Драгољуб Ђуровић – Ћуша
У то време, тзв. Француска колонија је представљала најелитнији део старог Бора. Овај део Бора простирао се од поменуте „штале“, па до железничке „рампе“ где је пруга узаног колосека пресецала главну борску улицу, Нишку улицу. Овај део Бора је плански грађен, и изукрштан попречним улицама. И кроз овај део Бора пролазила је главна борска улица, али сада од завршетка „кривељског пута“, па до изласка из Бора, под именом Нишка улица (колико ме сећање служи). Ова улица пролази јужним делом Француске колоније. Са леве стране ове улице, почев од рудничке лампарије, налазе се рудничка постројења и разни објекти, и купатило за надзорно особље, све до једне благе кривине. Од ове кривине, такође са леве стране Нишке улице, налазе се три већа стамбена објекта. У првој кући живела је породица Уроша Белшана, пореклом Чеха. (У то време у Бору је живело више чешких породица.) Био је то руководилац електро одржавања рудничких постројења и електро радионице. Следећа зграда је била идентична згради у којој је становала породица Белшан. У овој згради становала је једна француска породица (мислим да се презивала Селис). У трећој згради у овом низу је нешто већи стамбени објекат са гаражом. (Мислим да је у њој становао инжењер Перус, управник Електромашинске радионице ФДБР-а – Француског друштва Борских рудника – сада Фабрика опреме и делова). Био је то један од угледнијих Француза који су тада живели у Бору. Ова три објекта и данас постоје, са својим помоћним зградама, али су доста руинирани. Идући даље, овом улицом, са леве стране, одваја се једна улица, такође лево која иде према „површинском копу“ и осталим објектима ФДБР-а (прелазећи преко једног надвожњака). Пре овог надвожњака, са десне стране пута, је тада позната „Симина кафана“ (и данас постоји, али у веома јадном стању). Изнад „Симине кафане“, преласком надвожњака, у кругу рудника, постоји више зграда за становање, званих „каменити квартири“ (овако су звани јер су изграђени од камена). Ако се вратимо „Симиној кафани“, видимо још две приземне куће за становање са помоћ- ним просторијама. У овим кућама станују породице Марић, Илић, једна словеначка и једна немачка породица. Након ових кућа, почињу индустријски објекти ФДБР-а (електромашинске радионице, сада ФОД). Вратимо се поново на главну улицу. Такође са леве стране ове улице је стандардно фудбалско игралиште (неограђено) и тениско игралиште, ограђено високом мрежастом оградом. После ових игралишта, поново лево, иде једна коса уличица (постоји и данас) и води према „Симиној кафани“. Од ових игралишта и косе уличице, идући левом страном, према железничкој „рампи“, налазе се објекти рудника. После „влашке буне“, овај део ФДБР-а, почев од стамбених објеката, код „Симине кафане“, па све до флотације, био је ограђен. Ограда је била од цигала, висине око 2 метра. На врху ограде, узидано је било стакло од поломљених флаша, а изнад овога на висини од једног метра, била је густо постављена бодљикава жица. Ова зидана ограда (подсећала је на чувени затвор „Алкатраз“), имала је на одређеним местима отворе са гвозденим капијама. Поред сваке капије, постојале су зидане стражарнице… Поново се вратимо на главну улицу. Од тениског игралишта, поменута је коса уличица, која је ишла према „Симиној кафани“. Такође је, из главне улице излазила још једна улица која је ишла према капији електромашинских радионица, и сада постоји (капија ФОД-а). Од ове улице, идући левом страном главне улице, па све до железничке „рампе“, поред описане зидане ограде, налазила се једна кућица, квадратног облика. У овој кућици су се ноћу налазили неки стражари. Ови стражари су били под командом неког полицијског чиновника Тимића. Од овог објекта, па све до железничке „рампе“ није било ниједног објекта са леве стране главне улице. Са десне стране, ове главне борске улице, почев од већ поменуте рудничке „лампарије“, налази се велико рударско купатило, са „белом и црном гардеробом“ рудара. Ово купатило је изграђено половином 30. година прошлог века. Купатило су могли да користе и остали становници Бора, али само у периоду ван смена рудара. Изнад овог купатила налазила се једна приземна кућа (некада магацин), у којој станују две рударске породице (једна од ових породица, мислим да се презивала