоским срединама после обављеног склапања брака одлазило се кући. „Били смо сиромашни. Ја нисам имала мајку, а он је имао пуно браће, само смо се венчали јер се тако морало и… ништа.”
И у погледу кумства се јављају разлике: код стариначког борског и аутохтоног сеоског становништва, била је заступљена очуваност установе старог, односно наследног кумства, док је код мешовитих и бракова нових досељеника кумовао младожењин колега или неко од суседа. Таква кумства, по правилу, нису одржавана нити постајала традиционална и преношена на следеће генерације, углавном због покретљивости унутар града и промене радних места.
У сеоским срединама околине Бора, у првој деценији после Другог светског рата, био је заступљен патрилокални облик брака, што значи да је млади брачни пар живео у домаћинству младожењиних родитеља. На тај начин се формира проширена или вишегенерацијска породица.
У Бору је био заступљен и матрилокални и патрилокални облик брака, а било је случајева да нови досељеници живе код неког од рођака. У свим испитиваним примерима, период живота у проширеној породици је трајао релативно кратко, јер већ почетком шездесетих година запослени у руднику добијају станове, те тако долази до формирања ужих породица.
На основу одговора повезаних са културом становања, у првој деценији после Другог светског рата, али и касније, произилази да су у Бору коришћени наслеђени облици градитељства из колонијалног периода. Иако је Бор већ средином тридесетих година XXвека имао готово све просторно-урбанистичке карактеристике по којима је могао да стекне статус града, Дирекцији рудника то није одговарало због обавезе финансијских улагања у даљу изградњу као и комуналну инфраструктуру.10 Затечени станови били су типски уједначени и подразумевали су стамбене јединице са мањим бројем просторија, кухињом и једном до две собе, без хигијенско-санитарних уређаја. „Мој буразер је дошао у Бор 1949. Имао је стан код Удбе, собу и кухињу. Кад сам се оженио 1955, жена и ја смо живели у кухињи, ту је био шпорет на дрва, кревет, сто и столице, а брат са же ном и децом у соби. Самачки стан иза „Експреса” сам добио 1961. Ту је било око 20 таквих станова. Имали смо посебне wc-e, али смо морали да пређемо пругу да бисмо дошли до њих… Биле су јавне чесме, а ми смо воду узимали од комшије из дворишта.”
Социјална и професионална структура испитаника је уједначена. Доминира заступљеност неквалификоване и полуквалификоване радне снаге са тенденцијом дошколовавања. „Радио сам у Грађевинском предузећу „Бор” при РТБ у, 1954. године школовао сам се за ПК радника, 1958. за КВ радника годину дана, а 1964. за ВК радника. За грађевинског пословођу ишао сам у Црну Траву 1970. где је била грађевинска школа.”
Образовна структура мушкараца и жена је уједначена, међутим финансијске приходе у домаћинству остварују мушкарци, зато што су били далеко већи изгледи за запошљавање полуписмене и неписмене мушке радне снаге у односу на женску. Жене су углавном биле везане за обавезе у домаћинству и подизање деце. Један број жена се касније запошљава (на киосцима, у трговини), али је и поред тога заступљен већи број домаћица.
Старосна структура испитаника обухвата, у односу на годину рођења период од 1931. до 1936. То указује да је доба ступања у брак, у односу на традиционална схватања, промењено, јер су венчања обављана између пунолетних особа.
Треба истаћи да су ова истраживања у почетној фази, те је њима обухваћен ограничен број испитаника. На основу њиховог казивања, покушали смо да реконструишемо поједине сегменте и дођемо до сазнања о начину, карактеристикама и облицима склапања брака у Бору средином 50. година XXвека. На основу прелиминарних резултата, можемо закључити да је церемонија склапања брака у Бору и околним селима у периоду после Другог светског рата била условљена, на манифестном нивоу, измењеном друштвено-економском и политичком структуром, док су на латентном нивоу били заступљени, донекле трансформисани, традицијски модели.
НАПОМЕНЕ:
1 Гордана Љубоја, „Урбана антропологија”, Култура, бр. 53, Београд 1951, стр. 224.
2 Никола Пантелић, „Традициналне одлике породичне и родовске организације до 70. година XX века”, Зборник Етнографског музеја у Београду 1901–2001, Београд 2001, стр. 362.
3 Мираз је девојкама у виду земље и других непокретности, као и новца, почео да се даје у периоду после Другог светског рата. Пре тога девојка је носила у будући дом само девојачку спрему и дарове за свадбу. Никола Пантелић, „Женидбени обичаји”, Гласник Етнографског музеја бр. 38, Београд 1975, стр. 136.
4 Исто, стр. 130.
5 Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Београд 1998, стр. 365.
6 Исто, стр. 330
7 Народна религија Срба у 100 појмова, Београд 1991, стр. 242.
8 Слободан Љ. Јовановић, Бор историјски путокази, Бор 2001, 43.
9 Мирјана Прошић Дворнић, „Истраживања прошлости и питање извора у етнологији – меморијална и путописна грађа”, Етнолошке свеске, VIII, Београд / Крушевац, 1987, стр. 48.
10 Слободан Љ. Јовановић, „Друштвени и културни процеси у Бору у историјском контексту међуратног раздобља”, Зборник радова Музеја рударства и металургије, књига 5/6, Бор 1987–1990, стр. 196.

Драгица Радетић

Геолошка прошлост Бора и околине одликује се изразитим гибањем и преобликовањем земље. Зато је рељеф борског подручја различит по типу, начину и времену постанка. Као последица прадавног вулканског процеса овде су настале три појаве: рудна лежишта, вулканске купе и извори термоминералних вода.
Осим Брестовачке бање, у тимочко-еруптивној области постоје термоминерални извори још четири бање: Гамзиградске, Николичевске, Шарбановачке и Сумраковачке бање. Термалне воде Брестовачке бање потичу из средишње тектонске зоне. Кроз пукотине земље избијају на површину из дубинског разлома вулканских стена, у правцу раседне линије исток–запад.
Брестовачка бања, чије је име изведено од оближњег села Брестовац, налази се на десет километара југозападно од Бора.¹ Смештена је на обалама речице Пујице, која се испод бање састаје са Црновршком реком, те заједно чине Бањску реку. У долини ових река, на надморској висини од 385 m бања заузима повољан положај у односу на купасто узвишење високо 770 m Тилва Њагру које има „идеалну форму правог вулкана са симетричним странама и бочном паразитском купом Тилва Мика, висине 625 m”. Ова два брда су прави природни феномен, јер су најбоље очуване форме вулканског рељефа у тимочкој еруптивној области.
Од бањске долине до врха узвишења, серпентински путељци кроз шуму воде радознале шетаче до величанственог видиковца. Ушушкана крошњама букве и храста, заштићена од ветрова и прашине, у измаглици која се диже над рекама, обојена бојама годишњег доба, бања је слика живе природе која задржава поглед и умирује дух посматрача.
Планински рељеф, очаравајућа природа, пријатна клима, а поврх свега извори топле воде одувек су чинили ово место посебно привлачним. Иначе, места на којима се јавља вода из топле утробе Земље, од давнина народ сматра култним местима. Са побожношћу их посећују изнемогли и болесни, а воду користе са вером у исцељујућу моћ природе. Купање на местима где топла вода струји директно из земље добија у народу дубљи смисао од обичног телесног прања. Такво купање „апсорбује снагу воде, земље и растиња, а истовремено одстрањује талоге умора и истрошености, задовољава потребу за опуштањем, сигурношћу, нежношћу и враћању изворишту.”²
Воде Брестовачке бање су највероватније користили још стари Римљани који су знали да цене ужитак купања у термама. Ако се има у виду да су боравили овде због рударења, о чему има трагова, сигурно да им богаство топлих извора није било непознато. Турци су обилато користили бањске изворе, и због њих овде градили амаме. Боравили су у бањи не само због лечења, него и због одмора. Дуго после одласка Турака из ових крајева, о њиховом боравку и градњи у бањи сведочиле су „рушевине некадашњих танких кула и теферич чардака”.³
Турци су отпочели колонизацију Црноречке области средином 15. века. Тада се први пут у писаним изворима помиње Брестовачка бања. У турским дефтерима, књигама које су вођене због државних дажбина, према попису Видинског санџака 1466. године бања је уписана под именом Село Бањица, „у тимару Дурсуна сина Девлетхина са пет породица и приходом од 450 акчи.”4
Овај део Источне Србије припадао је Видинском пашалуку све до 1833. године када је Црноречка нахија припојена Кнежевини Србији. Одмах након ослобођења, бању посећује кнегиња Љубица са девером Јевремом. Домаћин им је био капетан Зајечарског среза, Милутин Петровић Ера, брат Хајдук-Вељка. Година посете и имена важних гостију била су забележена руком вештог клесара у камену плочу „над главним кладенцем”. „Љубичин камен” је о овој посети сведочио све до почетка 70. година 20. века. Због наноса реке, али још више због људске небриге, нажалост није сачуван, иако је др Милутин Велимировић у свом тексту о Брестовачкој бањи који је објављен у Развитку 1969. године упозоравао на мо гућу судбину Љубичиног камена: „Ако се камен не заштити, за неколико година ће вода и лишај учинити своје и натпис ће се изгубити”. То се и догодило.
Важан догађај у историји Брестовачке бање је први долазак кнеза Милоша Обреновића у Црноречки округ. Његов долазак су пропратиле Новине Србске, августа 1834. године. На путу ка бањи народ га је дочекивао уз песму и игру јер је у њему видео свог ослободиоца од туђинске власти, самовоље турских паша и осионости харачлија. Са одушевљењем, у празничној атмосфери славио је народ долазак „Књаза свога и Господара, Обранитеља свога”.5
Посета Источној Србији имала је политичке разлоге. Било је потребно договорити виђење књаза са видинским Хусеин-пашом. Кнегиња Љубица након што је и сама „употребљавала купељи” са пратњом је из бање отишла у Видин у својеврсну дипломатску мисију, а Милош са сином Михајлом и својом гардом остао је у Брестовачкој бањи, где су, том приликом, боравили четири дана. Врелину августовских дана нису ни осетили у шумском свету бање, у тишини и пријатној хладовини. „Милошу и његовој пратњи биле су обезбеђене све потребе за што угоднији боравак. За ту прилику посебно је допремано вино из Крајине, брашно из Великог Извора, док су се о свему осталом бринули околни кметови.”⁶ Имао је књаз овде све што му срце иште.
Добродошлица са којом је дочекиван, пријатан боравак, а нарочито природно богаство које је могло бити од користи за привреду Србије, утицали су да се Милош Обреновић заинтересује за испитивање лековитости бањских извора.
Прво научно испитивање минералних вода из Кнежевине Србије, међу којима и воде Брестовачке бање, обављено је захваљујући др Карлу Пацеку, који се заузео да се узорци вода пошаљу у Беч на анализу. Хемијску анализу у бечкој лабораторији извршио је 1834. др Хрушауер. Др Пацек је на основу добијених резултата забележио да вода ове бање лечи „разне костобоље по зглавцима, застарели реуматизам, одузете части тела”, а лековита је и за унутрашње органе јер је њено дејство „отварајуће и затварајуће”. Била је то прва индикација за коришћење минералних вода Брестовачке бање.
Следеће, 1835. године, барон Хердер, чувени стручњак из саксонских рудника, на свом путу по Србији, није само процењивао рудно богаство борског подручја, него је записао и податке о брестовачкобањским изворима. Према тим подацима, бања је имала 5 извора са протоком од 12 литара у секунди и температури од 35–39,5 °C. Барон истиче лековитост ове воде, како због њене температуре, тако и због „множине у њој растворених лековитих соли.”
Исте године кнегиња Љубица је посетила бању. Болешљивост Милана, старијег сина, и по наследном праву будућег књаза Србије, била је разлог њене поновне посете.7 Из свог новосаграђеног и лепо опремљеног београдског конака, упркос дугом и напорном путовању до бање и слабом бањском смештају, кнегиња је допутовала са своја два малолетна сина, шеснаестогодишњим Миланом и четири године млађим Михајлом.
Од 1835. године Брестовачка бања постаје све популарнија у народу, не само по својој лековитости и лепоти, него и због боравка чланова кнежевске породице у њој. Од ове године бања почиње убрзано да се развија. Све до краја шездесетих година 19. века Брестовачка бања је најпознатија бања у Србији. У том периоду граде се нови објекти и уређују се паркови око бање.
Кнез Милош је 1837. год. за своје потребе, на темељу старе турске зграде, подигао конак са четири собе и кухињом. То је приземна кућа грађена у орјенталном стилу, на благом узвишењу, испод кога протиче речица Пујица. Била је то права кућа за одмор, скромна али пространа за удобан боравак, која је захваљујући вештини градитеља, по свом месту и положају успешно остварила склад са природом. Миран починак књазу могао је да обезбеди умирујући ромор воде из оближњих извора.
Проводио је овде не само тренутке одмора него и уживања, бањајући се у турском купатилу преко пута конака. Амам је мала грађевина квадратног облика наткривена полулоптастим кубетом и звездастим отворима према небу, одакле допире светлост. Обе грађевине имају све одлике турске градње. Захваљујући каснијој рестаурацији и бризи борског Музеја рударства и металургије, обе зграде су сачувале првобитан изглед до данашњих дана.