Арсић). Преко пута ове куће, према југу, налазила су се три велика индустријска базена. У овим базенима, расхлађивала се вода која је хладила рудничке компресоре. У топлим базенима, деца су се купала и учила да пливају (без обзира што су били дубоки 3 метра, неки су се давили, а неки и удавили). Идући даље од ових базена, прелазећи једну попречну улицу, наилазимо на стамбене приземне куће, са верандама и помоћним просторијама. Ових кућа има више у низу. У њима станују рударске породице (Николић, Божин, Усеиновић). У наредној нешто већој кући са верандом, станује Риста Шаиновић са породицом (био је службеник у дирекцији ФДБР-а). На самом углу овог блока зграда је једна већа спратна зграда са помоћним просторијама и великим двориштем. Једно време у овој згради станује породица Француза Селиса (у Бору су радила двојица браће Селис). Касније, одласком Француза из Бора, у овој кући станује породица Радета Ђорђевића – „Рамоне“. У овој породици је било двоје деце, Коста и Славица. „Рамона“ је радио у борској јами, као рударски пословођа. Код ове куће је раскршће три улице. Једна стрма улица, долази са западне стране и уклапа се у раскрсницу из које настављају доња главна улица – Нишка и горња улица – Београдска. Са десне стране Нишке улице налази се киоск – трафика, затим празан простор, са багремовима и травњаком. Идући даље, овом улицом, наилазимо на једну повећу приземну кућу, са верандом, помоћним просторијама и великим двориштем. У овој кући станује управник флотације инжењер Хохњец (Словенац) са породицом. Пре њега, у овој кући је становала једна француска породица. Код ове куће, Нишка улица благо скреће у десно, правећи кривину. Даље, од ове кривине, са десне стране улице, наставља се, до Дирекције рудника, геометријски урађено насеље Француске колоније. То су приземне куће са верандама и помоћним просторијама са великим двориштима. У овим кућама станују француске породице и једна руска. То је породица Рига Де Кандије, у њој живе и деца Едуард, Теодор, Јулије, Олга и Ина (неки чланови ове породице и данас живе у Бору). До ове последње зграде у овом геометријском низу је једна попречна приземна зграда у којој живи послуга Француза Перуса, инжењера. Све ове куће раздвојене су попречним улицама које долазе са горње улице (Београдске). Свака од ових кућа била је одвојена оградом и поседовала је башту. Такође поседују помоћне просторије (шупе). Код последње попречне куће, у овом низу, а преко пута попречне улице, налази се Дирекција ФДБР-а (и данас постоји). Веома лепа, делимично камена зграда, са приземљем и спратом, као и подрумом, у којем је била архива ФДБР-а. Дирекција је била ограђена високом оградом према главној улици (Нишкој). То двориште Дирекције било је травнато и са доста дрвећа. Преко пута овог дворишта и главне улице је већ поменуто фудбалско и тениско игралиште. Идући даље, према железничкој „рампи“ наилазимо поново на више зграда у низу (мислим да их је било осам) у којима такође станују француске породице и понека српска и руска (Шаиновићи, Бркићи, Бркани, Тубељцов). Код последње куће у овом низу, пролази попречна Болничка улица која се спаја са главном борском улицом коју описујем. Такође, преко пута ове последње куће у низу је „француски магацин“ (продвница само за француске породице). У овом магацину продавала се различита прехрамбена роба. Преко пута „француског магацина“ је пруга узаног колосека која је раздвајала Француску колонију од Старе колоније и „вароши“. Поново се враћамо на раскрсницу, до куће у којој је касније живела породица Радета Ђорђевића – „Рамое“. Од ове куће, паралелно са главном Нишком улицом, иде Београдска улица. Ова улица је у то време најлепша у Бору. Од почетка ове улице, па до њеног завршетка (утапа се у попречну Болничку улицу), са леве и десне стране засађени су дивљи кестенови. (Тврди се да је дивљи кестен, поред багрема, најотпорнији на борски сумпорни дим.). Данас се ова улица зове Улица кестенова. Крећући овом улицом на самом почетку са леве стране, наилазимо на киоск (поменут нешто раније) у којем се продавала дневна штампа и дуван. Идући даље, пролазећи један парк, налазила се једна лепа једноспратна кућа са великим двориштем и помоћним зградама. Пре ове зграде, налазила се чесма са точком за извлачење воде. У овој улици било је више оваквих чесама. У већ описаној једноспратној кући живи једна француска породица. После ове зграде је низ од четири приземне куће са помоћним зградама и великим двориштима. У свакој од ових кућа станују по четири породице. Између ових кућа су попречне улице које се спајају са главном улицом. У почетку Београдске улице у описаној једноспратној кући, после ослобођења, било је смештено дечје обданиште, а касније ветеринарска станица. Ова кућа је касније, проширењем рудника, срушена. У низу од четири приземне куће, које иду до Дирекције ФДБР-а, у то време станују породице Крстовић, Алексе Македонца, Јанићијевићи, Нешићи, Марковићи и др. У овим породицама живе деца, Крстовићи Јованка и Љубинка, Алексина деца Љиља и син (не сећам се имена), Јанићијевићи (дечак, девојчица и још један дечак Јован), Нешићи, Божана и Мишко, други Нешићи, Биба и њена сестра, Марковићи, Јелена и Велимир и друга деца. Идући даље Београдском улицом, такође са леве стране, наилазимо на већ поменуту велику зграду, Дирекцију ФДБР-а. Улаз у зграду је урађен са великом капијом од кованог гвожђа. Око Дирекције је велико двориште. У јед ном делу овог дворишта налази се, у зиданој згради, рудничка телефонска централа (ради непрекидно и у време празника). Постоји у овом дворишту Дирекције још једна дугачка приземна зграда (после ослобођења, овде се налазила служба за запошљавање). Са обе стране Дирекције (северне и јужне) су попречне улице које су спајале Београдску и Нишку (главну улицу). После зграде Дирекције, такође са леве стране Београдске улице, поново је низ стамбених приземних зграда, са двориштима и помоћним зградама. Ових приземних кућа у низу је четири (или пет). И у овим кућама станују по четири породице (Ђуровићи, Николићи, Алексићи, француска породица Гизган, Станковићи и др.). Последња кућа у овом низу се налази на раскрсници Београдске и Болничке улице. Преко пута је приземна кућа у којој живе две породице, једна српска (Бркан) и једна руска. Поред ове куће пролази пруга узаног колосека. Поново смо на почетку Београдске улице (сада Улица кестенова). Идући од раскрснице, прва кућа са десне стране је приземна кућа са две веранде, помоћном зградом и великим двориштем. У овој кући станују две француске породице. У једној од ових породица живи девојка по имену Лисијен. Нешто даље у овој улици живи италијанска породица у којој живи момак по имену Бруно. Ово двоје младих се воле, како то и приличи младима. Међутим, родитељи и једне и друге породице не одобравају ову везу. Последица оваквог односа породица доводи до трагедије, сличне оној из италијанског града Вероне, која описује двоје младих и заљубљених, Ромеа и Јулију. И ова борска веза двоје младих и заљубљених се несрећно завршава. Бруно и Лисијен, под утиском тврдокорних одлука родитеља, одлучују да се убију. То чине у јесен 1938. године. Бор је осудио овакве одлуке родитеља. Лисијен и Бруно су сахрањени на старом борском гробљу. После овог случаја, ова француска, а и италијанска породица, напуштају Бор. Ово је само један од догађаја из прошлости старог Бора… Настављамо даље десном страном Београдске улице. Наилазимо на већу приземну кућу у којој живи поп Андреја Ђорђевић са породицом. И ова кућа има велико двориште, са помоћним зградама. Поп Андреја напушта Бор негде крајем 1939. године и одлази са породицом у Сокобању. Већ тада у Бор долази нови поп Милорад Стојановић, са породицом, родом из Андријевице у Црној Гори. Завршио је Богословски факултет у Призрену. Ванредно је студирао филозофију. Он са породицом станује у згради до нове цркве, која је изграђена за попове и њихове породице (о чему ћу писати нешто каније). Настављамо даље десном страном Београдске улице. Поново наилазимо на приземну зграду у којој станује једна француска породица и једна руска, грађевинског инђењера Ткаченко. У овом низу су још четири приземне куће са великим двориштима и помоћним зградама. У свакој од ових кућа станују по две породице, француске и италијанске (из једне од ових италијанских породица је и раније поменути Бруно). И овај низ кућа пресецају попречне улице које силазе до доње улице. Свака од ових кућа има по два дворишта, једно са уличне, а друго са задње стране, у којима се налазе помоћне зграде. У кућама француске