Крајем тридесетих година 19. века почело се са изградњом и других објеката. Направљене су зграде за болеснике, особље, механа, пекара (лебарница), амбари и коњушнице.
У то време се у земљи дешавају крупне политичке промене. Уставом из 1838. и Законом о Савету из 1839. године кнежева власт се значајно ограничава. Не прихватајући „уставну” владавину, Милош напушта власт и одлази из Србије 1839. Након краћег владања његових синова, Милана и Михајла, уставобранитељи су 1842. довели на власт Карађорђевог сина Александра.
За време владавине Александра Карађорђевића, тачније 1856, у бањи је кнезу сазидан летњиковац, касније назван Кнежев двор. То је складна зграда са приземљем и спратом, једноставних линија, дебелих зидова, зидана под утицајем романске архитектуре. Удаљена тридесетак метара десно од конака и хамама кнеза Милоша, на брежуљкастом терену, има доминирајуће место у бањи. У односу на Милошев конак, по положају који надвисује, по лепоти и стилу градње, Кнежев двор је представљао симбол новог доба које Србију окреће ка Европи и све више је ослобађа турског утицаја.
Међутим, још у време када је прављен Кнежев двор почеле су политичке размирице између Државног савета и кнеза. Узрок једном од спорова била је градња овог здања, које је према тврдњи Савета, кнез подигао „кулуком на државном земљишту”. Као владара без реформаторских способности, уставобранитељи су још тада намеравали да га склоне с власти. То је могло чак да се заврши његовим убиством у бањи, како је планирано 1857. у завери Стефана Стефановића Тенке, да се завера на време није открила. Смењен је мирним путем 1858, када је Светоандрејска скупштина поново на власт довела већ остарелог Милоша Обреновића. У кратком периоду своје друге владавине (1858–1860), Милош је у својој осамдесет и првој години боравио у бањи „тражећи ублажења својих хроничних болова.”8
За развој Брестовачке бање, њено уређење и контролисано лечење болесника, држава је у другој половини 19. века улагала знатна материјална средства. У то време могла је да се сврста међу најпознатије српске бање. Др Линдермајер је 1856. г. поставио детаљне лечилишне индикације и контраиндикације, а бањске воде су се почеле користити уз обавезан лекарски надзор, по чему је ова бања предњачила у односу на остале бање у Србији. Ради праћења температурних промена, метеоролошку станицу добила је 1897. године, одмах после Врњачке и Сокобање.
Епитет „дворска бања” добила је због своје привлачности за припаднике обе српске династије. У њој су градили и Обреновићи и Карађорђевићи. Али не треба занемарити и чињеницу да је у њој изграђена зграда за смештај сиротиње, задужбина Хајдук-Вељковог брата Милутина Петровића, тзв. „сиротињски квартири” у којој се могло бесплатно сместити 35–40 особа. По улагању задужбинара и градњи у добротворне сврхе, Брестовачка бања је била прва у Србији. Један од дародаваца је и зајечарски апотекар Фрањо Вавричек, пријатељ бањског лекара Лазе Илића и велики заљубљеник у бању. Из своје родне Чешке донео је 1903. г. десет хиљада садница четинара за уређење бањске околине. Временом је овај јединствени поклон израстао у горостасну борову шуму која и данас краси прилаз бањи.
Иако још увек неповезана путевима са осталим деловима земље, крајем 19. века посећеност бањи је била изузетно велика. Чувена по води која је „добротворна видарица”9 свим невољницима, а отворена за све без обзира на социјални статус, старост или пол, примала је бања госте не само из Србије, него и из суседних земаља, нарочито из Бугарске.
Популарност бање све више је расла захваљујући текстовима и ауторима који о њој пишу: први српски геолози Милан Ђ. Милићевић и Димитрије Антула, географ Владимир Карић, чувени путописац и историчар уметности Феликс Каниц, бањски лекари Стеван Мачај и Лаза Илић…
Посебно је значајна изванредна монографија о Брестовачкој бањи објављена у Српском архиву за целокупно лекарство 1888. год. Аутор је Стеван Мачај, први бањски лекар.
У Брестовачку бању га је упутило Министарство унутрашњих дела 1871. године када почиње прва бањска сезона. Дужност бањског лекара је обављао петнаест година. Као изврстан лекар и човек европског духа и културе, својим радом је много допринео унапређењу бање.
Монографија Стевана Мачаја о Брестовачкој бањи је драгоцено сведочанство о прошлости бање;садржи сликовит опис изгледа и положаја бање, наводи путеве којима се могло у то време стићи у њу, говори о смештајним условима, купатилима, хемијском саставу воде, клими и вегетацији, о посетиоцима, њиховим болестима и резултатима бањског лечења. Интересантан је опис друштвеног живота за време бањске сезоне од 15. јуна до 15. августа. Живост бањи су давали различити видови забаве за мушкарце – играње томболе, гађање у нишан, карте, лов и риболов, а за жене – сакупљање лековитог биља, посебно кичице и ковиља којих је било у изобиљу по околним шумама и ливадама, и уз песму плетење венаца од ивањског цвећа уочи Ивањдана. Посебно живо и весело је било 10. августа када се славио рођендан краља Милана Обреновића. Пило би се добро неготинско вино и весело играло Краљево оро до касно у ноћ, уз запаљену ватру и ватромет.

Као лекар, и човек „који је својом скромношћу и добротом срца био познат”, др Мачај је стекао велики углед и поверење бањских гостију. У време када је обављао лекарску дужност све собе су биле попуњене, чак се често осећао и недостатак простора за смештај придошлица. Тада је почео и Кнежев двор да се издаје бањским гостима. У конаку где је некада одседао кнез Милош, био је смештен телеграф, пошта, амбуланта и полицијски комесаријат.
Др Мачај се свесрдно заузимао да услови за смештај болесника буду што бољи. Тако је успео да издејствује да се закупнина од станова не шаље у окружну благајну, него да се улаже у одржавање бањских зграда. У свом тексту о бањи изнео је и предлоге како би „посетиоци Брестовачке бање већу угодност могли имати.” Пажљивог читаоца овог текста, који је стар више од сто година, може да задиви актуелност изнетих идеја за бољитак бање. Посебно су занимљиви предлози који се односе на „душевну забаву” у бањи: да се изгради велика сала, „курсалон” за дружење и забаве, сала за гимнастику, куглана и да се рентира библиотека. „Богати смо у минералним водама и купатилима, само се са једном махном живота сретамо, што их неудостојавамо оне пажње који би по природној доброти заслужиле. Не притичемо природи у помоћ, да би и малом људском снагом набавили ону угодност коју напреднији укус уживања нашег столећа изискује”10, писао је др Мачај у 19. веку. Исту мисао бисмо могли изрећи и данас, у 21. веку.