колоније, нарочито где живе француске породице, уведена је водоводна и канализациона инсталација и тоалет. Остали се снабдевају водом из јавних чесама које су са точком и ланчаником. Ове чесме са ланчаником, налазе се на више места дуж Београдске улице. Преко пута попречне улице налази се, насупрот Дирекције, једна подужа приземна зграда. У једном делу ове зграде налази се дирекцијска копирница и фотолабораторија. У другом делу ове зграде налазе се службе „братинске благајне“, преко којих се обавља запошљавање у руднику. На челу „братинске благајне“ је Мундрић. У „копирници“ и фото лабораторији радио је, у то време, познати грађанин Бора, Богољуб Бошковић, начелник Соколског друштва у Бору (освајач 6. места на Свесоколском слету у Прагу 1936. године). Поменути руководилац „братинске благајне“, Мундрић, био је родом из села Слатине, говорио је француски језик и био виши официр српске војске… Одмах испод ове зграде, налазила се троспратна кула. У овој кули били су смештени трафо станица и радионица за одржавање рудничких телефона. Идући даље Београдском улицом, са десне стране, поново низ од четири куће, такође приземне. У свакој од ових кућа станују по две породице. Свака породица има своје двориште са помоћним зградама. У првој кући, у овом низу, је породица руског емигранта Шурина. У овој породици је двоје деце – Ваља и Аца. По ослобођењу, селе се у Београд. До ове породице је једна француска породица. У следећој кући је поново породица Француза, пословође у централној радионици рудника. Овај Француз, звао се Шамар. До њега је породица Јове Каприцовића, пословође столарске радионице рудника. У овој породици су деца Војин и Богољуб. У следећој кући у овом низу живе породице Беговић и Туртић. (Туртић Цветко је био познат по називу „апсанџија“. Био је чувар борског затвора.) Надаље је „борски затвор“ и жандармеријска станица (командир ових жандара био је наредник Никола, а жандари Јаћим, Марић, Никола Станковић и др. Никола Станковић је погинуо 1941. године, приликом уласка Немаца у Бор. У последњој кући у овом низу станују породице Јововић и Риго. Ту се завршава Београдска улица, коју пресеца Болничка улица. Изнад Београдске улице, је следећа улица, која почиње и завршава се у Француској колонији. Ова улица (касније названа Шистекова улица), почиње од „штале“ и индустријских базена за хлађење компресорске воде. Са леве стране су поменути базени, од којих иде попречна улица која се спаја у доњу најдужу улицу Бора. Надаље од базена, идући левом страном, наилазимо на две приземне куће, у којима живе две породице рударских пословођа. У једној је неки Горча, а у другој Миле, звани „Шљивовица“, иначе пасторак Горчинов. Од ових кућа, нешто ниже је већ поменута кућа са верандом, помоћним зградама и великим двориштем, у којој живи породица Ристе Шаиновића, чиновника у Дирекцији ФДБР-а.
И ове куће раздваја једна попречна уличица која пролази од раскрснице, где се укрштају Шистекова улица (коју описујем) и једна попречна, дужа улица, која пресеца Београдску улицу и утапа се у доњу, најдужу улицу. Идући даље овом Шистековом („шталском“) улицом, такође левом страном, налазе се две приземне куће у којој станују две француске породице. Касније, у једној од ових кућа, станује др Шматков, руски емигрант са породицом. Ове куће имају велика дворишта са помоћним зградама. После ових кућа, поново једна попречна улица која се утапа у Београдску улицу. Поново наилазимо на две приземне куће са верандама, помоћним зградама и великим двориштима. У једној од ових кућа станује Никола Марковић, главни рударски пословођа у рудничкој јами. У овој породици је више деце: Ристо, Сава, Милица, Јоша и Душко. Сава Марковић станује са својом породицом у суседној згради. То је високи чиновник у Дирекцији ФДБР-а. Сви они високи чиновници у Дирекцији ФДБР-а, који нису Французи, морали су да говоре франуски језик. У овој породици живела је Савина ћерка Маргита. Поново попречна улица и следећи низ од две зграде, приземне куће са помоћним зградама и великим двориштима. У овим кућама станују по две породице. У првој су две француске породице, а у другој породице Фојан и Хеина. После ових кућа, наилазимо на једну већу стрму улицу која почиње од горње, највише улице (једно време Улица ЈНА), пресеца Београдску улицу и доњу улицу и иде према површинском копу. Наставимо даље Шистековом улицом. Ту, такође, наилазимо на четири приземне куће у којима станују поред француских породица и неколико српских породица. Марковићи, Телесковићи, Калесковићи, Јовановићи, Гурани, Томићи, Живићи, Стојишићи, Стеленовићи, Васиљевићи и др. Овај низ кућа протеже се до једне попречне улице која пролази поред борског затвора и утапа се и Београдску улицу. Идући даље левом страном Шистекове улице, одмах изнад затвора је велика зграда са неколико веранди, у којој се у једном делу налази полицијска испостава и породице полицијског повереника и полицијског писара у другом делу ове зграде. Идући даље је више приземних кућа у којима станују породице разних националности, Срби, Чеси, Не- мци, Аустријанци, Италијани, Руси. Ту станује високи чиновник Дирекције ФДБР-а Новаковић, затим су у у тим кућама Пешићи, Мунћани, Гурани, Балдовини, Јанићијевићи, Беловани, Драгашани, Валовићи, Тот, Пот, Шулц, Горелов и др. Након ових кућа је једна радијална улица која опкољава ове четири куће и утапа се у Болничку улицу, на месту где се са супротне стране улива Београдска улица. Ту је и завршетак Шистекове улице (на делу где се она утапа у Болничку улицу). У делу радијалног пута је једна позната чесма, а даље од ње је пешачки зидани мост испод којег пролази железничка пруга узаног колосека. Ту се и завршава овај део „француске колоније“. Поново се враћамо на почетак ове Шистекове улице. Сада посматрамо објекте са десне стране. Полазећи поново од „штале“, одмах са десне стране, налази се једна веома лепа спратна зграда са каменим темељима. Ова зграда има четири веранде, са великим двориштима са предње стране и мањим са задње стране. Такође је имала поред главних улаза са предње стране, где су веранде, и помоћне – споредне улазе са задње стране. Ово је прва зграда која није имала помоћне зграде јер су у сваком улазу била изграђена по два подрума. У сваком стану ове зграде била је уведена вода. Имали су изграђене „тоалете“ и купатила. Ова зграда је била завршена пред сам почетак Другог светског рата, и није била усељена. Први станари ове зграде били су немачки војници. У њу се уселио штаб окупаторске војске. Следећа кућа је једна велика, приземна кућа, потпуно усамљена. Поред ове куће пролазе попречне косе улице, тако да се она налази у некој врсти „тријангла“. У овој кући станује једна француска породица. (После одласка ове породице, једно време станује породица Бркан, а након њих породице браће Белшан, Карла и Петра.) Поред ове куће је једна омања попречна зграда у којој станује послуга француске породице. Идући даље, од ове куће, такође десном страном, поново је низ приземних кућа у којима станују француске, српске, италијанске, чешке, руске породице (Флори, Бошковићи, Раичковићи, Балдовини, Мах, Николићи, Стојаковићи). Овај низ приземних кућа са верандама, помоћним зградама и великим двориштима, састојао се од осам кућа. У свакој кући становале су по две породице. Поред сваке друге куће силазиле су попречне улице које су пресецале Београдску улицу и утапале се у доњу најдужу борску улицу. Последња у овом низу кућа, сучељава се са једном стрмом улицом (која је већ помињана), која је после Болничке – најдужа попречна, стрма улица. Ову улицу спајају са горњом улицом (касније Улица ЈНА) степенице. Пролази поред „Француске касине“ (данас Технички факултет), пресеца Шистекову и Београдску улицу, иде поред Дирекције ФДБР- а, затим пресеца доњу улицу и иде према површинском копу… Настављајући даље, десном страном Шистекове улице (од поменуте попречне, стрме улице), наилазимо на нови низ од осам кућа, приземних са верандама, помоћним зградама и великим двориштима. У овим кућама станују по две породице, различитих националности, али највише француских породица. Пре преласка најдуже, стрме Болничке улице, постоји доста различитих приземних кућа у којима станују претежно српске породице, али има и других националности. У тим кућама живе породице Михајловић, Раденковић, Кагадејев, Петковић, Јакшић, Радосављевић, Виденовић, Лехпамер, Манојловић, Воза, Ђорђевић, Станковић, Петров, Штрак и др. Преласком Болничке улице наилази се на неколико приземних кућа. Ту је и позната чесма. Ова чесма је била под једним брдашцем. До чесме