На крају 19. века, др Лаза Илић који је у бањи радио као лекар пуних тридесет година „у интересу народне снаге и народног здравља”, објављује 1897. у Српском архиву текст о бањи. Интересантна је социолошка конотација његовог текста. Његово запажање да бању посећују углавном варошани, трговци, чиновници и занатлије, а да је веома мали број сељака, иако је „у српском народу огроман проценат земљоделаца”, указује на осиромашење села и јачање градова у Србији.
Још пре открића борског рудника, док су трајали истражни радови, у овај крај свраћају стручњаци рударске и геолошке струке, пословни људи и министри, могући инвеститори… Бања им је била место где су могли да одседну и одморе се од дугог пута, без дужег задржавања. Али било је и оних који нису били само у пролазу, него су остајали и по неколико дана. Забележен је боравак Николе Пашића у бањи, првака радикалне странке и министра у Влади, који је лично био заинтересован за Источну Србију као члан „Тимочког синдиката за истраживање и експлоатисање рудних наслага у Тимоку”, друштва које је основао индустријалац Ђорђе Вајферт.
То је период значајних промена у Србији, период уласка страног капитала, снажења привреде и индустрије. Такође период великих политичких промена у земљи – Мајски преврат 1903. године са којим се гаси династија Обреновића и враћају Карађорђевићи.
Откриће борског рудника, догађај од непроцењиве важности за Србију, у потпуности ће променити будућност сиромашног Бор-села, а утицаће и на даљи развој Брестовачке бање. Да би се прецизније одредило место проналаска руде бакра, уз Бор-село се обавезно наводио срез, округ и близина Брестовачке бање. Бања дуго бива одредница за мало Бор-село. „Па чак уочи првог светског рата, да се поближе одреди положај Бора, говорило се да је он код Брестовачке бање, као места боље познатог него што је борски рудник.”¹¹ .
Велика част за бању била је посета краља Петра Првог Карађорђевића, 1905. године. На згради „станови над кадама”, која је 1905. саграђена о трошку Његовог Величанства, и данас стоји плоча као спомен на уваженог дародавца.
Краљева посета је значајна и због тога што је била подстрек да се настави са даљом градњом потребних објеката. Међутим, за градњу на подручју које је премрежено „живим„ водама, потребно је велико знање и умеће градитеља, како се не би нарушила природна хармонија. При градњи „Окружне зграде” 1905, несавесном употребом експлозива, заувек је нестао извор звани „блато”. Тиме је тајанствени подземни свет вода показао да има сопствени живот и да не трпи насилно људско мешање.
Захваљујући железничкој прузи коју је за потребе рудника изградило Француско друштво Борских рудника, од 1912. године у бању се лакше и брже стизало. Упркос овој повољности, за бању настаје тежак период. Уследиће догађаји који ће у тој мери оштетити бању, да ће бити потребно пар деценија да се врати у раније стање. Балкански ратови, избијање Првог светског рата, бугарска окупација, немачка експлоатација рудника, одразиће се изразито неповољно на живот овдашњег живља: појава болести услед сиромаштва и исцрпљености, које чак прерастају у епидемије,¹² оскудица у свим добрима, страдање стоке, пљачкање имовине …
Осим друштвених, бању ће задесити и природна непогода: велика поплава у мају 1915. године. Био је то прави потоп када се небо над бањом отворило и киша лила непрекидно, река бујала док јој корито није постало тесно, а онда је водена бујица рушила све пред собом. Вода из ваздуха састајала се са водом на земљи и удруженом силином рушила мост, пунила зграде и разграђивала их. Након увиђаја, забележено је да су две особе страдале и да је нанета знатна материјална штета. Није само страдало оно што је људском руком направљено, него је замро и живи бањски свет који није могао избећи воденој стихији.
На срећу, природа се, захваљујући своме цикличном развоју, брзо обновила. Међутим, санирање материјалне штете није било ни брзо ни једноставно.
Након завршетка рата 1919. г, Министарство народног здравља је ангажовало чешког архитекту Јанду за израду плана развоја бање у наредних неколико деценија. Међутим, за реализацију овог плана нису обезбеђена средства. Али, нису у питању само материјалне тешкоће. Када је надлежност за бању пренета са Министарства на локалну управу, бања се суочава и са људским немаром. Највећи терет у обнављању бање поднео је доктор Душан Петровић, бањски лекар између два рата. Упркос његовом залагању да се што пре обнови бања, није постојало разумевање од стране локалних власти. Њихова основна преокупација је убрзан развој рудника и борба за што већу производњу бакра. Иако спорији од економског, дешава се и преображај у свести људи, у образовном, моралном и верском погледу.
Једна од важнијих посета бањи у том периоду описана је у Летопису Борске парохије (Завичајно одељење Народне библиотеке Бор). Величанствен дочек је уприличен августа 1929. године у част доласка Епископа тимочког. Црквене песме руског хора разлегале су се бањском долином. Дубоко у шуми застајкивала је шумска дивљач ослушкујући непознате звуке. Окупљени народ је био ганут свечаном литијом и лепом беседом.
Не тако далеко од ове идиличне слике, топионички димњаци без прекида раде. Велика економска криза у свету не погађа француски капитал уложен у борски рудник.
У то време развој бање стагнира. Друге бање у Србији добијају примат. У свој својој красоти, окружена буковим шумама на површини од 90 хектара, које се убрајају у најстарије и највеће у Србији, са изванредном климом и благотворним дејством термалних вода, бања ипак, није имала много посетилаца. Иако су услови боравка у бањи постали бољи са добијањем електричног осветљења и водовода, број посетилаца све до 1935. године није прелазио ниво достигнут још 1903. године.
Други светски рат претвара бању у ратну болницу. Наступају жалосни дани. Пристиже велики број рањеника, већи него што је бања могла да прими, тако да је било несрећника на носилима који су остајали на отвореном. У ратном периоду лечилишна функција бање нарочито долази до изражаја.
Борски рудник даје значајан допринос привреди послератне Југославије. Основни циљ је испуњење планова и интензивирање производње бакра. Све је подређено том циљу. Иако просторно близу, али без унутрашње повезаности, Бор и Брестовачка бања су два паралелна света. Са једне стране Бор обавијен димом и заглушен радом индустријских постројења, у коме се убрзано живи и тихо умире, а са друге стране Брестовачка бања као лука спокоја у којој се из магловитог јутра дан полако буди уз песму потока и цвркут птица.