се силазило преко неколико степеника (била је озидана). То је била веома питка вода која је непрекидно текла у великим млазевима из узидане цеви. Након ове чесме (сада се на том месту налазе гараже), долази се до већ поменутог зиданог моста (то је био узани мост, са оградом и служио је само за пешаке). Вратимо се поново негде на почетак Шистекове улице. Одмах до тријангла, где се налазила усамљена кућа, ишла је још једна мања улица, паралелно са Шистековом улицом. Ова уличица је интересантна, јер се у њој налазила француска школа и неколико једноспратних кућа. На почетку ове улице, у једној великој кући, живела је руска емигрантска породица познатог др Маљника. У овим кућама су становали искључиво Французи. То су били стручњаци на високим функцијама у Дирекцији ФДБР-а. У једној од ових кућа становао је (повремено) директор ФДБР-а Емил Пијала. Такође једна од ових кућа, служила је као „гостинска кућа“ за француске власнике Борског рудника и представнике банке „Мирабо“, који су повремено долазили у Бор. Такође у овој улици је и „Француска касина“ и католичка црква. У овом делу ове улице, са леве стране, станује више француских породица. Са друге стране, у нешто мањим кућама, станује више породица, рудничких мајстора, различите националности (једно време је ту била „мала пошта“). Изнад ових кућа је једна велика кућа у којој живи један француски стручњак са породицом. Та кућа је на једном пропланку (и сада постоји) са огромним двориштем и помоћним зградама за послугу. Ова кућа више припада горњој улици (касније Улица ЈНА). Када је поменута католичка црква, треба поменути и приземну кућу за католичког свештеника у једном делу и часне сестре у другом делу ове куће, у којој су живели и породица Мите Нелића, моделара. Нешто ниже, налази се такође неколико приземних кућа у којима станују породице Косте Живановића, затим Мите Вучковића, борских мајстора. Поред њих живи једна аустријска породица Меркле, позната по јединој тада „бабици“ у Бору. Такође, ту живи и породица борског мајстора Алфонса Харабуса. Преласком Болничке улице, у једном такође „тријанглу“, налази се неколико кућа у којима станују борски мајстори, различитих професија и националности. У овом делу Бора, налази се једна издвојена приземна кућа. У овој кући у првом делу је смештена прва зубарска ординација у Бору и стан зубара у другом делу. У то време у Бору је, у овој зубарској ординацији, радио дентиста Леополд Бренчић, квалификовани и професионални зубар. Иза ове ординације је велики јарак, преко којег преко озиданог моста (неограђеног), пролази железничка пруга узаног колосека (већ помињана). Сада, идемо на почетак једне улице која се налази на највишем делу Француске колоније. Ова улица је, у ствари, наставак улице која почиње од школе (данас ОШ „Вук Караџић“), про- лази поред поменутог „сењака“ и силази стрмом „сењачком“ улицом која иде према „штали“. На тридесетак метара ниже од „сењака“, одваја се десно, та горња улица (касније названа Улица ЈНА). Са леве стране, на почетку ове горње улице је пољана, испод које је млин и помоћне просторије већ поменутог Симе Јовановића. Даље, идући овом улицом, такође са леве стране, је празан простор засађен багремовим дрвећем (касније су на том простору подигнуте две приземне зграде за самце, назване „монтерске зграде“). Овај „багремар“ (тако назван) је изнад зграда „штале“ и новоизграђене и неусељене зграде, а завршава се код једне стрме улице (поменута раније). Ова стрма улица се рачва код „новоизграђене зграде“ и једним левим краком пролази поред рудничких базена, пресецајући „шталску“, односно Шистекову улицу и утапа се у доњу улицу.
Други крак ове стрме улице пролази поред усамљене куће у тријанглу, пресеца Шистекову улицу и силази пресецајући Београдску улицу, утапајући се такође у доњу улицу. Идући даље овом горњом улицом, после стрме улице, такође левом страном, наилазимо на две веома лепе куће са спратом и поткровљем. У саставу ових кућа су велике гараже. И ове куће се налазе у једном тријанглу. У једној кући од поменутих, живи једна породица Француза, а у другој кући живи руска емигрантска породица Демидов. У то време, причало се да је ова породица, у блиској родбинској вези са руском краљевском породицом Романов. Поред тога, ова породица остаје запамћена