Упркос богатим туристичким садржајима у широј околини Бора, занемарује се развој туризма као привредне гране. Туризам се углавном схвата као облик друштвене активности и рекреације.
Ипак, од изузетне важности је што је тадашња власт бањске објекте који чувају успомену на „дворску” бању – Конак кнеза Милоша, Турско купатило (хамам) и Кнежев двор – ставила 1949. године под заштиту закона, као објекте од културно-историјског значаја.
У социјалистичкој Југославији бања све више постаје рекреативни и рехабилитациони центар за запослене и инвалиде рада борског рудника. Крајем шездесетих година самостално и плански почиње да ради Бањско-климатско лечилиште „Брестовачка бања” на унапређењу туризма и уређењу постојећих објеката. Старо купатило („станови над кадама”) рестаурирано је 1968. године, а две године касније обновљен је првобитни изглед конака и хамама.
Све већи број Борана преко викенда бежи од топионичког дима и градске буке у бању коју називају „зелена плућа” Бора. Тако бања добија, осим рекреативне, и излетничку функцију. За смештај радника 1958. године изграђено је синдикално одмаралиште „Дом одмора”. Са изградњом бране на Брестовачкој реци, неколико километра уз водно од бање, 1959. је године настало Борско језеро.
Пословне, појединачне и колективне посете и школске екскурзије Бору, које су подразумевале и обилазак околине, утицаће да се седамдесетих година граде нови објекти за прихват гостију у близини Брестовачке бање. Тако се туристима омогућило упознавање околних туристичких знаменитости и природних лепота: Лазареве пећине и Верњикице, омладинског летовалишта Савача, Борског језера, планина Црног врха, Стола и Дубашнице. Према свим овим туристичким вредностима, бања има повољан положај и са њима чини јединствену целину.
У обиласку борске околине туристи нису могли заобићи Брестовачку бању због лепоте којом плени и због занимљиве прошлости о којој сведочи.
Након рестаурације 1970. године у Конаку кнеза Милоша постављена је музејска изложба под називом „Брестовачка бања у доба кнеза Милоша”. У Кнежевом двору била је постављена природњачка збирка састављена од експоната који су пресељени из свог природног станишта у музејски простор.

Својеврсна атракција, посебно за децу, био је и мали зоолошки врт смештен у бањи средином седамдесетих година….
Крајем седамдесетих година направљена су два базена, већи и мањи, у непосредној близини бање. Замисао пројектаната је била да се базени пуне топлом бањском водом, што се убрзо показало неизводљиво. После ове инвестиције коју касније називају промашеном, наступа период од десетак година када се борском излетишту не посвећује довољна пажња. Са смањеном бригом и средствима за одржавање бање, смањује се и број бањских гостију. Због запуштеног и негостољубивог изгледа бање, Борани све ређе у њој проводе викенде.
Неодржавање постојећих објеката узрокује видно урушавање постојећих зграда. Бања препуштена људском немару у то време изазивала је код посетилаца осећај жаљења, посебно због запуштености и пропадања Кнежевог двора.
Тек у другој половини осамдесетих година враћа се живост бањи, када Борани у околини почињу да граде куће и викендице и када ниче стамбено насеље Бањско поље. Доделом стамбених кредита и плацева за индивидуалну градњу, општинске власти подстичу насељавање овог подручја као даље урбано ширења града. Амбициозни су били планови за даљу изградњу бањског насеља, али услед економске кризе која захвата нашу земљу почетком деведесетих година, не долази у потпуности до њиховог остварења.
Значајно је то што је уже подручје Брестовачке бање 1991. године проглашено културним добром, односно просторно културно-историјском целином. У последњој деценији двадесетог века бања као друштвено предузеће бива поверена управи Туристичке организације општине Бор. У том периоду постигнути су запажени резултати. Осим сређивања околине и уређења бањских објеката, изграђен је хотел „Српска круна” и наткривен је мост на Црновршкој реци, на улазу у бању. Са сталним ангажовањем лекара боље је организована медицинска служба. У циљу остварења додатног дохотка започето је флаширање бањске воде и узгајање печурака за продају.
Крајем августа сваке године установљена је и културна манифестација „Дани бање”. Глумачка представа, у којој нагиздани коњи кочијама довозе кнеза Милоша са пратњом, оживљава прошлост бање. Уприличен је културно-уметнички програм са народнм песмама и фолклорним играма, представљају се традиционална народна јела и ручни радови. „Дани бање” чувају сећање на прошлост, традицију и обичаје.
Збивања крајем 20. века у Србији одразила су се и на бању. Сирене за узбуну пред НАТО бомбардовање, надлетање њихових авиона изнад бање и потмуло одјекивање експлозија при бомбардовању појединих погона у Бору, 1999. године деловале су застрашујуће на живи свет бање. Када је престало бомбардовање, грмљавина и севање муња над бањом било је незапамћено, по мишљењу старих људи, као одговор природе на људску силу.
Са политичким променама у Србији настају промене и у економији. Језик економије се обогаћује новим речима, од којих су најчешће коришћене: транзиција, приватизација, тендер, стечај и лицитација.
Због неизмирених обавеза према држави и према запосленом особљу, Друштвено предузеће „Брестовачка бања” је, према Закону о стечајном поступку, од 2001. године у стечају. Од новембра 2003. до јуна 2004. године било је четири пута јавно надметање ради продаје ДП „Брестовачка бања”. Сва имовина овог предузећа, укључујући земљиште и све објекте, изузев објеката који су законом заштићени као културно-историјски споменици, била је на лицитацији по почетној цени од пола милона евра. Бања је продата 4. јуна 2004. године јагодинском предузимачу Браниславу Јовићу по цени која је за 30% нижа од почетне.¹³ Изворишта бањске воде као национално благо нису могла бити продата, него је новом власнику дата концесија за њихово коришћење. Бања је прешла у приватне руке у време када се обележавала 170. годишњица њеног оснивања.
У протеклих стоседамдесет година мењала су се времена, догађаји, људи и идеје. Све промене остављале су трага на бањи. Мењали су се изглед бање, намена објеката, корисници бање и начин лечења. Све ове промене, добре или лоше, биле су последица односа људи према бањи.
Оно што не зависи од човека, то су природне промене бање кроз годишња доба.
Пролеће покрене живот бањске шуме, бања замирише на младу траву, јагорчевину и шумске јагоде.
Мирис липе најави долазак лета, гостију, шетача и пријатних летњих предвечерја. Јесен долази са облачним јутрима, шуморењем лишћа и ноћним ветром.