и по једном афричком дечаку кога су чували. Звали су га „Пупук“ (приликом повлачења окупаторске немачке војске из Бора 1944. године, октобра месеца, Немци су га одвели са собом). Идући даље, левом страном ове улице, прелазећи стрму улицу, наилазимо на једну спратну кућу са помоћним зградама (та кућа је одмах изнад француске школе). У овој кући живе француски учитељи и наставници са својим породицама. Следи даље празан простор, па више кућа које су описане у претходној Шистековој улици, све до Болничке улице. Поново смо на почетку ове улице (касније Улица ЈНА). Прве куће, са десне стране, су две велике једноспратне зграде са поткровљима. Изграђене су са каменим темељима и украсним фасадама, са по две зидане веранде. У приземљу ових зграда су велике гараже. Ове куће имају велика ограђена дворишта. Унутар ових дворишта су приземне куће за послугу. У првој кући станује француска породица Де Кор (домаћин ове породице је угледни француски стручњак). У другој кући станују такође француске породице, стручњака рударске и електро-машинске струке. Даље је поново једна већа приземна кућа са великим двориштем. Ова кућа има два улаза и две веранде. У овој кући станују стручњаци рудника Француз и Србин (инжењер Ђура Лешић – касније професор на рударском факултету у Београду). И ова кућа има помоћну зграду за послугу (ову послугу заједљиво су називали „тањираши“). Настављајући даље овом улицом, посматрано са десне стране, наилазимо на једну већу кућу, издигнуту изнад сутерена. Ова кућа је власништво Симе Јовановића. У овој кући живе са мајком, Милена и Олга, унуке Симе Јовановића. Цела кућа је била у зеленилу, са бршљеном који је опасавао. Звала се “Вила Равијојла“. Мало даље је приземна кућа у којој станују мајстори Борског рудника. Настављајући даље овом улицом, малим успоном, наилазимо на две веће куће, у којима живе француске породице. У трећој, доста великој кући са верандом и стаклеником, великим двориштем и заградом за послугу, живи француски стручњак, технички директор Борског рудника инжењер Форман (за ову личност се тада причало да је негде 1936. године, пролазећи аутомобилом, којих је тада било веома мало у Бору, кроз село Рготину, прегазио неко дете које је смртно страдало. Да не би имао проблема са судом, он је родитељима страдалог детета купио кућу и на томе се све завршило.). Идући даље овом улицом, следећа зграда је помоћна зграда „Француске касине“. У овој кући се спремала храна за повремене, угледне госте који би долазили из Француске (нарочито из чувене банке „Мирабо“) или Београда. Следећа зграда, после мало празног простора, је већа једноспратна кућа са каменим темељем и лепом фасадом, зиданим верандама и великом гаражом. И ту је једна помоћна приземна кућа за послугу. Имала је велико, ограђено двориште. Мислим да је, до Другог светског рата, ту била смештена нека институција ФДБР-а. За време рата њу је користио немачки Гестапо, а након ослобођења, ту је била смештена ОЗНА, односно УДБА. Десно од ове зграде је једна кратка улица која води према новој православној цркви. Ова црква (постоји и сада), са звоником и огромном портом, ограђена је дрвеном оградом (летвицама). Подигнута је негде 1936/1937. године. У црквеној порти налазило се неколико гробова са споменицима. Ту су сахрањени неки руски емигранти. Тај део називали су „руско гробље“. Између ограде претходно поменуте зграде и ограде црквене порте, према северу, постојао је велики улаз, за већи део борске канализације која се, пролазећи испод Бора, завршавала испод „Маринине кафане“, код „јаловишта“ флотације (о овој кафани више приликом описа „вароши“). Ипод црквене порте је једна већа приземна кућа, изграђена за попове који су службовали у цркви. На крају ове горње улице (данас Улица ЈНА), која се завршавала у Болничкој улици, наилазимо на већу приземну кућу у којој, поред претходно већ поменутих породица, живе и породице Јеленковић и Горелов (руски емигрант). Домаћини ове две породице су радили као финансијски стручњаци у ФДБР-у. Француској колонији припада и неколико кућа које се налазе са леве и десне стране Болничке улице. Са леве стране су четири приземне куће и једна једноспратница. Овде живе породице Стојановић, Илић, Младеновић, Николић и др. У породици Николић живи четворо деце: Коста, Милован, Жућа и Лале (касније стичу високо образовање и постају познати стручњаци у РТБ-у Бор). Испод ових кућа је једна кратка улица која полази од моста (надвожњака) и иде до болнице. У овој улици, поред неколико поменутих кућа, као и зубне амбуланте и стана за зубара, ту је и једна приватна кућа једног дела бројне породице Италијана Балдовинија. Даље је једна лепа кућа (приземна), у којој живе породице Нелић, Шиманов (руски емигрант), Лехпамер. Са десне стране, од горње улице према болници је такође више кућа у којима живе борски лекари, хирург др Педанов, руски емигрант, интерниста др Ивковић са породицом, Др Миловановић, специјалиста за грудне болести (убили су га Немци међу првима, 1941. године). Поред ових лекара у борској болници, стално ради руски емигрант др Маљник (поменут раније), специјалиста за плућне болести (скинут са воза Бор–Параћин и убијен 1942. године, вероватно у знак одмазде). У то време, у Бору повремено ради, долазећи из Зајечара и др Спалајковић, специјалиста за ухо, грло и нос. Једно вре- ме, 1935. и 1936. године, у борској болници ради и др Благоје Нешковић (након ослобођења, био је секретар Централног комитета КП Србије). Такође, у овом делу Француске колоније живе и болнички апотекари са породицама. Изнад болнице, налазила се једна приватна кућа у којој су живели Панићи, а мало даље су индустријски базени у којима су се деца преко лета купала, а и одрасли. Нешто даље од ових базена, у подножју брда, налазила се „хајдучка чесма“ (постоји и данас). Последња кућа, која се налазила у овом делу Бора, а није припадала, као ни кућа Панића, Француској колонији, је већа кућа, на брду, и припадала је породици Симоновић (Власи староседеоци). Потомак ове породице и данас живи у Бору, то је познати Веља Симоновић, електричар, који „намешта“ разна ишчашења и уганућа). Од „хајдучке чесме“ иде према „вароши“ велики поток, пролазећи испод болничког дворишта и зубне амбуланте, дела Старе колоније, и раздвајајући „варош“ и Стару колонију од Нове колоније. Изнад овог потока су два моста и један мостић. Један мост је железнички, преко којег иде железничка пруга узаног колосека, а преко другог моста одвија се колски саобраћај. Мостић је у најдубљем делу потока, који пресеца Скопљанску улицу и служи само пешацима. Мостови, како железнички, тако и колски, налазе се у „кривини“ ових саобраћајница. Тако би изгледала Француска колонија до почетка Другог светског рата. Вероватно је да сам неке објекте пропустио да наведем, а сигурно и породице, али толико досежу моја сећања. Можда ће бити прилике да то исправим, у неком даљем размишљању, али о томе ће одлучити природа живљења и виталности моје особености. (у следећем броју Бележнице – Стара колонија)
Призвук речи завичај најчешће је пригушен визијом онога који га је напустио или несрећом изгубио, тако сеновит термин завичај остаје озвучен носталгијом или “претенциозном сетом” које се човек не може лако ослободити. Без обзира на тешкоће приликом ослобађања човек подлеже преображеним варијантама носталгије и сете када завичајни дух постаје пројективан или идентификаторски у зависности од теме која се разматра и ситуације у којој се налази. У овом кратком опису развоја осећања завичајности уклапа се и прича о Бору и прича о фонду Завичајног одељења. Укратко, завичајни дух Бора, с обзиром да његова историја као рудника, касније и града, траје свега стотинак година, на почетку јесте био пројективан, односно авантуристички настројен, аветињски привремен, лебдећи и жељан злата и као такав привлачио је и увећавао број становника који су из године у годину све више долазили у потрази за оним што их је подстицало и чему су се надали, а то је “света глад за златом”. После извесног времена Бор је добио идентификаторски карактер када је схватио да иза јамског хоризонта нема пута који би водио излазу из јаме. Прокопавши своју душу како би заборавили да завичај постоји, населили су се у њеном кутку који се зове “беззавичајност”, одмах поред ексцентричности и ту отпочели нови живот духом модерног града. Индустријализација културе, закони о библиотекарству и вероватно локална обескорењеност, која се све мање осећала, у том тренутку су отпочели причу о Завичајном одељењу смештеном у згради која је представљала стилизовани багер.