Секира двросече из шуме дозива зиму. Зимску слику бање замагли дах вулкана из бањских извора који топи околни лед и снег.
Живот природе је у сталном мењању и обнављању.
У тим променама, за обичне посматраче, има нешто тајанствено, скоро чаробно;за уметнике инспиративно, за песничку слику, сликарско платно или ритам песме.
За разлику од промена, непрекидно извирање воде у бањи је симбол постојаности и трајања. Вода као „крв земље”14 има бескрајан ток. Ако је веровати Пол Клоделу који је изрекао мисао да је „вода поглед земље, њена справа за гледање времена”, онда су воде Брестовачке бање виделе њену дугу историју, и гледаће је…
У односу на пролазност и крхкост људских живота, која у бањи посебно долази до изражаја, моћ природе и благотворност воде је несумњива, чак поприма магијски карактер. У изворима бање, као у „бунару жеља”, често се виде остављени новчићи, као земаљски дуг природи. Новчић, као симбол вере у оздрављење, или наде за бољу будућност бање. А од будућности Брестовачке бање може да зависи и будућност Бора.
НАПОМЕНЕ:
1 Зајечар је био географска одредница за Брестовачку бању све до открића Борског рудника.
2 Речник симбола, Београд, 1994.
3 Лаза Илић, „Брестовачка бања”, Тимочанин, бр. 1/26, 1890.
4 Душанка Бојанић, Фрагменти из једног збирног и једног општег пописа Видинског санџака из друге половине 15. века, Београд, 1973.
* Акча (тур.), најситнији турски сребрни новац, вредност 4 акче је 1 грам сребра.
5 Новине Србске, бр. 35, 1834.
6 Томислав Пајић, Драган Ничић, Брестовачка бања у доба кнеза Милоша, Бор, 1970.
7 Нажалост, Милановој болести у то доба није било лека. Болест је напредовала. Умро је од туберкулозе 1939. године, у својој двадесетој години, после само 25 дана кнежевања, након Милошевог напуштања власти и Србије.
8 Феликс Каниц, Србија: историјско-етнографске студије : (1859–1868), Београд, 1985.
9 Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд, 1876.
10 Стеван Мачај, Српски архив за целокупно лекарство, књ. 10, 1888.
11 Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору и околини, Бор, 1969, стр. 8.
12 Епидемија колере се јавила у овом крају 1913, а епидемија трбушног тифуса 1915. године.
13 Подаци преузети из Вечерњих новости од 5. јула 2004.
14 Гастон Башлар, Вода и снови.
* Фотографије из 2005. године снимила Славица Зељковић.

Душан Кабић

Бор, Музеј рударства и металургије, од 25.10. до 20.11.2005. године

Ево нас пред 12. изложбом Удружења ликовних уметника „Ване Живадиновић – Бор” у Бору. Примећујемо да постоји ликовна култура и изражена потреба за исказивањем, чиме се ствара препознатљива ликовна традиција у Бору. Тридесет осам стваралаца са својим делима то чини. Самоуки ствараоци, свако на свој начин, овладали су основним ликовним елементима, негујући тиме разноврсне ликовне поетике. Да ли је то довољно? Како остварити више креације у делу, а да она резултира коначним, вишим естетским решењима? То сви од њих очекују. Да ли сви та очекивања оправдавају?
Детаљним сагледавањем овогодишње изложбе, у склопу које се налазило 72 ликовна рада, уочавају се различити приступи у решавању ликовних поетика – класичне, мимезиса, маниризма, али и самосвојних решења. Данас, када је систем информисања доступан готово свима (компјутери, Интернет, разна сазнања путем књига, путовања) допринос ослобађању самоуких ликовних стваралаца од готових ликовних решења је значајан. Сазнаје се да се своје окружење може слободније ликовно третирати. Примера у новијој историји уметности има много, али поменућу само неке: Коњовић, Лубарда, Табаковић, Ћелић… Естетска решења самоуки ликовни ствараоци треба да траже у својим осећањима, размишљању о свету у себи и око себе, поднебљу;дакле, у универзалном. Оваквим се приступом брише осећај веома изражен код самоуких стваралаца.
Скулптори су увек инвентивни. Душан Милић и Мирољуб Нешић откривају форму из масе на свој начин – веома интересантно и са пуно идеја и асоцијација, максимално искрено. Милорад Антић пронађену форму само дотерује и прилагођава унутрашњем нахођењу, док нам Сава Босиоковић представља скице, духовите и пуне симбола.
Драгољуб Радосављевић, Драгица Милановић, Светлана Младеновић, Јовица Јакимовски, Дејан Станковић, Перса Гардашевић и Боро Међед мораће да уложе више субјективног у транспондовању визуелног. Поједини су већ блиски маниризму.
Новица Станковић, Ратко Јанковић, Иван Божиновић, Драган Тошић, Снежана Чукић, Небојша Касапић, Станојко Стошевски, Данијела Пауновић-Косор негују, свако на свој начин, експресију у хроматици, фактури и потезима кичице. Једноставно, интересантни су. Чукићева напредује, још само да пронађе мотив у окружењу и преда се осећају и опсервацији. Занимљив је и Новица Станковић у обнови форме и коришћењу јаке експресивне линије. Стошевски је стандардно добар (по ЈУС-у), пример је препознатљивог поднебља у хроматици.
Акварелисти Југослав Балаш, Момчило Адамовић, Далибор Милошевић и Зорица Марковић осећају технику акварела. Балаш је поново успешан, онај стари… З. Марковић је мајстор потеза, али код ње је присутна извесна стагнација и нема свежине. Ипак, остали обећавају.
Група аутора својим делима скреће пажњу на самосвојна решења. Петар Лазаревић, изворан у својим ликовним елементима, нуди нам искрену причу са Дубашнице. Дарко Босиоковић негује сигуран цртеж у коме доминантну улогу има експресија, постигнута кроз зналачки изведене контрасте. Слађана Ђурђекановић, са својим „Мотивом са Дубашнице”, прави је пример како се ликовно обрађује један обичан мотив. Постигла је снажну, хроматску целину. Субјективна, паралелна природа, која одише хомогеношћу, убедљива је и лепа за око. Снежана Баловић представља пример снажне духовне опсервације кроз ликовни израз, не остављајући гледаоца равнодушним. Ленка Матић задивљује богатством свежих идеја и техничке спретности у чаробном споју маште и ликовне технике. Бојан Јеленковић, својом особеном поетиком, најближи је по идеји стваралаштву Ванета Живадиновића – Бора. Код њега су емоционално и рационално покретачи новог. Елда Драгаш суптилно, лако и меканом формом остварује своју поетику, коју осећа веома добро. Анђелка Ковачевић константно пружа доказе о свом неисцрпном стваралачком богатству, захваљујући новим материјалима. Изузетно је убедљива. Љубиша Миленковић који, једини у Бору, слика на стаклу, увек има сигуран цртеж и богату хроматику, прилагођену свом осећању и мотиву. Љуба Марков и Бајрам Салијевић, изражавајући се фотографијом, убедљиво говоре о свом окружењу, поштујући ликовно-техничке законитости. Једини који, у ликовном смислу, користи мотиве из рудника, и то добро транспонује, јесте Сава Босиоковић. Код њега доминира јака хроматика. Паја Станковић је увек сигуран, тачан, у овом случају и едукативан. Марија Цепењор се очигледно развија у правог ствараоца, али још увек учи. Право освежење ове изложбе је Милан Ристић код кога су мисао, осећај и линија у служби есенцијалног у себи и око себе. Он је младић који ће тек да се искаже.

Горан Миленковић

Док су се егзотични индустријски димови 11. новембра спокојно грлили са маглом над сивим у сумраку градом Бором, у полумеланхоличној градској библиотеци гостовао је ГОРИБОР, Александар Стојковић – Ст., са пријатељима Пеђом и Педом. Неуобичајена количина истине, у неуобичајеној форми, екстатично изобиље ослобођене креативности, еруптивна осећања кроз искричаву загушеност, и крв неба, за пред тишину. Црвено небо ноћно, и шљака која се излива. ГОРИБОР. Александру Стојковићу (1973, Бор) објавила је књигу Свет је мој али има времена (2004) загребачка кућа “Слушај најгласније”, која потписује и радове саме групе (Оно што те не убије, то те осакати и др.) После документарног филма Очи у магли, који говори о Зденку Фрањићу, легенди загребачке и југословенске алтернативне музичке сцене, ГОРИБОР је извео 50-минутни музички перформанс, опору, емотивну и агресивну подршку искреном доживљавању стварности. Мизансцен: етисон, зидови, мали столови, једна тужна и свакодневна појава – стона лампа са абажуром, која значи клик за пред снове и заборав, столице. Цигарете, оловка. Сенке. Преко лица случајно забележен један јарко зелени “power off”, измаглица бима који се хлади, трен или два пред коначно гашење. Простор сведен на изглед собе, тескоба, непокретни параван по којем се крећу непријатељи из стварности, унутрашњи и спољашњи. Ацедија, па пароксизам, жестоко шибање друштвених сабласти, затим немир у слабости, потом, гле, нада. Са Пеђом на гитари, и Педом на машини, у новим радовима (Хоћу кући) и целоноћним објављењима све звучи као незаустављива пунина у приливању смисла, низ напукле зидове те свуда присутне собе у тами: експресивност је стилизованија, Ст. је међу зидовима у својој димензији, полуокренут ка публици, посвећен неком својем ритму, у повременом трансу, и исповедно сам. Треба чути, али и видети: уношењем позоришних, односно сценских елемента, додаје се радовима ГОРИБОРА једна мера интелектуалне озбиљности, у пројекту исијавања себе, из таме и тишине. Овај без много напора досегнут благодарни синкретизам, наткриљен сводом искрених стихова (покаткад, тематски, као огољен ћурчиновски рецидив), био је предмет завршног разговора, који се чувао тога да не поквари утисак онога што се чуло и видело пре тога. Дотакао се још и потраге за смислом стварања, духовне сродности у области литературе, алтернативних облика мишљења, стварања и, зашто не, постојања. Све у свему – противтежа неомамљеној тишини, па чрезвичајно чистосердним малопаланачким душицама, те онима који деценијама спавају пред телевизорима, затим и знаним и незнаним мамутима историје, којих није било а и сада их није брига, ни за шта. Сасвим довољно, не само за разбијање угасите монотоније и просветљење господарства мутног свакодневља у граду и друштву сваковрсне туге и пропадања, већ и за неспутано опредмећење једног духа, бунтовног, врло напаћеног, и још увек сасвим живог. ГОРИБОР је у налету. А небо над Бором и даље каткад гори.

Весна Јовановић

Шта мислите о Дечјој недељи и уопште манифестацијама овог типа ?
Моје најдубље убеђење је да Дечје недеља не треба да постоји. Свака недеља у години мора да буде Дечја недеља. Све што се сведе на манифестацију, све је форма, иако се многи од нас труде да у ту форму удену суштину. Ако смо већ у таквом окружењу, онда повлачим шта сам рекао и кажем добро је што постоји Дечја недеља. Барем се некад, неко, неко ко никада не мисли на децу, сети да та деца постоје. Ако ништа друго, бар се формално сете. А ми који то знамо и који годинама тај живот живимо, знамо шта ћемо са том формом да учинимо, поготову ако је та форма материјална.
Осим што сте познати дечји писац, ви сте и библиотекар. Ко добија више у том послу, ви или деца?
За ово питање везана је једна прича. Пре десет година, кад сам почињао да радим у библиотеци, неколико колегиница поставило је то питање директору. Шта ће још један писац у библиотеци? Деца добијају онолико колико и сва радознала деца и људи. Дођу и виде, аха, ту Градимир ради. Понекад попричамо. Добро је што сам магнет, што их нешто привлачи и постају чланови. Али, руку на срце, далеко више ја добијам од њих. То су свакодневне приче, догодовштине, оно што после заврши у нечему што ја пишем. Зато им кажем, пазите како се понашате и шта причате, можете завршити у мојој књизи.
Добро је кад постоји обострана веза између библиотекара и деце.   Све што се догађало протеклих година допринело је трансформацији деце. Компас је изгубљен и не постоје идеали и узори и оно што је некад постојало. Све то треба испочетка градити и подизати. Ми још нисмо почели то да радимо. Читав тај сплет, стицај околности, чини да су нам се деца и те како изменила. Једино што може помоћи су оазе доброг. Добри људи морају да постоје. Добро се не може и не сме борити против зла. Добро уопште не сме да се бори, јер би тако постало зло. И библиотеке сматрамо оазама доброга, оне чувају вековну мудрост и лепоту. Како децу увести у свет, како их научити, привући и привићи на све то? Сва генерална решења су спора и дуготрајна. Библиотека ту мора да има изузетно значајну улогу. Организовањем радионица, играоница итд. Тако се бар један део деце привуче, навикава и учи. Надам се да смо на правом путу.
Реците нам нешто о новим књигама које су се појавиле ове године и о плановима за наредну годину?
Ова година је била неочекивано плодна за мене. Врло се ретко догађа да четири књиге изађу у једној години. Додуше, две књиге су компилације, а две су нови романи. Хајдук по Хималаји је девети наставак Хајдука кога је издала Народна књига, а Мају у облацима издао је Букленд.
Занимљивије од свега је почетак рада на екранизацији романа Хајдук у Београду. По почетној замисли то треба да буде филм и серија од де сет епизода. Ја сам само супервизор и косценариста. Сценарио раде Вук Ршумовић, драматург и Јадранка Бажут, професор са Учитељског факултета. Надам се да ћемо крајем следеће године или почетком 2007. године гледати филм и серију.
Технолошки напредак нам свакодневно доноси новине у свим областима живота. Електронска књига је једна од њих. Како гледате на овај нови облик књиге?
Савремена технологија је заиста отишла изузетно напред и доноси нове облике као што је такозвана електронска књига. Вечито питање које ће се поставити кад се догоди технолошки напредак је шта са оним што је претходно било. Шта ће бити са књигом сад када се појавила е-књига? Одговор је врло једноставан. Јер, оног момента кад се појавила фотографија, сликарство није изумрло. Појавом електронске књиге, књига и даље остаје. Једина могућност коју треба ваљано искористити је да е-књига буде спона између читаоца и праве, класичне књиге. Сама појава е-књиге захтева едукацију, врло озбиљну едукацију, најпре одраслих, да би они могли деци да пренесу оно што знају и да их усмере на прави пут. Електронска књига је изузетан облик, прави облик, омогућује обострану комуникацију, интерактивност. Она омогућује неколико врста медија у једном медију, омогућује истраживање и играње, и истовремено читање. Е сад, само од тог момента, едукативног момента, зависи шта ће се даље догодити. Да ли ће књига остати раритет, па ће је користити елитирани део друштва или ћемо учинити да то све и даље живи онако како треба да живи. То све зависи од нас и од оних који долазе. Не треба се плашити ничега, али треба правилно дозирати и правилно усмерити.

Зоран Додеровић

Посматрајући живот птица Миро је дошао до закључка да има доста сличности са њима. У кући која се налазила недалеко од града имао је пуно кавеза са најразличитијим врстама: од канаринаца до галеба, па чак и једног орла. Љубав према крлатим створењима прешла му је у опсесију. У тој кући није било никог осим њега и птица и он је почео да живи живот сличан својим љубимцима. Јео је повремено семенке, за које је и раније истицао да су много хранљивије од многих других намирница. Неретко су га многи случајни пролазници могли видети како цвркуће у врту и млатара рукама покушавајући да полети.
Проводио је време у читању, углавном, литературе о птицама. Имао је све што је у градићу могао набавити за свој хоби. Било је то тихо место у које се доселио пре двадесет година и у којем је нашао много занимљивих примерака птичије врсте.
Једног уторка, након поподнева проведеног у башти и обилатог ручка, док је брисао зној са чела, одлучио је да дозове све птице које су облетале и имале гнезда у околини. Имао је то на уму и раније, док је правио пиштаљке којима их је с времена на време дозивао.
Међутим, нису се све птице одазивале на звиждук. Најчешће би долетале чавке, скакутале по башти и чупале биљчице што су тек изникле. Једном су му чак улетеле у кухињу и поразбијале сво посуђе. Те птице је сматрао најдосаднијим и није их волео. Па ипак, долазили су и врапци, ласте, шеве, роде и још неке мале врсте. Слетале би на дрвеће око куће и посматрале. Пожудно су кљуцале семенке које им је гостољубиви домаћин бацао.
Миро се у таквим тренуцима осећао као господар. Уживао је као никад до тада. Био је у стању да препозна сваку птицу и да је зове по имену.
Како је време пролазило успевао је да привуче све више и више птица, које су се налазиле у околини. Већ их је било толико много да ни кап кише није могла да падне на земљу. Оне су живеле у срећној хармонији, јеле семенке и весело чаврљале, све док се једног дана нису сјатиле у толиком броју да нису имале слободног простора да стану ни на једну ножицу, а камо ли да замахну крилом.
Било је очигледно да ће доћи до трагедије због загушујућег мноштва. И, заиста, дошло је до крвопролића међу птицама. Газиле су једна другу, кљуцале се и ударале се крилима. Перје је летело на све стране, а ваздух су парали ужасни крици.
Миро није знао како да их уразуми. Посматрао је жалосни призор и размишљао о томе до чега је довела његова замисао о птичијој заједници. Било му је жао птица које су изгубиле главу у овом рату. Било му је тешко, јер је себе окривљавао за овај несрећни исход догађаја.
Но, срећа му није сасвим окренула леђа. Време се променило. Почео је да дува јак ветар и повремено да пада ледена киша. Једна за другом, птице су одлетеле и Мироу је живот постао сношљивији. Ипак, није у себи осећао потпуни мир. Није могао да опрости себи што је дошло до немилог догађаја. Много је размишљао. Није имао лоше намере. Хтео је само да их придобије. Волео их је. Дао би им све. Мислио је да ће, ако долети што више птица, оне у кавезима имати веће и боље друштво, али се преварио. Птице у кавезима су мрзеле оне на слободи и обрнуто. Нису хтеле да се друже, презирале су једне друге, а рекао би да су оне које су биле унутра мрзеле оне напољу, јер су их ове посматрале онако немоћне и изложене, као да су експонати неког зоолошког врта.
Та, ко ће разумети птичији свет? – мрмљао је Миро настављајући да грицка семенке.
А онда је, шетајући се једном приликом у граду, приметио препарираног фазана. То је одлучило о свршетку његовог дружења са птицама. У поодмаклим годинама, немоћан да храни своје љубимце, да чисти кавезе и одржава их, решио је да своју целокупну колекцију препарира. Није осећао ни трунку жалости према некадашњим љубимцима. Брисао је прашину са њиховог перја и мазао их лаком ради сјаја. Јео је семенке и у свакој слободној прилици млатарао рукама као крилима. Људи су заобилазили његову кућу. Ни птице га више нису посећивале. Остао је сам, прогнан од птица и људи, са, можда, најбољом колекцијом препарираних птица и надом да ће се једног дана отиснути у небеско пространство.
Можда је ова прича трагична и тужна. Не кривите Мироа због тога. Родитељи су му још као детету рекли да се излегао из јајета. Вероватно отуда и његова приврженост птицама.
Пре него што је умро, у свој је тестамент записао ово: Сахраните ме на дрвету, у породичном гнезду, заједно са препарираним птицама и нешто семенки.
Последња жеља му је испуњена, а на сахрани није било ни једне птице, нити иког другог, сем црквењака и гробара.
(Трећа награда наКонкурсу за кратку причу)